Preživeo – Džejms Herbert

Preživeo (The Survivor, 1976) Džejmsa Herberta je delo koje me je izrazito razočaralo. Prethodni Herbert, Magla, davao mi je povoda za veća očekivanja, koja su ostala neispunjena u ovom slabašnom romančiću; štaviše, poredeći ova dva dela, možemo izvući esencijalne odlike Herbertovog pisanja, ali o tome kasnije. Pa, o čemu se ovde radi? Zaplet ovog dela je izuzetno slabo osmišljen i napadno epizodičan (što per se ne mora biti loše, ali ovde škripi): Dejvid Keler je jedini preživeli putnik (zapravo, kopilot) Boinga 747 (da, onog iz one pesme), koji se srušio pokraj engleskog gradića Itona.

Iton počinju pohoditi nesmireni duhovi putnika koji izazivaju seriju nesrećnih slučajeva, u koje su upleteni, redom: mladi par u autu (heteroseksualni, ako nekog zanima), gojazni pecaroš ugnjeten od žene koju je varao (moralna pouka!), lokalni sveštenik (samo poludi, ali preživi), žena i njen muž kog truje herbicidom, zlostavljani debeli dečak, dva fotografa mesta pada i na kraju, grupa dečaka koja se ušunjala u kapelu da je išara satanističkim simbolima (bravo, momci!), zajedno sa direktorom njihove škole, koji se tu zatekao.

Pri tome, sve je to zapravo mnogo manje zanimljivo neko što zvuči: situacije su opisane šturim, jednostavnim jezikom, bez ikakve uloge sem prostog, neosmišljenog šoka (zavisi kako za koga, doduše; meni scene u ovom delu nisu bile nimalo šokantne), tako da se nameće utisak da je Preživeo namenjena površnom čitaocu horora, kome su dovoljne najbanalnije „strahote“ da zadovolji svoju želju; pri tome, idejna zaleđina svega ovoga je izuzetno naivna, kao prepisana iz dnevnih novina (i to srpskih, u rangu Informera): prisutni su stereotipi o satanizmu (u prevodu ovog romana: sotonizam), a glavni zlikovac je, verovali ili ne, engleski nacista! Kako originalno! (Svetla u studiju pokazuju publici da tapše.)

Vreći istaći medijuma, iz čijih usta izlaze neke od najsmehotresnijih opaski ovoga dela:

„Za Gosvela? Vrlo pokvaren čovek. Ne baš u klasi Zveri, Alistera Kroulija, ali su imali mnoge sličnosti. Bez sumnje su vam poznati njegovi poduhvati u ovoj zemlji za vreme rata, ortaštvo sa Mouzlijem, i na kraju istraga o nekim njegovim gnusnijim rabotama, posle koje je morao da beži iz zemlje.“ (137)

Na istoj strani, nešto kasnije:

„Sotonizam postoji kao religija, gospodine Keler, kao i svaka druga veroispovest. Razlika je u tome što sledbenici poštuju Sotonu umesto Boga. Danas u Engleskoj postoji najmanje četiri stotine poznatih bratstava, a da li vi verujete u to ili ne, uopšte nije važno. Sotonizam postoji.“

Iz datih pasusa jasno je da se Herbert drži opštih mesta iz naduvane medijske slike o navodnoj satanističkoj opasnosti, što je ovde izmešano sa nacističkim pokretom (iako je poznato da satanizam i nacizam i nemaju poveznica; u tom smislu je posebno humoristička scena kada duh naci-sataniste ubija fotografa i viče „Ješo!“, koja se odlikuje montipajtonovskom apsurdnošću, naravno – nenamernom).

Sve to, izmešano sa neuverljivom pričom o glavnom junakom i njegovim odnosima sa ostalim članovima posade, kao što su kapetan (njegov mentor, s čijom je ženom imao odnose) i stjuardesom (takođe s njom imao odnose), kulminira u jednu veliku sapunicu, u koju se uključuje i lokalni sveštenik iz reda iskusnih isterivača đavola (!), koji se bori krstom i svetom vodicom.

Što roman više odmiče, princip Herbertovog pisanja postaje jasniji: uzima se naizgled stravična premisa, i zajedno sa pričom glavnog junaka ubacuje se i niz sporednih podzapleta, kojima je cilj da šokiraju čitaoce; to je u Magli još i funkcionisalo na određenom nivou, zahvaljujući čistoj visceralnosti scena i zanimljivo osmišljenom difuznom monstrumu oličenom u vidu magle; ovde, pak, u ovom melanžu najtrivijalnijeg, razotkriva se sva efemernost Herbertovog pisanja, pogodnog samo za najšire mase vikend-hororaša. Osobi sofisticiranog ukusa preostaje samo da zaobiđe ovo delo.


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa