Plač moje žene – Dušan Stojmenović

Zbog njene bolesti smo prešli da živimo u blizini Zlatibora gde smo imali vikendicu. To je, zapravo, bila kuća koju sam ja sagradio od jednog dela otpremnine koju sam dobio od Duvanske industrije za dvadeset i pet godina radnog staža. Moja žena nije volela tamo često da ide; i kad bi se odlučila da poseti ovo mesto – bez kojeg ja nisam mogao da zamislim ni jedno godišnje doba, ni jedan posao koji zahteva makar i najmanju dozu kreativnosti – to je uglavnom bilo samo na jedan dan; jedva da je samo jednom ovde prespavala. Da me ne bi uvredila, da ne bi povredila moju ljubav prema prirodi i emocije koje sam uložio u ovu kuću koja, po mom skromnom sudu, komotno može da predstavlja i jedno umetničko delo arhitekture Izgovarala se obavezama na poslu i u stanu u kom smo živeli, željom da slobodno vreme provede sa drugaricama ili da poseti kozmetičara, ali ja sam znao da je njoj u suštini dosadno u prirodi, da po svom vaspitanju nije esteta i da je moja, naša kuća ne privlači. Zapravo, verovao sam da je to onaj pravi razlog.

Ipak sam se prevario. Nešto, sasvim drugo je bilo posredi. Verovatno mislite i varate da je preljuba bila razlog. Kamo sreće da je tako nešto bilo u pitanju.

Ne zato što sam ja prema mojoj ženi bio ravnodušan; što sam se njene lepote zasitio ili zato što sam bio jedan od onih liberalnih muškaraca koji na to gledaju kao na relaksaciju koja je, otprilike, na nivou igranja tenisa sa poslovnim partnerima ili odlazak u spa-centar na masažu. Naprotiv, uprkos različitim iskustvima i izazovima, ostao sam u solidnoj meri patrijarhalni tip muškarca. Ono što je moju ženu odbijalo od te kuće, magija je koju samo ljudski mozak može da stvori. U ovom slučaju, crna magija mozga. Moja žena je bila umno poremećena osoba.

I dalje je volim, svim svojim srcem je volim, iako sam zbog njenog poremećaja završio u zatvorskoj ćeliji, u posebnoj izolaciji gde se nalaze najgori monstrumi ljudskog roda.

Krivica nije njena. Krivica lekara koji su je pogrešno lečili, kao i do policijskih službenika koji su tako naivno naseli na njene priče, pa da im fantazmi i priviđenja moje žene budu orijentir u istrazi. Bilo je tu još nekih ljudi, amatera koji su dobrano pomogli u tome da se taj kobni slučaj „rasvetli“, a meni život zatamni; da mi se uništi i oduzme sve što imam, i da završim ovde gde jesam: sam, odbačen, pred prezrivim pogledima stražara i na naslovnim stranicama dnevnih novina – praćen pogledima zapanjenih i zgroženih građana.

Priznajem da ni sam nisam bio svestan problema. To je jasno svakome ko je voleo; svakome ko se u blizini svoje drage, mile ženice, koju je voleo više od svega, više i od od samoga sebe, prepuštao njenom zagrljaju i trenutku jedinom, koji se ne može ponoviti. I kada se bezbroj takvih neponovljivih trenutaka ponove, kada se ređaju i rađaju jedan iznad drugog, čineći večnost ljubavi, znaju kako izgleda ta ekstaza gde čovek gotovo kao bestelesni svetac zaboravi na sve, i ništa ga ovozemaljsko i prolazno ne dotiče. Normalno je onda što dugo nisam mogao da spazim nepovratno zastranjivanje moje žene.

