Plavi dan IV, Pastirov mesec, 1020. godina Zvezdanog Kraljevstva
Pod jarkim, plavim sjajem Gospe, njegova krv poprimila je purpurno-crnu boju. Zajedno sa znojem slivala se na tlo, obeležavajući mu putanju. Osećao se poput gonjene zveri, na čijem je tragu lovac.
Osećao je da ga neko prati, iako se činilo da je to u ovom trenutku nemoguće. Čudio se svojoj snazi i volji da se i dalje kreće. Nakon što mu je razbio nos i zatvorio, oko otac ga je posekao mačem. Verovatno bi ga i ubio da se kuvarica nije pojavila. Grešim, o njemu više ne treba da razmišljam kao o ocu. Priznao je da sam kopile koje treba ubiti. Rekao je da će svet biti spasen ako sa njega nestane čudovište kao što sam ja. Onur nije sasvim razumeo ono što je otac govorio dok ga je tukao. Bio je zbunjen, uplašen i bolan dok je pokušavao da se zaštiti od pesnica i ledenih očiju koje su pokušavale da mu priđu. Zapravo, da li je ikada išta dobro razumeo? Svi su govorili da je glup.
Dok je lutao ulicama približavajući se moru, čudio se svome besu. Trebalo je da bude uplašen i tužan. Nešto iz očeve priče, smisao koji nije mogao u potpunosti da uhvati, potpirivalo je Onurov gnev. Čovek koji mu je bio otac pomenuo je kako je Onur ubio svoju majku. Nije to bio prvi put da čuje ovu optužbu, ali večeras je ona zvučala stvarno. Ali nisam mu verovao, bio sam mali da bih se sećao majke. Kako je maleno dete moglo da ubije odraslu ženu?
Izašao je na plažu sa zapadne strane pristaništa, čuo je šapate talasa dok mu je pesak, još uvek topao od današnjeg sunca, milovao tabane. Kapljice krvi izgledale su mekše i nestvarnije dok ih je pesak gutao. Svežina otvorenog mora nije mu ovoga puta donosila mir, ali jeste mu promenila tok razmišljanja. Večerašnji događaj samo je potvrdio verovanje u balans. Nije znao koji je domen balans zauzimao u Panteonu, niti je znao da li neki određeni entitet vlada njime, ali je znao da je stvaran. Muzika dodiruje sluh, magija dodiruje sva čula, a šta radi balans? Njegova moć poimanja nije bila tolika da shvati, ali je znao da ga osećaj ne vara.
Šapati talasa postajali su sve glasniji i zamršeniji kako je prilazio. Sreću koju je doživeo sa drugarima, nakon nekog vremena zamenili su gubitak prijatelja, očeve batine i stroga pravila. Susret sa Mariom, koji mu je spasao život, doveo je do toga da izgubi oca. Nadao se da će se njegov prijatelj pojaviti kao prvi put kada ga je spasao, ali njega nije bilo već dva dana. Možda je to i bio uzrok što je izazvao oca. Onur je znao da je Mario u grad došao na neko vreme i znao je da će jednom otići, ali nije verovao da će otići bez pozdrava. Nešto ga je na tu pomisao gadno i oštro zagrebalo u stomaku.
Talasi su mu dosegli do stopala, njihova blaga studen mu je prijala. So mora i so krvi sada su se mešali, dok je on lagano ulazio u vodu. Šapati su postali glasniji i čudni. Učinilo mu se da čuje reči. Ne, ne, ne, Suvi Vuče! Ne tvoja krv! Konačno je izgubio dovoljno krvi da se ne uznemiri što je odrešio ludilo u svome umu. Krv će privući ajkule, ima ih ovde na zapadnoj obali, struja dovlači mnogo hrane.
Tvoja krv ga zove! Ne treba da budeš ovde! Idi na sever! Čudnovato šaputanje talasa postalo je jasnije kada mu je voda prešla preko struka. Uskoro će biti gotovo… reče sebi, nemajući volje ni da se uplaši. Video je repove kako izranjaju pa zamahuju ka njemu. Ajkule se utrkuju, iako čovek nije bio retka hrana, bio je poslastica, pretpostavljao je Onur.
Nije se uzbudio kada je po komešanju osetio da su blizu, ali se jeste iznenadio kada je shvatio da nije ajkula ta koja je izronila iz vode i udarila ga u grudi kako bi ga potopila. Bio je to delfin. Pre nego što je potonuo u tamu, osetio je promenu i video svetlost. Suvi Vuče! Ovo više nije bio šapat, već jasan glas besnog muškarca, a u toj magijskoj svetlosti razotkrilo se morsko biće. Njegov gornji oblik nije u potpunosti mogao da se poistoveti sa ljudskim, ali jeste imao udove koji su podsećali na ruke, samo sa više zglobova, krljušt mu je bila prošarana belom, crvenom i crnom, a peraja na repu bila su neproporcionalno dugačka, poput kakvih zavesa, duga i prelepa. Glava mu je bila okruglasta, a to što je imao vrat Onura je takođe podsećalo na nešto što nalikuje ljudskom. Oči su mu bile ogromne, okrugle i crne, a usta izbačena, dok se pod naborima krljušti moglo zaključiti da ima izražene i zašiljene zube.
Možda još nije kasno! Izlazi iz vode! Ovo je bila molba koliko i naredba. Onur je osmotrio okolinu. More je prigušivalo magijsku svetlost, ali je ipak mogao da vidi delfine. Više od deset velikih stvorova kružilo je po tim senkama što su se preplitale sa svetlom. Zašto se on uopšte brine? Ja samo želim da umrem. Nemam nikoga…
Imaš petoro braće i sestara čiji bol može da slomi svetove. Tvoja krv je ovde prizvala krakena, a kraken će privući ogromno uništenje. Zar vas, ljude, sećanja nisu ništa naučila? Polazi!
Onur se bez razmišljanja okrenuo i zaplivao ka obali. Nije jasno razumeo, ali hitnja u glasu morskog čoveka probudila je u njemu neku duboku stravu. Nekako je bio siguran da postoje stvari strašnije od smrti. Činilo mu se da oseća drhtaje u vodi, koje nisu proizvodili delfini što su plivali oko njega kako bi mu pomogli da se što pre povuče iz vode. Zaposela ga je ona vrsta bespomoćnosti koju je često doživljavao u snu – kada bi trebalo da potrči, nije mogao da se pomeri, kada bi trebalo da govori, nije mogao da otvori usta.
Misao se nije do kraja razvila u njegovoj glavi kada mu se nešto obmotalo oko noge i povuklo ga unazad brže od te iste misli. Nestala je svetlost morskog čoveka, nestao je očajni lelek delfina, nestalo je okeana, dok je on visio naglavačke u vazduhu. gledajući u nešto ogromno i smrdljivo. Bila su to razjapljena usta veličine kuće. Ogromni zubi, veliki koliko i on sam, plavo su iskrili na mesečini, delimično zaklanjajući ždrelo koje je vapilo za Onurovom krvlju.
Nije mogao da čuje sopstveni vrisak kada je stvor pod njim iz čeljusti ispustio grmljavinu propraćenu smradom ribljeg raspadanja. Onur se ponadao da će umreti od smrada pre nego što upadne u to ogromno ždrelo puno mračnih tečnosti. Vretenast jezik plesao je u toj duplji, razbacujući zelenkaste bale po oštrim zubima. Obrgrlio se i čvrsto zažmurio, pokušavajući da se fokusira na užasni bol u članku koji je izazvao krakenov stisak. Oči od leda su mu prilazile i prvi put nešto je izgledalo strašnije od njih.
Stigao sam brate moj!, začu Onur poznati glas u glavi. Navala radosti bila je prekinuta naglim trzajem krakenovog pipka i novog urlika. Tresnuo je o površinu okeana i hteo da vrisne kada mu je slana voda ugušila krik. Jedan delfin je doplivao do njega i namestio se tako da je Onur mogao da mu se osloni na leđa, a zatim se pokrenuo ka kopnu.
Tek kada mu je voda bila do pojasa, uspravio se i okrenuo ka pučini, tražeći svog prijatelja. Ono što je tamo zatekao, oduzelo bi mu dah da ga je imao.
Obasjana plavom mesečinom, krakenova glava sa pipcima bila je iznad površine vode. Pipci su pokušavali da zarobe ponoćnog zmaja. Dva pipka su mu zarobila udove i pokušavala da se obaviju oko jednog krila, dok se zmaj otimao.
Onur je bio siguran da je taj zmaj upravo njegov prijatelj. Kako da mu pomognem?, pomisli očajno.
Upotrebi led, Suvi Vuče, ti si dete bogova, začu glas morskog čoveka.
Kako? Gde da nađem led? Pa u Brodogradilištu nikada nije pao sneg. Zapravo je padao nekoliko puta u dalekoj prošlosti, to im je pričao učitelj pokušavajući da im opiše kako sneg izgleda.
Kraken je biće Malinta, ali je satkan iz drugačijeg domena. Tvoj izvor se takođe nalazi u Malintu, ali mora da prođe kroz Ang.
Ništa ne razumem, morski čoveče! Pobunio se plačno kada je zmaj bljunuo crveni plamen, zaslepevši ga. Kraken je ponovo toliko prodorno zarikao da je Onur pao u vodu. Ovi urlici će probuditi čitav grad. Uskoro će se na plažu sjatiti more vojnika, Plava gilda će ispuniti noć magijom.
Zmaj se oslobodio, pa očajnog krakena ponovo zalio plamenom. Zver bi zaronila, pa onda opet izletela iz mora kako bi zgrabila zmaja. Samo jedan deo krakenovog tela, onaj koji je izronio iz vode, bio je tri puta veći od njegovog prijatelja u zmajskom obličju.
Moramo da mu pomognemo! Onur je iskolačio oči od iznenađenja. Novi, sada već treći glas obratio mu se u glavi. Ovaj mu je bio jako poznat, ali nije mogao da se seti odakle. A onda je shvatio. Pokrenimo se brzo!, nastavile su da mu šapuću oči od leda koje su prišle toliko blizu da je Onur oko njih video vučju glavu bele dlake. Pruži se ka meni ako misliš da preživimo. Ja ti nisam neprijatelj i nikada to nisam bio, ja sam mi. Onur se nikada nije osećao gluplje. Niti je razumeo šta ovi glasovi pričaju, niti šta hoće od njega.
„Ja sam potpuno poludeo!“, viknuo je, hvatajući se za glavu.
Uzmi led, dete bogova, i uništi Davitelja!, prošaputao je morski čovek.
Uzmi nas!, rekle su oči od leda.
Imam ga!, rekao je Mario, dok se sa visine ustremio na krakena, bljujući plamen. Ovoga puta, umesto da se povuče bežeći od vreline, stvor je izronio još više i zgrabio zmaja.
NEEEEE! Tri glasa u Onurovoj glavi zaurlaše zajedno sa njegovim vriskom.
Kraken i zmaj su nestali pod vodom. Urlajući, Onur se pružio ka ledenim očima. Znao je da obličje koje mu je prilazilo nije sa ovoga sveta, ali nije sebi umeo da objasni ništa više od toga. Sav strah koji je osećao sada je bio dalek i neosnovan. Oči su značile moć, oči su značile život, oči su značile smrt. Smrt? Možda zato. Kada se osvestio od očevih batina, video je tog čoveka i njegovu kuvaricu mrtve. Bili su zaleđeni!
To je u ovom trenutku bilo nebitno. Njegov prijatelj, koji ga je jedini voleo, sada bi mogao da umre. Vuk sa očima od leda stopio se sa Onurom. Zaurlao je kada mu je ogromna moć buknula u grudima. More se razdvajalo dok ga je silina snage podizala od zemlje. Lebdeo je iznad sada ogoljenog morskog tla dok su mu se mišići napinjali i podrhtavali od moći. Sada je sve jasno video i zasmejao se od oštrine saznanja. Oči od leda nisu bile strane, oči od leda bile su njegove oči koje je obuzdavao iz straha da nekog ne povredi. Ponovo se zasmejao, sada zbog ironije situacije. Zloba ljudi ga je stalno povređivala, a on je obuzdavao sebe kako ne bi povredio njih… Zle ljude. Ali njegov prijatelj nije bio zao! Možda zato što je bio zmaj a ne čovek!?
Svet je bljesnuo u svetlosti moći! More se pred njim povuklo, praveći mu put direktno do krakena. Na ivicama tog puta uzdigli su se nasipi od snega i leda, držeći more na odstojanju. Znao je da se iza njega more izliva na deo grada u podnožju. I neka! Da bar udavi i odnese malo zla.
Donji deo krakenovog tela bio je u zglavkarskom oklopu sa šest pari špicastih udova, na trupu su se nalazila klešta, dok je iznad trupa počinjao deo koji je izgledao kao oktopod. Njegova ogromna glava nesigurno se okrenula ka Onuru kada su nebo prekrili beli i snegonosni oblaci.
Osetio je ispitivačke pipke moći koju je zver usmerila ka njemu dok je u pipcima od mesa mlitavo držala Maria. Odahnuo je od olakšanja kada je shvatio da je njegov prijatelj još uvek živ. Onur je svojim ledenim moćima zgrabio krakenove pipke. Zver je uplašeno ispustila zmaja i krenula da se penje uz nasip od leda kako bi pobegla u okean. Daleko snažniji, Onur ga je zgrabio šakama od leda, uzdižući se sve više ka nebu. Bilo je lako kao da je zgrabio miša u podrumu.
Osetio je nove nalete moći koji su dolazili iz grada, iz onog dela koji nije bio potopljen. Plava gilda je pokušavala da dopre do njega. Osmehnuo se. Oni su bili mravi naspram krakena, a zrnca prašine naspram njega. Da je želeo, mogao je odmah da ih oduva.
Suvi Vuče! Prenosim ti upozorenja Plave gilde. Ako odmah ne povučeš moć, oni će delati, čuo je poznati glas morskog čoveka u glavi i opet se nasmejao.
Prašina preti bogu. Ne marim za njih, morski čoveče, oni mi ne žele dobro.
Oni ti žele dobro, ali ti dobro ne mogu doneti. Tvoj jedini spas je na severu. Poslušaj me dok nisam otišao. Ako sada ne uništiš krakena, on će se vratiti i uništiti sve nas. Još uvek je beba i njegova moć je trunčica naspram odraslog stvora.
Obećavam ti, morski čoveče, da ga tvoj narod više neće videti.
Hvala ti i hodaj dugo u miru, Suvi Vuče, ovaj svet ti je naneo mnogo zla, nemoj ga prihvatiti. Sada odoh.
Onur ga je pozdravio dok se fokusirao na otvaranje ledenih svetova, tražeći pogodnu moć. Znao je da sirovi led može samo da rani krakena, morao je naći delotvornije oružje. A onda se setio!
Morski čoveče! Kako ti je ime? Želeo bih da ga zapamtim! Ja sam Onur. Stvarno sam ti zahvalan što si pokušao da me spaseš!
Začuo je gorak smeh u glavi. Moje ime je Žrtva Suvog Vuka.
Nije imao kad da promisli o onome što je čuo. Našao je šta mu treba i odrešio moć. Snažne ćeljusti od leda spustiše se na krakena. Talasi se uzburkaše i preliše nasip. Oluja je hranila gnev okeana dok su oblaci rikali snegom i ledom.
Osetio je moć Plave gilde koja se probijala kroz oluju kako bi doprla do njega. Postavio je štitove da mu ne bi smetali, bar za sada, dok ne odluči šta će sa njima. Morao je da se fokusira na čaranje. Gnev ga je zaslepeo kada se na nebu razbuktao krug od vatre i iz njega izronila vatrena ptica.
Zaurlala je gnevno i preteće, dajući mu do znanja da će ga napasti ako odmah ne zaustavi užas koji je pokrenuo. Žar-ptica, dete boga leta i zaštitnik juga. Onur je bio opčinjen lepotom vatre koja ga je bolela. Bio je tužan što ne može da se pruži i pozdravi je.
Shvativši da je ignoriše, stražar juga se spremao da nasrne magijom leta. Onura je srce zabolelo, ali nije imao izbora niti je mogao da misli o posledicama. Stisnuo ogromnu pesnicu nabreklu od moći i udario pticu koja je nestala u zlatnom krugu. Osećajući i dalje blizinu bića leta kroz vatreni otvor, Onur je poslao lavinu leda kako bi zatrpao prolaz. Ubrzo zatim sa neba je nestao bilo kakav trag vreline. Zašto niko ne shvata? Zar sam ja svesniji od žar-ptice? Svestan sam da ću narušiti poredak vremena, ali kako bi ga tek narušio kraken?
Moć ga je izmorila. Morao je što pre da završi posao koji je započeo. Video je svog prijatelja u ljudskom obličju kako slabašno puzi, sklanjajući se od razderotina sveta iz kojih je kuljala moć.
Drži se, moj prijatelju, tvoj poziv je prihvaćen, odlazim sa tobom na sever. Još jednom je proverio kanale koje je obrazovao, svetove koje je otvorio i pustio različite nivoe moći da se sudare.
Iz četiri nivoa moći pokuljale su ledene sile i udarile u krakena. Prasak magije rasterao je nasip, još jače odgurao more i bacio Onura unazad. Moć mu je klizila iz ruku dok je posmatrao kako kraken potpuno nestaje. Pokušao je da zadrži trunčicu moći da bi ga sačuvala od pada i blesavo pomislio: Kako su mi rane od batina i mača zarasle? Osmehnuo se. Postao sam bog, bogovi ne krvare.
Pre nego što je snažno lupio o kaldrmu, probio je i napravio rupu koju bi za sobom ostavio meteor, pomislio je na ime morskog čoveka. Konačno je pustio moć, ne osećajući telo pre nego što mu je svest zakatančena. Video je pahulje koje mu dodiruju lice i osmehnuo se toj lepoti.
Autor: Nemanja D. Pavlović