Bio je septembar 3023. godine, koja je bila prelomna pre svega jer je otkriveno da u sazvežđu “malog medveda” ima ne sedam, nego osam malih zvezda.
Sve su televizijske stanice prenosile katastrofalnu prognozu “iznenadnog pada neobičnog osmog nebeskog tela”, koje je kvarilo viševekovnu tačnu naučnu tvrdnju utvrđenih brojki.
Zvezdica Višak, pa makar bila daleko hiljada milja svetlosnih godina, ne samo u životu, nego i u svemiru, smatrala se neprihvatljivom. Očekivalo se svakog momenta da se “osma zvezdica” apsorbuje, da li u kosmosu u prah, ili na zemlji u katastrofu.
***
Tog istog septembra, desilo se i to da se epidemija PR-07 stišavala prvi put posle dvadeset tri teška i mučna meseca borbe sa krastama, koje su izjedale kožu.
Kretanje ulicama bez zaštite je konačno postalo moguće i ljudi su oprezno izlazili iz domova bez skafandera i vizira. Bilo je krajnje neobično videti otkrivenu kožu, laktove, prste, obraze. Posrtali su i teturali se po asfaltu, potpuno odviknuti da budu napolju bez skafandera.
Pokraj zidova višespratnica su se još uvek mogli uočiti leševi životinja. To su bili uglavnom kućni ljubimci, koje niko nije hteo da skloni.
Prosto, PR-07 je delovao na način da je čovek potpuno gubio osećaj da nešto voli, nestajala je nežnost i požrtvovanje, ljudi su se emotivno pretvarali u hladno kamenje koje hoda ulicama, kao spomenici na glavnim trgovima gradova, tmurni, u pokretu bez volje.
***
Tečni žuti lek „Pro-Seven“ je isparavao u vazduhu, štipao grlo i nos i podsećao da epidemiji još uvek nije kraj, sve je podsećalo na hodnike bolnica u kojima su se mešali mirisi bolesti i ozdravljenja.
Posledica višemesečnog prskanja ulica i drugih površina„Pro-Sevenom“ puštanja leka u slobodnu prodaju od strane Vlade Slobodne zone Juz-a protiv „PL-07“, se jasno videla i na beživotnim stablima u parku.
Prljava rasveta je prigušeno osvetljavala stazicu kojom su se šetale dve žene. Držale su se za ruke i povremeno razmenjivale poljupce.
Sudeći po bliskosti dalo se pretpostaviti da su u braku ili da je bračna zajednica u planu, što su jasno davale do znanja njihove plastične narukvice u pastelnim bojama Duge. „Dugine narukvice“ su prema zakonskoj regulativi Slobodne zone Juz-a, obavezno morali da nose parovi koji su prošli „istopolni test“ sa odličnom ocenom, i koji su bili spremni da sklope brak nakon “Duginog kvartala – potvrđivanja ljubavi”. Svaka narukvica je imala „broj uspešno urađenog istopolnog testa“ i ime osobe, kojoj pripada.
Kod crnke, koja je imala nekih dvadesetak godina, je crvenim slovima bilo urezano ime Anabela i broj LT-666/99. U rukama je držala štene belog maltezera, koje je oko vrata imalo portiklu, a na glavi čvrsto vezanu svetlo plavu kapicu za bebe.
Drugoj ženi je na narukvici bilo ispisano plavim slovima ime Sanja i identičan broj testa kao kod njene partnerke. Bila je vidno starija od Anabele, reklo bi se po zaobljenosti lica i sitnih tankih bora oko očiju da je ušla u četrdesete. Iako različitih generacija delovale su skladno, te da se lepo slažu, a po ozbiljnim izrazima njihovih lica se dalo zaključiti da razgovaraju o nečemu važnom.
„Trebale bi unapred da se prijavimo za mesto u vrtiću za štenad.“
„Mislim da je još uvek rano za to”, Anabela je odmahnula glavom u znak negodovanja i nežno, majčinski pomilovala štene po njuškici.
