Tragovima vlaške magije

„Pre nego što počnemo sa šetnjom i pričama o Vlasima i vlaškoj magiji, potrudite se da na njihove tradicije i običaje ne gledate sa podsmehom. Viševekovne tradicije o kojima ćete danas čuti su kamen temeljac njihovog sistema vrednosti i načina na koji posmatraju svet. Takođe, imajte u vidu da su i oni hrišćani i da neguju dosta naših običaja. I ne, to ih ne sprečava da veruju u neke stvari svojstvene samo njihovoj kulturi.“

Ovim rečima se vodič Rade (inače, polusrbin, poluvlah) upoznao sa nama pre nego što smo zakoračili stazama gde ljudska noga danas retko kroči i gde se, ako se prepustite prirodi, i dalje može osetiti mistika koju obavija ime ovog naroda.

Mala, ali probrana grupa entuzijasta ljudi, raznih nacionalnosti (pored Srba bilo je tu Italijana, Amerikanaca i Španaca), različitih uzrasta (od mlađih generacija, pa sve do jedne bake koja je pokazala da su godine samo broj) u društvu psa Frojda (koji je, kao i pravi Frojd željno čačkao sve što je nama vidljivo i nevidljivo), a među kojima sam bila i ja, obrela se u istočnoj Srbiji, u okolini Majdanpeka. Pred nama je bila staza duga – 18 kilometara gde je bilo uzbrdica, nizbrdica, tajanstvenih pećina, prerasta (što je definicija za kameni svod), presušenih rečnih korita, ali i onih reka koje je trebalo preći. Da staza bude još bolja, pobrinuo se vodič Rade koji nam je govorio o legendama i običajima Vlaha koji su obeležili neka mesta.

Istoriju jednog naroda ne diktiraju samo uzročno-posledične veze, već i geografija nekog mesta. Tako nam Rade objašnjava da su Vlasi mahom bili rudari (pošto sama oblast obiluje rudnim bogatstvima) i stočari, dok nas iz prikrajka zbunjeno posmatraju crno-bele kravice, baš onakve kakve srećemo na omotima mlečnih čokolada.

Put nas navodi pored prašume Felješana za koju postoji zanimljivost da je prvo bila u vlasništvu Natalije Obrenović koja je ovo blago prirode poklonila Šumarskom fakultetu. Šumu krase uske, strme staze i zelena boja drveća koja kao da deluje za nijansu svetlije i jače nego inače. Dolazimo do Danilovog vrela gde mi prvo pažnju privlači jedna pećina u kojoj se nalazi sistem za navodnjavanje. Radoznala po prirodi, zalazim u tu pećinu, u kojoj se ne vidi ni prst pred okom. Voda koja je klokotala po cevima, pravila je neobične zvukove, nalik na mističnu muziku. Da li je to moja mašta ili se duhovi vlaških predaka obraćaju nama, ljudima modernog doba koji mislimo da nas posedovanje nekih saznanja i tehnologije čini pametnijim i mudrijim od naših prethodnika?

Kod te pećine je nekad proticala reka sporijeg toka. Ovde su mlade, neudate devojke slagale kamenje. Prema predanju, ako se to poslagano kamenje ne razruši u roku od godinu dana, devojci bi se naredne godine smešila udaja.

Izlazak na dnevnu svetlost vraća me malo u realnost. Približavam se vodiču koji počinje priču o Danilovom vrelu i o sistemu navodnjavanja koji je postojao na ovim prostorima i eksploziji koja je poremetila sistem za navodnjavanje. Takođe, pominje jedan zanimljiv običaj koji postoji kod Vlaha. Veruje se da pokojnik, iako više nije na ovom svetu, na onom tamo svetu može biti žedan. Zato se za pokojnika prosipa voda, ali to ne može da radi bilo ko, nego isključivo devojčica koja nikad nije dobila menstruaciju. Inače, iako Vlasi veruju da duša posle smrti ide dalje, ne veruju u postojanje raja ili pakla.

Dalje nas put navodi ka prerastu (kamenom svodu) koji se naziva Gaura Ursuli. U prevodu sa vlaškog, naziv znači Medveđa jama. Za ovo mesto se verovalo da predstavlja mesto prelaska iz ovog u svet mrtvih. Gledajući ovo čudo prirode, shvatam i zašto.

Da bi se došlo do samog prerasta, potrebno je savladati izuzetno strmu nizbrdicu koja je nekad bila deo rečnog toka. Neki ljudi spuštali su se kanapom do dole, dok su drugi, želeći da idu neprohodnim stazama i iskušaju sebe, probali sami da se spuštaju tako što su se držali za stabla drveća i stenovite zidove prerasta. Vidi se da su kod prerasta nekad proticale dve reke.

Da mesto bude još mističnije, postoje dve nedovoljno istražene pećine. Jedna je poput jame i jasno se vidi da je jedan od dva potoka tu nekad proticao i teže je ući u nju. U drugu se pak može ući, i čini se da odaje idu u središte Zemlje. Setila sam se tad popularne nemačke serije Dark i pomislila sam da ću u sledećem momentu da se kroz pećinu vratim u prošlost – možda ne baš u 1986. godinu kad je izbila Černobiljska katastrofa, već u vreme kada su na ovom mestu rusaljke predviđale budućnost.

Rusaljke ili rusalje su vlaške žene koje imaju sposobnost da padnu u trans i stupe u kontakt sa ljudima koji su umrli. Sam naziv rusaljke (ili rusali) potiče od reči koja označava duše pokojnika, najčešće dece i mladih. Ljudi su isto tako morali da pridržavaju rusaljke u tim prilikama jer su njihove radnje mogle postati nekontrolisane. Same žene nisu se sećale ničeg nakon što bi se budile iz transa.

Ljudi ne bi bili ljudi da ne pokušavaju da pronađu racionalno objašnjenje za ovaj fenomen. Ljudi iz grupe čikali su vodiča da kažu u čemu je tajna i kojom psihoaktivnom supstancom su se te žene koristile. Postoje različite pretpostavke, među njima i da su jele neke pečurke koje su izazivale efekat transa, ali niko zapravo ne zna odgovor.

Ja sam, kao ljubitelj stena toliko usredsredila na jednu od dve pećine, da me nije mnogo zanimalo poreklo moći Rusalja. Videvši da nekoliko nas zalazi u pećinu koja je se udubila u zidinama prerasta, vodič nas je upozorio da je tu i provalija, te da se pazimo kuda stajemo, jer bi nas bilo teže izvući bez kanapa ako padnemo. Mrzovoljno izlazim, podsećajući sebe da bi možda valjalo priključiti se speleolozima koji istražuju pećine na ovim prostorima pre nego što se obistini izreka da je radoznalost ubila mačku.

Saznajemo da Vlasi imaju svoju vrhovnu boginju koja se zove Muma Paduri. Ona zastupa žene i simboliše ambivalentno božanstvo – predstavlja istovremeno oličenje dobra i zla.

Put nas dalje navodi na vrh Breza. Pre nego što smo krenuli u dalji pohod, vodič nam skreće pažnju na još jedan ritual Vlaha. Naime, žene koje su imale neku brigu mogle su, na putu do vrha uzeti kamen (i to samo jedan kamen za jedan uspon na vrh). Neko je dao opasku: A šta je sa muškarcima? Rade se malo našalio i rekao: A oni nemaju toliko briga, na šta smo se nasmejali (momci, ne osećajte se prozvanima, to je samo šala). Dalje, krenuo je da objašnjava da je veličina kamena srazmerna veličini brige, dakle veći kamen – veća briga. Negde pred vrh Breze taj kamen se bacao na gomilu drugog već bačenog kamenja i verovalo se da će samim tim i briga nestati. Delom zbog uverenja da nema tog kamena koji može rešiti i najveće ljudske brige, a delom jer me je žarilo sunce i jer sam nosila planinarske štapove i ranac, reših da brige ne „prenosim“ na kamen, i da ih zadržim u nekom dalekom kutku mozga dan je bio takav da se ostave brige po strani. Ipak, na taj ritual gledala sam drukčije kad sam došla do vrha.

Radoznalo sam posmatrala druge žene koje su podizale kamenje, kao i putanju po kojoj smo se kretali ka vrhu. Isto tako, posmatrala sam reakcije žena na nošenje kamena kako je uzbrdica postajala sve veća, a teren sve teže prohodan. Što smo bili bliže vrhu, sve je teže postalo nositi kamen. Staza je bila izuzetno uska. Gusta i visoka trava otežavala je hodanje. Granje i žbunje grebalo nam je telo i spoticalo nas na svakom koraku – priroda nas je opominjala da prolazimo stazama kojima malo ko prolazi. Neke žene su čak razmišljale da bace kamen negde usput, ali na kraju su sve uspele da ga prenesu do podnožja vrha. Tamo se ono baca na jednu upadljivu gomilicu kamenja koja svedoči tome da su mnoge žene pokušale da ostave svoje brige za sobom. Tad mi je sinulo da možda ovaj ritual nije tako slučajan – da bismo olakšali dušu u momentu kad je to bezbedno po nas i kad nam je dozvoljeno, moramo prvo da naučimo kako da nosimo teret u sebi. Treba da naučimo da ga prigrlimo kao i sve druge emocije – bez obzira na to koliko spoljašnje okolnosti dodatno otežavaju nošenje tog tereta. Tek kad naučimo to, moći ćemo da ga se oslobodimo a do tad učimo da živimo sa njim.

Na putu do vrha, čuli smo da su Vlasi imali običaj da sahranjuju umrle u dvorištima. Iako možda sumorno zvuči, razlog tome bio je posve jednostavan – Vlasi su međusobno živeli dalje jedno od drugog, te je bilo teže izvesti da se napravi groblje na kome bi se sahranjivali svi preminuli.

Sa vrha Breze pružao se širok pogled na neke od planinskih vrhova, a u daljini se nazirala Rumunija. Rade nam je rekao da se sa ovog mesta mogu po hladnom zimskom danu, kad je nebo potpuno jasno, videti i planinski venci Karpata. I tako, sedela sam, tad mi se činilo, na vrhu sveta ispod koga su se prostirale granice između mistike i realnosti, ruralnog i urbanog, stvarnog i nestvarnog. I u svemu tome, bili smo mi, pridošlice sa svojim shvatanjima i moralnim kodeksima koje su polako učile o novom sistemu vrednosti koje treba ceniti onoliko koliko cenimo naše sopstvene; i najzad da vlaška magija ne treba da se vezuje za neku staru, ružnu babu koja će da baci urok na nekog i uništi mu život za vijek i vjekova.

Podrhtavala sam od blagog vetra koji mi je šibao oznojena leđa i ruke, a istovremeno sam bila opčinjeni i nemi svedok lepota i malo poznatih prirodnih bogatstava Srbije: Valja Fundata, Starica, Veliki krš i Stol. Drhteći, slušam još jedan zanimljiv (nekom možda i morbidan) običaj Vlaha: crna svadba.

Crna svadba dešavala se (i dešava se još uvek) u slučaju kada neko od mladenaca pogine ili umre. Tako, recimo, slučaju kada budućoj nevesti pogine/premine verenik – mladić je bivao sahranjen u svadbenom odelu dok bi ga verenica ispraćala u crnoj venčanici uz muziku.

Nastavljamo dalje put ka jednom još mističnom mestu Kršior. Na putu ka toj pećini okružuje nas šuma čije drveće se krivi tako da podseća na svodove neke mistične začarane šume koju srećemo u bajkama i predanjima. Jedan deo puta čini korito reke koje je presušilo i koje ostavlja jedan naročit utisak.

Neko bi sad pitao: a šta to čini posebnim korito neke reke koja je davno presušila? Pokušaću da predočim utisak uz nadu da će bar neki čitalac poželeti da gazi stazama koje malo ko pohodi.

Koračam. Oko mene je kamenje različitih veličina, obraslo mekanim paperjastim slojem mahovine. Kamenje nedvosmisleno priča svoju priču i pred očima vidim reku u kojoj se nekad odigravala ljubav i rat kamena i vode i gde je kamen ipak poneo pobedu. Ipak, kao što mašta može da izmašta ono što ne postoji, tako može i rekonstruisati i ono što je nekad bilo opipljivo i stvarno za ljude tog doba.

Pred sobom vidim reku koja neumoljivo teče. Njena snažna struja oblikuje to kamenje sada obraslo mahovinom. Voda na površini je glatka, svetla, prozirna. Kako se ide dublje, postaje plavkastozelenkasta, mračnija. Zamišljam ljude koji stoje zagledani u dubine te reke. Tamo dole, vrebaju mistična vodena stvorenja o kojima svetske mitologije pričaju nadugačko i naširoko. Vidim i ta stvorenja kako plivaju u dubinama reke, brzo, bez zastajkivanja… Žuri im se, osećaju glad, glad za novom žrtvom koja radoznalo gleda u rečne dubine…

Ali to je sve samo sekund. Već u narednom trenutku postajem svesna da moram da pazim da se ne sapletem dok idem glavom u oblacima.

Put naglo ide uzbrdo i pred sobom vidimo pećinu Kršior.

Sama pećina je prostrana i nedovoljno poznata, uprkos tome što su speleolozi dolazili da je istražuju. Blizu samog ulaza nalaze se dva čudna simbola urezana u kamenu. Vodi se polemika da li su ti urezi posledica erozije ili rune koje je neko urezao. U toj pećini odigravao se ritual strndžanje – to je među Vlasima bio naziv za orgije. Ova tradicija prekinuta je dolaskom komunista na vlast. Inače, sami Vlasi, za razliku od drugih kultura, na prevaru partnera ne gledaju osuđujuće i popreko. Ova priča podsetila me je na časove tehničkog kad smo radili ortogonalnu projekciju – učili smo da crtamo predmet odozgo, bočno i frontalno. Drukčiji pogledi na realnost vlaške i drugih kultura podsetili su me na tu ortogonalnu projekciju. Jedna projekcija je za jednu kulturu. Ukoliko si vezan za poznato, videćeš samo jednu, svoju stranu te projekcije. Želiš li pak da vidiš celu sliku, moraš da se izdigneš više da bi shvatio da istu realnost različite kulture gledaju različitim očima.

Veo noći pokriva šumu. Kao da naslućuje da je vreme za priču o tome kako su se kažnjavali prestupnici dok se polako spuštamo do kanjona Crne reke.

Zločinci su se zakopavali u zemlju do glave tako da im je pogled usmeren na reku koja teče. Ostavljeni su na milost i nemilost šumi, zverima koje su mogle da ih rastrgnu, bubama koje su im milele po telu, nepoznatim duhovima i bogovima. U zavisnosti od težine prestupa, zločinci bi bili zakopani tri ili pet dana. Neki su umirali, neki bi preživeli. Zaboravih da pitam vodiča, a sad mi ostaje samo da naslućujem odgovor, da li je ova kazna činila ljude boljima.

Nije bilo predviđeno da se vratimo sa ture u toku mraka. Iako smo se osam sati neumorno kretali, slabo prohodan teren i neke teže deonice učinile su svoje. Zadržali smo se na stazi više nego što je trebalo. Ipak, i taj mrak kao da nam je pomogao da osetimo mistiku kanjona Crne reke, tajanstvenost šume i da u sebi doživimo treptaj straha koji je nekada doživeo osuđeni Vlah dok se, nervozno iščekujući smrt, potajno nadao iskupljenju.

Iako Crna reka nije široka i duboka, njeno prelaženje na nekim mestima bilo je izazovno – od balansiranja na kamenju, preko preskakanja, pa sve do korišćenja granja drveća kao odskočnu dasku da se pređe na drugu stranu obale. Naravno, za one koji nisu hteli da dovode u iskušenje osećaj za balans i koji su želeli da se vrate sa suvim cipelama (mada je bilo i onih koji u tome nisu uspeli) – tu je bio vodič da pridrži i predloži sigurniji način da se čovek ne ugruva i ostane suv. Tako da je tura zadovoljila i one koji su želeli aktivnu šetnju a i one koji su hteli da se u toj aktivnoj šetnji osete kao Indijana Džons ili neki lovac na natprirodno.

Iako sam i ranije to uvidela u toku ture, prolazeći kanjonom postalo mi je jasno sledeće – ovde još nije najbolje dolaziti u sopstvenoj režiji. Iako markacije postoje, retko se pojavljuju i ne postoje oznake kuda vode. Tako da, pamet u glavu – istražujte nepoznato sa lokalcem koji poznaje teren.

Konačno izbijamo na saobraćajnicu. Mrklu noć osvetljava sazvežđe Velikih kola. Mi, mala probrana družina sa upaljenim čeonim i lampicama na telefonima podsećamo na putujuće zvezde na Zemlji.

Tura se privodi kraju i u tišini noći, dok halapljivo jedemo večeru slušamo poslednju vodičevu priču – ritual ubijanja starih ljudi kod Vlaha i poredi se sa sličnom tradicijom kod Srba.

Kod Crnogoraca i Srba je postojao običaj koji se naziva „lapot“ – ubijanja starih ljudi koji nisu mogli da doprinose zajednici. Ubijali bi se tako što bi se na njihovu glavu stavljao hleb i pre nego što će ih udariti drvenim čekićem, govorili su: „Ne ubijam te ja, nego ovaj hleb“. Kod Vlaha je proces ubijanja starijih bio suroviji – žive su ih ugrađivali u zidove kuća.

Tanja, planinarski vodič i vlasnik turističke agencije preko koje sam išla na ovu turu, a koja zna za moju opčinjenost mističnim, upitala me je: „Je li Natalija, hoćeš li krenuti da istražuješ o vlaškoj magiji kao što si istraživala temu vampira? Malo pojašnjenje potrebno je ovde: na drugoj turi u njenoj režiji gde smo posetili vodenicu Save Savanovića, prvog srpskog vampira, drugim ljudima objašnjavala sam ulogu vampira u folkloru i književnosti, njegove srodnike u drugim narodima kao i neke razloge zbog kojih su ljudi pripisivali vampiru osobine koje su mu pripisivali.

Znala sam da hoću. Znala je i ona. A isto tako, obe smo znale da je to dubok okean nepoznanice a da smo mi na ovoj turi samo malo zaplivali po površini.

Zaključak: kako je nastala priča u kojoj su se mašta, fantastika i avanturizam spojili u jedno

Od malena sam imala želju za avanturama. Tad su u pomoć uskakale knjige uz koje bih putovala u daleke krajeve. Ipak, dok sam kratko radila u knjižari, upoznala sam jednu mudru baku po imenu Slavica koja sada ore nebeske njive (i kojoj, na ovaj način odajem poštu, jer ne želim da ode u senku zaborava). Jednom prilikom je rekla: “Knjige nisu život.” Tada je mislila da se pravi život, onaj koji nas čeka kad zalupimo vrata svoje kuće, ne može živeti kroz knjige. Kroz knjige sam putovala na različita mesta, Ipak, ta lepa, strahovita i misteriozna mesta ostajala su dugo ili na stranicama knjiga ili na malim ekranima nekih serija, dokumentaraca ili filmova.

Imala sam zadovoljstvo da upoznam planinarskog vodiča Tanju. Ona vodi turističku agenciju Explore Balkans koja koristi brend Explore Serbia. Tatjana (odmila je zovemo Tanja) Anić završila je Geografski fakultet. Kao veliki ljubitelj prirode, uvek želi da istraži nove staze i da ljudima koji putuju sa njom da šansu da prođu kroz lepa, nesvakidašnja mesta na kojima je malo ljudi. Ona ne smatra da su jednom osmišljene ture zauvek obavljen posao- stalno se trudi da osmišljava nove ture, pored već postojećih. Izučavala je avanturistički turizam na master studijama. Avanturistički turizam podrazumeva širok dijapazon tura- od onih koje smatramo ekstremnim aktivnostima, pa do onih koje imaju za cilj da nas relaksiraju u prirodi i kulturno obogate. Svoja znanja želi da primeni kroz organizaciju avanturističkih tura na teritoriji Srbije.

Tanjini napori urodili su plodom. Tako sad ljudi mogu da se spuštaju niz kanjon reke Tribuće, da iskuse kakav osećaj pružaju ture poput via ferrata Kablar ili via ferrata Berim i tako dalje. Ima i planinarskih tura.

Naravno, za one koji bi želeli da se “zagreju” pre nego što se upuste u avanturističke ture ili prosto više vole šetnju – postoje i pešačke ture. Za ljubitelje fantastike, mitologije i legendi, pored ture koja se naziva Vlaška magija, bila bi zanimljiva tura Kanjon Rogačice, Zarožje, vodenica Save Savanovića (poznatog srpskog vampira).

Na turama uglavnom učestvuju male grupe ljudi. Većina njih upija čarobne predele prirode i ne brinu se o tome da li će ispasti dobro na fotografijama, već da li će fotografija uhvatiti delić te čarolije. Upoznala sam ljude različitih interesovanja sa kojima delim istu strast za putovanjima.

Na turama u organizaciji Explore Serbia nema onoga, što bih ja nazvala – jurenje na pokretnoj traci. Iako plan organizacije postoji, uvek nam se daje dovoljno vremena da sedimo i uživamo u novim mestima i vidicima. Postoji, dakle, određena doza spontanosti. Na svim preprekama ljudi se pomažu kao i u slučaju ako nastane neka nepredvidiva poteškoća. Tako sam naučila da u prirodi naučiš da radiš sa drugima i da te ne uplaši prva prepreka koja se nađe na putu.

Ako bi želeo da više saznaš o Explore Serbia i saznaš više o turama koje se nude, to možeš učiniti na ovom LINKU.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *