Okean na kraju puteljka Nil Gejlmen

„Saseks, Engleska. Sredovečni čovek se vraća u svoj detinji dom kako bi prisustvovao sahrani. Iako je kuća u kojoj je živeo odavno porušena, nešto ga vuče ka farmi na kraju puta gde je, kada je imao sedam godina, susreo izuzetnu devojčicu po imenu Leti Hempstok i njenu majku i baku. Već decenijama nije ni pomislio na Leti, a ipak, dok sedi iza oronule stare farme pokraj jezerceta, za koje je ona tvrdila da je okean, preplavljuje ga nezapamćena prošlost. A ta prošlost je isuviše čudna, zstrašujuća i opasna da bi se bilo kome desila, a kamoli malenom dečaku.

Četrdeset godina ranije neko je počinio samoubistvo u ukradenom automobilu na toj farmi na kraju puta. Ta smrt je, poput vatrometa, pripalila fitilj i odjeknula na nezamisliv način. Oslobođen je mrak…“

Pođimo od predpostavke da se neko po prvi put sreće sa ovim autorom i pita se da li je vredan čitanja (znam da su obožavaoci ovog autora sad vrisnuli u neverici ali dešava se da neko tek otkriva bisere pa da im se nađemo).

Sam naslov pomalo odiše romantizmom ili asocira na dramski zaplet pa bi ljubitelji psihološkog horora sa elementima epske fantastike možda odustali. Međutim, ova knjiga u sebi krije perfektnu višeslojnu priču. Možete je čitati kao jedno zabeleženo sećanje na neiscrpnu maštu koju je proizveo jedan u biti nezadovoljan ili nesretan dečak. Kao hororističnu bajku. Ili, što je zapravo ono što knjiga krije, jedno traumatično sećanje na detinjstvo koje je um deteta pretočilo u nešto van granica mašte. Da pokuša da objasni, opravda ili razume. Autor iz prvog lica naglašava da usamljeni dečak kome niko ne dolazi na rođendane provodi svoje vreme zaronjen u mitske epove i prašnjavu istoriju drevnih naroda. Da živi izolovano, nema neki odnos sa mlađom sestrom koja je poprilično iritantna i roditeljima koji iako naizgled fini nemaju baš puno učestvovanje u njegovom odrastanju. Njegova interesovanja su ga zapravo spasila pravog značenja traume koju je preživeo.

Finansijski teret ovu porodicu dovodi do tačke da se njegova soba iznajmljuje, jede se zagoreo tost da se ne bi bacio a majka pronalazi posao (pričamo o šezdesetim pa je razumljivo da je tada žena uglavnom po ruralnoj Engleskoj bila domaćica). I sve bi na očigled bilo jednostavno i prosečno da na kraju puteljka nije postojala farma prekrivena kravljom balegom po tlu na kojoj tri ženske osobe obitavaju u vrlo čudnom konceptu. Isprva mu je zanimljivo da one znaju sve unapred, da govore čudne stvari ali i da na farmi ugošćavaju raznorazne entitete koji su prilično opasna drevna bića pre postanjka sveta nastala ali ih one doživljavaju vrlo opušteno (toliko da se devojčica bavi njima kad ih treba upristojiti). Farma je zapravo došla za njima. A njihov topli dom je prepun antike. Bez struje i modernih pomagala pa sve do garderobe i kozmetičkih inovacija iz raznih epoha. Ali nemojte da vas to prevari da je ovo dečija knjiga.

U potpunosti ga ove dame prihvataju pod svoje okrilje. Ubrzo shvata da su one starije od samog vremena. A da sva čudovišta koja su pokušala da ga se reše obitavajući u ljudskom i neljudskom obliku, osećaju ili emociji nekako potiču od njega samog i ljudi koje zapravo poznaje. I da su darovi u vidu novca, uspeha, slave posebno u vremenima očaja, uzrok razdora. A njima se bića služe obilato.

Princip dama sa farme je zapravo prikaz trostruke Boginje (devojčica je samo naizgled devojčica i kao što rekoh daleko je ovo od bajke), taj puteljak je ona krajnja tačka (ili početak vremena i životnog puta) a jezerce je svesno, tvrdoglavo i prvobitni okean poput vode života. Ovo je graciozno izvezena priča, perfektnog pripovedača o borbama u nama samima. Samokrivnji jednog zanemarenog deteta, nasilju u porodici, preljubi oca i njegovom zlostavljanju pa čak i zamalo čedomorstva usled ludila odraslih koje glavni lik pokušava da objasni detetu koje je to proživelo u njegovoj ličnoj prošlosti. Jedino što deluje bajkovito je opis svega što ga je pogodilo, usadilo mu se u srce i na kraju ga ohladnelo. One govore drevnim, prvobitnim jezikom same istine koji ostvaruje sve što izgovori. One premeštaju zvezde i vode računa koliko lisica fali na Zemlji. A samo Leti može da napusti granice farme, jer samo dete može da pređe granice koje mu još uvek nije sputalo odrastanje. Ta farma je njegovo srećno mesto na kome se oseća bezbedno (ovo srećemo i u „Kolibi“ Vilijema Pola Janga koji sa nekom posebnom percepcijom pokušava da živi sa gubitkom tražeći lek za bol i tugu na imanju Božije kolibice kao i odgovor od Boginje, zašto?). One gaje krave, muzu mleko rano izjutra i skoro sve u ovom delu neodoljivo podseća na mitološke priče. Ono nešto duboko, praiskonsko u nama.

Primera radi, analiza novčića koji ga je zamalo udavio u grlu jednog jutra dok je još spavao, a koji je izvela staramajka sa farme tehnikom slušanja, lizanja i mirisanja istog. Preispitivanje svim čulima u potrazi kroz prošlost za objašnjenjima čest je prikaz u ovoj knjizi (poput mirisa koji nas automatski pošalje nekuda u glavi) kao i činjenica da ne samo da se dve osobe ne sećaju iste stvari na isti način nego se i jedinka nekih stvari seća na više različitih načina tokom života:

„Dobro pitanje, dušice. Uglavnom na osnovu stepena otpuštanja elektrona. Moraš izbliza da sagledaš da bi video elektrone. To su oni mali prcvoljci što izgledaju kao da se osmehuju. Neutroni su ti oni sivi, što izgledaju kao da se mršte. Ovi elektroni su malo isuviše nasmejani za 1912, pa sam onda proverila ivice slova i glavu starog kralja, i sve je bilo za nijansu preoštro i novije…“

Dirljivih momenata ima dosta. Od potrage za zaštitom boginje koja ume da prekroji tkanje stvari i vremena provlači se svaka molitva koju je ikada čovek uputio tražeći zaštitu same sile da promeni tok stvari. Bilo mi je teško dok sam to čitala jer to nije samo mitski prikaz već unutrašnja molba deteta da se nešto izbriše u postojanju makar fizički, posebno jer se boji za sopstveni život i ne razume naglu promenu svog roditelja, zaštitnika. Ipak u njemu ima snage da iako će oprostiti neće zaboraviti. Neskrivajući svoje slabosti otvoreno govori o umokravanju od straha. Heroji njegovih knjiga kojima se divio su zapravo bile heroine i on je nekako poželeo jednu takvu, hrabru devojčicu da ga zaštiti. Pronašao ju je u Leti.

