Privlači li nas nešto zlo?

“By the pricking of my thumbs Something wicked this way comes” (Shakespeare’s “Macbeth”)

Neobično je kako neki životni trenuci mogu biti ključni, ne samo za nas, kao glavne aktere, već i za čitavo čovečanstvo. Tako je i susret dvanaestogodišnjeg Reja Bredbarija sa vašarskim mađioničarem Mister Elektrikom bio presudan da ovaj autor započne upravo ono što najbolje ume i podeli sa nama čitav niz priča i romana koji zaslužuju počasno mesto na policima, ne samo ljubitelja fantastike i horora, već i mnogo šire čitalačke publike. Kao i druge velike autore, Bredberija je teško svrstati u neki određen žanr. Svojim raskošnim talentom prevazilazi ograde, preskače žice i pomera granice žanrovski definisanog stvaralaštva, otvarajući pred nama vrata novih svetova, gde se likovi i dešavanja, ma kako neobični ili čak nemogući bili, uvlače pod kožu, udaraju pravo u centar i skuće se tu u nama, među rebrima, s leve strane, zauvek. Upravo taj iskorak iz žanra možda je najuočljiviji u romanu „Nešto nam se zlo privlači“.

Sam naziv, direktno je preuzet stih iz IV čina Šekspirovog Makbet i aludira na neki predosećaj, koji je svako od nas iskusio, kada neobjašnjivo, a opet neosporno, znamo da će se uskoro desiti nešto veoma, veoma loše. Ovaj osećaj nije obična slutnja, opipljiv je i ima fizičku dimenziju. Stiven King u romanu „Crna kuća“ govori o nečem sličnom: „Druga definicija iskliznuća glasi: osećaj da stvari od skora stoje gore, ili da će se ubrzo pogoršati.“ Baš ovakvim odabirom naslova, Bredberi nas od starta kupuje, budeći onaj osvežavajući i neodoljivi osećaj jeze u kičmi. Od samog početka svesni smo da čitamo nešto što nećemo lako ispustiti iz ruku. I zaista, roman se čita u dahu, od korica do korica i onda opet, iz početka. Opijajuća poetika, karakteristična za Bredberija, prisutna je u svakoj rečenici. Čak i imena likova su takvi: Vil Halovej (Vil Hallway), Džim Najtšejd (Jim Nightshade), Mister Dark (Mr Dark), Mister Kuger (Mr. Cooger), Peščana veštica (Dust Witch)…

Pripovedačka veština ogleda se, ne samo u priči koja nas usisava u sebe, već i u opisima ambijenta, likova i scena. Malo je autora koji tako umešno daju karakter tami koja preuzima ulogu glavnog junaka. Uživanje u čitanju ovog remek-dela time postaje duhovno iskustvo. Simbolika, iako jasna, nije ni malo izklišeizirana, čak i kada se posmatra kao nebrojano puta ispričana bajka o večitoj borbi dobra i zla. Ljubav, prijateljstvo, radost i humor na jednoj strani i bol, zavist, ambicija i jad na drugoj, u književnosti, i generalno, u umetnosti, svakako nisu novina, ali u ovom slučaju to nimalo ne smeta, naprotiv, daje novu nadu da je zaista jednim osmehom moguće poraziti mrak koji nas okružuje, ali i onaj opasniji, mrak u nama samima. Iako potpuno različitog tona i atmosfere, „Nešto nam se zlo privlači“ moramo posmatrati kao svojevrstan nastavak romana „Maslačkovo vino“. Čak i sam Bredberi ih spaja u tzv „Green Town trilogiju“, nazvavši je tako po fiktivnom gradiću u kome je smeštena radnja oba romana, dodavši joj i treći „nastavak“, „Zbogom leto“, kao i kraću priču „Letnje jutro, letnja noć“ čime zaokružuje celinu. Čitava trilogija reflektuje različite aspekte odrastanja dvojice dečaka (u pitanju su različita deca u svakom od nastavaka). Leto i jesen nisu ni malo slučajno odabrani, kao ni uzrast junaka. Svi mi se sećamo koliko su baš ova godišnja doba važna u toj dvanaestoj, trinaestoj i četrnaestoj godini života, kada, neko manjim, a neko jezivo krupnim koracima, grabi ka zadivljujućem i istovremeno zastrašujućem svetu odraslih. Neki od nas imaju tu sreću da (bar) jednom nogom ostanu s one strane duge. Ili je to ipak odluka? Možda neka vrsta, običnom oku nevidljivog, belega koji nije polumesec, nego osmeh? Kec koji vadimo iz rukava kada zagusti? Trik kojim varamo i život i smrt, nekada i sami sebe? Ako time nekog učinimo barem malo srećnijim, da li je uopšte važno? Na kraju krajeva, svako bira svoje oružije.

