U distopijskoj tematici koju obrađuje, autor na sebi svojstven način testira granice do koje mere je svaki normalan čovek, u stvari, normalan… U priči u kojoj izolacija i rat u urbanoj sredini obeščašćuju zrelog čoveka čineći od njega zver i izvan granica potrebnog, pratimo jednog mladog čoveka koji tek treba da formira sopstvenu ličnost. U moru besmisla i apsurda, glavni junak ponekad deluje kao distanciran, otuđen, nemi posmatrač ljudi i događaja koji ga okružuju, ponekad njegovi postupci otkrivaju zrna svetlosti, dok ponekad poklekne i dozvoli da i njega proguta mrak apsolutnog bezumlja izvlačeći ono najgore iz njega.
Dronstad je sarvemeni roman vojne fantastike, nabijen akcijom, pažljivo osmišljen i zaokružen, a čitaocu predstavljen kao poligon, simbolično karantinski zatvoren, na kome se ispituje da li je dašak ljudskosti i zrno svetlosti dovoljno da se stvari pokrenu ili je tama i beznađe ipak preovlađujuće.
… Provukli smo se kroz ogradu i ćutke nastavili prema kući. Smestila je medu u svoj ranac i držala tempo sve dok nismo prošli stražu, a onda veselo poče da skače po pukotinama u asvaltu i pevuši. Bližili smo se opasnom kraju pa sam joj dao glok i ona je počela taktički da predvodi. Pustio sam je da vežba ono što je učila u školi i pratio je. Nadomeštao sam njene greške kada bi nesmotreno upala u ulicu ili kada bi napravila slepi ugao na boku, a ona mi je pokazivala dobra mesta za snajperiste i mitraljeska gnezda po okolnim zgradama. Shvatila je ovo kao igru. Uperila bi pištolj u okno i viknula ‘Pau – pau’, čučeći iza zaklona i mangupski kikotala. Pokupila je kamen i bacila na sred kolovoza.
„To je granata,“ objasni ona.
„Dobro, Ljubice,“ odgovorih.
„Nije. Trebaš da pokriješ uši,“ ljutila se.
„Dobro Ljubice. Evo, pokrivam uši,“ uradio sam to s osmehom.
Primakla se mojoj fantomci i viknula.
„Pauuu! Buum! Pauuf!… To je eksplozija,“ dodade ona.
„Ala je puukloo! Za malo da ostanem gluv,“ podilazio sam njenoj mašti.
„I bio bi, da ti nisam rekla da pokriješ uši,“ zadovoljno je klimala glavom. „A sad, dosta zajebavanja. Idemo kući. Hoću da hranim koke,“ komandovala je kao matora i ostavi me na ulici da blenem za njom.
Pametno je šarala pištoljem po oknima i namršteno skenirala horizont pred nama, čak je i minirane zamke zaobilazila po pravilima. Kao da se nešto promenilo, počela je zrelije da razmišlja. Ima povremene dečje ispade kada hoće da se igra, ali oni ne traju dugo. Oprezno je prelazila raskrsnice i zastajkivala na uglovima gde bi zauzimala klečeći stav. Fiksirala je lakat u torzo kao stativ za oružje koje je držala upereno u maglu. Nije se žalila na težinu gloka.
Tekst koji je pratio muziku sa tornjeva Zmajeva nije bilo moguće razumeti kako smo se približavali centru. Već je bilo podne kad smo stigli kući. Lupio sam šipkom o zid, i lift se spustio uz uobičajenu škripu, Ljubica nestrpljivo ulete unutra. Dala mi je glok i ja sam ga vratio u futrolu. Popeli smo se gore, a ona se zalete u Todora koji je kašljao i stisnu ga oko noge dok sam ja namršteno prošao kraj njega.
„Tata? Kako si?“ smeškala se devojčica.
„Dobro sam. Hvala na pitanju, mlada damo. Jesi li gladna?“ obratio joj se starac uz naklon.
Sklonio sam ranac i pušku i bacio se u fotelju, jednu nogu savio sam na rukohvat i zapalio cigaretu. Na stolu je bio svečani stolnjak sa escajgom i pravim tanjirima koje je Todor ljubomorno čuvao. Nešto je spremao, a pri tom ne mislim na hranu. Naumio je da uradi nešto, ali mu treba naše odobrenje, zato je stavio tanjire.
Todor je pomagao Ljubici da skine opremu uz razgovor o njenom danu. Osmehivao se, ali je smeh prekidao kašalj. Stavljao je maramicu na usta, iako je već bilo kasno za preventivu. Sestrica je po navici oprala ruke i sela na svoje mesto za stolom, nogom sam primakao stolicu i ljutito seo na nju. Raširio sam laktove preko stola i ponašao se kao skot. Namerno sam to radio da iznerviram Todora.
Očuh poče da pevuši, tamo oko šporeta pa iznese lonac i stavi ga na sto. Prešao je preko jutrošnjeg događaja kao Sever kroz centar i pretvarao se da je sve u redu zarad Ljubice. Okrnjeni tanjiri bili su sve što je sačuvao od Armatekovog bombardovanja. Otklopio je lonac i pustio miris, pa nam nasu po pola tanjira krompir čorbe sa komadima suvog mesa.
„Srećan rođendan, Ljubice,“ smeškao se Todor devojčici.
Ljubica razvuče kez od uva do uva. Sipao je još čorbe u moj tanjir, oprezno i polako, kao da se plašio moje reakcije. Privukao je stolicu i uputio Ljubici još jedan osmeh. Uzeo sam krišku hleba i pola zaronio u tanjir. Hteo sam da srčem, ali nisam želeo da sestri dajem loš primer. Todor je veoma uljudno i gospodski jeo.
„Šta ima za dezert?“ upita šmizla.
Todor zatečeno pogleda u mene i ja brzo otrčah do ostave. Odabrao sam najzreliju jabuku iz platnene torbe i doneo joj.
„Jabuka!“ piskavo uzviknu klinka.
Spustio sam jabuku kraj tanjira u koju je Ljuba buljila kusajući čorbu. Todor se ponovo nasmeja. Prineo je maramicu ustima, zakašljao se i videvši sivkasti ugrušak panično sakri maramicu u džep i obrisa ruke o džemper.
„Dobro, deco. Sad moramo da popričamo o nečemu. Ti, balavče, nemoj da me prekidaš!“ upirao je prstom. „Ljubice. Ti si sada velika devojka. Moraš da naučiš da se staraš o sebi. Tvoj brat je već momak i brada treba da počne da mu raste. Tata je postao veoma bolestan. Naše druženje moramo da svedemo na minimum. Zato sam rešio da te naučim kako da barataš revolverom i kako da brineš o kući.“
„To!“ obradova se devojčica.
„Nije to sve. Pored ovog stana je drugi stan koji sam namenio vama. Tamo ćete da spavate i da provodite vreme,“ nastavi starac odlučno.
„A moja zaduženja u gradu i bašti?“ ljutito zaustih.
„Ne brini. To ćeš da nastaviš da radiš. Tamo je stepenište koje vodi na krov. Možeš slobodno da ideš gore kad god hoćeš. Samo mi treba pomoć da prenesemo Ljubičin krevet i komodu sa stvarima,“ odgovorio je.
Ništa nisam rekao. Ljubica dohvati jabuku i zari zube u nju. …