Mesečev ratnik je prvi roman u novouspostavljenoj ediciji epske fantastike „Zov heroja“.
Po povratku u svoje nekadašnje namesništvo, Ezgild izgnanik, nekadašnji baron od Aranaha, suočen je sa neočekivanim izborom. U svetu u kome se neprestano ispituje dužnost, hrabrost i odanost, sudbina često ima planove koji se snažno suprotstavljaju našim. I dok pratimo priču Mesečevog ratnika, mi u stvari pratimo priču nas samih, i preispitujemo sopstvena osećanja i izbore. Ovaj roman, za razliku od većine domaćih ostvarenja iz istog žanra, ima idejnost. Kao veliki poznavalac književnosti, autor je svestan da je svako književno delo pre svega o ljudima, a ne o zanimljivim događajima ili stvorenjima; značaj ovoga ne može se dovoljno podcrtati. Roman predstavlja sjajno antiratno štivo: uspešno se demaskira sjaj i bljesak rata i otkriva se njegovo naličje. Mijatović ne uzdiže rat, već ga raskrinkava na sebi svojstven način, kroz alegoričnu priču o Ezgildu, Mesečevom ratniku, čoveku koji je upoznao sve plodove ljudskih sukoba i u sukobu je sa samim sobom i prošlošću koja ga progoni. Ta unutrašnja bitka traje uporedo sa spoljašnjom, koja se vodi sa predstavnicima države koja je pokorila Ezgildovu pokrajinu; prateći dileme i sumnje protagoniste, u njemu kao da vidimo borbu samog autora, koji želi da nam pokaže da nisu bitni zmajevi i vilenjaci, svemirski brodovi, vampiri i vukodlaci, već ono što je sa njima urađeno.
Roman poručite OVDE.
– …Čujem da se Severnjaci spremaju za rat – uzdahnu starac gledajući u vatru.
– Ostavi se toga, Malakaje – reče Ezgild, a onda zažali zbog oštrine u glasu.
U Malakajevoj malenoj kući, u kojoj je ovaj živeo od kada je prognan, nadvila se tišina poput senke. Čak je i pucketanje vatre nekako bilo prigušeno, kao da tišina pokušava da zatre svaki vid topline i svetlosti. Malakaj je gledao dugo u svog gosta, a onda prozbori tiho:
– Ne razumem.
Ezgild ga pogleda sa bolnom grimasom.
– Nema tu šta da se razume. Ostavi se toga. Nisi više Prvi sekretar Levanona, kao što ni ja nisam tvoj vazal. Levanon više ne postoji. Uživaj u starosti u ovoj kući koja ti je data, ljuljaj unuke na kolenu i pričaj o surovim bitkama koje si vodio sa Kolinom Gelderonom.
Starac odmahnu glavom:
– Ako misliš da ću da se predam tvom očajanju, varaš se, Ezgilde. Levanon postoji, sve dok su Levanonci jedan narod. A oni će to uvek biti.
Ezgild pogleda starijeg čoveka, a sarkastični osmeh mu se pojavi na izboranom licu. Na neki način, divio se Malakajevoj tvrdoglavosti u poricanju realnosti. Svoje posede je izgubio samo zarad odanosti čoveku koji nije bio vredan kraljevske krune. Sa druge strane, bilo mu je žao starca i nervirala ga je ta detinja upornost.
– Izvini – pomirljivo će Malakaj – Znam da si previše izgubio u ratu sa Arejcima. Više od mene, sigurno. Ali nemoj se predavati očaju.
– Nisam očajan! – gotovo viknu – Samo ne želim da trošim svoje vreme na stvari na koje ne mogu da utičem.
Malakaj gledaše u pod, a rukom je prolazio kroz gotovo sedu kosu. Ezgild ga je netremice posmatrao a kroz sećanje mu prođe taj isti čovek pred njim, pre samo nekoliko godina, sa blistavom kestenjastom kosom i oštrim zapovedničkim pogledom i držanjem.
– Razumem te – domaćin nije podigao pogled sa patosa – Oprosti mi.
Ezgild se smesta pokaja što je planuo bez pravog razloga.
– Ne – reče odlučno, pokušavajući da zvuči što smirenije – Oprosti ti meni. Trebalo bi da imam na umu, da nisam jedini koji je pretrpeo gubitke dok se borio protiv Arejaca.
Starac klimnu glavom, a onda pogleda ka gostu. Podsećam ga na Kristona, pomisli Ezgild. Imao je godina koliko i ja sada kada je poginuo.
– Jesam li ti ikada rekao kako je Kriston… – nije mogao da završi.
Malakaj podiže ruke kao da se brani:
– Ne želim da znam.
Ezgild klimnu. I bolje je da ne zna. Samo bi ga još više bolelo.
– Kako živiš? – upita Malakaj – Mislim, siguran sam da ti nije lako pošto si odrastao kao plemić.
– Najviše mi smeta što nemam dom. Inače, nije toliko strašno. Moram da krijem lice, da me ne bi koji Arejac prepoznao, ali bolje to nego da idem uzdignute glave i da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo.
– Nisi ti kriv. Ne može biti tvoja krivica zato što je Izdajnik predao Aznor kralju Lotaru.
– Mogao sam da ubijem Olfena – prošapta Ezgild sa mržnjom koja je kiptela iz sivih očiju – Mogao sam da mu iščupam izdajničko srce pre nego što je predao grad i da preuzmem odbranu.
– Ne, nisi -odgovor je bio jednostavan – Da si se približio Izdajniku na dvadeset koraka, naoružan ili ne, njegova pratnja bi te ubila za tren oka. Bio bi mrtav pre nego što bi stigao da izvadiš mač iz korica.
– Koja je razlika? -Ezgild raširi ruke – Moja porodica je ionako mrtva. Svi, žena, brat, deca. Svi do jednog. Nemam nijednog rođaka u životu. Svi moji prijatelji su ili mrtvi ili su pobegli preko Okeana. Ostao si samo ti, Malakaje, a ni ovde se ne smem zadržavati. Ako se sazna da sam bio ovde, na pedeset milja od arejske prestonice, moglo bi svašta da se desi, i tebi i tvojoj porodici.
– Žao mi je što nisam prognan dalje od Arei Kostana – starac se tužno osmehnuo.
Ezgild se nasmeja. Bio je to hrapav smeh, osobe koja se dugo, predugo nije istinski nasmejala. Prijalo mu je to, ali je kratko trajalo.
– Mislim da sam bezbedan – reče osvrćući se oko sebe nesigurno
– Ionako planiram da odem u Aranah.
Malakaj ga pogleda čudno, kao da je udario glavom.
– Zašto? Mislim, razumem, to je bio tvoj dom, ali…
– Upravo kao što si rekao, to je moj dom. Načuo sam da tamo Severnjaci u službi sadašnjeg barona od Aranaha maltretiraju stanovništvo u čitavoj dolini, pa idem da vidim šta je istina.
Starac ustade. Umor ga je već hvatao.
– Razumem te. Soba ti je spremna. Verujem da ćeš nas napustiti pre nego što iko od nas ustane i zato želim da ti dam ovo.
Iz male, drvene škrinje je izvadio vrećicu. U ruci mu tiho zazvecka i Ezgild shvati da je puna novca.
– Ne mogu da prihvatim – reče, gurajući mu ruku sa novcem – Milostinju ne primam. Žao mi je, Malakaje, ali ne.
– Ako nećeš, daj drugome, briga me, samo je ponesi sa sobom. Baci je u reku, zakopaj, pretopi zlato, ne zanima me, ali ovu vrećicu ćeš poneti sa sobom- Malakaj oštro rukom pokaza da je taj razgovor završen. Ezgild prihvati vrećicu, a onda zagrli Malakaja.
– Hvala ti, prijatelju – osećao je peckanje očiju i suze se pojaviše u uglovima.
– Ovo je ionako novac milostivog kralja Lotara – starac sa gađenjem iskrivi lice – Ne trošim više nego što mi treba, ali ostatak uvek poklonim siromašnima. Sada barem mogu da dam nekom našem.
– Čuvaj se, starče.
Čuvaj se i ti, mladiću…
About Author