Godinama su meni bila opterećujuća ta njena interesovanja za natprirodne pojave, parapsihološke oblasti ljudskog bića, metampsihozu u hrišćanskim i paganskim učenjima, gde se govori o vizijama i mogućnostima da jedna posvećena duša oseti treperenje duše drugih ljudi – čak i na daljinu; pa i da se osete osećanja biljaka i životinja; da je čovek mikrokosmos ovog beskrajnog kosmosa koji nas okružuje, ,,koji se tako beskrajan nalazi u nama, oko nas i sa nama biva neodvojiv…“ kako je znala često da mi govori, da me podučava. Trudio sam se da na to gledam kao na njen hobi, kao na ventil preko koga će lakše da ,,sublimira stres“ – kako je sama govorila; stres koji ju je neumorno pratio otkad smo izgubili dete. Išla je kod nekih ,,učitelja“ koji su se time bavili, čitala je Talmud, Kabalu i neku ezoterijsku literaturu; mističare Jakoba Bemea i Majstora Ekharta, kao i modernu psihologiju,izveštaje o pacijentima koji su izašli iz kliničke smrti. Govorila je da su joj drugi rekli da ima potencijala i sve češće je pozivali da svoje vreme provodi sa njima.

Tada su ubrzo i nastupile promene u njenom ponašanju, u njenom govoru, u odnosu prema meni… Povukla se. Sve češće je pričala sama sa sobom, izvodila je neke meni nerazumljive rituale u našoj spavaćoj sobi, distancirajući se polako od mene i od realnog sveta. A ja sam je i dalje voleo.

Bio sam pogođen njenim laganim odvajanjem od mene, tajnama koje je imala, i to ne samo onim koje su se ticale njenog novog društva, izlazaka i sesija sa tim likovima meni potupno nepoznatim, već i onim tajnama – njima možda i još više – koje su se odnosile na njen ,,duhovni razvoj“ – kako mi je jednom rekla, iliti ,,lagano zastranjivanje i trovanje duše“ – kako sam govorio ja.

I to jeste bila moja greška, to što sam joj dozvolio da se povremeno odvoji od mene. To je bila posledica što sam se, suprotno nekadašnjim navikama previše opustio, postao liberalniji suprug, a sve zbog toga što sam se vezao za nju i previše, što sam, dobrim delom, došao u podređen položaj u odnosu na nju.

Dok je još moglo da se civilizovano razgovara sa njom, ili se bar meni činilo da može, neretko sam nam pripremao večeru i preko banalnih razgovora u toku jela, pokušavao da odgonetnem šta je to što je, istovremeno, i muči i raduje; šta je to što je dovodi do ushićenja i poražava do srži njene ličnosti, da to stanje katkad uzme maha i neverovatne razmere. Da bude toliko obamrla da leži u krevetu kao hladni leš. Više puta sam je pitao: ,,Ljubavi, o čemu se radi? Postoji li možda neko drugi? Sve možeš da mi kažeš. Biće lakše oboma…“ , gledajući je pravo u oči, gledajući je u oči koje su, bile odsutne i vodnjikave, kao posle plakanja. I iz večeri u veče kad bismo iskapili i poslednju čašu vina, opet bih je upitao: ,,Draga, brinem za tebe. Ko su ti ljudi? Zašto ih nekad ne dovedeš ovde kod nas, da se upoznamo? Verujem da nisu neki loši ljudi. Drago mi je da si upoznala novo društvo, da si proširila krug svoga poznanstva, ali…“

Ona je, nekad posle duže a nekad kraće pauze, odgovarala nešto neodređeno. Od, naizgled, uobičajenih odgovora, dolazila bi dotle da citira nekog od onih meni nepoznatih autora, govoreći o Bogu jedinom, o Bogu kao o sjedinjujućem mnoštvu, kao o kružnici kojoj je centar svugde, a periferija nigde.

U tom periodu sam ja ostao bez posla, uzeo veliku otpremninu i krenuo sa zidanjem kuće. Mislio sam da će to da mi pomogne, da ću moći zajedno sa kućom da „izidam“ i mir, za mene i za moju voljenu. A ona…, ona je počela sve češće da plače. Govorila je o nestalim ženama o kojima je čitala u novinama, naglašavala da svevidećem Bogu tako nešto neće izmaći, ni njihovo stradanje, kao ni onaj koji ih je lišio života. Molila se za njih, ali za njega, kako mi je jednom rekla, nema ni snage niti volje da se pomoli.

Ja nisam čitao te rubrike nikad. Ja nikad nisam imao potrebu za tim.

Vratila bi se kući sa posla, zatvorila bi se u sobu i glasno plakala. Nekoliko puta sam prislonio uvo na vrata (tako je, prisluškovao sam; ne stidim se da to priznam; u takvom sam očajanju bio, u takvom bunilu, da sam posezao i za najglupljim načinima da pomognem njoj, a u isto vreme i sebi), i čuo je kako jeca, kako uzdiše. Jednom prilikom, kada sam tako prisluškivao, čuo sam je gde govori: „On je slatkorečiv. Beži od njega, devojčice! Beži od demona!“ Stajao sam pred vratima, uvo mi se bukvalno zalepilo za vrata i u neverici sam slušao: „Beži, malena moja!“, roptala je, gušila se i ponavaljala ove i slične rečenice, isprekidane plačem i uzdasima. To nije bio glas moje žene. Imao sam utisak kao da dolazi iz neke duboke senke, iz guste šume, i tačno sam po njenom glasu mogao da je zamislim kako sva izobličena i unezverena leži na krevetu, sva u grčevima. I onda bi, posle ovih mučnina koje su znale da potraju do duboko u noć, nastupao mir. Da, mir; ali za nju, koja bi se uspavala, dok je za mene nastupala noć koja me je razjedala, zajedno sa strahom i pitanjem – šta da radim?

Jednom prilikom, nakon što se vratila sa onih večernjih seansi, odbivši da razgovara sa mnom uz osmeh od kojeg mi se zaledila krv u žilama, ponovo se zatvorila u sobu i sve je bilo u redu. Ja sam se u dnevnoj sobi već uspavao, kada me je u pola noći probudio strašni krik. Iskočio sam iz kreveta presečen panikom i, u deliću sekunde, već rasanjen se našao pred njenim vratima. „Draga, otvori!“, vikao sam i drmusao zaključana vrata. „ Čuješ li!“, zaurlao sam, dok se sa druge strane čulo: „Pogledaj ga, pogledaj ga! Vidiš li kako je lep! Vidiš li kako je zao! Nikako, nikako nemoj to da radiš“, vrištala je, sada već toliko, da su i komšije to mogle da čuju. A onda je, nešto smirenijim glasom rekla: „Nemoj da širiš noge, nemoj da ih dižeš, ovako kao ja…“, i kada to reče, ja kroz zatvorena vrata videh moju ženu kako širi i diže svoje gole i duge noge, kako rukama stiska još uvek jedre butine, a po licu joj se se slivaju suze, sa sve onim zluradim osmehom sa kojim se i zatvorila u sobu.

Bio sam u pravu što se tiče komšija. Čuli su je. Plač moje žene je dopro do njih. I ne znam da li zbog toga da mi bude drago ili ne, ali oni su tim uzdasima i podvriskivanjima pripisali drugi razlog.

Ali to zavaravanje komšiluka nije moglo dugo da potraje, jer je ona sve više počela da izmiče kontroli. Pre nego što se to desilo, uspeo sam malo da je primirim i da porazgovaram sa njom; jedne večeri kada sam se vratio sa imanja gde se moja kuća, moja lepotica, uveliko sređivala. „Moramo da razgovaramo, ljubavi“, rekao sam joj; „Moramo ozbiljno da porazgovaramo o svemu. Svesna si da postoji neki problem. Ako ga sami ne rešimo, ako ne pokušamo da sa ovim izađemo na kraj, niko drugi neće da nam pomogne. Ja želim…ja insistiram da mi ispričaš sve. Ovako više ne ide. Šta fali našoj kući? Zašto izbegavaš da se zadržavaš tamo?“, rekoh to i pogledah je u oči. One su i dalje bile mutne, ali pribranije no ranije. Krenula je nešto da priča što ni dan danas ne mogu jasno da povežem, da mu pronađem nekakvu logiku. S druge strane, lako mi je bilo da obratim pažnju na to što je iznosila konkretna imena devojaka i žena koje su nestale, navodeći, čak, i neke detalje u vezi toga za koje sam bio siguran da ih nije mogla znati. To mi je pričinjavalo veliku nelagodu, pa sam je, koliko je to bilo moguće, navodio da mi priča o svojim „duhovnim“ i „mističnim“ iskustvima.

Pričala jezamuckujući, govorila je sa dužim pauzama između rečenica, pa čak i između reči, ne gledajući u mene. Pozvala se na, Majstora Ekharta, i na njegovo učenje da čovek mora prvo da se očisti od sebe; od svojih strasti, sujete, svojih želja i ljubavi prema sebi i drugima, te naposletku da se očisti i od samoga Boga, i da tako prazan i ništavan doleti do Njega, da ga takne i da ga pojmi, da se sjedini sa njim. Onda je spomenula i Jakoba Bemea, tog – koliko sam razumeo – protestantskog mističara iz 17. veka – ako se dobro sećam kako je, ni sam ne znam zašto, naglasila – koji je govorio da Bog nije sve, već da ispod njega postoji praznina, beskrajna praznina iz koje i On izvire; kao neko ništavilo koje je nazvao Ungrund, što bi značilo „bez osnove“, i da svaki čovek to nosi u sebi, to ništavilo, to Ništa.

Nikako nisam uspevao da saznam sa kojim ljudima se ona to viđa, šta zapravo oni rade i šta njoj lično znače ta učenja od kojih se meni samo vrtilo u glavi.

Onda je opet usledila jedna onakva noć. Ja sam otišao da obiđem završne radove koji su me, i pored svih muka koje sam imao a o kojima ovde pričam, radovali, i ostao sam u kući da prespavam. Jedne večeri sam i sam pomislio na one njene aluzije o zakopanim devojkama i o nekim konkretnim detaljima za koje sam znao da ne mogu da joj budu poznati. Nisam se iznenadio kad me je nešto kasnije pozvala. Nedostajao sam joj. I ona mene, ipak, voli, pomislio sam sav srećan što vidim njeno ime i njen zamišljen lik na ekrančiću telefona. I samo što sam se javio, ona je krenula da mi kroz plač deklamuje njeno: o poslednjim danima, o Apokalipsi, o ljudskom telu („kožnim haljinama“, kako je govorila) koje nas štiti da ne vidimo demone itd. Kada sam te večeri kasno došao u naš stan, ponovo je bila zaključana u sobi, da bi nešto kasnije ono opet počelo.

Suviše je blizu!“, zaroptala je gotovo muškim, istovremeno i izobličenim glasom. „Ne gledaj u njega, ne gledaj kad ti kažem! On ima sve jer je njihov! Videla sam ga, sav je crn, ima oštre ivice svuda po crnom telu i polako ti prilazi! Ne daj mu noge, ne daj mu da ti diže noge!“

Da si smesta otvorila!“, zaurlah sad i ja, „ili otvori, ili razvaljujem vrata!“

Odvojio sam se od vrata i samo što nisam počeo kosu da čupam. Šetao sam po dnevnoj sobi tamo-amo, levo-desno, cvileći od muke, kao pašče. I opet sam dojurio do vrata istovremeno skupljajući snagu da ih razvalim, skupljajući hrabrost da opet slušam njen plač, njene pomahnitale uzvike,, mada sam znao da je uzaludno, da je nekako prizovem pameti.

Tamo je kuća, tamo je ku…, ah-h-h-h, Bože! Kuća, kuća nije prazna, ne ulazi u nju, izađi iz nje, ne ulazi tamo…“, nastavljalo se dalje njeno konfuzno, njeno neartikulisano zapomaganje; ali sada, kako sam mogao jasno da čujem, ona je govorila o nekoj kući. „Ona je u podnožju brda, spremna je za tebe, za tebe…, za sve nas, za sve nas!“, plakala je i ciktala, drmusajući krevet na kojem je ležala i, kako se meni činilo, ceo stan, celu zgradu, celu Zemlju je uspevala da uzdrma, ali kuća, šta je to pokušavala da kaže za kuću?

Svi ćemo tamo, svi! Tamo gde su senke, oštre ivice! I noge, dignute noge, dignute no…“

Vratio sam se u dnevnu sobu mokar od znoja, došao do kuhinje, natočio sebi piće, iskapio ga u trenutku, pa dolio još jedno i vratio se nazad.

I ja ću tamo, i ja! Zato je on pravi, zato mu ta kuća i treba, što dalje od drugih, tamo gde su senke, vetar i mrak, vetar i mrak… I duboki hodnih, duboki hodnik! Bože, prokletog li pakla! U nama je pakao, u nama je ta kuća, mi smo u tom hodniku!“

Kako li je mogla da zna za hodnik?Prošlo mi je kroz glavu u trenutku kad mi je i gutljaj pića zastao u grlu. To je tek ovih dana završeno, i samo jedan čovek, pored mene, zna za to.

Videćemo se u hodniku, mila…“, rekla je i prekinula tok mojih misli. „Svi ćemo biti u hodniku jer smo sluge satanine…“, govorila je dalje kroz plač, njen plač, rekao bih, jer joj se boja njenog glasa polako vraćala, a ja sam krenuo da uzimam alat kojim ću da provalim u sobu.

Nije mi dugo trebalo. Zaglavio sam jedan poveći šrafciger između vrata i šarki i čekićem počeo da udaram, naležući celim telom na vrata; već posle par minuta se našao unutar sobe. Ona je ćebetom pokrila glavu i počela da se smeje, da se kikoće stravično, da sam u jednom trenutku zastao, ne znajući šta da činim, ali sam se ubrzo pribrao i već bio preko nje, uzalud pokušavajući da je obuzdam; uzalud, jer je pokazivala nadljudsku snagu dok mi se opirala. Uhvatio sam je za ruke i počeo da vičem na nju, iz usta mi je prskala pljuvačka kao u zveri – dve zveri u krevetu, dva rvača u ljubavnom gnezdu bračnog ležaja… muž i žena, ništa lepše, ništa nevinije, zar ne?

Ogrebala me je po licu, nokat domalog prsta mi je zabola ispod levog oka tako duboko, da sam jauknuo kao dete; odbio sam njenu ruku, kolenima se odbacio nekih pola metra unazad, skinuo ćebe sa nje i, pošto videh da je gola, krenuh da joj dižem noge. Ona je tu krenula da se smeje, da se smeje kao da je sve u redu, što me je namah toliko zbunilo da sam čak i zastao i osetih da se neko nalazi iza nas.

Policija.

Zameralo mi se što slučaj ranije nisam prijavio. Nepoverljivo su gledali na to što sam tako dugo ćutao i skrivao ovu nesreću. Nisam smeo da im kažem da je sve to zbog toga što je volim. Znate već kako većina muškaraca gleda na ispoljavanje emocija kod drugog , tako nežan i saosećajan, gotovo uvek izaziva prezir i podsmeh kod većeg broja njih.

Davao sam izjavu dugo. Onako umoran, neispavan, sa suzama u očima, stalno zapitkujući za nju, osećajući njen plač kroz vibriranje vazduha u celoj policijskoj stanici. Davao sam odgovore, postavljao pitanja, momci koji su me ispitivali su bili i više nego korektni, a ja, pred zoru, ridao na putu od policijske stanice do kuće jer su mi na kraju rekli da je hospitalizovana u Bolnici za psihijatrijske bolesti „Gornja Toponica“.

Nisam mogao da je posećujem, ali jesam razgovarao sa doktorom specijalistom koji je vodio njen slučaj. Rekao mi je da im je dve nedelje, otprilike, trebalo da joj ustanove dijagnozu. Moja žena je bolovala od paranoidne shizofrenije. Verovao sam da je ipak sve u redu. Šta god bude rekla za mene, ili bilo šta od onoga što je preda mnom već govorila, niko joj neće verovati.

Kada su mi posete, posle nekih dva meseca, bile dozvoljene, jedva da me je prepoznavala. Jedva da je uspevala da mi na neka pitanja odgovori sa „Da“ i „Ne“, a samo jednom, jednom kada sam već ustao da idem, čuo sam je kako tiho, jedva čujno, počinje da plače. Vratio sam se, zagrlio je i…, zaplakao i ja.

Usledili su lepši dani. Kada je moja Ljubav otpuštena iz Bolnice, bilo je proleće i kuća je cvetala. Nije odreagovala kada sam parkirao kola ispred našeg malog raja. Držao sam je podruku i tako smo lagano ušli u kuću i ugnezdili se da me i sad podilaze žmarci čiste topline kada se toga setim. Nije mi smetalo što je veći deo vremena spavala. Tako je moralo da bude zbog lekova. Čak mi je i njen plač, koji se retko javljao, zvučao kao neka prirodna muzika, kao tonovi koji se savršeno uklapaju u kompoziciju cele kuće i okoline. Povremeno bih sa njom otišao kolima do Zlatibora. Pomenuti doktor, sa kojim sam ostao u vezi mi je rekao da će priroda, svakako, da joj prija. Ali ne verujem da je priroda njoj mogla da prija ni izdaleka onoliko koliko je ona prijala meni.

Pošto je noću bila u snu „zakopana“ lekovima, često bih je milovao i ljubio, bez bojazni da će nastupiti oni besovi koje, i pored mira, sreće i dobre volje u srcu mom, nisam mogao da zaboravim. Praktikovao sam noću da je svučem dok spava, da je ljubim po celom telu, da joj omlitavele ruke stavljam iza glave i, pogađate, da joj dižem noge. I to je tako trajalo sve dok jednog jutra, dok sam kolima išao do grada, nisam zastao kod pumpe da natočim benzin i osetio nekog iza mene.

Opet policija.

Ovoga puta nisu bili nimalo korektni. Povadili su oružje opkolili me dok sam još bio u kolima i, pošto sam izašao sa podignutim rukama, oborili me na zemlju. Strpali su me u maricu i kada smo stigli do njihove stanice (one iste, gde sam se pre nepunih šest meseci onako gorko i iskreno isplakao), sproveli u stanicu tako što su mi držali glavu nisko, ispred stomaka, da mi se ne vidi lice.

Nije ih moja žena pozvala. U stvari, ona je indirektno zaslužna što su oni došli po mene. Jedan mladi psiholog, klinički psiholog, preambiciozni deran iz „Toponice“, i koji je sa njom često razgovarao dok je bila na ispitivanju, je inicijator svega toga.Koliko sam mogao da saznam, on je verovao takozvanim vizijama moje žene. Nije ih olako odbacivao kao napade halucinacije. Zašto? Zato što je umišljeni fićfirić koji ima potrebu stalno da se dokazuje i koji smatra da u napadima bolesnika ima više istine no što to obično proklamuje „kanonska psihijatrija“, kako je govorio na Sudu; zato što je verovao da je tanka linija koja razdvaja pravu viziju od one lažne; zato što je negde naučio da klinička, medikamentozna lečenja više ograničavaju pacijenta i sprovode represiju nad njim, no što mu pomažu; da se u izuzetnim slučajevima dešava da se u takvim stanjima može videti kroz stvari, da se može osetiti prošlost i budućnost u jednoj osobi, da je sinhronicitet moguć, čak i naučno dokazan, i da treba, bar ponekad, pustiti da poremećaj izbije iz obolelog jer će time, možda, dovesti do nekog izravnjanja, do razbijanja zablude akademske psihologije i psihijatrije. Sve što je moja žena govorila, on je uzimao kao nešto stvarno i sasvim moguće.

Kada mu je ona govorila o dizanju noga, to mu je bio dovoljan razlog, nešto kao alarm. Neko od onih policajaca je rekao da su me u takvoj „akciji“ zatekli kada su ih one noći komšije pozvale. To mu je bio okidač da sa budnom pažnjom sluša sve što mu je ona govorila. Sve, pa i o kući, o drugim ženama i devojkama sa podignutim nogama, i o onom prokletom hodniku. DUBOKOM HODNIKU, kako je moja žena to nazvala.

On je zatim, iskoristivši vreme kada nisam bio u kući, uspeo da se poveže sa onim ljudima o kojima još uvek ništa ne znam. Bio je tako uporan da, uspeo je da ih nađe i da se sa njima organizuje da obiđe moju kuću te, samim tim, da dođe do dubokog hodnika. Ubrzo je i obavestio policiju.

Našli su nekoliko njih koje su tamo bile zakopane. Još pre nego što sam počeo da podižem kuću. Iskoristili su vreme dok smo moja unesrećena žena i ja bili na Zlatiboru, kada smo odlazili na kontrolu kod onog psihijatra koji nas je, sad mi je jasno i zbog čega, zadržavao duže no što je to bilo potrebno, i jednom kada je ona „morala“ (po njegovom savetu) da odleži ponovo neko vreme iza zidova Bolnice, a ja otišao do grada na nekoliko dana da se vidim sa prijateljima.

Kako su to samo besprekorno odradili, kako su samo bili pažljivi, da ni jednom ništa nisam primetio: ni da se poklopac podizao, niti da je bilo ko tamo dole ulazio i bilo šta dirao.

Uspeli su čak i da uvide sličnost između njih i moje žene. A niko ni da kaže, niko ni da primeti, koliko je ona ženstvenija od njih, čak i preko fotografija.

Jedino mi do kraja nije jasno, zašto se njenim pričama, totalno nepovezanim i haotičnim pričama, veruje, pa je još to poslužilo i policiji kao orijentir u istrazi, dok se meni „lepe“ dijagnoze tako olako i niko neće ni da me pogleda? Skoro da ništa na Sudu nije bilo validno, nešto što bi meni išlo u korist. Moj advokat je sve vreme u toku procesa na to skretao pažnju, dok su njihovi veštaci ponavljali svoje kao papagaji. Nije vredelo ni kada sam ja, u trenutku povređenog dostojanstva, u toku samog sudskog procesa, uzviknuo: „Ko od vas ne diže noge svojoj ženi? Čija žena bar ponekad ne plače?!“ Ne samo da mi to nije pomoglo, već mi je – oh, proklete li ljudske neiskrenosti i opšte hipokrizije! – to uzeto i kao otežavajuća okolnost.

Kako ona, moja ljubav neprežaljena, objašnjava to što je toliko pričala o Bogu, o njegovoj postojanosti i neprikosnovenosti, a sa druge strane su joj izašli u susret oni koji su zastupali tezu da je sve relativno, nepostojano i višedimenzionalno? Kako to pomiriti? Iako nisam neko ko će da se zanosi tim filozofskim, ili ne znam ni sam kakvim već pitanjima, to je ono što me trenutno muči.

Ali zato moj advokat priprema kontra tužbu, zbog neovlašćenog ulaska onog psihologa na moj posed. Stvar još nije gotova. I dokazi protiv mene su nedovoljno ubedljivi.

I dok se to ne završi, biću ovde. Ovo je moj duboki hodnik. Stražari nisu ni svesni koliko su nemarni. Naročito jedan mlađi, koji je moje građe i nosi uniformu koja bi mi po veličini odgovarala.

Liči na onog psihologa.

 

Autor: Dušan Stojmenović

About Author