Naravno, ovaj „mračni horor”, kako ga mnogi kritičari opisuju, ostavio je dubok trag u celokupnom umetničkom stvaralaštvu koje je usledilo nakon prvog izdanja, 1962. Iako je sam Bredberi, pre nego što je završio roman, imao ideju o filmu, ona, nažalost, u takvoj intepretaciji, nikada nije realizovana. Utešnu nagradu dobili smo 1983. Mnoge od nas nije ni malo utešila. Ali ko nije pomislio „Hej, od ove knjige mogao bi se snimiti sjajan film!“ neka prvi baci kamen. Drugih pokušaja, na sreću, nije bilo. U književnosti, kao što je to uglavnom slučaj, bili smo talične ruke. Pominjali smo već „Green Town trilogiju“ čiji je roman, premda, sam za sebe autonoman, ipak deo. Gotovo svaki pisac fantastike odao je neku vrstu počasti Bredberiju: Stiven King ( „It“, „Salem-s Lot”, „Dance Macabre”, „Different Seasons”, „Needful Things”.. ) i Nil Gejman („American Gods“, „The Graveyard Book“, „Eternaty’s Wheel“) su jedni od mnogih koji su otvoreno priznali uticaj baš ovog romana na svoje stvaralaštvo.

Svakako treba pomenuti i strip i grafičku novelu kao umetnički izraz čiji majstori su takođe bili dotaknuti ovim delom: Kristof Šabote svoj najpoznatiji strip „Veštice“ započinje pričom pod nazivom „Gatanje“-kratkom epizodom o neobičnom i zloslutnom putujućem cirkusu koji na prilično mračan način sakuplja svoje „zvezde“. Naravno, i mnogobrojni scenaristi popularnog Dilan Doga nisu ostali imuni na očaravajući Bradberijev roman. Brojni muzičari od Eltona Džona do Pixies, preko različitih, mahom metal bendova, i genijalnog Pink Floyd bili su inspirisani Bradberijevim književnim opusom, ali, kada je reč konkretno o romanu „Nešto nam se zlo privlači“ treba izdvojiti „ Medicine man“ možda manje poznatog benda Barclay James Harvest. Tipično za sedemdesete, kada je bend bio aktivan, pesma je kombinacija instrumentalno bogatog zvuka i harizmatičnog vokala, u mešavini američkog folka i rock’n’roll-a. Takođe, neizostavno moramo pomenuti i Nuclear Assault, američki trash metal bend koji je svoj peti studijski album posvetio upravo ovom romanu. Ukoliko ste ljubitelj dobrog gitarskog zvuka gde je kvalitet teksta u drugom planu, čitav ovaj album je svakako preporuka. Zapravo, tema Bredberija uticaja na muziku zahteva znatno više prostora nego što je ove prilike to moguće, pa zainteresovanima preostaje samo da zgrabe knjigu (ako već odavno nisu) naćule uši i obrate pažnju. Na pravu stvar!

Naposletku, ostaje pitanje šta nas toliko privlači zlu. Čak i kada po strani ostavimo svu diskutabilnost zla kao pojma, odgovor na ovu enigmu ostaje nedokučiv. Zašto tako halapljivo gutamo filmove, dokumentarce, romane, filozofske rasprave na temu zločina, rata, nesreće, straha, katastrofe? Da li nas takva vrsta apetita čini različitim od onih koji su odgovorni za ta (ne)dela? Koliko smo i sami odgovorni ili čak krivi za zlo koje je, ma koji ugao posmatranja zauzeli, nedvojbeno prisutno u našim pojedinačnim, ličnim životima i civilizaciji uopšte? Ili samo nemamo petlje da se pokorimo našoj pravoj prirodi? Možemo li uopšte govoriti o hrabrosti kada se predajemo? Pobuna i suprotstavljanje zahtevaju stvarnu akciju, snagu, odvažnost. Samo bunt mora imati u temelju promenu u emocionalnom i svesnom biću čoveka, za sve ostalo dovoljno je biti lenj. Vajld je mržnju video kao atrofiju ljudskog bića. Herbert o strahu govori kao o ubici uma, maloj smrti koja donosi potpuno brisanje. Zavetuje nas na suočavanje sa našim strahom. Ljubav i sloboda traže, buđenje, pokret i rad. I možda bi zaista bili manje utopistički ideali ako se svako od nas mrdne, makar malo, malčice, makar za pedalj. Hoćemo li?


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *