„Get up. Live your day. Get killed. Again.“ (Ustani. Proživi svoj dan. Pogini. Ponovo.), glavni je citat iz najnovijeg američkog horor filma „Srećan dan smrti“, koji je objavljen ovog oktobra na petak 13. Film je urađen sa budžetom od nešto manje od 5 miliona dolara, a do sada je od datuma objavljivanja zaradio minimum deset puta više. Glavne uloge tumače Džesika Rot i Izrael Brusard, dok je film režirao Kristofer Landon. Čovek koji stoji iza scenarija filmova kao što su „Disturbija“, odnosno svih nastavaka horor serijala „Paranormalna aktivnost“, od kojih je poslednji deo i režirao.
Film prati studentkinju Tri Gelbmen (Džesika Rot) koja na svoj rođendan biva ubijena od strane nepoznatog ubice, nakon čega se budi i proživljava isti taj dan iznova i iznova. Kako vreme bude odmicalo i Tri se bude navikavala na situaciju u kojoj se nalazi pokušaće da otkrije i ubije svog ubicu u nadi da će tako prekinuti svoj dan koji se ponavlja.
Premisa ovoga filma o danu koji se ponavlja i nije toliko originalna. Već je viđena u filmovima poput „Dan mrmota“, „8 minuta“ (Source Code), te „Na rubu vremena“ (Edge of Tomorrow). Međutim, ideja o ubici sa maskom koji te ubije svaki put na kraju istog dana čini ovaj film posebnim i zanimljivim. Sam ubica predstavljen je kao i većina drugih iz nekog prosečnog slešer filma. Sa velikim nožem, kapuljačom preko glave i maskom bebe anđela?, koja najviše podseća na onu iz filma „Dan zaljubljenih“ (Valentine), ali je dosta jezivija.
Uvodna sekvenca ‘prvog’ dana je ono što možemo i očekivati u jednom ovakvom filmu, gde vidimo Tri kako normalno provodi vreme, upoznajemo je kao osobu, a upoznajemo i ostale likove koje ćemo često viđati. Scena u kojoj prvi put vidimo ubicu prilično je jeziva i napeta. Urađena u klasičnom horor stilu, gde imamo mračnu lokaciju udaljenu od ljudi, sa nepoznatim ubicom i bespomoćnom devojkom koju on juri. Naravno, ubije je i ona se budi.
Problem sa ovim filmom nastaje, ironično, u njegovoj premisi. Što se više Tri bude upoznavala i prihvatala svoju trenutnu situaciju to će film gubiti na napetosti. Strah će polako nestajati jer će Tri biti ta koja će tražiti svog ubicu, takođe i uz pomoć svog prijatelja Kartera Dejvisa (Brusard). Film tada odlazi u potpuno drugačijem smeru, ne znajući da li želi da bude horor ili komedija. Što je najgore, pojedine scene imale su u pozadini muziku koja bi se sasvim sigurno uklopila u neku klasičnu komediju. Sećam se da su tada ljudi u bioskopu počeli da se smeju, što me je definitivno odvratilo od filma jer sam očekivao čist horor. Te scene dosta su podsećale na one iz pomenutog filma sa Tomom Kruzom, u njegovim pokušajima da prekine vremensku petlju.
Neko bi ovaj film nazvao i slešerom samo zbog toga što se u njemu nalazi ubica sa nožem. Međutim, u skoro svim scenama ubistava, u većini njih kraj nije ni prikazan, a krvi gotovo da i nema. Kad god bi scena dobila svoj vrhunac, bilo da je to zamah nožem ili drugi način ubistva, bila bi prekidana brzim prelazom na devojku koja se budi u narednoj sceni. Gledalac se vremenom navikne na to i zna šta da očekuje, što je još jedan razlog zašto je napetost u filmu opadala.
Ipak, svaki put kada se ubica pojavi film dobija na dinamici i uzbuđenju koji vraća osećaj gledanja nekog slešer filma, što je pozitivna stvar. Svojom pojavom unosiće strah dok ga gledamo kako trči prema žrtvi, a u par situacija to će raditi na zaista čudan način, što mislim da nije slučajno i da je to i bila namera reditelja. Nažalost, koliko god film imao dobru ideju što se horor žanra tiče tako on podleže i dosta klišeima. Kao što su, recimo, nespretnost ubice prilikom jurnjave ili skoro pa uvek prazne bolnice u toku glasnih dešavanja. Biće i par solidnih fleš-horor scena, ali ništa više od toga.
Ono šta film ne gubi jeste stalno razmišljanje i pitanje gledaoca o tome ko bi mogao da bude ubica. Tako da smo u ovom filmu dobili neku mešavinu filmova između „Dana mrmota“ i „Vriska“. Jednom kada je otkriveno ko je ubica, ako ponovo razmislite o filmu shvatićete da to baš i nema nekog smisla i ne uklapa se potpuno u priču. Sam preokret na kraju vas neće ostaviti sa nekim osećajem zadovoljenja i ostaćete sa pitanjima i ne baš najbolje rešenim razlogom za uzrok svih tih dešavanja.
Rekao bih da film pokušava doći do što većeg broja gledalaca i zadovolji različite ukuse auditorijuma. Jer, iako je njegov glavni žanr horor, film se ne oslanja konstantno na njega, i sadrži elemente i nekih ostalih žanrova. Ako želite čistu zabavu to ćete uz ovaj film i dobiti, pogotovo ako vas kvalitetan i smislen kraj nije toliko presudan. Pravi ljubitelji horor filma će verovatno biti blago razočarani, ali je najbolje da u ovaj film uđete bez ikakvog predznanja o njemu i jednostavno uživate u onome šta jeste.