Gost u našoj stalnoj rubrici, Na čaju sa Vodičem, ovoga puta je jedan od jahača Srbokalipse, naš poznati aforističar – Dalibor Đorđević. Zahvaljujemo mu se što je izdvojio vreme da malo proćaska sa nama.
Da li te je zaista „povuklo loše društvo pa si postao aforističar”?
Ne reauguju svi isto na sociopatologiju. Neko ode u kladionicu, neko u Nemačku, neko u krasni, a neko zašilji plajvaz ili tastaturu i juriša na vetrenjače. Nisam, naravno, oduvek sanjao o tome da se zovem aforističarom kad porastem, mada jesam od malena gajio oduševljenje piscima koji u mali prostor sabiju sve što imaju. Toj formi je dodatno vodila činjenica da je sve teže ljudima zadržati pažnju. To što ugrabiš između dva skrola – to ti je.
Koliko je nezahvalno baviti se satirom u društvu u kom moramo neku vest proveriti prvo jer deluje kao da je Njuz.net?
Bojim se da smo prošli trenutak do kog satira igra svoju društveno korisnu ulogu dobronamernog korektiva. Reči su izlizane, obezvlašćene, otrcane, obezoružane, i to je potpuno smišljeno urađeno.
Satira je, naime, kao i angažovani rokenrol, bila dobar odušak i kohezioni faktor u prethodnom turnusu borbe sa autokratijom i diktaturom. Pričam o inkarnaciji iz devedesetih. Sistem se rekonsolidovao, video odakle mu dolazi pretnja, gleda da izbegne prethodne greške i zato obesmišljava sve. Kakofonija i cirkuzijana ne daju više prostora da satirom i karikaturom razložno i racionalno reaguješ na ludilo.
Da li satira i distopijska fantastika pomažu čoveku da se osvesti da se našao u određenoj vrsti Matriksa?
Do osvešćenja, podozrevam, više ništa ne može da dovede. Makar ne masovnijem. Satira i distopije jedino mogu malobrojnim preostalim svesnima da olakšaju, da ne flipnu i oni, da ne odustanu, da ne pretrče na stranu Vilotića. Jeste da je zombi apokalipsa, al’ barem možemo da se smejemo trapavim kreaturama koje se sporo kreću i u hordama naviru da nam sišu mozak.
Je li smeh društveno neprimeren?
Sa jedne strane sam veliki protivnik moralnih puritanaca koji tvrde da postoje stvari sa kojima se nije šaliti. A opet, sve je više takvih: ili upadaju u redakciju Šarl Edboa ili fikare glave profesorima. Sa druge strane, postaje zaista neprimereno i degutantno do koje mere smo u stanju da se smejemo (i nikako drugačije ne reagujemo!) pojavama i individuama koje nam direktno negativno utiču na kvalitet života.
Satira je zamišljena da poziva na društvenu akciju, a ne da bude razbibriga i samo ventil. Ili smo ludi na brašnu ili potpuno nemoćni – ne vidim treće objašnjenje.
Koliko košta dobar vic ili su likovi iz Imena ruže mogli da se ipak provuku i ostanu živi?
“Smeh ubija strah”, kaže se u pomenutom Umbertovom remek-delu. I to je, čini se, odgovor na postavljeno pitanje. A i na mnoga druga. Kad smo kod Eka, kao što smo ostali uskraćeni za kopiju Aristotelove poetike komedije, pa se stvaraoci vekovima dovijaju, tako nam nedostaje ozbiljna stručna literatura koja bi pokrila i objasnila aforistiku, pa su aforističari, svi odreda, samouci.
Srećom, mi na Balkanu imamo bogatu tradiciju, ima od koga da se uči. A i predugo živimo u represivnim režimima da su nam vic, štos, dosetka, grafit, aforizam – jedino samoodbrambeno oružje.
Kako je nastala ideja za Četiri jahača Srbokalipse?
To je bio jedan jako zanimljiv projekat i čast mi je što sam bio njegov deo. Tri poznanika sa mreža, Dejan Andrejić, Predrag Rašula i Ognjen Šestić, pozvali su me da im se pridružim. Potpuno smo različiti poetički, jedino nas povezuje uzajamno poštovanje. Jako moćna sinergija privukla je najpre Boba Živkovića da nam ilustruje obe knjige. Potom Jelicu Greganović da nam napiše recenzije/blurbove. Podršci se pridružili Marko Šelić Marčelo, Mladen Stevanović i Saša Stojanović Čarli. Rezultat: dve zajedničke knjige aforizama. Biće da je, ipak, vrhunac kreativne saradnje bio Bobnjuz, ilustracije Boba Živkovića koje smo zajedno osmišljavali za njuz.net.
Ima li kod tebe naznaka da bi mogao krenuti stopama Domanovića ili ti je draža kraća književna forma poslovice i aforizma?
Dosta dugo pišem kratku formu i prevelika sam cepidlaka. Retko koji aforizam ostane u obliku u kom je prvobitno smišljen. Doterujem, sečem, tumbam, utežem metriku, preslažem interpunkciju. Jedino duže što sam napisao je priča „Jazavičar pred sudom” (nagrađena trećom nagradom na konkursu „Kočićevim satiričnim perom”) – i, ona me potpuno iscrpela, dorađivao sam je nedeljama. Tako da nisam siguran da smem da se odvažim na dužu formu.
Budući da si nastavnik srpskog jezika i književnosti da li čitaš fantastiku i ako da, šta na primer preporučuješ svojim đacima a šta ti čitaš?
Osnovcima uvek preporučujem ono što sam čitao u tom uzrastu – Žila Verna. One bistre, a nenavučene na knjige, jurim da čitaju stripove. Nažalost, uvođenje u školski program Tolkina i Dž. K. Rouling nije prošlo slavno – većina učenika se plaši obimnih knjiga. Ja, lično, volim antiutopije. I, Daglasa Adamsa, naravno. 🙂
Koga bi voleo da upoznaš od autora, koji više nisu među nama i šta bi mu ili joj rekao?
Kao student sam jako žalio što nisam imao prilike da upoznam Borislava Pekića. Na sreću, upoznao sam njegovu Ljiljanu. Preko njenog bloga smo vodili celonoćne razgovore. Posvedočila mi je da bi Pekić bio fasciniran internetom i mogućnostima koje pruža. Inače se slažem sa Džonijem Štulićem da ne treba upoznavati lično svoje idole.
Gde se zapravo u našem društvu jedan aforističar može predstaviti?
Društvene mreže su odličan poligon. Tu ne važe pravila iz realnog života, ne možeš ikoga da potkupljuješ večerom (što je, inače, dovoljno u reali) da bi te progurao, dao ti nagradu, objavio. Tu je sud javnosti mnogo jači i objektivniji, neutralniji.
Imaš li neki savet za one, koji bi voleli da se bave pisanjem aforizama?
Kao i za sve ostalo: da tragaju za boljima od sebe, da svoje stvaralaštvo mere i upoređuju sa najboljima, ali i da se operišu od zavisti, laktanja, da se bore samo i jedino da prevaziđu sebe i budu bolji nego što su bili juče.