Potpuni haos mi je pred očima, i preti da uništi sve ljudsko u meni dok se borim za opstanak. Jer, čak i da preživim užas ove bitke, šta će ostati od mene. Obična ljuska, bleda senka bivstvovanja. Jedan dan, jedna noć i sve se okrenulo naglavačke. Nemam rešenja za situaciju u kojoj smo se našli, moja četa i ja.
Kako, kao vojnik sa više od dvadeset godina iskustva, učesnik u mnogim bitkama, kaljen u mnogim sukobima sa Turcima, nikada nisam video ovakvu taktiku. Njihovo ponašanje nije… normalno. Nešto u njihovim očima mi ne da mira.
Teško mi je da priznam, ali voleo bih da pod komandom imam jedno odeljenje Čeličnih. Nikad nisam uživao da se borim rame uz rame sa njima, iskreno, među njima nema grama mozga, samo čista želja da pročiste majku Srbiju od nevernika. Bili su željni krvi, do te mere da bi rado žrtvovali sebe i povukli svakog Nekrsta u blizini u smrt, pa nek im Bog sudi.
Retko ko je od ustanika znao za postojanje Čeličnih. To je bilo razumljivo, logično čak, jer dolaze u poslednji čas i odlaze uz vatrenu stihiju koju prave za sobom, često ne ostavljajući ni najmanjeg dokaza da su postojali. Poneki stariji, iskusniji vojnik ih je sreo i dobro upamtio, dok su đenerali na najvišim pozicijama jedini znali kako i gde da ih pozovu. Lično, sećanje na njih mi uvrće utrobu i pravi mučninu, jer ni Musliman, ni jeretik, niti bilo koji nevernik nije zaslužio takvog protivnika. Morate da razumete da je svaki srpski vojnik dobrovoljac. Ali na prvom mestu seljak, pošten čovek koji se baš i ne zna boriti, pa za njega postoji obuka. Čelični… oni se izgleda rađaju pomalo nastrani, a obuka izgleda počinje od kako prohodaju. Bar ja tako mislim. U njihovim pokretima i efikasnosti ima nečeg nezemaljskog… neljudskog.
Bog sami zna, kako bi mi sad trebao jedan odred Čeličnih. Takvi ljudi su mi sada potrebni, da odbranim svoju zemlju od invazije… nečeg, meni potpuno, nepoznatog. Pišem nečeg, jer ovi Turci, koji nasrću na naše položaje, kao da nisu sa ovoga sveta.
U njihovim očima nema ni one mržnje i vatre koja se može videti kod Čeličnih.
U njihovim očima nema ni onog straha koji se prirodno može videti kod vojnika, koji se sprema za bitku, koji se sprema da umre ili oduzme život pre nego što umre.
U njihovim očima nema, ama baš ničeg, kao da su im duše od tela odvojene, pa sad jurišaju, ne misleći na sopstven.
Ispostavilo se da je to baš tako. Prvi put ih je primetio Petar, osmatrač, jebeno dobro je radio svoj posao. Nikada ga nisam video da spava. Dečko, u dvadesetim, nije pio, kao što neki od nas što vole kapljicu. Zato me je iznenadila njegova izjava da Turci dovode kola, puna ljudi, naslaganih kao pruća. Potom su ih istovarili van dometa naših pušaka. Nebrojena tela mrtvih ljudi, prosto leže tako na gomili. Turci su, kaže, odmah i trkom pobegli.
I sam sam se popeo na stub, kako smo zvali osmatračnicu, da pogledam. Nisam video tela, ljude na gomili, ništa. Mislio sam da je mali pukao. Stres od iščekivanja neprijatelja. Zatim sam primetio kolonu. Turci, gotovo bez ratne opreme, hodali su nekako neprirodno sporo. Glava spuštenih. Posmatrao sam ih nekoliko trenutaka, kad su krenuli trkom ka našem položaju!
Oglasio sam uzbunu. Momci su bili brzi kao vetar. Svi su bili na položajima… Otvorili smo vatru. Kosili smo ih kao ništa, ali oni su i dalje nadirali. Zar su poludeli, pomislio sam. Pa ginu bez potrebe i ne povlače se. Ne, još i napreduju istom silinom kao na početku juriša. Već sam osećao nelagodu, da tako ubijam ljudska bića, a vidim da su i mnogi od mojih delija polako počeli da gube elan. Izgledali su zabrinuti, i pomalo uznemireni. Onda je ponestalo Turaka. Čista pobeda. Međutim, niko se nije radovao.
Svi smo se redom osećali kao da ćemo grešni Svetom Petru na istinu. Zašto smo pobili nenaoružane Turke? Onda osmatrač, opet reče. Turci opet ostavljaju tela, van domašaja puščanog zrna. Tela ustaju. Lagano se pridižu i nesigurnim korakom kreću ka nama. Ima i žena i dece.
Žena i dece! Užas. Momci neće pripucati na decu. Ni ja to neću moći. Ali, šta se to koji đavo događa?! Petar poče da viče, kako Turci dovode još kola leševa. A ovi redom ustaju i kreću ka nama. U mislima mi se mota vest o tome kako je Sinđelić žrtvovao i sebe i svoju četu kako bi onemogućio Turke da zauzmu barutanu. Nešto se mislim, ma da on to nije doživeo ono što mi sada doživljavamo ovde. Horde Turaka bez duše i svesti, poput nekog velikog talasa prete da nas progutaju.
Ne. Ne verujem u ale i aždahe. Kakvi vampiri, kakvi bakrači. Ovo je nekakav trik. Naredio sam momcima da pucaju. Nek istresu svu džabanu na njih, krv im jebem! Odbraniću moju zemlju od Nekrsta!
Bar sam mislio da je moja zemlja, ali sada vidim da nije. Jedva se držimo, vrhovima prstiju, poslednjim atomom snage držimo se da ne upadnemo u ponor. I to je to. Ne možemo da napredujemo, ne možemo da se probijemo kroz neprijateljsku liniju i pokušamo poslednjim snagama naći spas.
Nema ni nazad. Zaleđe nam čuva planina… ne možemo preko.
Okruženi sa svih strana. Odsečeni. Propašćemo zaboravljeni. Sada Turci dovode nove leševe, ovi ne nose turske dimije i turbane. Ovi su naši. Prepoznajem komšije, rođake… prepoznajem moju ženu, decu… sve naše koje smo ostavili u selu. Momci iz čete su prestali da pucaju. Drhte im ruke. Neki plaču, sklupčani kao uplašena deca. Ne moram ni da kažem da je moral jako nizak, te naređujem povlačenje u pećinu.
Svi smo se povukli nazad, ostavili smo samo one koji su već izgubili um. Oni su ostali napolju, izgubivši svu nadu i želju za životom. Zabarikadirali smo se dobro, pa sam naredio da donesu barut. Sve što imamo u zalihama.
Neko vreme, bilo je tiho. Zatim smo čuli jak udarac u vrata.
Bum!
Vrata nisu popustila, ali nedugo potom, još jednom…
Bum!
Pa onda sve češće…
Bum, bum… bum!
Pokušavali su da probiju vrata. Svaki udarac mi je ledio krv u žilama, a nervi su počeli da mi popuštaju. Pogledao sam u junake koji su ostali sa mnom do ovog neslavnog kraja. Izbezumljeni, uplašeni, razrogačenih očiju, gledali su u prazno. Neki su me pogledom tražili, kao da pitaju koju naredbu sledeću da izvrše. Ali, više nemam šta da naredim, osim da im pružim primer. Ipak sam ja oficir.
Uzeo sam pištolj i prislonio ga na čelo. Stajao sam mirno. Vojnici su sredili moj izbor.
Pali!
Svi su popadali, baš u trenutku kada su spoljna vrata popustila. U pećinu uleteli su bezumni stvorovi, pogleda praznih, uprtih pravo u nas. Imao sam dovoljno vremena da pištolj uperim prema barutu i opalim. Osetio sam kako mi se zubi zarivaju u rame, butinu… moji zemljaci, rodbina i porodica su me grizli živog, ali samo na trenutak, jer…
Vatra… prelepa vatra je odnela sav bol.
Autor: Ivan Racić
