Neophodnost adaptacije klasičnih dela

Čak i da ne znamo ko je izdavač mogli bismo ustvrditi da je to Makondo, zbog njihove neskrivene naklonosti prema adaptacijama klasične britanske književnosti. Naravno, obrazac se može uočiti isključivo kada se prate njihova samostalna izdanja, uz verovatno neki izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ne bunimo se, ostrvsko stvaralaštvo je jedno od najplodonosnijih, tačnije, od onih čije heroje znaju i ljudi koji ne čitaju mnogo ili štaviše uopšte ne čitaju. Što će reći da su postali deo opšte kulture i znanja, da li stečenog posredstvom školovanja ili brojnih ekranizacija nije toliko ni važno. Ono šta jeste bitno je da su opštepoznati i mogu vrlo dobro promovisati jednu mladu umetnost kao što je strip, ali i biti dobrouticajni na poslovnu sferu izdavaštva. U momentu kada počnete prepoznavati takva dela više se ne borite za uspeh – uspeli ste.

Postoji jedna još vrednija stvar u celoj priči, uvideli su neophodnost adaptacija klasičnih pripovesti. I to ne drugoj umetnosti, već drugom vremenu. Prvobitna dela bespogovorno imaju vaskoliki značaj, kulturološko bogatstvo i uticaj na civilizacijsko sazrevanje putem svetonazora i prosvetiteljstva koje propagiraju. Pa je obaveza svih nas da ih očuvamo od zastarevanja i predamo u novom ruhu tek nadolazećoj publici. Strip je zapravo umetnost današnjice, jer po karakteristikama je medij sa brzim tempom. Zbog toga prilično odgovara senzibilitetu današnjih čitaoca. Što bi trebalo iskoristiti da bi im se predstavio što veći broj klasika.

Hoze Luis Munuera – španski crtač srednje generacije, najpoznatiji po radu na serijalu Spirou i Fantazio. Takođe je radio na stripovima: Les Potamoks, Fraternity, Les Campbell i Inferno. Uvek ostajući dosledan stilu iz gorepomenutog slavnog serijala.

Ništa epohalno nećemo otkriti niti nekome pokvariti čitanje ako kažemo da se radi o poseti tri božićna duha poznatom londonskom „Kir Janji“, zapravo četiri računajući Marlijev. Jednostavno Dikennsov predložak predugo postoji da ne biste znali u tančine pripovetku. Ali postoji razlika, Skurdž je Elizabet. Takođe, tvrdoglav lik koji ne upija pouke kao sunđer poput originala. Što priči daje finu novodobsku svežinu.

Vrlo lep dašak novine je scenaristički umetnut prastaroj priči. Elizabet Skurdž je pravo pravcato oličenje feminizma u svom najispravnijem obliku. Nema više bespogovornog pretvaranja u dobročinitelja mekog srca zamahom čarobnog štapića iliti zahvaljujući viđenom u toj božićnoj noći. Tek nešto malo ublažavanja isključivosti stavova. Upravo mračni deo je prijatna novina. Crtež je konstantno na razmeđi plavo-zelene sa toplotom svetlosne žute što putem fenjera razvejava neprozirnost jednog mračnog grada bez duše i bezdušnoj protagonistkinji osvetljava, koliko je to nejak plamen u stanju, stazu dobročinstva i dobrohotnosti.

Veoma prijatno iznenađenje za nas, doduše mi volimo staro u novom ruhu. Ali imamo osnovanu sumnju da malo ko ne voli i ne ceni klasična dela sa novo momentima. Stoga je naš savet da istanjena sredstva istanjite još malo kupovinom ovog stripa. Verujte našoj opsesivnoj potrazi za kvalitetom, ovo delo apsolutno zavređuje krnjene vaših budžeta.