„Mislim da nije i da nam je to prioritet. Treba i ti da se zaposliš, jer epidemija po svemu sudeći prestaje. Da li si razmišljala o tome ko će nam čuvati Kikija? Pa ne možemo tako malo dete ostaviti u stanu bez ikoga, samo!“, iznervirano je povisila glas Sanja, i namrštila čelo u toj meri da su joj bore došle do izražaja, a samim tim i lice joj je izgledalo starije.
„Rešićemo to, hajde da još malo sačekamo da vidimo kako će se odvijati situacija sa ’PL-07’“, Anabela je bila mnogo opuštenija za razliku od svoje partnerke.
„Mislim da stvarno nemamo vremena!“, Sanja je povišenim tonom, dala na značaju problema.
„Pst, tiše. Molim te, tiše draga. Probudićeš nam bebu.”
***
U momentu su obe zaćutale i okrenule se mahinalno iza sebe. Pogledom su nešto tražile. U daljini, skoro kod ulaza u park veselo je skakutao još jedan pas. Njihov drugi pas. Izgledao je potpuno blesavo.
Okretao se oko sopstvenog repa sve vreme držeći mali rozi jezik izvan njuškice. Jedno oko mu je bilo zrikavo i nije pratilo kretanje tela, pa se sve vreme okretao i gubio ravnotežu.
Lajao je neartikulisano i delovao poput nestašnog detenceta koje je posle dva dana samovanja u stanu konačno izašlo napolje da se igra.
„Mila moja Lorice! Ovamo kod mame, ne tamo!“, Sanja ga je dozivala, ali kao da nije konsatovao njihovo prisustvo.
Bila je vidno iznenađena nestašnim ponašanjem svog ljubimca, te je krenula prema Lorici sa namerom da je zgrabi I drži u rukama, kako je ne bi izgubila ili u najgorem slučaju, kako životinja ne bi pobegla bogte pita kuda.
***
Sa druge strane staze, nedaleko od ovog para sa psima, jedna devojčica, duge, svetlo roze kose je gurala invalidska kolica sa kojih je bio skinut zaštitni stakleni poklopac. U njima je sedeo starac zatvorenih kapaka, blagog osmeha i smirenog lica koje je upijalo zrake sunca.
Smežurana koža je potpuno bila prekrivena gusto raspoređenim crvenim ali suvim krastama koja su ukazivale na preležani PR-07.
Imao je belu atlet majicu i beli pamučni šorc nalik na dugačke starinske gaće, koje su mu pokrivale kolena i otkrivale donji deo nogu koje su pored suvih krasta bile „izrezbarene“ tamno plavim tankim linijama što je ukazivalo na staračku upalu vena.
Iznenada, pomakao se u sam kraj kolica, i svom snagom počeo da se češe po telu, ostavljajući crvene tragove noktiju po koži.
Devojčica ga je, već spremna na takvu mogućnost, udarila po prstima gumenim pravouganim predmetom, zašrafljenim na metalni dugački štap, nalik na muholovku.
Poslušno je spustio ruku kraj svog tela i zaplakao, ne od udarca, nego od nemoći da otkloni nesnosni svrab koji ga je obuzimao po celom telu. Osećao ga je i u ustima što mu je stvaralo nepodnošljivu nervozu.
“Ne češi krastice deda”, strogo će devojčica.
Nakon ove opaske nastavila je da gura kolica duž uzane staze, ali iznenada, put im je preprečio mali maltezer, veselo skakućući levo-desno. Kako se ne bi sudarili sa njime, probala je da zakoči kolica, ali ih je nespretno izokrenula u stranu.
Čuo se tup udarac tela o beton. Stari čovek je ispao iz kolica i zgrčenih ruku i nogu ležao na trotoaru.
Devojčica se sagnula i pokušala da ga podigne. Starac se potpuno opustio, i iako ga je uhvatila obema rukama oko pasa nije joj pošlo za rukom da ga pomeri.
Videvši da se dete muči, dve žene su potrčale prema njima, a Anabela je, prišla tik ispred izvrnutih kolica. Raširila je malu rozu vunenu maramicu i nežno spustila Kikija.
Sve tri su opkolile starca i čvrsto ga uhvatile, devojčica za noge, a Anabela i Sanja ispod ramena. Izdigle su ga koliko su mogle i obazrivo vratile u kolica.
Potpuno nemoćan da sedi, pao je i ponovo završio na tlu, pad je bio ovoga puta jači te se starčevo lice priljubilo i udarilo svom snagom pravo na beton. Usta su bila prignječena, roptala su i delovalo je kao da je pokušao nešto da izgovori ali bezuspešno; iz usta mu je izlazila samo retka pena.
„Deda, šta to radiš?“, vrisnula je unuka.
Kako mu se telo više nije pomicalo, okrenule su ga na stranu i videle da mu je pogled ukočen i da mu je lice dobilo neki izraz olakšanja uz blagi osmeh na usnama koje su bile zamrljane žutom retkom penom.
„Ne diše“, tiho je izustila Anabela.
Devojčica se od te izjave skamenila.
Trebalo joj je nekoliko trenutaka da dođe k sebi. Sagnula se prema dedi, stavljajući kažiprst ispod njegovog nosa i potom odskočila uz vrisak.
„Stvarno ne diše! Moram pozvati mamu!“ glas joj je podrhtavao i osećao se panični ton.
***
Žene su se sažaljivo okrenule prema devojčici u nameri da je zagrle, ali je Sanja videla starčevo lice prekriveno krastama i brzo ustuknula korak nazad.
Povukla je svoju partnerku i zgrabila maltezera u naručje.
“Pusti ga, ima krastice”, –šapatom joj je rekla, osećajući kako joj se dlanovi znoje kao i da joj odjednom kroz telo podilazi blaga jeza od straha što je dotakla starca.
Dodirivala, ili možda pipala mesta gde nisu bile kraste, ili dodirivala odeću, potpuna nesigurnost joj je dodatno stvarala mučninu u stomaku; osetila je nagon da izbaci sve iz sebe.
„Valjda nećemo sad i nas dve dobiti “PR-07”, očajno je izustila.
Ćutala je i zaštitnički stegnula malog psa u naručje. Stisla se uz Anabelu u nadi da će joj njena blizina pomoći da savlada strah na samu pomisao na kraste koje su obe nesvesno dotakle, ili možda nisu?
***
Trčećim koracima su krenule ka ulazu u park. Anabela je uzela drugog većeg psa pod mišku. Pogledale su se, širom otvorenih očiju.
Strah im se uvukao pod kožu.
Htele su da što pre izađu iz parka. Što pre da se sklone sa ulice i namažu „Pro-Sevenom”.
Ukoliko obole psi, a i njih dve, propašće im Test na istopolni brak.
Sama pomisao da će im neko skinuti Dugine narukvice, da će im koža biti sva u crvenim groznim tačkama, namazana gustim slojem Pro-Sevenom, ih je užasavala više od bilo čega na svetu.
I ne samo bolest koja će zakrastati celo telo, možda dovesti do pogoršanja i smrtnog ishoda nego im je i Pro-seven ulivao strah u kosti, šta je gore, bolest ili lek koji se teško podnosi i ima katastrofalne reakcije.
Rizikovati bez razloga, stvarao je strah i od jednog i od drugog.
***
Kada su izašle iz parka i kročile na ulicu, osetile su se sigurnije.
“Ne brinem za nas dve, koliko za ova naša dva deteta“, Sanja je prva prekinula tišinu.
„Ne treba da se plašiš toliko, ako nam umre dete od PR-07, kupićemo drugo, potpuno isto.“
Obema im je kroz glavu prošla jasna slika šta znači imati zajedničko kuče, zajedničko dete kojim će ostvariti svrhu ne samo njihove ljubavi, nego i suštinu majčinstva. Majčinski instikt ih je činio da se osećaju ponosno i da se osećaju kao korisnim članovima društva.
„Možemo mu i isto ime dati, zvaćemo ga opet Kiki.”
„Da!”, Anabela je oduševljeno klimnula glavom.
Ideja sa kupovinom novog psa ih je smirila. Zagrlile su se i nastavile da razmenjuju nežnosti; potpuno su zaboravile na devojčicu koju su ostavile samu u nevolji sa mrtvim dedom.
Autor: Vera Uzelac
About Author
