Zaspao je. Momentalno uzimam u ruke telefon i trudim se da pronađem beleške. Uh, meškolji se. Izgleda da neće biti ništa od mog pisanja ni danas. Ipak, nunanje je upalilo i kroz dve minute ponovo mogu da pišem.
A kako je došlo do ovoga?
Horor svakog fantastičara je sledeći: Konačno si pronašla svoje mesto. Znaš da te ljudi gledaju kao da si pala sa Marsa zato što voliš zmajeve, bitke, čarobnjake. I pritom najčešće pitanje ume da bude: „Koliko ti imaš godina?“
„Imam dovoljno da te …. PIP PIP PIP“, ali to ostaje samo u našim glavama. Eventualno ću još i da odrubim tvoju dok ti se smeškam u lice. Kažem ja, stari smo mi, fantastičari, psihopate.
No, da pređemo na temu.
Ne tako davno, u baš ovoj zemlji Srbiji, izašla sam iz knjigovodstvene agencije i zakoračila tačno u pljusak. Napolju je kiša šikljala i liptala, a posebno ako ste bez kišobrana krenuli van kuće. I izlazim ti ja, sva srećna jer sam otvorila firmu i uspela u svom poduhvatu i odjednom shvatim – koliko sam odrasla.
I to mi se na sekund nije nimalo dopalo. A sasvim niotkuda, pojavi mi se slika iz moje knjige u nastajanju (koju ću jednog dana dovršiti, otprilike kad i Dž. R. R. Martin finišira svoju), kako su ti divlji konji topotom cepali tišinu borove šume. I da ne dužim šta sve ima u toj sceni (jer možda jednog dana i uzmete da pročitate knjigu), ja shvatim koliko mi nedostaje taj svet. Moj svet.
Koliko često sam uvučena u vrtlog realnosti, da ne stižem, jednostavno vremenski ne stižem da pišem, da čitam, da uživam u čitavoj nerealnoj dimenziji (a i ko kaže da je nerealna?)
A sve se ovo dešava ispred jedne od najprometnijih ulica u Zrenjaninu (kao da tamo ima prometnih ulica!) i shvatam koliko sam zapostavila svoju maštu. Jednom sam rekla da i moja mašta ima svoju maštu, koliko sam maštovita.
Shvatate poentu.
I šta se onda desilo?
PRE DVE GODINE
Konačno sam završila fakultet. Sada ću imati vremena da se posvetim onome što želim. Kad hop, jedan posao, drugi posao, beba, treći posao, firma, svaki dan sudovi, veš, usisavanje, trči ‘vamo-trči tamo.
I to je to od istorije.
Uglavnom, postalo je teško. Skoro nesnosno. Povremeno sam napisala nešto za svoju dušu, u isti taj telefon i u iste te beleške, a onda je on naprosto završio karijeru i nije se više palio. A moje priče su otišle u bezdan. Mislim da mi je najgore bilo kada je nestala bajka koju sam pisala za sina. To mi je srce pocepalo, koliko god da zvuči patetično.
I sad jedan povratak u budućnost.
Bio je to maj ove godine, kada sam zaista čvrsto odlučila da ponovo pišem, da svako veče napišem makar nešto. Ne mora čak ni biti fantastičarsko, samo da ne izgubim tu komunikaciju sa sobom, koju sam već tada značajno zanemarivala. Prost razlog – ne postavljanje granica. Htela sam svemu da se dam, i na kraju sam bila sasvim iscepkana kao ličnost, da mi nije ostalo ništa. Ali da ovo ne bi bila autobiografija, želim samo da kažem – u redu je pokleknuti, u redu je nemati vremena, u redu je napraviti pauzu i zaboraviti na tu baš dobru scenu koja ti se javila u toku dana, ali je izvetropirila kada si konačno sela da je zapišeš.
I onda sam shvatila, doslednija sam ako kažem drugima da ću nešto uraditi. Ne znam, oduvek mi je bilo teže da nešto radim samo za sebe (ovu kod psihoterapeuta, molićemo!), ali čim sam to shvatila, odmah sam napravila instagram profil (možeš misliti!) kako bih sebe naterala da pišem.
I sada ovo pomalo loše zvuči kada kažem da teramo sebe na nešto, ali to je kao kada ti se nikako ne sređuje kuća i onda pustiš dobru muziku, pobacaš milion stvari, pronađeš svoje stare uspomene. Ja sam jednom tako našla svoj stari dnevnik, pa sam otkrila da su mi bile omiljene ličke pesme, da sam bila zaljubljena u Eša Kečama iz „Pokemona“ i da sam izvodila eksperimente sa jajetom, u nadi da ću baš ja pomoći toj pipici da se izleže (ni dan danas ne znam ko me je slagao da ću iz tog jajeta uspeti da uzgojim pile!).
I tako je počela. Mislim ponovo, sa instagram nalogom, ta moja želja za redovnošću. I sada već uspešne četiri nedelje balansiram sa „ćivotom“ i sa pisanjem. I zato sam se našla pametna da vam ovde nešto i ispričam, a evo i kako.
Odredite svoje prioritete. Ne može mi svaki dan biti na listi prioriteta da pišem. Zaista ne može. Imam malo dete i posao, i kuću za koju sumnjam da mi goblini prave haos kada nisam tu, jer drugog objašnjenja nema. A kada u to sve dodam i to da volim da gojim svog dragog i sebe, pa uvek nešto mutim, pečem, seckam i kuvam, onda vam je jasno. Ima nas dosta ovakvih, zaglavljenih u životu i životnim ludilima.