„Ako ovo spalim“, upitao sam ih, „znači li to da se sve ipak stvarno desilo?…“

„Šta ti želiš?“

„Želim da se sećam“, rekoh. Jer meni se dogodilo. A ja sam i dalje ja.“

U spremnosti da umre dečak prikazuje onu krajnju granicu u kojoj je čoveku zaista svega dosta do te mere da mu je svejedno. Nudeći sebe izgladnelim čudovištima praznine koji su počeli da gutaju nebo i zemlju pokazuje svesno žrtvovanje kao krajnji iskaz humanizma (sebe za druge). Ali i prazninu koja je ostala u njemu. Zveri koje su težile da mu isčupaju srce jasno govore o onome što ostaje iza trauma. Pustoš, potisnuto sećanje ili pak isuviše živo da bi poništilo podizanje zidova, nepoverenje, samokrivnju i nametnutu krivicu, samosramotu i hladnoću koja proizilazi iz samoodbrane žrtve. Preživeo je haos. Doživeo je raspade, samoubistva, pokušaje ubistva, zle ljude, izdajnike vrednosti koje su mu bile sve, nerazumevanje i odbacivanje nakon naizgled srećnog početka svog života. Sakrio se u nadi kroz Boginju i onu praiskonsku težnju da se potegne neko iznad svega, duboko želeći da se vrati na početak svog puta, puta kraj jezerceta.

Prisećajući se potisnutog detinjstva zapravo je u svom srcu nazvao stvari pravim imenom. Suočio se iako njegova Leti još uvek spava i probudiće se nekad, kažu uskoro, kad bude spremna i kada završi sa mestom na kome se krije. Kad on bude spreman da prihvati traumu deteta u sebi. Kad bi se zapitao da i je njena žrtva bila vredna dobio bi odgovor da jeste jer je to omogućilo njemu samom da živi. Princip trostruke Boginje je njegova zrelost i buduća starost dok dete spava nakon svega što je doživelo, ušuškano u kakvu takvu sigurnost potisnuća.

„Mislim da ti ide bolje nego kada smo te poslednji put videle. Za početak, raste ti novo srce.“

I kako Staramajka jednom reče, on je dolazio tu više puta ali je birao da se tih dolazaka ne seća. I svratiće još ko zna koliko puta. Dok se dete u njemu konačno ne oseti oslobođeno.

Ova knjiga je više od knjige. Bolan prikaz jednog zlostavljanog dečaka i sveta sa druge strane nebeske granice koji ga je održao da istraje. Koštalo ga je srca zbog drugih ali jednom…jednom će se Leti probuditi. Kako autor voli Narniju, ovde se oseća blagi dašak iste, doduše pre u okvirima pretpostavke koju smo mogli videti unutar serije „Mađioničari“ gde je navodno bilo neprimerenih postupaka prema nezaštićenim dečacima koji su u neku sličnu Floriju pobegli u svojoj mašti.

Autor ima pitak pripovedački dar, jasne prikaze i poentiranja kako u romanima tako i u zbirkama priča. Ako uzmemo u obzir da pred sobom imamo oca „Koraline“, „Američkih bogova“, „Nikadođije“, „Upozorenja o sadržaju“, „Anansijevih momaka“, „Zvezdane prašine“, „Vukova u zidinama“, „Knjige o groblju“, „Srećom, mleko“…, „Uspavana i vreteno“, „Dim i ogledala“,“Krhke stvari“,“5“…u milionskim tiražima, pretočeni u serije ili filmove kao i mnogih filmskih i tv scenarija, jasno je šta svet misli o njemu. Njegov „Sendmen“ (kažu, najveći ep u istoriji stripa) je presedan kao i nagrade Hugo, Nebula, širli Džekson, Lokus i Bram Stoker. Čitao je svoje priče u Karnegi holu i Sidnejskoj operi. Piše za decu kao i za odrasle (ili u njegovom slučaju zajedno).

„Dirljiva, rečita i zastrašujuća, besprekorno ispripovedana bajka koja nas podseća u kojoj meri iskustva iz detinjstva oblikuju naše živote.“ – Kirkus revija

„Ovaj predivno napisani roman zariće svoje kandže u vas i neće vas pustiti još dugo pošto ga pročitate.“ – Nju Jork post

Ocena 10/10

S ljubavlju, Elena Alexandra


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *