„Jesi li tu?“ prošaputala je i u istom času dok je to izgovarala javi joj se misao kako je pitanje glupo. Kud bi mogao da ode? Naravno da je tu.
„Jesam. A gde bih drugo bio?“ stiže pomalo mrzovoljan odgovor.
„Ma to pitam samo onako. Zapravo pitanje bi trebalo da glasi da li si raspoložen za razgovor?“
„Zašto ne bih bio? Ionako sada nema ništa pametnije što bih mogao da radim.“
Doletela je ovde među njih starosedeoce pre par godina, nošena proletnim vetrom ko zna odakle. U početku je bila tiha, gotovo neprimetna, zabavljena svojim poslovima, okupirana rastom ka gore i još više ka dole. Vreme je prolazilo i sasvim polako je bivala sve uočljivija i sad, kad je gotovo dostigla puni razvoj, odjednom je postala brbljiva.
Naselila se u donekle praznom području, na mestu otvorenom prema nebu i suncu, što je bilo presudno za njen opstanak, jer bi, da je kojim slučajem stigla u dubinu i tamu gusto naseljene regije, onako krhka ubrzo propala. Ovako, sa južne i istočne strane nije imala bliske komšije, na zapadu najbliže su bile na pristojnoj udaljenosti koliko da se čuje dovikivanje, a na severu je bio on, veliki stari usamljenik, toliko blizu da je mogao da čuje i njen šapat. I tako su često razgovarali, gotovo uvek na njenu inicijativu, jer bila je kao i svi mladi veoma radoznala i veoma užurbana. Nestrpljenje je takođe odlika mladosti i neiskustva i treba da prođe još mnogo zima i proleća pre nego što nauči da savlada bujicu pitanja, da otkrije mudrost odlaganja i ćutanja i plodnost tišine. Bio je strpljiv koliko se to moglo očekivati od nekoga ko se već dugo nije družio sa mladima. Dešavalo se naravno da je prekine ako bi postala previše bučna, dešavalo se i da podvikne na nju kad bi ga zaokupila vodopadom dosadnih pitanja i neočekivanih tema od kojih bi mu se zavrtelo u vijugama I prevojima, a svi sokovi mu jurnuli ka glavi. Ali, većinom je bio dobar sagovornik jer, mada to nikada nije izgovorio, dah njene svežine prijao mu je kao proletni povetarac. Ostali su to naslućivali i zadirkivali ga, posebno u početku. „Šta nalaziš kod tog nezrelog stvorenja? I još nije od naše vrste. Suviše brblja. Prestani da obraćaš pažnju na nju i okreni se nama.“ Bilo je i zluradih koji su mu prebacivali suludu želju da se i sam podmladi baveći se njome. Ali, kako se na sve to nije obazirao, prestali su da ga ogovaraju i tek bi poneko ponekad progunđao: „Ah, pustite ga, renegat…“
Ovoga jutra nebo je bilo plavo posle kiše, koja je padala veći deo noći, a u vazduhu i u tlu se osećala prijatna svežina vlage. Mirisao je hlorofil i ozon, čuo se cvrkut ptica i pištanje gladnih tek izleglih mladunaca.
„Majka ptica iz onog tvog gnezda jutros baš lepo peva,“ rekla je želeći da ga odobrovolji.
„Nije to majka ptica, neznalico jedna, ptičije majke imaju previše posla oko hranjenja ptića da bi još i pevale. Ala ti umeš da promašiš istinu! To peva usamljeni mužjak da bi dozvao neku ženku. Ovo sam ti objasnio još prošlog proleća, ali ti ništa nisi upamtila. Šta li struji kroz te tvoje tanušne vijuge, sigurno neke besmislice! Ne mogu ni da zamislim da ćeš jednom u njih moći da smestiš sve znanje, ma ni pola znanja koje bih mogao da ti prenesem, kad bi me samo pažljivo slušala!“
Nije se uvredila zbog ovog prekora. Bila je vedrog duha i uvek spremna da sve uzme sa vesele strane.
„Znaš,“ rekla mu je jednom, „mislim da ova pokretna bića o sebi imaju suviše visoko mišljenje.“
„Kako to?“ prenuo se iz dremeža.
„Veruju da su mnogo pametni. Da sve shvataju. Da mnogo znaju i još više mogu da nauče. A o nama ne znaju ni osnovnu stvar.“
„Koju stvar?“
„Pa ne znaju ni gde nam se nalazi deo koji bi oni nazvali glavom. Misle da je to krošnja, sve te naše grane i lišće. Nemaju pojma da je ona dole u zemlji.“
„Otkud ti to? Mislim, kako si saznala šta misle o nama?“ Sad je već bio sasvim budan i prilično zainteresovan.
„O, pa ja često prisluškujem njihove razgovore kad prolaze pored mene. Tako sam jednom čula razgovor dva glasa, jedan je bio tanak kao kod ševe, a drugi dublji, ličio je na hukanje sove. Tanki glas je rekao: „Vidi kako je lepa ova brezica, tako je mlada i tanka i tako bela…“ A duboki je rekao: „Da, da, a zašto me ne poljubiš…“ „Ma pusti me, hoću da je bolje pogledam,“ rekao je tanki glas i prišao mi sasvim blizu. Osetila sam dodir na kori i bilo mi je nekako toplo i prijatno. „Otkud ona ovde na proplanku, kad je svuda oko nje samo ovo veliko drveće, kako se zove…?“ „Hrast,“ rekao je duboki glas, „ovo je hrastova šuma. A tu brezu… pa, mislim da je možda vetar nekako doneo njeno seme i tu je izrasla. A sad dođi ovamo…“ „Baš si dosadan,“ pobunio se tanki glas, „došli smo da šetamo i gledamo prirodu. Ljubićemo se posle, kod kuće. Jadna brezica. Šta misliš da li je usamljena? Daleko od svojih?“ „Ti si blesava! Kako drvo može da bude usamljeno? Ono nema osećanja. Ono nema čime da misli. Drvo jednostavno živi i nema pojma o bilo čemu.“ „Jako se varaš! Pa krošnja je njihova glava. A noge su im dole u zemlji. I kad bi mogla, ova brezica bi sigurno izvukla iz zemlje svoje korenje i pobegla među druge breze.“ Onda su otišli, a ja sam još dugo razmišljala o tome šta sam čula. Mi prema njima stojimo naglavačke! Ili oni prema nama, nisam sigurna. Ali to bi bilo isto, zar ne? Kako to ne znaju?“
„Ljudi,“ rekao je prezrivo stari hrast. „Šta očekuješ od tih pokretnih, nestalnih, prevrtljivih uobraženih stvorenja? Misle samo na sebe i u svojoj sebičnosti ne stižu da misle o nama.“
„Ali sigurna sam da su i oni ponekad bar u ponečemu u pravu. I da su nekada dobri. Eto, recimo kad u naš prostor usađuju nove biljke, ili kad nas zalivaju…“
„A šta ćemo sa onim groznim spravama kojima nam odsecaju donje delove? Naše korenaste glave su još donekle zaštićene, jer je ovde za ljudska stvorenja previše gusto i tamno. Ali od glave naniže mi smo izloženi njima na milost i nemilost! Lome nam noge, urezuju budalaštine u našu koru i što je najgore, režu nam vratove i ubijaju nas! I to da bi od nas pravili svoje glupave stolice i podove!“
„Oh, da, imaš pravo. Ali i mi ubijamo jedni druge, zar ne? Naravno, mi to činimo drugačije, sporije i bez nasilja gušimo one koji su mali i slabi, zaklanjamo im sunce… Pa i ja bih svenula da sam se našla tamo dublje među tvojima. Ti si me štitio dok sam bila lomna i slaba…“
„Ne, to je nešto drugo, borba za opstanak je prirodna i dopuštena. Ovo što nam oni čine čisto je nasilje! Genocid! Drvocid!“
Ućutao je da svojim pravednim gnevom ne bi sasvim pokvario raspoloženje ovom mladom stvoru. I ona je zaćutala. Tišina je potrajala tako dugo da je već pomislio da je zadremala. A onda se začu njen bojažljiv polušapat:
„Čula sam neki dan onaj grozni zvuk iz daljine i nisam u početku bila sigurna da je to zaista to. Slušala sam i slušala, izgledalo je kao da je ogroman roj stršljenova sasvim poludeo u košnici pa unutra besni i nasrće na zidove, a nikako da pronađe izlaz. Jesi li ga i ti čuo?“
Naravno da je čuo. I naravno da nije želeo da joj to kaže. Ali šapat se proneo brzo od žilice do žilice i dalje kao kroz strujne kablove do njega: tamo, dosta daleko, na obodu hrastove šume počela je seča! Ko zna koliko će da traje? Da li će da obore trideset, pedeset ili stotinu stabala? U kom pravcu će da se kreću? Hoće li stati pre nego što stignu do njega? A brezica, da li će i nju…? Nije znao odgovore. Sve što je znao bilo je da će poruka biti zaustavljena i da kroz njegove žilice do njenih neće proći. Kao da mu čita misli rekla je mirno:
„Znam ja da je to električna testera koja obavlja svoj posao. Jedino ne znam zašto ne činimo ništa, nego kao osuđenici čekamo na smrt!?
Morao je da se nasmeje, mada je to bio gorak smeh.
„Zar ima nešto što bismo MI mogli da učinimo?“
„Uvek može NEŠTO da se učini. Ja imam ideju.“ I sledećeg časa počela je da mu objašnjava. Bilo je suludo. I nemoguće. Ali vredelo je pokušati.
***
„Ne čini li ti se da je ova hrastova šuma nekako niža nego što je bila?“ Devojka u oznojenoj trenerci trčala je ujednačenim ritmom, dok je njen partner punijeg stasa s naporom držao korak.
„Hoćeš li da kažeš da se SMANJILA?“
„Ne znam, nekako mi se učinilo… Izdrži još dva kruga i vodim te na kafu.“
Nešto kasnije ušli su u obližnji restoran prepun gostiju i dima. Jedini slobodan sto nalazio se pored uključenog televizora i zadihano su seli. Poručili kafe, a onda osetili glad, pa odlučiše da tu ostanu na ručku.
Dok su jeli piletinu s graškom, sa ekrana iznad njihovih glava grmele su vesti. Spoljna politika, pa ekonomske teme, zatim sport, a onda plavokosa spikerka reče nešto o drveću, što im je skrenulo pažnju. Išla je kratka reportaža o nekoliko šumaraka, dok je glas reportera objašnjavao da je zapažen neobičan fenomen promene visine drveća. Ono je postajalo niže, na neobjašnjiv način je gubilo svoju visinu. Zatraženo je mišljenje botaničara, koji nisu ponudili nikakvo racionalno objašnjenje. Fenomen je bio jedinstven, pouzdano proveren. U poslednjih desetak ili petnaest dana merena je visina različitog drveća i, ma koliko izgledalo suludo, nemoguće i neverovatno, ona su se sporo ali postojano smanjivala! Javnost na čitavoj planeti je bila uznemirena, jer su sa svih strana stizale iste vesti. Bilo je već slučajeva da su se pojedina mlada i niska stabla toliko smanjila da su im krošnje bile jedva više od prosečnog čoveka, a naša kamera je, govorio je reporterov bestelesni glas, zabeležila ovaj neobični prizor… Na ekranu se pojavila jedna trešnja bogato osuta crvenim plodovima i nekoliko dece kako ih beru i jedu. Nisu čak morali ni na prste da se propnu, jer trešnja uopšte nije imala stablo, nego samo krošnju koja je rasla direktno iz zemlje!
Pogledaše se i prestadoše da žvaću.
***
Duboko u tamnoj vlazi zemlje, breza je osećala prijatnu gustinu svog novog obitavališta. Nikada ranije nije osetila ništa slično, a kako je i mogla, kad je veći deo njenog bića, otkad je nastala, boravio u vazduhu? Ovo je bilo nešto sasvim novo i uzbudljivo! Nije više osećala njihanje svojih grana na vetru, ni treperenje lišća, ali je zato bila svesna sigurnosti i zaklonjenosti od bili kakvog dodira.
„Kako stoje stvari tamo kod tebe?“ upitala je veselo. Pošto im sada korenovi i žilice nisu bili tako blizu kao ranije trebalo je malo vremena da impuls njenog pitanja doputuje do njega i hrast joj spremno otposla odgovor: „Nije loše. Ostalo je još nešto grana da uvučem ovamo, ali moram priznati da ti je ideja bila ne samo originalna, nego i ostvariva!“
„Zar se stvarno nikada prije ni jedno drvo nije uvuklo u zemlju?“ U glasu joj se osećao ponos. „Zar se niko toga do sada nije setio?“
„Nije. A ja mnogo pamtim. I tako eto, pobegli smo od ljudi. Ne samo mi, čitave šume su nestale ili nestaju upravo ovoga časa. Pitam se šta li sada ljudi misle?“
***
Ljudi su mislili da je došao sudnji dan. Jer šta bi uopšte moglo da se misli o tako čudovišnoj pojavi osim da najavljuje smak sveta? Još samo da reke poteku uzvodno, da sunce zađe na istoku i da se oglase Jerihonske trube…
Zavladala je sveopšta panika. Pojaviše se bezbrojne „mesije“, koje su pozivale na pokajanje, a pre svega na pristupanje nekoj od nebrojenih sekti koje su sve do jedne obećavale spas posrnulom čovečanstvu, ili bar onom njegovom delu koji se učlani u njihove redove. Nauka je zaćutala. Nekoliko vrhunskih botaničara pocepaše svoje diplome. Bilo je i takvih koji se baciše u pisanje naučnih rasprava. Teme su bile šarolike, ali sve su se svodile na tri osnovne ideje: zašto se sve to dogodilo, kako vratiti drveće i kako živeti bez njega. Potrošene su tone papira (specijalnim ukazom dopušteno je da se u naučne svrhe u taj papir pretvori dobar deo poslednjih zaliha drvene građe!), a rezultati su bili mršavi. Zapravo nije ih ni bilo.
Nestanak drveća ostao je nerazjašnjen i možda bi tako ostalo do potpunog izumiranja ove civilizacije, da jedna mlada učiteljica nije svojim đacima zadala pismenu temu: „Zašto je nestalo drveće“. Iz mora zadataka koje je ponela kući da ih pregleda, izdvojio se jedan koji je počinjao ovako: „Možda se sve to drveće uplašilo. Kad se ja uplašim, ja pobegnem i sakrijem se da me tata ne istuče. Pa tako su i oni od nas pobegli. Ako ih lepo zamolimo možda će opet da se vrate?“
Uplašili se… Ako ih zamolimo… Ove reči su joj se stalno vraćale i nisu joj davale mira, sve dok nisu urodile jednom šašavom i smešnom idejom. Povela je đake do obližnjeg šumarka, zapravo do poslednjih ostataka onoga što je nekad bio šumarak, a sad se svelo na dva-tri vrha krošnji bivšeg drveća, koje je upravo dovršavalo svoj neverovatni egzodus. Okupili su se oko ostataka krošnje jednog bagrema i počeli da glasno, neusklađeno i detinje nespretno recituju ono što ih je ona nekoliko dana ranije naučila. Bile su to reči čudne molitve koju je uz njihovu pomoć sastavila. Jednostavno i iskreno kako to samo deca umeju, molili su drveće da se ne plaši i ne beži, obećavali da će, ako se vrati, nastati bolji dani u kojima će električne testere imati posla samo oko starog i bolesnog drveća…
Poput zaraze ova ideja se proširila i uskoro gotovo da nije bilo kutka na zemlji gde se ljudi na raznim jezicima nisu stali moliti svome drveću.
Trebalo je da prođe nešto vremena da poruka bude primljena i razabrana u korenastim glavama i još malo vremena da se o njoj izjasne neke od najstarijih glava i još samo malo vremena da se žilicama pronese nešto vrlo slično ljudskoj emociji ljubavi i da iza toga usledi odluka o akciji. O ponovnom izrastanju.
Kad je ljudsko oko prvi put opazilo stidljive znake rasta i kad je vest prostrujala planetom, samo jedna reč mogla je da opiše nastalo stanje duha: radost.
Autor: Maja Đurić