Poslednji dani na zemlji

Tuđinska letelica izgledala je kao nešto živo, spoj kitovskog tela i ustalasanih mašinskih delova sa animiranim oznakama Agencije. Procenio sam da ima desetak metara u dužini, plus još pet ako se uračunaju i metalni pipci što su se uvijali za njenim repom. Tik iznad sporadičnih i suvih stabala, nečujna, pratila je krdo slonova, tuce odraslih sa jednim mladunčetom. Životinje nisu bile uznemirene njenim prisustvom. Nehajno su brstile lišće i živele svoje slonovske živote.

Zvezda se zakucala u zenitu. Rashladni sistem moje uniforme nije mogao da se izbori sa temperaturom. Tužno sam razmišljao o hladovini baze i ledenom pivu, istovremeno prijavivši dežurnom kvar odela. Znoj mi je lio niz čelo, ali sam odbijao da ga obrišem. Svaki suvišan pokret bio je – pa, u svakom slučaju suvišan.

„Na nišanu mi je“, progovorio je Džambo iza mene.

Osvrnuo sam se da ga osmotrim. Zaista je uperio trocevca u vanzemaljca.

„Da li ti je neko“, umorno sam uzvratio, „skoro rekao da si budala?“

„Jeste“, iskezio se svirepo. „Ma, ko će saznati?“

Ravnodušno sam slegnuo ramenima. „Samo pola kosmosa. Ili čitav.“

„Da proverimo?“

„Slobodno.“

Zacerekao se. „Bitange vasionske!“

Otkačio sam čuturicu sa opasača i otpio gutljaj mlake vode. „Hej“, pozvao sam vozača, šakom lupnuvši po usijanom oklopu, „Roko?“

„Oj, šefe?“ javio se iz unutrašnjosti vozila.

„A da nas pomeriš malo?“

Motor je zabrundao i uz trzaj smo krenuli. Džambo i ja smo se zanjihali na kupoli, pa sam morao da se pridržim za minobacač. Lagano smo se počeli primicati slonovima. Krupna ženka se ljutito ustremila na nas, šireći uši poput lepeze i mlateći surlom. Vanzemaljski objekat se izvio, prateći je u potpunosti nesvojstveno mašini, kao da pliva u vazduhu. Njegova nemirna senka pokrila je krdo. Prednji deo mu je zaista podsećao na glavu ulješure, četvrtast i sa mnoštvom izbočina koje su mogle biti i oči. Trenutak je bio nerealan.

„Stani“, doviknuo sam Roku. Stali smo. „Nećemo da ih uplašimo.“

„Koga?“ pitao je Džambo.

Komunikator mog odela se oglasio majorovim glasom. „Poručniče?“

„Tu sam, gospodine.“

„Dovoljno ste se približili posmatračkoj jedinici.“

„U redu.“

U štabu su sve nadzirali preko kamera naših uniformi i samog vozila. Ko zna koliko se još dronova vrzmalo oko nas i koliko je satelita uperilo senzorske aparate u ovaj komad afričke zemlje. Da su UN odlučile da je u interesu planete da baš ovde zaratimo, sumnjam da bismo mi bili ti koji bi prvi zapucali. Prvi bismo poginuli, ali to je neka druga tema.

„Potrebni ste drugom vodu“, nastavio je major iz udobnosti svoje klimatizovane kancelarije. „Učitavamo vam koordinate.“

„Onda smo ovde završili?“ rekao sam.

„Mislim da će se životinje snaći i bez vas.“

„Razumem, gospodine.“

Roko je ubacio u rikverc, bučno nas okrenuo, pa onda legao na gas. Oblaci prašine su se digli za nama. Ne povlačimo se – tako smo se ponašali – samo vam zadnjicu pokazujemo.

Džambo je dugo gledao za nama. „Ne prati nas“, razočarano je konstatovao par kilometra kasnije.

„Naravno da ne“, odgovorio sam. „Klasa devetnaest, preko stotinu zabeleženih pojavljivanja, uglavnom u Keniji i Tanzaniji, bez interakcije sa ljudima.“

„Zaista?“

„Da.“

„Svakakvim informacijama ti raspolažeš.“

„To su ti, dečko, oficirske privilegije.“

Vozili smo se pola sata kroz vrelinu i suvu travu. Afrika se tu činila beskrajnom. Povremeno smo u daljini viđali nepomične bivole i helikoptere u lovu na kamuflirane tenkove. Roko je rutinski izbegavao minska polja. Nismo previše razgovarali, uglavnom smo razmenjivali pošalice na račun svemiraca i kukali da ćemo lipsati od žeđi. Nebo je u pravcu Najrobija bilo tamno. Ne, ne tamno. Crno. Parče noći što neće da mine. I juče su tamo tukli prljavim oružjem, udari su se osetili čak u našem sektoru. Izlivi radijacije sigurno nisu bili minimalni kao što je vlada tvrdila, ne bi nas badava kljukali lekovima. Čuo sam da je iznad ruševina stacioniran ogroman brod Agencije. Možda su hteli da nam pomognu da izbrojimo mrtve.

Na izlasku iz nacionalnog parka prošli smo pored uništenog konvoja Ujedinjenih nacija. Kamioni sa obeležjima argentinsko-brazilskih trupa su bili gurnuti pored utabanog puta, dva su se i prevrnula. Izrešetani u toku jednog od bezbrojnih primirja. Nije bilo leševa, neko je već prošao tuda.

Džambo je prezrivo otpljunuo. „Đubrad!“

Oćutao sam. Pomislio sam kako kući nisam pisao već nedelju dana.

„Na sedam sati“, prenuo me je Roko, „kolona.“

Spustio sam vizir šlema i uključio uvećanje.

U grupama su išli, muškarci prteći zavežljaje i kofere, a žene noseći decu. Neki su terali stoku ispred sebe jer ona je bila sve što im je preostalo. Primetio sam i nekoliko osoba u prašnjavim uniformama, nenaoružanih. Moj VI-pomoćnik je procenio da ih je nepune dve stotine i da ne predstavljaju pretnju. Iskreno sam sumnjao da će stići do granice.

„Vidi“, siknuo je Džambo.

Klimnuo sam glavom. „Aha.“

Sledila ih je Agencijina sonda, neki od onih malih jednookih sferoida. Klasa četiri, za snimanje ljudske populacije u svim sredinama. Niko od izbeglica nije obraćao pažnju na nju. Verovatno su se pomirili sa činjenicom da je gluva za njihove vapaje i da ih neće zaštititi. Žitelji svemira nisu ni u jednom momentu dokazali da pate od sažaljenja.

Prisetio sam se njihovog dolaska od pre pola godine, časa kada smo zanemeli, da bi smo već narednog jutra nastavili po starom. Bratanici nije bilo jasno zašto ih zovemo Agencijom, a ja sam joj objasnio da su se tako predstavili, da je ta reč najpribližniji opis onome za šta se izdaju. Šta to znači, pitala je. Ništa dobro, rekao sam i nisam nijednog momenta promenio mišljenje.

Roko je naglo zakočio. Zamalo da odletim pod točkove, a Džambo je već spretno doskočio na tlo. Hitro sam pošao sam za njim, Roko za mnom. Tri oklopnjaka i Tojotin blindirani terenac bili su parkirani ispred zgarišta neimenovanog sela. Samo je deo ograde od kolja nekim čudom ostao netaknut, sve ostalo premetnulo se u pepeo. Vatra je još mestimično tinjala i smrdelo je na gumu i izmet. Stražar, pegavi i riđokosi novajlija, smeteno nam je salutirao, a onda se naslonio na pušku i povratio dušu sa doručkom.

Kolege su nam nemo stajale u krugu oko bunara. Kapetan Crveni je prekinuo vezu sa štabom i sačekao da priđemo.

„Zadržao nas je prokleti snajper“, ljutito je rekao, terajući muve od sebe. Lice mu je bilo opaljeno suncem. „Botovi su ga lovili petnaest minuta.“

Opsovao sam u sebi.

Džambo je iz džepa izvadio maramicu. Pokrio je nos i usta, pa prišao bunaru.

Neko mu se obratio na nemačkom.

„Deca?“ pitao sam.

Kapetan je čvrsto stisnuo usne. Progutao je odgovor, kao da nismo govorili i strašnije stvari. „Prepuštamo lokalcima. Tu su za dva sata.“

Nisu stigli ni za tri.

Vrućina je postala nesnosna. Afrika je treperila od jare oko mene, krvava i nikad mirna. Sedeo sam, naslonjen na točak transportera, ispijao Rokovu vodu i razmišljao da upucam lešinara što se šepurio u blizini. Kapetan se udaljio toliko da ne čujemo šta govori. Nije prestajao da priča.

Džambo se sručio do mene.

„Šest hiljada osamdeset jedan kontakt“, rekao je.

„Podaci nisu zvanični“, usprotivio se Roko.

„Upravo sam proverio.“

„Svejedno.“

Kapetan se vratio. Rukom je pokazivao da se okupimo.

Poslednji sam mu prišao. Smatrao sam da mi čin to dozvoljava.

„Gotovo je“, objavio je kapetan, čovek koji je najmanje imao pravo da mi to saopšti, „kupimo se i idemo. Ljudi, prodali smo Zemlju.“

Autor: Mile Radić