Godina: 2021
Žanr: Noar/horor
Režija: Edgar Rajt
Scenario: Edgar Rajt i Kristi Vilson-Karns
Uloge: Tomasin Makenzi, Anja Tejlor-Džoj, Met Smit, Diana Rig
Ocena: 10/10
I’ve got this kind of gift. I can see people, places. Things others can’t.
Entropija standarda u industriji zabave nezadrživo hrli da lavinom trivijalnosti i dodvoravanja svakakvim pahuljicama od recipijenata uguši i poslednju trunku autorske kreativnosti. Mantra u kojoj je profit glavna reč je odavno postala jedini pokretač promene stanja svesti. Dodajte na to i prenaglašenu političku korektnost u čitavom procesu produkcije i dobili ste jasne razloge rapidnog pada kvaliteta filmskih uradaka.
Sve ovo gore ne važi za jedan biser među đubretom, za jedno pravo malo remek-delo žanra i sasvim sigurno jedan od najboljih filmova ovog veka, a i na listi „svih vremena“ bi se visoko kotirao – Prošle noći u Sohou.
Prvo da objasnim žanrovski momenat i dinamiku višeslojne priče, bez tendencije da previše pokvarim gledanje. Pre svega, film je neonoar sa izuzetno jakim uplivom horora. Ovo znači da koristi sve standardne trope žanrova, samo što za razliku od klasičnog noara, koji je „osiromašena“ detektivska priča fokusirana na kontraste i prenaglašavanja, više na atmosferu nego na same likove, ovde imamo daleko kompleksniji pristup.
If I could live any place and any time, I’d live here, in London. In the sixties.
Sam uvod nam govori o velikim snovima i željom za uspeh mlade i nevine provincijalke, Eloiz (predobra, brutalno moćna Tomasin Makenzi), koja biva primljena na fakultet u metropoli. Upozorenje dobija od bake pred sam odlazak. Nije toliki problem veliki grad i njegova raskošna svetla, kako to zvuči na prvu. Problem je izvesna osobina koju Eloiz poseduje, a na osnovu koje je, pa recimo u kontaktu sa majkom koja više nije među živima. To je sjajan momenat koji je iskorišćen kao podloga za odličan zaokret, u zadnjoj četvrtini filma jer je njena pretpostavljena mentalna bolest svakako jedna od glavnih linija naracije i karakterizacije svih likova, počevši od nje same. Gledajući film kroz prizmu Eloiz, lako se može pomisliti da je ona ta koja boji scene sadržajima sopstvene svesti, samo što film ima scena i iz perspektive trećeg lica, koje se, pažljivim gledanjem mogu veoma lako upotrebiti kao ključ za čitanje glavnog narativnog toka. Gde god nemate Eloiz, ili Sendi (izuzetno talentovana Anja Tejlor Džoj), ono što vidimo je da stvari funkcionišu najnormalnije i da je uzrok problema nešto drugo, ne samo prezahtevna i bezdušna vibracija kojom metropola prirodno odiše. Problem je ispod površine.
This is the closest most people ever get to their dreams.
Ali, i sama površina je nekakav problem, jer se Eloiz predstavlja kao osoba koja se nikako ne uklapa u svetla velikog grada, koja je ipak privlače, premda na sasvim specifičan način, noću, u snovima i kroz oči neke druge osobe. U tom smislu, film kao osnovnu potku i momenat izazivanja žanrovskih užasa koristi temu koja je veoma moderna i kapitalizmu tako prokleto inherentna – usamljenost i otuđenje pojedinca u potrošačkom društvu. Bekstvo je viđeno kroz projekciju u neka naizgled bolja vremena, koja su ništa drugo nego početak užasa koji se i danas skriva u memljivim sobama za izdavanje, u srcu Sohoa.
Tako mladu studentkinju bežanje od nepodnošljive trivijalnosti modernog sveta odvodi pravo u retro zgradu, koja je negde šezdesetih imala svoje najbolje dane i sasvim poseban šmek, ali i bila poprište mnogih krvavih događaja. Primetno je da ovaj eskapizam glavne junakinje nikako ne treba povezivati sa bežanjem iz straha, već zarad traženja mira i delića doma na koji je njeno novo gnezdo isprva podseća. Sve je ostalo u duhu šezdesetih.
A onda na scenu stupa gramofon, muzika i svetlo te film dobija dimenziju fantastike kakva se retko sreće kod ovakvih ostvarenja. Eloizina noćna odvajanja i preživljavanje Sendinog pakla su uvek praćeni sjajnim izborom muzike i svetlima neonskih reklama koja je bukvalno uvlače u priču. Gramofon slobodno možete shvatiti kako vremeplov, a svetlo kao katalizator putovanja kroz vreme. Niti jedan kreativan segment filma nije ubačen slučajno i svaki je u funkciji priče.
Ta njena regresija nam ne govori toliko o njoj, koliko o demonima sa kojima mora da se suoči. Njen strah nije baziran na pojedincima, ili nevidljivim silama, već na nepravdi koja je počinjena nevinim devojkama koje bivaju prevarene svetlima metropole, na kojima sagorevaju poput noćnih leptira na sijalici kada se previše približe. Moraće shvatiti da je period koji idealizuje jednako demonski poput dosadnog u kojem živi, ali i da se nije završio. Dve starije žene joj daju sasvim jasne naznake za tumačenje njene situacije, međutim, ona ih u svojoj mladalačkoj naivnosti i idealizmu naprosto odbija. Baka, kao dobra vila koja razume porive unuke i demone protiv kojih se bori, ali negde zna da mora da je pusti da se sama izbori, i nova stanodavka, koja joj veoma nedvosmisleno, već za vreme prvog razgovora kaže kako su „neke“ stvari zaista bile bolje šezdesetih. Neke, ne one na koje Eloiz misli. Tako da je njena naivnost, radoznalost i osećaj za pravdu teraju preko granice, a kada se jednom nađe na mestu za kojim je žudela, videće da je ulaz besplatan, ali se izlaz itekako naplaćuje.
It changes fast, alright. But don’t you worry love. It’s still the same old London underneath.
Sendi je mlada i talentovana devojka, eterične lepote i veoma ambiciozna, Eloizinih godina, koja je došla u veliki grad da pronađe uspeh i postane zvezda. Njena gotovo plastična naivnost i zaslepljenost neonskim svetlima noćnog Sohoa je čine sasvim slepom za shvatanje da je opasnost vreba na svakom koraku i da je postala žrtva i pre nego što je to shvatila. Veliki zli vuk nije zver u obliku zveri već u obliku princa i zaštitnika. Njena je sudbina daleko gora od Eloizine, ali pokrenuta skoro pa identičnim osobinama, pre svega naivnošću i idealizmom. Tako da, boreći se protiv Sendinih demona i nepravde koja joj je učinjena, Eloiz kristališe i stvari koje je muče u realnom životu, ne samo u onom u koji se otisne svake noći na poziv svetlećih reklama i muzike.
Dok posmatramo Sendino posrnuće i totalni pad u najgori scenario po mladu ženu vidimo i dinamiku metropole koja pokreće čitavu industriju zabave i kulturu sreće. Neko mora da pati, a najviše pate žrtve koje su bezimene, bezlične i uniformne i koje nikada neće dobiti iskupljenje i mir zbog nepravde koja im je učinjena. Sendi je neko ko se bori protiv proseka koji je guta i u svojoj utrobi vari njenu originalnost i ljudsku neponovljivost, praveći je delićem sistema. Uspela je ipak da zadrži originalnost, ali neko će morati da plati za to jer više nije talentovana pevačica, već nešto mnogo niže na hijerarhijskoj lestvici. Upravo ovo poslednje je okidač Sendine priče i gomile priviđenja koja se javljaju Eloiz, a koje ona, ponovo – zadojena idealizmom, ne primećuje. Njene medijumske sposobnosti su na zavidnom nivou, ali njeno životno iskustvo je premaleno da doprinese adekvatnom razumevanju takve moći, a iz toga sledi sunovrat u ludilo i sam pakao.
You’re already a star. But you could be an old lady before you get onstage here.
Na dalje imamo preokret koji nam otkriva nekoliko važnih stvari. Sendi nije ono za šta se predstavlja, a usudio bih se da idem toliko daleko da kažem da njen inicijalni kontakt sa izrazitim predstavnikom kapitalističkog zla jeste njena glavna krivica (krivica u smislu početnog zamajca posrnuća, ono što je usledilo svakako ima veze sa prevarom, mnogo više nego sa krivicom). Naime, mlada i naivna je svakako izigrana, ali je neko ko je jasno vođen prejakom ambicijom i željom da ubrza stvari preko noći, bez trunke kritičkog pogleda na svet, tako da svojim osobinama biva uvučena u prevaru koja od nje stvara monstruma koji je samo još jedan u galeriji takvih koji pokreću sistem. Poruka je jasna. Žrtve sistema koje prežive postaju deo sistema i bivaju nagrađene pozicijom u mašineriji zla. S druge strane, prevelika ambicija i želja za uspehom zaslepljuju i dolaze sa cenom koja nije mala. To je ključna razlika između Sendi i Eloiz. Prva nije imala dovoljno osećaja da se odupre silama entropije, a druga je ona koja se jako plaši da bi to moglo da joj se desi. U neku ruku, to je i strah njene bake, koja je u šezdesetim imala taman toliko godina koliko Sendi. Nedostatak generacije „između“, Eloizine preminule majke, nam govori o tome da je osećaj nepripadanja sadašnjosti dobrim delom indukovan nedostatkom osobe koja bi premostila generacijski jaz između najmlađe i najstarije, što rezultuje maštanjem o svetu kojem najmanje pripada.
Anything else you need?
A manager. Know anyone?
I think I can manage you.
Rasplet je krvav, scena glavnog ubistva režirana tako da spada u top deset svih vremena, a sporogorući tempo se ubrzava toliko da gledalac jedva primeti da je iz kočija koje lagano truckaju kolskim putem prešao u mlazni avion pun aveti umrlih nasilnom smrću. Eloizini snovi su odavno postali košmar, a bušenje nije ništa bolje, jer je čeka strašno saznanje o prirodi vizija i suočenje sa glavnim demonom snova, koji je od krvi i mesa i odavno ne predstavlja ono što je mlada dizajnerka isprva pomislila.
Scena u kući, pred sam kraj ukazuje na to da je Eloiz osoba koja je sazrela i u stanju je da razume svet oko sebe, da podari mir i iskupljenje, ali i shvati razloge zašto se stvari dešavaju na određeni način. U mogućnosti je da donese mir gomili žrtava, ali i utehu serijskom ubici, znajući da je osoba koja sve to učinila nekada bila mlada, da je verovala i da je bila mučki izigrana, prevarena i gurnuta preko ivice. U toj sceni se ona obraća Sendi koja je došla u London, ne onoj koja je postala nešto izvan pimanja i time čini jasnu razliku između krivice nevinog i čoveka koji je počinio zločine. Sve žrtve sistema, a naročito one čija je sudbina bila najtragičnija su isprva bile nevine, ali i naivne. To je momenat konačnog sazrevanja i odrastanja, kada sve predrasude i duhovi prošlosti bivaju spaljeni u vatri Sendinog ličnog pakla, koju Eloiz samo posmatra i više ne učestvuje aktivno.
Tako je i njena prva modna revija inspirisana događajima koje je duboko proživela i integrisala u iskustvo, a pre svega stekla razumevanje sveta oko sebe i kapitalističkog zla koje izaziva otuđenje i jadno stanje čoveka. Ta poruka se provlači kroz čitav film, ali na jednom veoma suptilnom nivou.
***
So, you imagine the wearer when you’re designing?
When I see someone in it, when I imagine it, she’s wearing the dress.The dress isn’t wearing her.
Da je ovaj film sasvim sigurno bio osuđen na kosmički uspeh se moglo zamisliti po ekipi koja ga je pravila. Pre svega, tu je Edgar Rajt, talentovani režiser koji je u konstantnom usponu forme. Ne radi mnogo filmova, ali su mu svi projekti izuzetno složeni i višeslojni, tako da nema filma za koji nije pokupio gomilu nagrada, a za Vozača (Baby Driver) je bio nominovan za čak ti oskara. Ovo dobija na težini kada se uzme u obzir da se radi o mahom žanrovski orijentisanom režiseru koji radi isključivo ono što voli, a to radi dovoljno dobro da donosi velike zarade. Ako samo pomenem Shaun of the Dead (Šon živi mrtvac)
i Hot Fuzz (Panduri u akciji), biće vam jasno o čemu pričam.
Zatim, direktor fotografije je Čung Hun Čung. Možda vam ime ne govori ništa, ali ako vam kažem da je to čovek bez kojeg Park Čan Vuk nikada ne bi napravio remek-dela poput Lady Vengeance (Dama zvana Osveta), Oldboy (Stari momak), Thirst (Žeđ), The Handmaiden (Sluškinja)… da, on je zaslužan za vizualnu perfekciju filmova jednog od najboljih korejskih, azijskih, ali i svetskih režisera u ovom trenutku. Vizuelni efekti za koje je zadužen su briljantni i sasvim utkani u priču, njegovo svetlo predstavlja sporedni karakter u filmu, što nije teško primetiti, a u kombinaciji sa Rajtovom režijom i sjajnom dinamikom kadriranja, uz perfektan tempo, daje ovom delu potku kakva se samo poželeti može.
Međutim, ono što je dalo poseban šmek i zaprška celoj priči, ono bez čega ništa ne bi izgledalo tako dobro je sjajan izbor glumačke postave predvođen kraljicom tihe ekspresije i zagonetnog šarma – Anjom Tejlor Džoj. Stvar sa njom je takva da je iz uloge u ulogu sve bolja, počevši od Egersovog filma The Witch (Veštica), preko The Queen’s Gambit (Kraljičin gambit) i Split (Podeljeni), a naročito u brilijantnom Last Night in Soho (Prošle noći u Sohou). Budući da se radi o unikatnoj pojavi koja se ne može porediti niti sa jednom glumicom u istoriji kinematografije, zadatak za režisera i ostalih glumaca može biti jako težak. Njen je scenario sveden na minimum, uglavnom na najpotrebnije dijaloge, dok je ostatak uloge sasvim prepušten sjajnim plesačkim sposobnostima, mikro-ekrpresiji i pantomimi, koji zajedno daju neviđeni stil u glumi i izuzetno jak naboj šarma i magnetičnosti u svakoj sceni.
Ono što je takođe fascinantno je uloga Tomasin Makenzi, koja je mlađa od Anje i sa daleko manje iskustva i značajnih projekata, ali koja se savršeno uklapa u tandem, što je veoma teška stvar za izvesti kada imate u kadru očigledan kvalitet koji prirodno odstupa i privlači pažnju. Njih dve su savršena kombinacija, a Tomasin je sjajan kontrast Anjinom liku i stilski sasvim drugačija u glumi, a opet dovoljno talentovana da izvede svaku scenu do perfekcije. Svakako je trenutno jedna od najboljih glumica svoje generacije, a posle ove uloge će joj biti sva vrata otvorena, pod uslovom da pametno bira uloge.
Ostatak postave je i više nego dobar, ali u senci pomenute dve briljantne glumačke pojave. U suštini, tako su i režirane, da njihov ples i dinamika budu u fokusu u skoro svakoj sceni, što je urađeno na majstorski način. Met Smit i Dijana Rig su odlična podrška i sporedne uloge koje ne treba shvatiti kao lošije od glavnih, već upravo kao to – sporedne, ili glavne sporedne.
Sve u svemu, drago mi je da je kinematografija uspela da ispolira još jedan žanrovski biser do perfekcije i podari gledaocima žanra gladnih sjajnu avanturu sa višeslojnom pričom i odličnim porukama koje će dugo odzvanjati. Scenario režisera Rajta i talentovane Kristi Vilson-Karns je taman takav da je pravo malo savršenstvo skrivenog simbolizma i pamtljivih rečenica. Kreatorka Odil Diks-Miro je dala sasvim poseban šmek unikatnim kostimima, inspirisani šezdesetima, u kojima Anja Tejlor-Džoj izgleda poput zavodljive prikaze, što u neku ruku i jeste suština njene uloge. Uživajte u svakoj sekundi savršene vizualizacije i još bolje glume, scenarija, režije, muzike, rasvete…