Ali, kao što je ovaj tekst i počeo, omiljeno, ali omiljeno doba za pisanje mi je postala noć. Čuj postala, volela sam to i kada sam bila mlađa, samo nekako mi je više prijalo da gledam serije ili filmove tad, dok sada to znači jedno – vreme je da pišem. I iskreno, često nemam pojma šta će to izleteti na papir (iliti laptop).
Ali samo počnem. Često ta prva rečenica nema smisla, ali mi se priča sama nekako gradi i bum, dođem do završetka. Oduvek sam volela kratke priče i citate. A sada sam nekako nameračila sebi da ih pišem. I ne mora ni svaka priča da mi se svidi. Bude tu nekih koje nikada neće doživeti svoj momenat, ali ono što je bitno je da znam da sam ipak pokušala.
Ali kad smo kod pokušavanja, bitno je naglasiti – pokušavanje ne znači i da tiranišete sebe ako to ne uspe. Ja imam tu crtu, da sam samokritična. I koliko god se trudim borba sa tim mi je baš vraški teška. Hajde, ne bude toliko strašno što mi se neka priča ne svidi, koliko ako sam preskočila dan, umem sebe da načepim i da se iživljavam. I taman sam zatvorila oči, kad ono alarm zvoni – NISI PISALA DANAS!
I zato sam počela da pričam sama sa sobom, ozbiljno ponekad, oko toga koliko stvari i šta sve jesam uradila, da jednostavno nisam stigla ili sam bila preumorna za pisanje, i da je to okej (molimo vas, sada može i ludnica, javno je rekla da priča sama sa sobom, a veruje i u jednoroge!).
Najbolji savet koji vam iko ikada može dati kada se zaglavite jeste da ne budete svoj najveći neprijatelj, već ga pretočite na papir kada stignete. Suočite se sa tim što nemate vremena, nešto izbacite iz rutine. Ima nešto, sigurna sam, čemu je vreme da leti iz vašeg života, a to pisanje sigurno nije. Takođe, bitna stavka je i podrška. Ja baš umem biti srećna kada mi neko kaže da sam nešto lepo sročila. Ili kao onda kada je ona divna devojka rekla da me uvek čita zato što niko ne ume tako da pravi magiju sa rečima (ne hvalim se sada, možda malo).
Ali ipak, zvučim sada kao neki motivacioni govornik, ali zaista jeste tako, najbitnije je da budete podrška sebi. Pišite ujutro, uveče, popodne. Meni se zna desiti da pišem u pošti dok čekam da platim račune. Jednom mi je neki deda zavirivao u telefon. Mogu zamisliti, ako je čitao scenu sa giljotinom, šta li je pomislio. Ali ko mu je kriv.
Pišite sve. Imala sam period kada mi je bilo potrebno da pišem o ljubavi. Ne znam, nisam sebi zvučala patetično, baš mi je bilo nekako oslobađajuće. I tu je bitno – u fantastici, posebno epskoj koju ja baš volim, nikad nemate samo element fantastike, uvek imate i rat, i ljubav i mistiku i, pa znate i sami. A da ne spominjem koliko volim kada se dobra romansa isprepliće sa čitavim zapletom.
Zato, pišite. Mislim da je to čak i Stiven King rekao : „Pisanje je unapređeno razmišljanje.“ Kada pišete, sve se iskristališe, nestabilna forma misli dobije jasnoću, konciznost kojima je težila. I vi ne prestajete da maštate, ako prestajete da pišete. Pa čak i kada niste u mogućnosti da pretočite na papir dešavanja, trudite se da datu scenu vidite kao da je tu, ispred vas. Kao da je gledate svojim očima. I ne trudite se pamtiti reči koja biste je opisali, jer reči su samo sredstvo. Već uđite u tu viziju i upijte sve detalje. A reči će lako doći kada konačno uhvatite vreme. Samo ne čekajte predugo, ima toliko stvari koje treba da izađu na vidilo, tj. na delo.
I sada, dok sam vam sve ovo pisala, imala sam prazan čas. Čekala sam đaka čitavih dvadeset i pet minuta da dođe, da se pojavi, ali nije. I to vreme sam iskoristila da vam sve ovo kažem (trebalo je zapravo duže od dvadeset i pet minuta, jer zaključak nije bio spreman!), ali svaki momenat je bitan.
Jer ovo nije vaša obaveza, ovo je vaša nužnost. Ima nas kojima se prsti požele, pa bi stalno nešto piskarali, a kada se jednom navučete, postajete zavisnik. Pa čak i ako ste bivši zavisnik od pisanja, setićete se kako to izgleda čim uspete dan-dva sebi da priuštite to zadovoljstvo.
Ali ono najvažnije jeste – da pisanje nije samo pisanje, to je preliv vaše mašte u ovaj svet. Ja mnogo volim i cenim maštu ljudi koju su se usudili da mi prenesu njihove svetove. Jer su me obogatili. Otvorili horizonte. Ne samo na papiru i u glavi, već i u životu. Toliko je lepo imati prijatelja u knjizi.
Srećno vam sa pisanjem ljudi i samo škrabajte. Nekome će to značiti nešto, a vama sve.
Autostoperi, do sledećeg saslušanja, izvinite me, moram da upregnem zmaja. Doviđenja!