Znam za jedno mesto zabavnije od mnogih igara, čitanja stripova ili gledanja filmova naučne fantastike na video kasetama. Postoji nešto mnogo važnije od svih petica u školi, blještavije od vatrometa za Novu godinu, pa čak lepše i od plavih Sonjinih očiju. Nešto čarobno i veliko što nikada nikom ne može da dosadi. Nešto što je oduvek bilo tu za sve nas. Naše i svačije carstvo iz bajke, iako svi znamo da bajke ne postoje. Moji drugovi i ja najviše na svetu volimo kada Vašar doputuje u naš grad. Sa nama je svake godine, tokom tri letnja i tri jesenja dana i noći. Jedva čekamo njegov dolazak, ali i tugujemo svaki put kada ode. U grudima tada kuca licidersko srce, oči su klikeri, staklenci, ukradeni sa prve tezge sa raznim igračkama, a čitavo detinjstvo liči na ringišpil. Dok nam se iz džepova prelivaju žetoni a stomaci su napunjeni sladoledom kupljenim kod poslastičara, gazda Fileta, sve ostalo je manje važno. Na livadi gde je do juče bila buvlja pijaca, a do prekjuče fudbalski teren danas je zabavni park i u njemu trista čuda. Za svakoga po nešto: vrteške, vozići, tobogani, fliperi, bokserske kruške za najjače, lovljenje plišanih igračaka i pucanje iz vazdušne puške. Ili kako bi moj tata rekao: veselje za svačiji ukus. Praznično raspoloženi roditelji i musavi dečaci i doterane devojčice krpenjačama gađaju konzerve poređane u obliku piramide. Odrasli bi da se vrate u detinjstvo, deca bi da zauvek ostanu deca. Svi su uzbuđeni, i svi do jednog žure na isto mesto. Prosto obožavamo kada oživi naše tiho predgrađe, kada se raznobojna svetla upale i gore sve do jutra a od bučne muzike zazuji u ušima. Mirisi pečenih kokica, mekika, pljeskavica sa roštilja i šećerne vune šire se kroz noć dok se okrećemo na ringišpilu ili sudaramo autićima u luna – parku. Kad nam se bljutav osećaj mučnine od ludih vožnji i slatkastih mirisa i ukusa sakupi u grlu siguran je znak da smo možda malo preterali. Ponekad čak i povratimo što smo prethodno pojeli. Kada okasnimo za krevet naše mame tada obično dođu i uz poneki šamar ili glasnu grdnju, silom nas odvuku kući. Sramote nas pred svima iako više nismo baš tako mali. Bilo da su ljute a mi postiđeni, one su uvek tu da im čvrsto stisnemo ruku i da se pribijemo uz njih kada god prođemo pored groblja koje se nalazi ne tako daleko od Vašara. Tamo prolazi jedino onaj ko mora, samo neki od nas koji užurbano grabe prečicom do kuće. Kosa nam se diže na glavi u blizini kapije koja liči na ogromnu, gvozdenu ptičurinu što sklapa i širi svoja krila i koja deli nas i onih kojih više nema. A iza kapije, pre prvog mraka, ćutljivi grobar čije ime nikako da saznamo mrzovoljno sa svog radnog odela svakodnevno struže blato ili otresa prašinu. On nije kao drugi, i mislim da ga zbog toga ne vole. Grbav je i ćopav, niko ne zna odakle je, niti kako se zove. I glasno psuje uvek kada zbog obaveza zakasni za kraj smene. Svega mu je preko glave. „Nikad više posla, a od pišljive plate ne ostane ni za čašicu mastike“, govorio bi ponekad. „Nikome se više ne živi. Oni koji žive ne mare za mrtve. Ne mare čak ni za sebe. A onda će mrtvi da ustanu… Ne piše nam se dobro…“
** ** ****
…Vreme brzo prolazi kada sam u društvu najboljeg druga, Luke. Četrnaest nam je godina, sedimo u hladu ispred Bendžijevog dragstora i srkućemo žuti klaker od čijeg leda i sode trnu zubi. Slušamo muziku sa Sony tranzistora, razgovaramo o svemu, smejemo se svačemu. Uglavnom bez smisla i razloga. Prolaznici nas zaobilaze, kao da su upravo ugledali duhove. Bilo kako bilo, već smo navikli da nas nazivaju „čudacima“. Sanjareći posmatramo reku svih tih ljudi kako se sporednim uličicama (Korzoom je zbog opšte gužve nemoguće proći) uliva pravo u mravinjak na kraju grada. Prvi je dan letnjeg vašara i poslednji dan našeg detinjstva. Tamo nas čeka Lukina školska drugarica Sonja Rašković, preslatka devojčica u koju sam ludo zaljubljen i koja će biti moja žena kada završim školu i nađem pristojan posao. I