Suparnica

 Nikada nisam volela sneg, a sinoć je počeo da provejava. Doduše, ako bih mogla da biram kakav će da pada, uvek bih izabrala baš ovakav, paperjast i metiljav, što se istopi i pre nego što dodirne zemlju. Kada pogledate kroz prozor, lako ga možete zameniti za kišu. Jebeni sneg sa gubitkom identiteta. Podseća na mene pa mi je valjda zato, i pored toga što ga generalno ne volim, ovaj nekako blizak.

Uvaljena u kožnu fotelju ofisa na poslednjem spratu, iznova vraćam film koji se proteklih godina odvijao, godina koje su nestale kao i ove pahulje napolju. Čuj, film… Vraćam život. A život… On se sastojao iz niza poniženja, omalovažavanja i diskriminacije. Oduvek sam mu bila sporedna, manje bitna, leva. Bili smo nerazdvojni od detinjstva, ali je on uvek nju stavljao na prvo mesto. Sve je uvek radio sa njom, nju je upoznavao sa svetom, sa njom se prokletnik čak i mazio pod tušem, u krevetu, jednom čak i na krovu našeg solitera. A ona je uvek bila tu da mu ugodi i da se ponudi, poturi i zauzme moje mesto. Iskrena da budem, nikada me nije zlostavljao jer da je tako bilo, uzvratila bih kad-tad. Iako me svojski zapostavljao, prema meni se odnosio sa nekom dozom poštovanja, ako to tako možemo nazvati. Bila sam mu važna za – ‘ajde donesi, prinesi, pridrži, nađi mi se, bila sam mu oslonac kada mu je oslonac trebao i to je donekle umeo da ceni, ali kada je morao da bira, uvek bi izabrao nju, a ne mene.

Vreme je prolazilo, i dalje se nismo odvajali, a očaj i tuga su u meni rasli do neizmera. Postajala sam sve tanja, mišići su mi bili sve slabiji, snaga u mene od sekiracije nije htela. Čak i kada smo trenirali u Bucinom fitnes centru u Golsvordijevoj, nisam mogla da se pokažem. I tu je bila bolja od mene pa je njene zanosne obline uvek sa zadovoljstvom slikao i kačio po fejsu. Da stvar bude gora, terali su mene da ih slikam dok se oni nameštaju i poziraju i često mi je dolazilo da onim mobilnim presudim ogledalima u teretani. Danima sam patila, a noćima se prevrtala jer me san nije hteo. Ležala bih sklupčana pod jastukom i tiho jecala da niko ne može da me čuje. Takav život postao je nepodnošljiv. Znala sam da nešto moram da učinim i strpljivo sam čekala. Razdvojiću ih kada se najmanje budu nadali.

Jednog jutra osvanulo je i mojih pet minuta. Poveo nas je u garažu. Voleo je da se bavi stolarijom i kupio sve i svašta za svoju malu radionicu. Naravno, opet je ona bila glavna, a ja služila kao ispomoć. Crvenela sam i drhtala od besa i rešila da to moram učiniti odmah. Osvrtala sam se po prostoriji, ali nisam mogla da vidim adekvatnu alatku za moju nameru. Onda su počeli da seku velike komade šper-ploče njegovom stonom motornom testerom i shvatila sam da je čas kucnuo. Kada nije obraćao pažnju, uhvatila sam je i gurnula pod oštro vibrirajuće sečivo. Pritisla sam je iz sve snage i nisam puštala. „Bože, koliko krvi“, pomislila sam. Prštalo je po nama, po garaži i ulici, prštalo je po nebu. Komšije su čule vrištanje i zapomaganje, ali je bilo kasno. Ležala je na podu isečena, unakažena. Hitna pomoć je stigla veoma brzo i uskoro su je na urgentnom zakrpili, ali znala sam da više nikada neće biti ona stara. Najzad sam i lepša i jača od nje!

Kasnije tog istog dana, doveli su me ovde odakle vam i pišem ove redove. Nakljukana psihosedativima, provodila sam vreme u društvu svog ovog ludog sveta, ali već treći dan za redom uspevam da “uradim” glavnu sestru i skembam šarene pilulice.  Opet sve vidim mnogo jasnije, boje su življe. Najzad mozak radi kao i pre nego što su me ovde strpali, radi onako kako treba. Bilo mi je dovoljno ovih par sati trezvenosti da se ušunjam u kancelariju upravnika, otkucam ovu priču i pošaljem jer sam moj trijumf morala podeliti sa vama! Zatvorili su me zajedno sa njih dvoje, ali sada sam mu ja glavna i sa mnom radi sve što je nekada radio isključivo sa njom. Mogu da me drže ovde godinama i kljukaju pilulama, ne zanima me. Iako sam i dalje ona leva, sada sam ja njegova jedina… ruka.

Zoran Petrović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *