Od boli satkan – Yog

Od boli satkan’ je prva priča u trilogiji ’O Sreći’, mini zbirke koja se očekuje krajem godine u izdanju Librarion/Crnoslovlje.

Priča je napisana 2017. godine i nikad pre objavljena

Drugu priču ’Od pacova sakat’ možete pročitati u fanzinu Crnoslovlje 1.

Treća priča ’Od sećanja slomljen’ će premijeru doživeti u pomenutoj zbirci.

Yog bi posebno želeo da se zahvali Dejanu Sklizoviću na sjajnim uredničkim savetima i ekipi AVKF na podršci koju pružaju projektu Crnoslovlje.

 

SREDIŠNJICA

Sedim za računarom i gledam neke nebitne klipove, kako bih oterao misli što dalje i, makar na trenutak, udahnuo vazduh bez onog odvratnog grča u grlu. Vidim je preko hodnika, dole u kuhinji kako sprema večeru, iako sam predložio da naručimo nešto. Smučila nam se pica, roštilj i ostala đubretarska hrana, a da odemo do restorana, nismo imali ni volje ni želje. Uzela je da sprema njenu fantastičnu varijantu Cezar salate, ali ti pokreti, nisu bili samo pokreti pripremanja hrane. Postojao je onaj nekontrolisani trzaj, koji je van ritma pomerao ramena. Onda pokret rukom preko lica, pa okret ka meni, da bi uz smeh postavila neko nebitno pitanje. Ponovo bi mi okrenula leđa, taman kada je novi napad tihog jecaja zgrčio njeno telo. Nisam zaista mogao više da podnesem, a nisam želeo da joj išta kažem, pa sam uzeo cigarete i izašao ispred kuće. Zapalio sam i udahnuo duboko. Zakašljao sam se, nisam pušio preko deset godina, počeo sam ponovo, nedavno. Gledao sam u crveni žar koji je izgledao neprirodno naspram crnila koje se spuštalo, na ivici između sumraka i noći, mrtvačko tamno plavetnilo bez ijedne zvezde.

Večerali smo u tišini, fokusirajući se na bogat i raznolik ukus. Njene natečene oči su mi govorile da joj je jedan od loših dana, ali suvi obrazi da nije od onih najgorih. Grlo mi je i dalje bilo stegnuto, usko, tada mi glas zvuči užasno, pa sam izbegavao da pričam dok stisak ne bi popustio. Uz nešto reči, raskrčili bismo kuhinju, a onda opet svako svojim poslom, svojom imbecilnom zanimacijom koja će voz misli usporiti, možda čak i prebaciti na neki drugi kolosek.

Nasekao sam voće, prelio sa malo meda i dodao joj činiju. Sebi sam otvorio pivo i pustio film. Gledamo komedije, klasike i feel good drame, ostalo izbegavamo. Tokom prve polovine i smo se nasmejali nekoliko puta, prodiskutovali neke scene, da bi se pred kraj umirila i sklupčala pokraj mene, stavivši mi glavu na rame. Nečujno je plakala, bez jecaja ili grcaja, ništa je ne bi otkrilo, da ne beše suza koje su natopile majicu.

Film se završio i bleštava realnost u vidu previše žute sijalice je ponovo bila ispred nas. Izgubljeni, bez pravih reči, u tihoj teskobi koja nas toliko stiska, u deliričnoj tišini plačemo jedan drugome na ramenu, bez da se pogledamo u oči. Mazimo se na kauču, ponekad i poljubimo, kao trag iskrene ljubavi koja je i dalje prisutna, ali ne i preko toga. Miris njene kože mi je samo drago sećanje minulih dana. To što vidimo jedan u drugome nas i odbija. Moje linije brade, njene oči, moja kosa, njen nos, sve zajedno – on. Sve te pojedinosti što su ga činile našim, sada ubijaju.

Odlazi na spavanje, ja je ritualno ušuškavam, pa se vraćam u dnevnu sobu. Sam sa sobom, tada sam najbolji, tada sam najgori. Uzimam još jedno pivo, a posle toga prelazim na žestinu koju krijem od nje, ne želim da zna koliko popijem tokom veštičijih sati dok ona spava nemirnim snom. Ne želim da pomisli da imam problem, jer ga nemam, imam rešenje. Samo pijan mogu da plačem bez da mi telo refleksno guši suze. Pijan mogu da se otupim dovoljno i pogledam nešto što zaboravljam iste minute dok gledam. I samo pijan mogu biti dovoljno priseban i u mislima oštar da mogu da razmišljam. Svi ovi stadijumi postoje tokom istog pijanstva, ali retko istovremeno. Nekoliko sati kasnije, isplakan, otupeo ili besan, ležem pored nje. Topla je, draga, mekana i mila, ali jastuk je vlažan i hladan. Boreći se sa mučninom, sklapam oči dok se plafon ljulja.

Voleo bih da kažem da sam u snovima srećan ili da sanjam boje, možda neke radosne trenutke, ali bih lagao. Snovi su konfuzni, nelinearni i mračni. Budim se sa teskobom, ali na sreću, neprijatnosti i deformisanosti sveta iz snova brzo zaboravljam.

Vreme je gnusna i podmukla sila. Svi ponavljaju, poput loše mantre, vreme leči sve. Ali vidim jasno da je ta pilula leka tamo na kraju. Smrt je lek. Uvek i jedino, samo smrt. Svaki dan mi je još samo jedan tragični čin koji moram da odigram, pokušavajući da u sebi zadržim duh koji na okupu drži ovo meso i kosti koje više ne žele da budu zajedno. Prvih dana sam intezivno razmišljao o samoubistvu, od trenutka kada je moj, odnosno naš život postao nepovratno uništen, preko sahrane i svih pratećih skarednih običaja i lažnih saosećanja snishodljivih ljudi. Razmišljanje o suicidu je bilo prekidano planovima o ubistvu svih odgovornih, taj prelaz bi se dešavao kada bi telo bilo previše umorno od bola, pa se prepuštalo besu. Sada shvatam da o samoubistvu razmišljam ređe, ali dublje i ozbiljnije. Više nemam sliku kovčega i u nosu opor miris sveže raskopane zemlje. Sada razmišljam šta, kako i kada završiti sve. Slike smrti su zamenjene planovima o smrti.

Ne znam šta ona razmišlja. Vene u svojoj ličnoj tugi i ne dopušta da joj se približim, pomognem. Znam da joj ne mogu pomoći, kao ni sebi, ali osećam se krivim dok je gledam kako postaje siva, pogrbljena verzija nekada ponosne i moćne žene. Ono što sigurno znam je da, ako se odlučim da ovo mučenje završim, uradiću to negde daleko, što dalje od nje, tako da se, ako i kada me jednog dana i pronađu, njene neprijatnosti oko moje smrti svedu na telefonski poziv. Ne mogu, niti smem da joj priredim da me pronađe. Ne posle onoga što je videla.

Najređi fenomen se dešava ispred nas, bez da mi možemo da utičemo. Propast ljubavi dok se dve osobe vole. Poštovanje i strast postoje, ali sila koja ih tka i spaja sada čupa veze i kida sliku nade u zajedničku budućnost.

Vreme ne leči sve, neke rane su i previše duboke da bi se tretirale. Ne postoji bekstvo iz vrtloga depresije, ne postoji plan za buduće radnje, ne postoji deus ex machina koji razbijenu slagalicu jednim pokretom vraća u pređašnje stanje. Ne, ne postoji izlaz, sem… izlaza. Pismo je odavno napisano, samo dodajem nekoliko rečenica. Razumeće, verujem da hoće. Ona je jača, snažnija, možda može i da stvori budućnost, ali bez mene. Jer kad ona plače na mom ramenu, kad čujem jecaj dok se tušira ili kada zatvorim vrata spavaće sobe, time me uverava da još nečega ima u njoj, ja sam od ovog trenutka prazan, besmisleno prolongirano postojanje bez nade i svrhe. Sve je otišlo sa njim, ništa meni nije ostalo, da ponovo njoj dam.

Nije bilo srećnijeg, a nesrećnijeg deteta. Bilo je bezbrižno, srećno i razigrano dete, a naš posao je bio da mu sve pružimo, da ga volimo i zaštitimo. U potonjem smo katastrofalno zakazali. Kad zatvorim oči, razmišljam kako se igrao, kako je istraživao, kako je sve neupitno i bezuslovno voleo, kako je obožavao prirodu i gnjavio kučiće i druge živuljke i svuda, ali baš svuda sa sobom nosio svoje malo bezrepo mače, belo-sivo prošarano, koje je zvao Pače jer je dok hoda, vrckalo kao patka. Razmišljam o tome, a opet, sve što vidim je njegovo iskeženo i u užasu ukočeno lice, strah i bespomoćnost u očima i zaleđenom pogledu. Ta slika guta sva druga sećanja i ja moram zaustaviti taj proces pre nego što mi oduzme sve i od njega ostavi samo bledo sećanje, poput sećanja na davno pročitanu knjigu ili nešto slično što je na kratko bilo deo tvog života i uživanja, pomiren sa tim da svaka knjiga ima poslednju stranicu i svaki film poslednje sekunde.

Ostavio sam joj pismo i odlučan u svojoj nameri, napustio nju, napustio naš dom i sve što sam ikada poznavao i imao i otišao da sam, daleko od svih i tiho, napustim i sebe.

POČETAK

Nekad osećam da ću se prosto raspasti od sreće. Gledam je kako pravi večeru, dok joj se on mota oko nogu, tražeći da sve proba, a njemu se mazi i uvija mače, tražeći da proba i više. Dovikujem im ponekad, želim da budem uključen, ali posao je takav da ne bira ni vreme ni mesto. Nema veze, jednog dana će se sve ovo isplatiti, pa ću nadoknaditi. Razumeju oni da tata mora da radi, ali razume i tata da ponekad sve mora staviti na pauzu i baciti se na ukusnu večeru sa svojom porodicom.

Uz graju, smeh i buku, nekako uspevamo i da jedemo, pa odlazim da završim sa poslom što pre, dok njih dvoje sređuju kuhinju, a onda uz kokice i dosadno mače sedamo da pogledamo crtać. Posle, ušuškavamo ga, pa se posvećujemo sebi, ona i ja. Nekad se zaboravimo, zanesemo, ona pogleda na sat, krikne i otrči u krevet, ja je otpratim, pa ušuškam i nju. Često moram da se vratim za kompjuter i završim posao, ali ponekad, kao sada, legnem pored nje, a ona se ugura, skoro pa se popne na mene. Utrne mi rame, ali ako brzo zaspim, ni ne osetim, sve dok se ne promeškolji i okrene mi leđa, a mene probudi ukočena ruka.

Jutra su svetla i zelena, puna boje i mirisa. Spemimo ga i otpratimo do škole, ali mislim da ćemo za par meseci biti sigurni da ga samog puštamo, kao što ga puštamo na obližnje igralište. Shvata sve, i opasnost od puteva, šta je pešački prelaz i semafor. Ali mi iznova ponavljamo, a i on sa nama.

Oko podneva, kupim ga ispred škole, pa se šetamo zajedno. On mi priča šta su učili, a ja njemu šta je mače Pače radilo. Stižemo kući i pomaže mi oko ručka, dok čekamo da mama dođe sa posla.

Popodnevni odmor, pa igranje. Bira igračke, dvorište i životinje pre računara i to nam je drago – plašim se da će to što mene gleda kako sedim ispred tog elektronskog monstruma i njega povući, ali na sreću, genetika njegove majke je preovladala.

Pita da ode do igrališta, ima dece, jure loptu. Mi ne moramo ni ići, ima ko da mu pomogne sa ljuljaškama i vrteškama. Zna da mora biti kući do mraka, odnosno pre mraka. Znam, odgovara.

Čuvaj se puta, dovikuje mu mama.

Mali prigradski put, retko korišćen sem od strane samih stanara naselja. Naselje je puno dece i svi su izuzetno pažljivi, u okolini igrališta i škole voze tek toliko da su jedva brži od pešaka. Mi sve to znamo, inače ga samog ne bi ni puštali. Pratili smo ga prvih dana kada je odlazio. Dugo je gledao levo pa desno, kola nigde, ali on ipak proverava, pa brzo prekoputa. Baš kako smo ga naučili. Ali svejedno, mama mu dovikuje, čuvaj se puta.

Hoću, odgovara, pa hvata mače Pače i odlazi na igralište.

Uvek je bio kući pre sumraka. Uvek. Ne i danas.

Hajde da ga obiđemo, predlaže ona.

Ne, sam će doći, pa će nam reći zbog čega kasni. Svejedno, večeras nema crtaća, odgovaram ja.

Hajde da ga potražimo, kaže ona na ivici panike, petnaest minuta kasnije.

Hajde, odgovaram ja, dok mi strah ulazi polako u kosti.

Sigurno se zaigrao sa nekom decom, pa nije ni primetio, jaki su reflektori na igralištu, nije video da pada mrak, tešim je.

Odlazimo do igrališta, dece više nema, a polako se skupljaju tinejdžeri koji uveče, uz gitaru, krišom puše cigare i dele pivo. Kažu da nije bilo dece kada su došli. Tražimo po komšiluku, nema ga. Dozivamo ga, ne odaziva se. Ona polako ulazi u histeriju, pomišlja na kidnapovanje i slične scenarije. Obilazimo i put, u grču da nije možda potrčao i naleteo na kola. I tada osvetlim neprimetan i mračan jarak na nekoliko metara od puta. U dubokoj travi, a plitkoj rupi, ležao je naš sin.

Dok sam gledao rascvetalo meso i iskidano lice, u toj milisekundi pre nego što mozak primi informaciju i telo odreaguje i potrči ka tom neshvatljivom prizoru, setio sam se jedne dečje pesmice koju je moj mozak u tom trenutku izobličio. Stihovi su pričali o tužnom detetu koje je na pustoj obali mora gledalo talase, pitajući se koji će mu vratiti oca. Onda su i majku talasi uzeli, dok je zbog hrane ribarila. Bez hrane i ogreva, bez majke i oca, dečak je spavao na obali, svaki dan sve bliže moru i svaki dan se sve teže budio zbog gladi, sve dok ga plima, jednog jutra, nije sa porodicom spojila. Kakva je to pesmica, pomislio sam, a onda je moj mozak počeo da vrišti i ja sam potrčao ka jarku.

Kada su se razišli policajci, a sirene Hitne pomoći nestale negde dole niz glavnu ulicu, dok je ona, pod dejstvom jakih medikamenata tonula u haotični san, izašao sam iz kuće i sa brujanjem u glavi otišao do jarka. Uzeo sam sada već ukoćeno telo mačeta i vratio se kući, a zatim ga zakopao u bašti. Ne znam zbog čega sam to baš tada uradio, plašio sam se da već sutra ga neću naći. Nekoliko dana kasnije, posadili smo ružu na mestu gde sam ga zakopao. Sve drugo tih dana mi je bilo mutno, kao da se moj život odvijao pod velom magle, sve drugo osim zakopavanja i kasnije sadnje ruže. Magla se konačno digla kada smo saznali šta se desilo.

Dok se vraćao sa igrališta, nešto kasnije nego inače, a van glavne staze ka igralištu, preko prečice, mimoišao se sa mladićem koji je šetao psa na laganom povodcu bez korpe ili čoker ogrlice. Pas se otrgao i nasrnuo na mače, koje je naš sin zaštitio svojim telom. Vlasnik, koji je psa trenirao za borbe i koji je odranije bio poznat policiji, pokušao je da ga smiri i odvoji od našeg sina, ali kada nije uspeo, pobegao je. Pas je udavio i unakazio naše dete i njegovo mače.

Iako je tvrdio da pas nije njegov, kod vlasnika su pronađene fotografije koje dokazuju suprotno. Vlasnik je uhapšen, a pas uspavan.

Sada, nedelju dana posle sahrane, stojim ispred kuće tog mladića. Unutra su njegovi roditelji, a na spratu verenica. U ruci mi je pištolj, za pojasom nož. Drugom rukom pritiskam kvaku, ali ne do kraja, ne dovoljno jako. Previše sam slabić za ovo. Ne mogu ni svog sina da osvetim. On ne bi to ni želeo. Ne bi ni ona. Puštam kvaku i odlazim. Narednih meseci ću još nekoliko puta stajati ispred njihove kuće, posmatrajući kako se tamo unutra život odvija normalno, jer na kraju, njihov sin će izaći, on je živ i zdrav, dok je moj ispod zemlje, hladan, ukočen i masakriran. Ali svaki put, dok bih stajao i gledao u njihov prozor, želja za osvetom je bivala sve slabija, a želja za samoubistvom sve jača.

Vraćam se kući i nastavljamo da glumimo život, da se igramo zajednice, ali to je samo bleda kopija, čemerom naslikana, od boli satkana pokretna slika ljudi živih, a mrtvih.

KRAJ

Bilo mi je teško da joj pošaljem poruku, mada je to bio samo pritisak na dugme. Znam da je živa, takođe, znam da je sa nekim. Znam sve. Nisam se u ovaj grad vratio bez da sam, poput prave uhode, sve istražio.

Ne znam da li se vodim kao nestao ili preminuo, to više nije ni bitno. Imam drugo ime i tokom ovih dugih godina, drugi život. Otišao sam tada daleko, preko nekoliko država, sve dok na jednoj skrivenoj i usamljenoj plaži nisam spalio sva svoja dokumenta, a onda, poput deteta iz pesme, noćio sve bliže i bliže moru. Moja izabrana grobnica je bila predivno plava preko dana i zastrašujuće crna tokom noći. Kada sam osetio da je glad na korak od toga da me savlada, skinuo sam sve sa sebe i zakoračio u hladnu vodu boje mastila. Nebo je bilo prepuno zvezda i ja sam izabrao jednu ka kojoj ću plivati, sve dok budem imao snage. Iza mene je ostalo samo malo zgarište u rupi iskopanoj u pesku i otrcana odeća.

Kada sam otvorio oči, bio sam na ribarskom brodiću koji je punom brzinom išao ka obali. Pričali su na meni nepoznatom jeziku. Ponovo sam sklopio oči. Proveo sam mesec i nešto dana u bolnici, dok me nisu malo uhranili i vratili na noge, a zatim, posle neuspešnih pokušaja utvrđivanja mog identiteta, u čemu im nisam bio od pomoći, samo su me otpustili. U mojoj glavi je vladala potpuna konfuzija, ali jedno sam znao. Više ne želim da umrem. Jednom je bilo dovoljno.

Dugo nije odgovorala na poruku, a zatim je stigao grubi odgovor prepun psovki i upozorenja da će uznemiravanje prijaviti policiji. Pisao sam joj o stvarima koje znamo samo ona i ja, dugo i uporno. Bez odgovora, a ja sam išao sve dublje i intimnije. Konačno, odgovorila je, kratkim pitanjem u kojem je bila koncentrovana sva neverica. Nazvao sam je. Javila se. Tišina, pa sam progovorio. Prekinula je vezu i opet ništa, ceo dan. Uveče, napokon, poruka, pa još jedna, pa još jedna. Pred mojim očima, a opet toliko daleko, ona se raspadala, pa ponovo sebe pronalazila.

Sećaš li se gde smo izašli prvi put? Gde smo prvi put maštali?

Da.

To nije bio neki kafić ili trg ili park. U osami, sakriveni od pogleda, ležala mi je tada u krilu dok sam ja sedeo i pričao gluposti o kolibi na obali mora i deci, ali pre dece, godine i godine vođenja ljubavi. Bili smo na platou ispred jednog zaboravljenog spomenika, na obodu grada.

Kada?

Nešto pre mraka.

Imali smo vreme i mesto susreta. Sve što smo stvorili i uradili ovih godina dok smo bili razdvojeni, žrtvovaćemo na tom platou, kod usamljenog spomenika gde smo i započeli našu ljubav. Toliko toga smo izgubili, a da ništa izgubili nismo, posle toliko godina, možda posle ponovnog susreta, nova šansa, rasterećeni od patnje koju ne zaboravljamo i koju poštujemo, ali u kojoj više ne živimo.

Kupio sam buket belih ruža, kao onih koje sam nosio na njegov grob, baš kao onih zasađenih na mestu gde smo mače zakopali. Jedna misao je pokušavala da se uobliči, ali joj nisam dozvoljavao. Šta ako se ne pojavi? Ja sam već jednom umro, ali to bi me ubilo. Ne, prodrmao sam glavu da bih pojačao neizovoreno ne. Rekla je da susret ne bi propustila ni zbog čega na svetu. Uverio sam sebe, čak i da me ne želi u svom životu, ipak će doći. Ovo je prilika da popričamo o svemu, da stavimo tačku na naše zavete ili da ih obnovimo. Sve što jedan drugom dugujemo, da namirimo.

