Na krilima Nosferatu Zoda

Pisati o delu čoveka koji je tek umro često je… pa, tugaljiv posao.

Ponekad se to pretvori u nekrolog, u hvalospev slavnom mrtvacu… a delo ostane skrajnuto, pukom činjenicom što je autor sada mrtav, i s tim u vezi, jako interesantan.

Nisam sklon tome da odvajam autora od dela – delo ne nastaje u nekom vakumu već od strane živog čoveka, i mada ću Mijuru pominjati u tekstu koji sledi, akcenat ću staviti na ono što je uradio – a pisanje o njemu, kao čoveku, ću ostaviti nekome drugom. Takođe ću ubaciti i neke detalje iz mog života, meni bitne (ali umereno, obećavam).

Ne sumnjam da će ih biti mnogo u danima koje slede koji će pisati o Mijuri – smrt nas učini nekad još popularnijim (ako još popularnosti treba čoveku koji je prodao pedeset miliona mangi)

Dakle, ostavimo druge da pišu o autoru a osvrnimo se na Mijurino siroče – mada to siroče ima dva metra i ogroman mač na leđima – manga serijal „Berzerk“.

Neki od vas su čuli za njega, neki su ga pročitali celog, neki su gledali anime… no ipak, ono što sledi sadrži spojlere, tako da vas moram upozoriti na vreme.

Još ste tu?

Još jednom.

Treći put.

Dobro. Da počnemo onda.

Anime, manga, metal…i administrativni posao

Za „Berzerk“ sam čuo još u gimnaziji.

U to vreme, slušao sam metal i bio lud za fantastikom, a i japanska kultura počela je da se pomalja na mom horizontu. Nisam bio zagriženi ljubitelj… ALI povremeno bih odgledao i pročitao ponešto – pa je na red došao i anime „Berzerk“.

Odgledao sam anime… onaj iz 1997. koji na mene nije ostavio bog zna kakav utisak. Tu su bile i igre, koje smo igrali na „soniju“… a kasnije i prva poglavlja mange… mada nisam nikad mangu čitao od početka do kraja.

Originalni stripovi su bili tada još retki i skupi, tako da sam od starijih drugara čuo da je „Berzerk“ možda nešto najbolje što ću ikad čitati… ako ikad uspem da dođem do svih poglavlja.

Posle dosta godina, sada već kao svež diplomac književnosti, krenuo sam da radim jedan do zla boga dosadan administrativni posao… koji mi je ostavio dosta vremena na samom poslu. Trebalo je da bdim nad nekoliko ekrana i povremeno ubacujem podatke u izvesnu aplikaciju, dok sam u međuvremenu mogao da radim šta sam hteo. Jedan kolega je čitao mange i preporučio mi je sajt sa 3000 naslova.

Jedan od najpopularnijih je bio…. pa, Berzerk. I pisalo je da imaju sva do tada izašla poglavlja. I tako sam, u pauzi kucanja na kompjuteru pročitao SVE. Može se reći da je to bio preokret u mom životu.

Epska fantastika u srednjovekovnoj post apokalipsi

Za neupućene, radnja „Berzerka“ odvija se u svetu koji neodoljivo podseća na Evropu na kraju srednjeg veka… ali sveta koji je na pragu svojevrsne apokalipse i kako se radnja odmiče to postaje sve očiglednije.

Glavni junak, Gac, znan kao Crni mačevalac, poput Med Maksa luta tim i takvim svetom, usput se razračunavajući sa čitavim nizom čudovišta, od kojih su neka, jako moćna i sebe nazivaju apostolima. Za razliku od Geralta od Rivije, on ne čini to iz računa – razlog za to nam se dugo ne daje, iako nas tolika mržnja vuče na neke zaključke.

Tek kasnije, mi saznajemo Gacove motive – on odlazi u borbu protiv apostola ne bi li nekako stigao do Božije ruke, petoro anđela zla, među kojima je i njegov nekadašnji prijatelj, Grifit, krvnom žrtvom preobražen u Femta, hladno i okrutno čudovišta koje podseća na spoj čovekolikog slepog miša i ptice.

Gac je usamljenik ali s vremenom mu se u borbi pridružuju stara ljubav Kaska, bivša inkvizitorka Farnes i njen brat Serpiko, veštica Šerki i drugi…i to u trenu kada svet konačno doživljava svoju apokalipsu. Veliko je pitanje hoćemo li videti kraj ove mange, ali zasigurno je da ono što je napisano, pleni epskim zamahom. Mijura se nije ograničio na jedan žanr – imamo tu elemente epske fantastike, horora, gotike… a manga ponekad ulazi u vode realizma – tad njegov svet postaje moguć ako ne i zaista stvaran. Prilikom gradnje tog sveta, Mijura je crpeo isnpiraciju sa raznih strana, a kada kažem sa raznih to zaista i mislim.

Šekspir, Barker, One piece

Popularnu kulturu, a posebno fantastiku i horor, optužuju za banalnost sadržaja i nedovoljnu „visinu“ na koju autor puca.

Mišljenja sam da svaka generacija kritičara iz dna duše prezire ono što kasnije biva prepoznato kao vrednost – ne sumnjam da su u Homerovo doba pojedinci mrzeli „Odiseju“ iz istog razloga zbog kojeg se danas neki gnušaju mogućnosti da jedan strip u sebi sadrži ikakvu vrednost. Mijuri treba odati najveće priznanje upravo zbog činjenice da je uspeo da za 33 godine izlaženja „Berzerka“ spoji visoku i pop kulturu na način na koji retko ko može da izvede. „Berzerk“ je metal, pop, gotik, palp, šekspirovska drama, Klajv Barker, vestern, Niče, One piece, istorija i mašta, Japan i Evropa, filozofija i dobro staro ultra nasilje.

Postmoderna obožava citatnost, da rovari po nekom delu i traži uticaje – toga je u Berzerku bilo dovoljno za sve te tragaoce za retkim blagom. Možete porediti Grifita sa Makbetom, Gaca sa Ničeovim nadčovekom, videti u Božijoj ruci Helrejzer Klajva Barkera, u imenima vila nailaziti veze sa „Snom letnje noći“, porediti mangu sa 10 drugih mangi, raspravljati o religijskim konceptima. I što je još bolje – svi oni bi bili u pravu.

Ključni elemetni, koji pomažu u razumevanju „Berzerka“ su (anti)junak, Slučajnost/Pojam Zla, odnos fantastičnog/realnog.

(Anti)Junak u osenčenom svetu

Svako uspešno delo ima atmosferu.

Atmosfera jednog dela je toliko važna, da se može reći da ako imate atmosferu imate pola onoga što je potrebno da bi imali delo koje će privuću pažnju. Teško je ipak opisati šta je to atmosfera jednog dela, ali svakako je možete osetiti iako ne i opisati. Atmosfera „Berzerka“ je neizrecivo teška… ali i neizrecivo lepa. Anime adaptacije ne mogu, nažalost, da je uhvate. U Berzerku kao što sam rekao ima nešto i od Med maks franšize – svet je u potpunom haosu, osenčen crnim bojama ponora i u središtu haosa koji ključa, nalazi se junak li antijunak (kako želite) koji ne može niti želi da se uklopi.

Gac, Crni mačevalac, ne pripada ni svetu senki niti svetu živih. Polu čovek a polu oružije, žrtvovan a živ, on, ne svojom voljom, ali vremenom postaje stranac svima pa i sebi. Označen ukletim žigom, on hoda u senovitom prostoru između dva sveta, koja ga oba mrze i koja su se oba ogrešila o njega – na šta im on uzvraća mržnjom. Nevernik, cinik, naučen na loše, on vodi rat protiv senki, koje tek ponekad dobiju svoj oblik – i ti susreti, mahom su brutalni. To je ako ne njegova sudbina onda barem realnost u kojoj živi – beskrajni napor posle kojeg ne dolazi ništa osim novog napora.

Nekadašnji ljudi, a sad čudovišta, protiv kojih Gac vodi sopstveni, one man krstaški pohod, apostoli Principa zla, nekada su možda bili isto što i Gac – ali je njihov prelaz bio potpun – i zato je za njih borba protiv Gaca borba do kraja – što im on i daje, vođen mržnjom i željom za osvetom koja ga nagriza sa svakim smaknutim neprijateljom. Ta borba se u jednom trenutku učinila gotovo beznadežna – borba ogorčenog čoveka u mračnom svetu na pragu apokalipse… i možda je baš ta beznadežnost borbe učinila da Gac postane toliko popularan – ukleta figura, koja samo u mržnji nalazi nekakav osećaj smisla.

Kasnija poglavlja, posebno saga Zlatno doba, iako pokazuju i naličije Gaca kao heroja, kao ni kasnija poglavlja u kojem on ponovo stiče saputnike na svom usamljenom putovanju ne menjaju njegov lik suštinski niti menaju radikalno atmosferu – borba protiv Zla ostaje sumorno koračanje sve sivljom zonom. Dobijanje berzerk oklopa, čije korišćenje Gac plaća sa sopstvenom krvlju i ljudskošću dovodi Gaca još bliže Ponoru.

Ipak, smrću autora (verovatno) nećemo znati kraj tog rata sa svima i sobom.

U raljama Slučaja

Negativci u „Berzerku“ su živopisna galerija čudovišta svih vrsta, nekadašnjih ljudi a sada menjača oblika, na čelu sa enigmatičnom Božijom rukom, skupinom od pet enermno moćnih stvorenja, koja nalikuju na bogove. Međutim, ono što ih pokreće nije ni zlo radi zla niti puki niski porivi, niti neki vrhovni zli entitet, već ono što se često u mangi naziva kauzalnost, ili grubo prevedeno – Slučajnost.

Slučajnost, a ne sudbina, dovode svakog pojedinca „Berzerk sveta“ do određenog ishoda. Slučajnost se upliće u odluku Gaca da ukrsti put sa družinom Sokola i Grifitom, slučajnost navodi Grifita da postane deo Božije ruke, slučajnost presuđuje u tome da Gac konačno prihvati pomoć i stvori novu družinu… i tako dalje.

Mijura nikad nije do kraja objasnio ovaj koncept, kao ni koncept Principa Zla, koji se provlači kroz celu mangu ali se iz onog što se moglo pročitati, može razumeti da on nije želeo da bilo kom negativcu da ulogu koji je Tolkin dao Sauronu – Zlo protiv koga se Gac bori i koje je progutalo njegovog prijatelja Grifita, difuzno je i možda čak i nepostojeće… što ga čini možda još opasnijim.

Tumačeno u pesimističkom ključu – protiv Zla nema pobede. Optimistično gledano – Zlo ne postoji. Ipak ma koliko se naglašavao ili preglašavao, taj koncept ne potire drugu bitnu stavku – čovek je kovač svoje sudbine. Član Božije ruke Void to tumači kao „pokušaj ribe da ide protiv struje kauzalnosti“. Ipak, Gac, kao i drugi ukleti lik, Skeletni vitez, uspevaju da prkose slučajnosti i preduprede, u pojedinim slučajevima određena događanja – da iz Ralja Slučaja otmu drugačiji završetak Svesni izbor, u slučaju apostola, presuđuje hoće li ili ne oni ostaviti svoju ljudskost i postati čudovišta. Na kraju bi se mogao izvući i sledeći, slobodan zaključak – čovek može prkositi i bogovima… ako je spreman da plati skupu cenu.

Epilog?

Mijurinom smrću, najverovatnije se završava i čitav projekat „Berzerk“…A možda i ne.

Međutim, ono što je izvesno je da je upravo u ovoj mangi Mijura uspeo da da svoj magna opus, iako je nije završio, filozofski izraz razmišljanja jednog umetnika o neprestanoj borbi čoveka protiv života, o ljubavi, izdaji i niskim odnosno visokim porivima.

Zaključaka ima mnogo – i koji god da odaberete, verovatno će biti tačan.

(Posvećeno uspomeni na Kentaroa Mijuru) 

Pretraži Naslove

Korpa

NAŠI PRIJATELJI