zato žurim da što pre odrastem. Što se nas dvojice tiče, već kasnimo na sastanak sa Sonjom. Tamo negde su i moji drugari iz 8A razreda: Plasta i Mimi, Đuka, Dule Veliki i Dule Mali, Senad, Čvare. Pupe verovatno šeta neku novu zgodnu cicu, i svi mu zavide na tome. Večeras su svi pozvani na moju rođendansku žurku. Na eks ispijamo preostali sok i krećemo za dugačkom kolonom, provlačeći se između redova parkiranih automobila, razapetih šatora i tezgi sa raznim drangulijama preskupim za naš džeparac. Na ražnjevima se okreću komadi jadnih životinja. Na stolu, pod usijanom ceradom improvizovane kafane, pijana pevaljka razmazane šminke kreštanjem zabavlja još pijanije goste. Na užarenom asfaltu stara ciganka prosi držeći bebu u rukama. Na nularicu podšišani kapedomci vrebaju klince poput mene kako bi im drpili i ono malo papirnih dinara skrivenih u čarapi. Ono što sam do juče voleo danas mi je nekako tuđe i daleko. I pomalo me plaši. Sonja stoji naslonjena uz jedan od mnogih aparata za kokice, sama, bleda i neprimetna. Dosadno joj je. Pravi balončiće od Čunga Lunga žvaka. Sonja čini da zaboravim na svu raskoš pa i na poneke ne tako lepe stvari koje nas okružuju. Kupila mi je poklon. Nije zaboravila da mi je danas rođendan. Namiguje mi i pruža neraspakovanu Led Zeppelin duksericu sa kapuljačom. Posle ovoga ne preostaje mi ništa drugo nego da je zavolim još više. „Sviđa ti se?“, pita. Ćutim. Možda bi je oteralo kada bih izgovorio ono što uporno prećutkujem. Očekujem poljubac za rođendan. Makar i u obraz. Umesto poljupca obraz mi dodiruju zraci Sunca koje lagano nestaje iza zida panorame na sa velikim slovima: HULLY GULLY QUEEN. Velika Balerina, kraljica svih vrteški, raširenih ruku stoji usred polja izgažene trave, okružena nekim novim klincima, i onim nešto starijima. Ona štrči prilično iznad najviših, juče montiranih, vašarskih skalamerija. Svi se dive njenoj veštačkoj lepoti i snazi njenih pirueta, smeju se ili vrište na obodu njene haljine. I uvek je onako kako smo se i mi do juče zabavljali. Luka pita: „Hoćemo li malo da se provozamo?“ Sonja će: „Što da ne. Baš mi je dosadno ovde…“ Pitam: „Da nismo malo matori za tako nešto?“ Luka uzvraća: „Ne lupetaj nego polazi.“ Dvoje protiv jednog. Ne preostaje mi ništa drugo nego da ih pratim. Čudno nas posmatraju ljudi u gomili. „I ovog žarkog leta u vašem gradu – vožnja Balerinom!“, trešti Glas sa razglasa. „Ukrcajte se što pre i uživajte u nezaboravnoj vožnji!“ Brkati prodavac žetona, u treger majici išaranoj flekama, kezi se i pruža mi jedan jedini žeton. A nas je troje. Tražim još jedan jer ja nemam nameru da se vozim. Odlučio sam da se držim podalje od klinačkih planova najboljeg druga i naše drugarice. Radije bih da me pregaze na Zidu smrti. Drugari mi uzimaju žetone i žure ka Balerini kako bi što pre zauzeli mesta. Luka savršeno dobro zna da se nikada pre nisam vozio na Balerini. Na onom najvećem ringišpilu – često, na Balerini – nikada! Nisam imao hrabrosti za tako nešto niti ću ikada imati. Zafrkava me i podsmeva se nazivajući me maminim padavičarem i starmalim kilosterom. Još po neka novonaučena reč iz plitke pameti jednog običnog balavca. Uporan je ali moj strah od brze vožnje i same Balerinine pojave jači je od bilo čijeg nagovaranja. Luka se penje na platformu, a zatim mi pokazuje srednji prst. Ponekad me užasno nervira. Tako je detinjast i razmažen. Poželim da jednostavno nestane. Kako bih voleo da ga nikada nije ni bilo. Seo je pored Sonje i uzeo je za ruku. Ceri se zadovoljno taj pokvareni mali. Crvenim od ljubomore, škrgućem zubima i ključam od besa. Odalamio bih prvog do sebe da u rukama ne držim Sonjin savršeni rođendanski poklon i kesu preslanih kokica. Nestrpljivo čekam da vožnja krene, da se ovaj dan što pre završi. Samo da se što pre sklonim od ove nepodnošljive gužve što počinje da me guši. Propustio sam priliku da barem na minut – dva nasamo budem sa Sonjom. To sebi nikada neću oprostiti.
Vožnja počinje uz oglašavanje zaglušujuće sirene što podseća na brodsku. Prizor me podseća na putovanje brodom ludaka. Svi su uzbuđeni, dižu uvis ruke ili se čvrsto drže za sigurnosnu rampu sedišta, ili urlaju pod naletom adrenalina. Muka mi je i ježim se pri pomisli da bih i ja mogao sedeti pored nekoga od njih, pa makar i pored Sonje, u toj bezveznoj mehaničkoj napravi koja je spremna da nas lansira dođavola. Lica tih ljudi postaju samo mutni obrisi usled zastrašujuće brzine kretanja te ogromne igračke za samoubice. Hoću da se smesta zaustave. Hoću da Luka i Balerina zauvek nestanu. Ove misli mi, poput šapata u dubokoj pećini, odjekuju u glavi. Razmišljam o osveti. Razmišljam o vatri. Zadržavam pogled pod njenom lepršavom haljinom, tamo gde je glavna pokretačka poluga i klupko jedva vidljivih kablova.Ne trepćem i ne dišem. Gledao sam na TV-u kako neki opasni tipovi pogledom mogu da… I ne završavam misao a već talasi neobjašnjive struje prolaze kroz mene. Oko glave mi vrti se čitav Vašar. U ušima mi šušti kao prazna frekvencija radio stanice. Od iznenadne, oštre glavobolje nakratko gubim svest i tlo pod nogama. Već narednog trenutka otvaram oči i od onog što vidim zastaje mi dah. Sličan slučaj dogodio se onog puta kada sam, ni sam ne znam kako, razbio prozor na času matematike. Baš kao onda kada me je nastavnik matematike ošamario pred čitavim razredom. Zamislio sam kako mu glava eksplodira ali umesto njegove glave greškom je u paramparčad istog trenutka prslo staklo prozora učionice. Pod Balerininom haljinom svetluca od varnica koje se munjevito grupišu u plamen šireći se naviše, ka njenim rukama i glavi. I, kunem se, po prvi put vidim kako joj iz ramena rastu krila dok se na glavi širom rastežu usta iz kojih bljuje vatru. Vidim kako zatečene ljude na đavolskoj igrački – plački sada guta magla od crnog dima. I sasvim jasno čujem kako zapomažu i vrište, ali ovoga puta ne vrište od očekivanog uzbuđenja. Lica su im iskrivljena u bolnoj grimasi i podsećaju na grozne gumene maske u Noći veštica. Balerina se i dalje nezaustavljivo vrti, na sve četiri strane sveta, čas dole – čas gore, škripi i njiše se u ludom ritmu. Užarena čigra nikako da stane, mehanizam koji je pokreće u kvaru je i ne da se tako lako ukloniti. Njeno telo savija se i uvija od vreline dok oni koji su preskupo platili žeton liče na slamene lutke poprskane benzinom. Neko je manje užasan kraj našao oslobodivši se iz njenog čeličnog zagrljaja, skočivši pravo na tvrdo tlo. Sve te grozne slike, kao na celuloidnoj traci, promiču mi pred očima. Ako ovim tempom nastavi da gori ubrzo će jedino metalna konstrukcija ostati da viri ispod delova plastike, lima i pleksiglasa kao skelet nekog strašila pokošenog požarom. Na sve te ljude ne smem ni da pomislim. Ko bude imao sreće preživeće. Stojim nemoćan da se pomerim dok svi oko mene jure unaokolo tražeći pomoć za zarobljene. Niko im više ne može pomoći, ja im ne mogu pomoći, ne mogu pomoći ni samom sebi. Osećam kako se topao mlaz sliva niz butine i pravi baricu pod mojim odrpanim starkama. Da ovo Luka može da vidi sigurno bi se valjao od smeha pa bi zatim prvom prilikom svima u školi prepričao događaj. Pitam se