Sanjaju li androidi električne ovce?

Stigli su nam hladni i kišoviti dani pa će današnji klasik biti u tom duhu. Sigurno ste, iz drugih izvora, mogli da čujete da ćemo nadalje  program prilagoditi na jedno predavanje mesečno. Razlozi su u tome što uporedo radim na više projekata (da, i Anđela Karpenter je među njima) pa sam malo zauzet. Sa druge strane nema odustajanja od naše misije i zato sam prinuđen da je prilagodim. Ne želim da ispucam sve adute, zar ne? Današnji pisac i njegovo delo su vam vrlo dobro poznati, pa ćemo odmah preći na stvar.

Filipa K Dika (Philip K. Dick) nema potrebe da predstavljam. Ono što vredi pomenuti je da je reč o jednom od najvećih i najvažnijih pisaca naučne fantastike. Izdao je 44 romana i 121 kratku priču po sf magazinima koje su svedoci prethodne tvrdnje i njegovog vanserijskog talenta. Glavna mana se može ogledati u tome što je vodio poročan život (bio je zavisnik od narkotika) i što je bio pisac nadničar pa nije imao dovoljno vremena da sredi prvobitni rukopis (jedan je od retkih pisaca koji se nije vraćao na ono što je prethodno napisao, uz Isaka Asimova). Sa druge strane je zahvaljujući istom vešto baratao sa temama vezanim za virtuelnu stvarnost, simulakrume, konzumaciju droga i izmenjeno stanje uma u kojima se doticao pitanja stvarnosti, percepcije, ljudske prirode i identiteta. Uprkos svom poroku je uživao veliko poštovanje među kolegama, naročito od Stanislava Lema koji ga je, pored toga što ga je kritikovao zbog haotičnog stila, hvalio zbog intrigantnosti ideja.

Dikova najpoznatija dela znamo već napamet, ali nije na odmet pomenuti neka. Vredi izdvojiti Čoveka u visokom dvorcu (The Man in the High Castle), jedini roman za koji je dobio Hugo nagradu, Sanjaju li androidi električne ovce (Do Androids Dream of Electric Sheep), Ubik (Ubik), Tamno skeniranje (A Scanner Darkly), Tecite suze moje, reče policajac (Flow My Tears, the Policeman Said), Tri stigmate Palmera Eldriča (The Three Stigmata of Palmer Eldritch), Valis trilogiju (Valis trilogy)… U svakoj od pobrojanih knjiga  prisustvujemo talentu stvaranja pomućene realnosti u kojoj Dikovi junaci gube tlo pod nogama pitajući se da li su se probudili iz košmara u kome se nalaze ili su još u njemu. U nekom od sledećih predavanja ćemo analizirati jedno od tih dela, sada je na redu klasik koji će nas naterati da stavimo prst na čelo, Sanjaju li androidi… koji nam je dobro poznat zahvaljujući filmskoj adaptaciji.

Pa, verujem da ste već upoznati sa radnjom ovog dela (ako ne preko knjige onda zahvaljujući filmu), ali nije na odmet podsetiti se. Priča nas vodi na postapokaliptičnu Zemlju nakon nuklearnog rata, tačnije u San Francisko, na kojoj je veliki broj životinjskih vrsta izumro i privilegija bogatih je da poseduju pravu životinju, dok se siromašan sloj mora zadovoljiti robotizovanom verzijom. Zbog radioaktivnog zagađenja ljudi su počeli sa kolonizacijom planeta gde su kao sluge koristili Replikante, androide od kojih su se neki pobunili i pobegli na Zemlju kako bi ostali sakriveni. Zato u svakoj policiji postoji odred Istrebljivača kojima je zadatak da love odbegle Replikante.

U našem fokusu je Rik Dekard, ime koje vam je verovatno poznato. Od kolege koga su Replikanti onesposobili preuzima njegovu obavezu da onesposobi grupu od 6 preostalih Replikanata. Ono što naizgled deluje kao jednostavan zadatak kao i svi prethodni, će bitno uticati na Dekarda i promeniti zauvek njegov život. Računam da znate kako se priča završila tako da idemo na glavno.

Veliki plus je vreme kada je roman ugledao svetlost dana, te 1968. godine. Pored poznatih događaja te simbolilčne godine svet se još oporavljao od Drugog svetskog rata i od krize koja je izbegnuta 1962. godine, ali je postojala bojazan zbog i dalje prisutne hladnoratovske atmosfere. I sam svet u kome je priča smeštena može da nam posluži kao opomena da poštujemo Zemlju na kojoj živimo i živi svet na njoj jer drugu mogućnost nemamo, bar još uvek. Svemirska putovanja još ne postoje i ne verujem da će ih biti skoro.

Druga tema je priroda odnosa između ljudi i androida. Jedni su gospodari, a drugi sluge koji nemaju pravo izbora niti na normalan život. Pobuna vodi do nesuđene propasti. To je ono o čemu Dekard počinje da razmišlja na sredini romana tokom suočavanja sa jednim od androida, da li su oni veća ljudska bića od samih ljudi ili su samo drugačiji zbog rezulatata nekog testa empatije koji se sprovodi nad njima. Ovde možemo da nazremo klasne i rasne podele.

Ova knjiga je imala ogroman uticaj na fantastičnu scenu. Bila je glavna u pokretanju novog talasa naučne fantastike i zajedno sa knjigom Zvezde su moje odredište (Stars, My Destination) Alfreda Bestera (Alfred Bester) je poslužila kao model za novi žanr naučne fantastike koji će postati ubrzo prihvaćen, sajberpank. I sam Vilijem Gibson je izjavio kada je gledao filmsku verziju Istrebljivača da je tako zamišljao sajberpank svet. Vredi napomenuti da je knjiga uticala i na muzičku scenu, od kojih vredi izdvojiti metal muzičara i filmskog producenta Roba Zombija i industrial bend Powerman 5000.

Kao jedinu slabost mogu da navedem Dikov neuredan stil. Razumem da je nadničario i da je 99% pisao pod opijatima, ali to kod današnjih izdavača ne bi moglo da prođe. Bio mu je potreban odličan urednik da to pogleda i sredi onako kako valja. Mogu da zamislim izraz nekog vlasnika izdavačke kuće kada bi mu neki današnji autor doneo sličan rad.

Možete već da pretpostavite koji film je snimljen po knjizi? Tako je Istrebljivač (Blade Runner) pod rediteljskom palicom Ridlija Skota kome je to bio treći film i koji sa pravom drži kultni status u filmskoj industriji.  2017. godine je snimljen nastavak Blade Runner 2049 gde su mišljenja publike podeljena.

Dikov prijatelj K.V. Džeter (K. W. Jeter) je napisao tri nastavka u kojima je nastavio avanture Rika Dekarta pokušavši da uskladi razlike između knjige i filma. Na našu žalost, nijedan od nastavaka još nije doživeo domaće izdanje.

Kod nas je knjiga doživela brojna izdanja od kojih je najpoznatije ono Algoritmovo  u prevodu Aleksandra B. Nedeljkovića i koje vrlo rado preporučujem. Kontrast izdavaštvo je počelo sa izdavanjem Dikovih sabranih dela. Među njima je i Sanjaju li androidi… ali nisam siguran u kvalitet prevoda.

Za kraj bih vam preporučio da nabavite ovaj klasik i da mu se vraćate s vremena na vreme uz muziku neponovljivog Vangelisa. Do tada ću spremiti naredno predavanje kojim ćemo se oprostiti od ove apokaliptične 2020. godine.

About Author