Iz “Reči urednika”
Sve dobre priče su ispričane, na piscima nije da nam napišu nešto revolucionarno, nego dobro, i na svoj način. Satarićeva upravo to radi u „Gospodaru Vrana“. Faktički uzima elemente iz „Romea i Julije“, smešta ih u fantastično okruženje i tako stvara originalnu priču od već poznatih elemenata lepe književnosti svesno ne pretendujući da postane deo iste. No, upravo ta nebriga o tome gde će se naći i da li će se naći u nekom književnom kružoku je kvalifikuje za ono što nazivamo visokom književnošću. Njena proza, nikada, ama baš nikada nije priča zarad priče, poenta postoji, na vama je da je pronađete. Satarićeva još jednom uspeva dignuti domaću fantastiku na svetski nivo. Njeno hodanje kroz fantastične žanrove bez ugrožavanja kvaliteta je impresivno. Uverićete se i sami u ovu moju tvrdnju čitajući ovu pripovetku epske fantastike.
Ovakvim pisanjem nam potvrđuje moju parafrazu na njenu pripovetku: vrana je uvek crna – osim kad nije! Dobro došli u ediciju „Džepna fantastika“.
Kristijan Šarac
… „Sine, ovo je Utočište. Ovde je svako bezbedan. Daleko si ti od najvećeg zla koje su ove oči videle i za koje su ove moje uši čule.”
Uzdahnuo sam.
„Čudno vam je ovo mesto, Lela. Jako čudno.”
„Rekla sam ti već. Ovde je svako jednak i ovde se ne pita kakva te je muka dovela.”
Okrenula se i dodala drvo na vatru.
„I dalje misliš da odeš?” Glas joj je bio tih i pomalo tužan.
„Ne… ne znam. Šta ja mogu da doprinesem Utočištu?”
Prodžarala je vatru i lagano ustala.
„Ostani, pa ćeš saznati.”
Ponovo sam seo na krevet.
„Lela, kakvo je ovo mesto, u stvari? I nemoj mi molim te, ponoviti utočište. Gde smo mi, zapravo, čija je ovo zemlja?”
„Nalazimo se na južnim obroncima Proklete planine. Sve do iza šume, vlasništvo je Utočišta.”
Klimnuo sam. Nalazio sam se nekoliko dana jahanja više na istok nego što sam procenio, ali i dalje suviše daleko od srca venca Razdora i vojske koja je činila stražu ovog mesta. Stara kao da je pročitala moje misli.
„Brine te lagrenska straža?”
„Može se reći da nisam u milosti njihovog gospodara. A suviše su daleko od Grada da bih se osećao bezbrižno.”
„Ne treba da te brinu. Oni su straža i ne ulaze u samo selo osim ako nije neka velika nevolja.”
„Koliko ih ima?”
Slegla je ramenima.
„Odred, pretpostavljam. Neki su stalni, rešili su da ostanu, neki se menjaju. Ne znam, nisam ih videla više od dva, tri puta za sve ovo vreme kol’ko sam ovde.”
Nelagodnost me je ponovo obuzela.
„Taj odred, kome odgovara?”
Pogledala me je iznenađeno.
„Pa, Dajni, naravno. Njeno je Utočište.”
Podigao sam obrve i odmahnuo glavom. Ne samo da je vodila ovo mesto, već je imala i zaštitu najmoćnije ličnosti na ovoj strani sveta.
„Čime li je zaslužila takvu milost…”, promrmljao sam.
„Spasla sam mu život. Gospodaru Lagrene.”
Okrenuo sam se ka vratima. Uopšte nisam čuo kada je ušla, što se gotovo graničilo sa nemogućim. Nosila je odeću za jahanje i njeno držanje je odgovaralo tome – strogo, zapovedničko.
Klimnuo sam u znak pozdrava.
„Gospo Dajna.”
Držanje joj postade za nijansu kruće i izraz lica hladniji.
„Lela, ostavi nas nasamo, molim te.”
Bila je to izričita naredba iako izrečena u formi molbe i stara samo bezglasno klimnu i požuri napolje.
Nije se pomerila dok se vrata nisu sasvim zatvorila za njom.
„Izgledaš bolje”, odmerila me je i uputila se ka tronoški uz ognjište. Primetio sam da jedva primetno hramlje.
„Za razliku od Vaše noge”, bio sam rešen da se držim formalnog obraćanja. „Ta rana nije dobro.”
„Očišćena je i previjena. Biće dobro.”
„Neće, ako nastavite da jašete pre nego sasvim zaceli.”
„Poslovi Utočišta ne mogu da čekaju.”
Odmahnuo sam rukom, iznerviran više nego što sam želeo da priznam. Uostalom, uopšte nisam želeo da govorim s njom o tome, nisam želeo uopšte da govorim s njom.
„U svakom slučaju, drago mi je da te je groznica popustila. Mislila sam da nećeš preživeti prvu noć.”
Trgao sam se.
„Bila si ovde?” Omaklo mi se. Kao što se njoj omakao izraz olakšanja koji joj je preleteo licem.
Klimnula je.
„Lela se uplašila da si otišao kada je videla praznu kofu i nedirnuta drva pred vratima. Onda je čula stenjanje i mumlanje iz kolibe… našla te je na podu, u znoju i groznici kakvu nije videla ni kad smo te doneli otrovanog plavim cvećem.”
Uzdahnuo sam.
„Da, žao mi je zbog toga. Ja… recimo da loše podnosim groznicu. Na više načina.”
„Znam”, prošaptala je. „I razumem. Više nego što misliš.”
Zadržao sam pogled na njenom licu, lepom ali bez nekih osobenih crta, licu koje bi svakom delovalo pomalo poznato ali koga se niko ne bi tačno sećao i svako ga različito opisivao nakon nekog vremena.
„Ko si ti?” Prošaptao sam. Najednom, sva nelagodnost, sav strah, sva radoznalost povukli su se pred tim jednim, jednostavnim pitanjem.
Osmehnula se.
„Ja sam Dajna od Utočišta.”
Da, klimnuo sam svestan šta pokušava da mi kaže. Ipak, želeo sam da znam. Da znam ko je bila žena preda mnom, koja je zadužila čoveka kog je nemoguće zadužiti toliko da dobije sopstvenu zemlju.
„Ko si bila, Dajna od Utočišta?”
Odmahnula je glavom.
„To ne želim da ti kažem niti to uistinu želiš da znaš.” Ustala je i krenula ka vratima. „I nisam došla da razgovaramo o meni, već o tebi i tvojoj odluci da odeš. Slobodan si da napustiš Utočište kad god poželiš. Ako to želiš.”
Skočio sam, nespreman da je pustim da tek tako ode i zateturao se pod naletom nesvestice. Uhvatila me je u poslednjem trenutku i gotovo pala pod mojom težinom. Opsovao sam i pokušao da se izmigoljim iz njenog hvata. Bilo me je sramota. Ponovo. Iz nekog meni neobjašnjivog razloga, više od toga što sam je želeo, želeo sam društvo i pažnju ove žene, a sve što sam uspevao bilo je da vidi najgoru, najnemoćniju i najjadniju stranu mene. …