o čemu li sada razmišlja Sonja? Da li ću je ikada više videti? Suze se protiv moje volje gomilaju u uglovima očiju. Dao bih sve da je to samo od dosadne prašine koju kovitla topla i suva Jugovina. Trepere rotaciona svetla ambulantnih vozila i zavijaju vatrogasne sirene. Ali, prekasno je. Odjekuje mnoštvo ljudi koji svašta govore, galame i cmizdre dok me uplašeni posetioci guraju i obaraju na zemlju. Nečije noge gaze po meni, u nagoreloj travi, gde na leđima ležim nepomičan pored zadimljenog tela. Posmatra me svojim staklastim, izvrnutim beonjačama. Gotovo bez daha i svesti zurim u pun Mesec što se kukavički skriva iza oblaka… I kao da negde u visini čujem kikot, piskutav i podrugljiv Lukin glas: „Nja, nja, nja, bla, bla, bla!“ Dobro znam da ih nikada više neću videti. Žao mi je što je nisam poslednji put poljubio. Makar i u obraz. Živeću i dalje sa činjenicom da jesam i da ću zauvek ostati nepopravljiva kukavica, pravi pravcati šonja. Od svih mojih dečačkih snova ostaće samo prah, pepeo i uspomene. Mojom krivicom. Nakon svega što se dogodilo, prvo čega se sećam jesu reči moje majke koja mi saopštava da je vreme da zaboravim na Sonju i Luku jer su oni sada na nekom lepšem mestu. Nije fer, njih dvoje više nema a ona mi kaže da ih zaboravim. Oni su dva metra pod zemljom a meni su najveći problem samo dva slomljena rebra, ruka u gipsu i povišena temperatura. Pih! Otac je smrknut i zabrinut dok razgovara sa doktorom, našim kućnim prijateljem. Čujem kako mu doktor tiho govori: „Nadam se da će ovaj šok učiniti da iz glave izbriše stvari koje ne postoje.“ Ne razumem o čemu je reč, ali nije ni važno. Za njih ću uvek biti mali, bespomoćni dečak. Oni ne mogu ni da zamisle kakvu strašnu tajnu njihov dečak krije…
** ** ****
…Drhtim jer me prožima polarna jeza, iako je tek prva polovina sparnog jula. Trese me surova groznica iako je, kako kažu meteorolozi, u hladu preko trideset stepeni. To je samo očigledno upozorenje da što pre uzmem uobičajenu dozu prokletih lekova. Prošli dani ostavili su sasvim uočljive ožiljke, ne samo na telu već i u duši. Bele mantije sa kupljenim diplomama jednom mesečno čine da se osećam manje – više, dobro; crne mantije, zabrađene žene i njihove grlate naricaljke čine da se osećam jako loše, gotovo beznadežno. Zadušnice su, ali hvala na tome, još uvek nigde ni traga tom turobnom svetu u zloslutnoj crnini. Crveno je slovo u crkvenom kalendaru i tradicionalni Vašar u našoj tužnoj varošici. Danas je i moj rođendan čiji su datum svi zaboravili. Zvona zvone za pomen dušama svih ukletih mučenika nastradalih na ovaj presveti dan: tada je naša Balerina gorela poput srednjevekovne veštice na lomači zajedno sa još nekolicinom nesrećnika. Prošlo je dvadeset i kusur godina (ili je možda protekao čitav vek) od kako Sonje i Luke više nema. Oni koji su preživeli kao da zavide mrtvima, oni ponekad poput uljeza nepozvani dođu u noćne more živih, i tako iz noći u noć, iz godine u godinu. Prisećam se proročkih reči starog grobara. „Mrtvi će oživeti!“, ili nešto tome slično. Kosti im već odavno oglodaše vatra i crvi; pokraj njihovih teskobnih humki stražare siluete izboranih četinara. Svake godine, na dan stradanja, oteturam se do njihovih grobova, ali ne samo da bih upalio sveću i prolio po ilovači koji gutljaj omiljenog gaziranog soka. Ovde sam, između ostalog, i zbog nekih sasvim drugih razloga. U jednoj ruci držim cigaretu koja mi dogoreva između prstiju a u drugoj ruci zajedničku fotografiju poškropljenu po nekom kapljicom dečije suze. Načeta je i iskrzana, potamnela od vatre i dima, i mrvi se pod prstima. Sonja i ja nekada, devedeset i neke, pod nepomičnom Balerinom, poziramo pred fotoaparatom, takozvanim „idiotom“ u rukama našeg idiotskog druga, Luke. Žmurimo pred isijavanjem nemilosrdnog sunca, žedni, preplanuli i iscrpljeni, po čitav dan besciljno lutajući. Bezbrižni, beskrajno svetli dani našeg detinjstva prohujali su s plamenom prizvane propasti. Grad u kojem sam se rodio i u kojem ću uskoro zasigurno skončati više nije grad već opustošena zabit kroz koju niko ne prolazi i koja će uskoro biti izbrisana sa svih postojećih mapa. Jedino je Veliki Vašar uvek prisutan i neizbežan, poput same smrti. Podne je. Vetar šumi u lišću sparušenog drveća. U daljini čujem cviljenje zalutalih šakala. Jedan je tek probuđeni anđeo, izvajan od kamena, sišao sa postolja okrnjenog zubom vremena i odlepršao u nepoznatom pravcu. Gavran je doleteo zanjihavši kandilo što visi iznad nečijeg neobeleženog groba. Kazaljke ručnog sata kucaju unazad. Mrznem se na vreloj betonskoj ploči, pod senkom crvotočnog i oglodanog čempresa, čekajući da se najzad pojave. Nedostaju mi. Od poslednjeg susreta prošla je tačno godina. Sklapam oči pokušavajući da ih što jasnije zamislim i što pre prizovem. Prizivao sam ih i prizivaću ih samo nama znanom veštinom na još jedno podnevno druženje. I oni su usamljeni, nikoga više nema da ih oplakuje, da im zapali sveću i grob ukrasi belim krinovima. Nisu ni dočekali da steknu nove prijatelje. Dovoljno je da prosto poželim da su tu i, eto, to je čitava magija. Ni crna ni bela, već samo magija. Vidim ih. Povampireni se bojažljivo i tromo pomaljaju iz svojih večnih kuća, porozni i ništavni, moje drage, tek probuđene sablasti. Sonja, moja nesuđena nevesta, i dalje je ona ista devojčica koja nikada ne kasni, ne stari i ne menja svoj božanstveni lik: kosa joj je plava i duga do kolena, nos prćast i pegav, farmerice pocepane na kolenima, a sa majice, kao na zastavi, vijori se cepelin, zaštitni znak našeg omiljenog rok benda. Pruža mi ruku u znak dobrodošlice: ruka joj je beskrvna i ogolela do kostiju. Tako silno želim da je poljubim, da je dodirnem i zagrlim: to je nemoguće jer moje ruke bestidno prolaze kroz nju. Neodoljiva je i nedodirljiva, upravo onakva kakva je oduvek bila. Zaboravljam da je cela sazdana od izmaglice, lelujavih senki i sećanja. Pokraj nje mirno stoji Luka. On je ono isto iskompleksirano derište, mišićavih ruku, kvarnih zuba i lobanje bez trunke mozga. Uprkos svemu, oboje su mi dragi. Vedri, nasmejani i nestvarno stvarni. Presrećan sam što ih ponovo susrećem, drago im je što me opet vide. Ponovo je između mene i njih srušen nevidljivi zid što razdvaja ovo ovde i ono tamo. Čudnovata tročlana družina opet je na okupu, na unapred dogovorenom mestu. Neizbrisive uspomene pružaju prekopotrebnu utehu i zato su još uvek tu, među nama. Morbidna nostalgija još uvek nas čini živim. I nije mi važno da li je sve što opažam samo varka izmučenog uma ili delić nečijeg bunovnog sna. Sedim na tepihu istkanom od belih pahuljastih maca, što poput snega padaju pravo sa topola kroz čije će krošnje uskoro dopreti zaslepljujuća svetlost Vašara. Moji drugovi stoje u mestu, lebdeći tik iznad same površine. Gluv sam da bih čuo šta govore i kratkovid da bih im čitao sa modrih usana. Ipak, pod kožom osećam žamor njihovih glasova. Razumem svaku neizgovorenu reč. Već ustajem sa nadgrobne ploče i nekuda krećem. Noge me više ne slušaju, vode me tamo gde su oni upravo krenuli. Ostao sam i bez senke, izgubih je negde usput. Ja: „Kuda me to vodite?“ Sonja: „Čini mi se da je vreme…“ Ja: „Vreme… za šta? Kuda me vodite?“ Luka: „Čeka nas neko ko želi da te upozna.“ Ja: „ O kome je reč?“ Luka: „Videćeš. Ne brini, biće sve kao nekad.“ Sledim ih niz stazu što krivuda kroz nepregledne redove majstorskih ruku isklesanog mermera i kamena, između parcela obraslih u korov i trnje. Tu i tamo put nam pređe po neko gmizavo stvorenje izašlo iz svog legla da se nahrani i osunča svoju košuljicu. Zemlja je željna vlage, posuta šljunkom, opalim šišarkama, i nagomilana smećem. Čini mi se da čak lagano podrhtava, kao da je potresaju potmuli zemljotresi iz dubina. Široka aleja vodi do kapije koju nam širom otvara naš stari dobri znanac, bezimeni grobar onakav kakav nikada nije bio – lep, mlad, zdrav i prav. Opet je tu da se pobrine o redu ali i o dostojanstvu, spokoju i miru onih koji trunu u rakama strpljivo čekajući čas kada će da se probude. Čim zaključa kapiju okameniće se u mramorni monolit obrastao mahovinom i sa uklesanim epitafom kojim poručuje: „Do sledećeg susreta.“ Sumnjam da ću ga ikada više sresti. Verni čuvar varljive nekropole moći će najzad da predahne. Mislim da znam kuda me vode, ali ovog puta suprotno svim planovima. Dok se bližimo pustom zgarištu koje beše naše sveto igralište prisećam se onoga što sam davno zaboravio, čega nikako nisam mogao da se setim. Ono nešto što sam sebično skrivao od svog budnog Ja… Iznova čujem glasove svojih zabrinutih roditelja i našeg prijatelja doktora. U svest mi naviru smeh i zadirkivanje vršnjaka dok kroz poluspuštene očne kapke nazirem lažno bolećive poglede nastavnika. Svi oni se naglas nadvikuju: „Luka i Sonja ne postoje… Oni su ništa osim tvoje bujne mašte… Oni su tvoji izmišljeni prijatelji…“ Dakle, njihova tragična smrt kao i čitavi njihovi prohujali životi bili su podmukla laž moje uobrazilje… Nisu umrli jer nikada nisu ni živeli… Svaki naš razgovor bio je zapravo moj sopstveni monolog; zato su me mnogi gledali sa žaljenjem i prikrivenim prezirom… Oni zaista jesu samo obični crteži na papiru, izbledele dvodimenzionalne siluete na požutelim fotografijama, otelotvorene četvorodimenzonalne umotvorine nevidljive za tuđe poglede, nečujne za neprijemčiv sluh smrtnika… Sijamski blizanci začeti u plodnoj utrobi pramraka, rođeni u crnoj rupi nedokučivih sazvežđa, i prizvani da obave svoju dužnost ispunivši prazninu koja me je izjedala u dečaštvu i koja me nezadrživo goni u ništavilo i ludilo. Mene, bludnog sina, patetičnog samca i nekažnjenog vatropira sa sindromom Petra Pana… Mopasan je jednom rekao da usamljenici prazninu naseljavaju priviđenjima. Jedino su čudovišna Balerina i nedužne žrtve naše vatrene stihije bili podjednako opipljivi i u svežem sećanju. Po sopstvenoj volji skrojio sam prošlost, po sopstvenoj nameri razoriću sutrašnjost. Stigli smo u pravi čas. Donji svet demonskih igračaka u mahnitom je procesu ponovnog stvaranja; tone i tone zarđalog gvožđa, izobličenog lima i plastike poprimaju već viđene oblike, sklapajući se u kaleidoskopski mozaik. Samo za ovu priliku mašine će oživeti iz kombustije razorenih iluzija, uz isceljujući dodir svemogućih sila. Perpetuum mobile funkcioniše punom parom, bez elektriciteta i pogonskog goriva. Na sve strane, i gore i dole, iznutra i spolja goli je krš što trese se, tutnji, leti, puzi i klati se, bubri od kondenzacije i svira raštimovano i gromoglasno od siline decibela koji prevrću želudac i paraju ušne školjke. Ali nigde žive duše: ni traga dokonim, gladnim i žednim spodobama koje smo razlikovali po smešnom narečju i otužnom mešavinom znoja i jeftinih parfema. Autodromom kruže avetinjski oldtajmeri bez vozača i kontrole sudarajući se do konačne eksplozije. Na zidu smrti ognjeni motocikl bez motocikliste juri počasni krug, prkoseći gravitaciji, suprotstavljajući se logici i sveprisutnoj smrti. Kuća strave i užasa, promajna i memljiva, urušava se iznutra ka spolja i počinje da bukti lako kao da je kula od karata. Međutim, istinski užas uzdiže se usred nekadašnje čarobne livade i nimalo nije zabavan. Na parčetu izgoretine od čvrstog tla, kao na kakvom napuštenom ostrvu, čeka me Ona, dok okolo zuje rojevi malaričnih komaraca i obezglavljenih muva. Prostrana ravnica sada je smrdljiva močvara prošarana jarugama živog blata – još iz onog drevnog doba mnogo pre dolaska karavana prvih plemena nekih zaboravljenih naroda – i biće tu i kada ničega više ne bude. Iznova i iznova proždrljivo usisava okolna brda i čađave ruševine u svoju mutnu unutrašnjost, jalova i nezasita. Sonja: „Ovde se završava naša šetnja. Dalje ćeš morati sam.“ Žele mi srećan rođendan i srećan put a zatim me ostavljaju samog, prepuštenog na milost i nemilost Njoj. Ispod slojeva šminke od fluorescentne crvene farbe, pod novom kožom od plastične šasije zakrpljene varovima što podsećaju na zašivene rane, prepoznajem glavnu junakinju mojih izopačenih snova. Unutar njenih nabreklih grudi, kao u kakvoj kaljavoj peći, pulsira onaj isti nesagorivi grumen krcat mržnjom i strašću. Stara poznanica preteći pruža svoje teške krake. Na bezličnom licu razvlači se jezivi osmeh a iz grla prolama još jeziviji smeh i krik. Omražena gospodarica nadvila se nada mnom kao zla kob, spremna da me ukori i surovo kazni. Sve ove godine hranila se samrtnom fobijom od uspomena i životarila u haosu mog zaborava i zbrkanih misli rastući i obnavljajući se, nalik tkivu gmizavaca. Dozvala me moćnim urlikom, pravo u čeljust bezizlazne zamke, ta zver nad zverima, boginja nad boginjama. Ona zrači i privlači svojim smrtonosnim šarmom kao što neonska svetiljka privlači noćne leptire. I znam – ugasiće me svojim mračnim sjajem, svojom frigidnom vrelinom.
Ovog puta nema natrag. Čeka me osam vrtoglavih krugova – deveti krug je gratis. Sprema se oluja; vazduh je prezasićen mirisom ozona, zadahom podzemnih baruština i fosforescentne truleži. Košava briše sve pred sobom. Oblaci helijumskih balona svih boja i oblika prekrili su mi nesagledivo prostranstvo na dohvat ruku. Već je mrkli mrak, i hladno je kao nikada pre. Jesen će izgleda ove godine prerano doći. Kap po kap dugo očekivane kiše meša se sa suzama koje klize niz obraze. Ali, to što curi iz helijumskih oblaka nije kišnica već lepljiva, gusta i tamnocrvena stvar što podseća na krv… To i jeste krv… Obrazi i ruke su mi uprljani krvlju koja ima ukus metala, izgled zločina i vonj nečiste savesti. Ne bojim se jer više nisam neko ko ne razume da je sve samo igrarija a mi samo glupe i potrošne marionete od krvi, mesa i zamršenog spleta nerava koje se smeju, plaču i s vremena na vreme tupo zazveče. Jecam poput malog deteta, izmrcvaren tugom, kao onog dana kada sam ih nakratko izgubio. Mogao bih reći da ih nikada nisam ni imao. „Imaš li vatre?“, obraća mi se hodajući ugljenisani leš nakon pokušaja da upali cigaretu svojim reš pečenim patrljkom od kažiprsta. Sećam ga se. Ležao je na istom mestu gde trenutno tonemo, gutajući me šupljim dupljama u kojima su nekada plutale oči. „Pušenje ubija, gospodine“, odgovaram mu, „dok si rek’o piksla“. Leš se u treptaju oka raspada u hrpu sivog pepela. Uskoro će ovde biti puno paljevine, ljutog dima i pepela, pomislih. I mnogo mulja i žabokrečine. Uspinjem se po prvi i poslednji put na kružnu, stepenastu platformu kao na plemićki presto. Stroboskopski snopovi svetlosti pale se i gase u ritmu novokomponovanog letnjeg hita: pale se i vatre ponovo oživljene svetkovine koje čak ni kiša krvi ne može ugasiti. Pozdravljaju me i poljupce šalju izmišljeni drugari, isparavajući u vidu zagušljive vodene pare. Pridružuje im se tek pristigla povorka dobro poznatih lica (to jest ono što je od njih ostalo), bez ušiju i noseva, crni kao ugljevlje, tinjajući kao žar. Vesele vašardžije koje nisu ni slutile da će im trenuci razbibrige proćerdani na Balerini biti poslednji, i da će o njima ispredati legende. Tu su svi pozvani da me isprate kako dolikuje i da pritom uzmu ono što im dugujem. I svi oni liče jedni na druge: čovekolike buktinje, dvonožne baklje, razmahane šibice, brbljive praznične prskalice i rasplamsale figure što odvratno zaudaraju na kremirano meso i spaljenu kosu. Osvetljavaju mi put do konačnog odredišta, mašu mi u širokom luku i nešto važno saopštavaju. Traže da im se bez pogovora pridružim i predam. Traže ono što bi po svim kosmičkim zakonima trebalo da pripada samo meni. Ali, moja grešna duša i prerano ostarela ovozemaljska čaura, po slepoj pravdi, ne pripada njima, već isključivo Balerini. Njihova je osveta slatka, moja je nagrada više nego zaslužena. Uzima me u svoje pakleno naručje dok močvara, talasajući se i penušajući, vri pod nogama. Ona je lomača a ja poslušna, grehom opijena žrtva na oltaru Večne Vatre i Sumpora. Oprašta mi sve moje nestašluke i slabosti. Ljubi me onako kako to Sonja nikada neće jer za razliku od nje jeste stvarna! Njen vatreni poljubac prži mi usne i topi krunice zuba, njen šibajući fouette kuje mi kosti do usijanja i sagoreva kožu rošavu od procvetalih gnojnih plikova. Okreće se vratolomno, pleše zavodljivo noseći me ravno u nebesa. Vodimo ljubav pred mnoštvom nemušte publike, na veličanstvenoj pozornici, u završnom činu Nedovršene Predstave uz aplauze u čast naše bezočne koreografije. Uskoro će se spustiti dimna zavesa i poslednji put čućemo poziv na bis.
Balerina i ja, stopljeni u jedno, sagorevamo poput para voštanica obasjavajući čitavu dolinu uronjenu u neprozirnu tminu. Plameni smo jezici što plaze se visoko iznad krovova i smeju se urnebesno, vrišteći prodornije i od samih bogova. Varošica nesmirenih duhova utonuće u živo blato još jednog košmara bez početka i kraja. Voleo bih da se ova nagradna vožnja nikada ne završi. (odlomci iz posthumnog dnevnika jednog piromana)
Autor: Ivan Ristić