Prvo sam otišao na groblje. Sedeo sam u tišini pored spomenika, držeći ruku na hladnom mermeru, kao da držim njega. Izvadio sam jednu ružu, od Pačeta, rekao sam naglas, a zatim kriknuo. Plakao sam onako kako nisam mogao onda. Jedan glasan vrisak pobegao mi je iz grla. Klečao sam, pokušavajući da dođem do daha. Noć kada sam ga ugledao udavljenog i noć kada sam se davio, spojile su se u jedan trenutak. I onda sam udahnuo duboko. I onda sam bio u redu. Poljubio sam sliku i rekao, volim te sine, vidimo se uskoro. Slagao sam ga, nisam znao da više nikada neću posetiti njegov grob. Drugačije bih se oprostio.

Otišao sam do kuće mladića sa psom. Iz daljine sam ga gledao kako se igra sa svojim detetom i čupavim koker španijelom. Nisam smeo da pogledam u svoja osećanja, nisam znao da li me tamo čeka oprost za njih ili sveprožimajuća mržnja. I jedno i drugo su ostaci nekog drugog života i doneli bi mi samo mizeriju.

Pre spomenika, svratio sam do svog, do našeg bivšeg doma. Sada su neki strani ljudi tu živeli i neka tuđa deca se u dvorištu igrala. Ali ja nisam video njih, video sam zamišljenu sliku našeg života bez tragedije. Video sam oazu sreće za koju spoljni svet ne postoji. Video sam nas, a sada nisam imao ni sebe. Gledao sam sve dok nije zabolelo previše.

Ruke su mi drhtale, a um bio razapet na hiljadu strana. Nisam trebao ovo sebi da uradim, pojaviću se tamo kao neka olupina. Ako ne požurim, čak ću i zakasniti, a imali smo vreme i mesto susreta. I stigao bih na vreme, stigao bih do spomenika, samo da sam video znak ’stop’. Drago mi je što vozač kamiona nije povređen. Što se mene tiče, smrt drugi put izgleda strašnije, ne zbog smrti same, nego zbog razloga za život. Ali smrt je bila tu, a ja sam je krvav i izlomljen gledao iz nekog jarka pored puta dok sam se davio, kao onda u moru. Krv je bila jednako slana, samo gušća. To je bila moja pretposlednja misao. Poslednja je bila upućena njoj.

Nije mogla više da čeka. Vreme je da se krene kući, ali ta kuća više nije dom. To je samo stan nekog neznanca kojeg je napustila pre, čini se, večnosti. Više nije sumnjala da je na telefonu bio on, ali pitala se, da li je znao, da li je mogao da pretpostavi šta je ona ostavila iza sebe da bi došla ovde, u tačno vreme, na mesto ponovnog susreta. Da li zna da ju je ubio sa svim podsećanjima na njih, na njih dvoje… njih troje. Više nema vremena koje će čekati i na njega potrošiti, niti mesta gde se ponovo neće naći. Ovo je kraj svega, njihove nesrećne priče, tereta smrti i okova ljubavi. Ako on već nije onda imao hrabrosti da sve ovo okonča, a sada da sve iznova započne, imaće ona. Dosta je bilo ovog filma što tužne emocije izaziva, ovog patosa od loše napisane pesme, slika sreće koje nema i budućnosti što je u jarku ostala. Skinula je kaiš i svezala ga za granu. Dok je oko vrata stavljala omču, sa suzama u očima, poželela mu je, gde god da je sada trenutno i zbog čega god da nije došao, da hladnoću koja je ona nosila u srcu od onog dana, on preuzme do kraja života. Ako ona ide u pakao, poželela mu je raj, da se slučajno ne bi sreli. Pustila se i kaiš se zategao. Dok se davila, gledala je prema putu, čekajući da se pojavi, da je spase i da ga poljubi.

13-14.03.2017.

Autor: Yog

About Author