Trešnjin cvet – Maja Mitić

Nisam matičar, ali sam potpisala smrtovnicu. Smrtovnicu mojih majki, moj prvi roman. Inače, pišem i poeziju, priče i književnost za decu, ali kratka priča mi je najdraža forma. Jer sa njom možete svašta.

Možete je napisati, ostaviti, zaboraviti na nju neko vreme. To je proces inkubacije. Kad je pogledate posle mesečak dana, doći će do iluminacije, stotine ideja kako da je proširite, poboljšate.

Kad je završite, počećete drugu, pa dalje. Opet ćete se malo odmaći. Kad ih kasnije pogledate sve skupa, ukazaće se nit, ideja kako da ih spojite u roman. Meni lično, ovo je najbolji način za pisanje romana, to recikliranje starog rukopisa, uheklanog sa novim, i baš tako je nastao mozaik roman Smrtovnica mojih majki. A ova, koju ću vam sad ispričati, nije iz romana, mada bi mogla biti!

TREŠNJIN CVET

Tu belu haljinu sa trešnjinim cvetovima na rubu, kupio si mi od prvog honorara, presrećan što ti je krenulo sa poslom koji voliš. Bili smo ludi od sreće zbog toga. Zbog nas. Nisam htela da mi išta kupuješ, bio je to skroman honorar: rekao si da tvoja devojka zaslužuje divnu haljinu. Ti si je prvi spazio, i meni se odmah dopala. Baš ta, što prekriva samo grudi, strukirana i jako kratka. Ona što više otkriva nego pokriva, voleo si što se tako oblačim i kupio mi je. Kad god bih je obukla, brzo bi spala sa mene, kao začaran si me gledao. Skidao me, pažljivo, a uzimao me grubo.

Ponašali smo se ko klinci koji nemaju gde, a u biti, ti si bio jako nestrpljiv, pa bi me na putu iz naših omiljenih bircuza, samo povukao u prvi haustor, parkić… Uz zid moje/tvoje zgrade, pitam zašto se ne bismo popeli gore, šapućeš i režiš da ne možeš više da izdržiš, da sam uhapšena, i pribiješ me uz zid, pritisneš otpozadi, otkopčaš se i samo se zabiješ u mene.

Bilo je lako isprovocirati te, još u kafani bih ispod stola skinula gaćice, smotala ih u trouglić, i tom improvizovanom maramom, ukrasila ti džep od košulje.

Grizao bi mi vrat, ramena, nisi video ništa sem mene, stezala sam se koliko se dalo jače u tom položaju, da izmamim što dublji uzdah, da mi šapućeš na uvo kako sam vrhunska kurvetina, što je bio najlepši kompliment dok ti si toliko duboko u meni, ko što niko nikad nije bio pre, ili sam prosto samo tvoju erekciju tako glorifikovala – zabio bi mi ga do stomaka, a onda pravo do srca.

Ne bi ni primetio slučajne prolaznike u kasne sate, koji bi nas šokirano gledali, praveći se da ne gledaju, a ja im poklanjala po osmeh i mahnula, bez imalo stida, to smo samo moj čovek i ja, to je bio moj ponos, što tvoj ponos ne može da sačeka penjanje do trećeg sprata, već me puni vrelinom ili svu isprska, dok mi „pretiš“ da ćemo sad u stanu ponovo, grizem ti usne i vodim te, pa još s vrata krećem da te spopadam, haljina pada na pod, sad je vreme za repete, i drugačiju, mekšu podlogu, a ti opet tvrd, i još luđi nego maločas. Ta bezumna strast, bila je verifikacija ljubavi, činio si me najželjenijom, najvoljenijom ženom, taj osećaj moći bio je jači od svakog opijata…

Zbog toga sam i nosila kratke haljine. Da ti budem dostupna, bilo kad, bilo gde. Na javnim mestima, klupicama u parkićima, sedim na tebi, i dok si u meni, haljinicom pokrivam taman koliko i šta treba. Nosila sam je samo za tebe. Čuvala ko relikviju, ko što druge žene čuvaju venčanice, ti si me ovenčao ljubavlju baš u njoj. Iz ljubavi se razvila strast koja nas je izgarala, u toj haljini sam prvi put začela. Sa tobom. Ali naše dete se nikada nije rodilo. U jedno spontano julsko veče, belinu mojih butina, prošarao je kontrast jarko crvenog. Pogledao si me sav preplašen, tu se sećanje prekida, a nastavlja u bolnici, gde mi saopštavaš da sam imala spontani, držeći me za ruku, u pokušaju da budeš jak. Pokušala sam i ja, al’ sam se slomila na paramparčad.

Mesecima nisam znala za sebe, ni brinula o sebi, o životu uopšte. Nisam ni primetila koliko sam se i od tebe udaljila. Spavali smo svako u svom stanu. Ti se opteretio poslom po celu noć, a ja… Grlila plišanog medveda, tvoj poklon po saznanju o trudnoći, za našu bebu, i grlila haljinu, dezena trešnjinog cveta. Pazila da ništa ne umrlja njenu belinu, da se ne pocepa, da sam u strahu i prestala da je nosim, ali uvek je bila tu. Čista i lepa, baš kao naša ljubav… Ko beba koja se nije rodila.

Ne znam kako, ali znam da sam je ja ubila. Pa sam utrčala u kupatilo da se oprem varikinom, da sperem sa sebe osećaj krivice. Ti si me izvukao iz kade, našao me tu, u smradu kiseline, došavši da mi doneseš večeru za koju si znao da neću jesti. I opet bolnica, opet u bolničkom krevetu, dok me držiš za ruku koja je sva u zavojima.

****

Danas sam pakovala u džakove garderobu za porodicu na socijalnoj pomoći. Spakovala sve što je lepo, spakovala i tvoje košulje. Jer kad ih nisi tražio za ovih pet godina kako smo prekinuli, i vešto se izbegavali, nisam ih više želela. Čuvala sam tvoj miris u njima, a taj miris je izvetrio i…

Vreme je da pustim.

Na dnu ormana, ugledala sam je… Bela i lepa, ko da nije prošlo toliko godina: zub vremena je nije oskrnavio. Ljubomorno sam je zgrabila, bar nju da sačuvam. Pa je teška srca spustila u džak i odmah vezala čvor da ne gledam kako poklanjam relikviju naše ljubavi. Posle tebe, ionako mi stoji ko strašilu, ispijenoj, bez oblina koje si toliko ljubio, oštećene kože i prvih sedih koje nisam skrivala. U toj porodici živi devojka baš stasala za takve haljine, zgodnica, baš ko ja nekad: bar nek joj se ona raduje. Odmah sam pozvala taksi i odnela sve. Vratila se u olinjaloj majici i šortsu koje nosim svaki dan, nije mi stalo kako izgledam. Beonjače su mi zacrvenele ko one trešnje na haljini. Neću da mislim, ne, pseto si sto me je živu pojeo! Posle svega, samo tek tako nestao. I ne, nisam plakala, davno me prošlo. Dosta je.

****

Bože, da li gubim razum, jesam li normalan? Pitam gluposti, znam da nisam. Video sam danas na ulici devojku koja može kćerka, možda i unuka da mi bude – u beloj haljini sa trešnjinim cvetovima. Osetio bol u preponama, mučki me probolo, pa prošlo kroz grudi. Zar sam postao pedofil? Ne, ne… Nisam gledao tu malu. Znam samo da me pogledala s gađenjem, misleći verovatno da je pratim, nisam je zagledao. Tu haljinu sam već negde video. Zakleo bih se da sam je strasno trgao sa tela druge žene, a nekad je samo blago podigao i uronio pod njene gaćice, ako bi ih uopšte obukla.

Nijedna žena nije umela tako da me zavrti, da mi se digne samo kad me pogleda, i morao sam da je imam, odmah i sad, razvaljivao je po toaletima raznih kafana, po prljavim gradskim ulicama, tucao po najskupljim luksuznim hotelima, i gde god da pogledam, stigne me sećanje, bio je ovo premali grad za nas dvoje, I ono što nas pokretalo. Uvijao sam je, izvijao svuda, ko pobesneli ker rasnu kučku u teranju, a ona … Bila je tako podatna, kad treba, umiljata kao mačka, ili potpuno podivljala, lako bi se spustila na kolena, otkopčavala me, i sisala mi kitu ko prava ovisnica, dok joj vilica ne utrne, pa ni tad ga ne bi puštala, ni ja nju, grabio sam je za kosu i gurao joj do grla, u strahu da je ne udavim, a previše u transu da bih prestao, gledao s obožavanjem na šta je sve spremna, čak i kad zna da nas gledaju, bio sam ponosan. Gospodareći njom, osećao sam se kao da je ceo jebeni svet moj, a ona moja vladarka i ponizna robinja, vrištao sam koliko je volim, tako što bih se ugrizao za usne, i punio joj usta dok ne počne da se davi, pa je malo odmakao, da gledam kako joj se niz usne slivam, niz vrat, preko beline njenih čvrstih i zrelih grudi, do gornjeg ruba haljine.

Što me više volela, i pokazivala to na sve načine, dizala me na nebo, i bacala grubo na tlo – bio sam lud od ljubomore. I kad bi dvadeset četiri časa dnevno provodila kraj mene, sludela bi me kad strči samo do prodavnice, ili joj stigne poruka, zapišti telefon, a ne kaže mi ko joj piše. Svud sam video njene bivše i aktuelne udvarače. Patio sam od prisilnih misli i košmara, kad god bih bio na putu, opijao se ko som da probam da izbacim iz glave kako zamamno besramno izgleda, dok je drugi lik spopada. U mojim mislima, ceo puk vojske se izređao na njoj, i tad bih se dodirivao i svršavao od užasa, od straha koji parališe i odmah je zvao da je ispitam gde je, šta je, s kim je. Ja, koji nikad nisam bio gnjavator, baš nju sam udavio ljubomorom.

Toliko sam je osećao, da sam mislio da mogu da osetim i kad nije moja; ljubav, toliko bezumna, činila me je tako ponosnim i previše ludim: nekad bih je i pratio da dokažem sebi da strah nije iracionalan, ali samo bih se obrukao, i izludeo je od besa, kad bi me uhvatila da je uhodim. Vrištala je, psovala me, pucala mi šamare, a ja bih je samo oborio na pod, i dobro je pojeb’o, krotio dok se ne smiri, pa je grlio ko da ću da je polomim, molio, sve dok ne oprosti.

I ubrzo, opet bih postao divljak. Ono čime me prvo osvojila, beskrajnim šarmom, koketnošću, glasnim smehom od koga odzvanja lokal i svi u nju gledaju, sad … plašilo me baš to u i na njoj najlepše, ključao sam ako je iko pogleda, ubio sam je skroz. Nije smela sa mnom više biti svoja: gledajući šta pravim od nje i njenu nelagodnost, ubio sam i samog sebe.

Ne, ne želim imena da joj se sećam, kamo li izgovorim. Možda to i nije bila ona. Ko zna kome sam tu haljinu kupio, nije ni bitno!

Gubitnik sam. Toliko sam nade i energije uložio u posao da sam i nju zapostavljao. Baš kad sam joj najviše trebao. Ko zna ko je sve te trešnje brao sa njenog grešnog zgodnog tela, da to nisam ni znao. Sad nemam ni posao, ni nju… Naša deca se nisu rodila. Nemam ništa. Al’ jedno je bila u pravu: toliko ne smem da ostanem sam sa svojim mislima, da skitam po kafanama ko gluvo pseto. Da sam gubitnik, tako je rekla. Ona nije ni marila za tu haljinu, nije znala da volim što njena put miriše baš na te cvetove. Malo je nosila, pa prestala. Ne, to nije ta haljina, sigurno je odavno bacila u smeće.

Oči su mi crvene, krvare beonjače, poprimaju izgled trešnjinih cvetova. Al’ suzu ne bih za kurvetinom pustio. Dosta je!

Opet s mamurlukom čekam jutro. Klin se klinom izbija. Ne mogu da hodam, palim krntiju i do „Rusa“ na rakiju. Trešnjevača mi danas treba. Otrov mi danas treba. Sasuo dve rakije, oporavio se i krenuo dalje. Taman sam oterao košmar, kad, prošla je. Noseći hleb i perece, i haljinu moje kurve, trešnjinog cveta. Stao sam, crveno svetlo na semaforu, i gledao kako se rub haljine njiše dok lako korača, ko srna, ko nekad moja, ne mogu ime da…

Belo. Crveno. Trešnjini cvetovi.

Lagao sam da te nisam voleo.

Marija!

Moram odmah da te pozovem. Ne, napisaću ti poruku da…

Belo. Crveno. Žuto. Zeleno.

Krv. Trešnjini cvetovi. Belo. Krv. Krv.

Marija! Stani! Lagao sam da te više ne…

****

„Marija!“ Goranova sestra vrišti moje ime.

Nije me zvala godinama, sad me njen poziv budi. Jedva razgovetna. Kaže – vozio pijan. Kaže – stao na crveno, ali nije video zeleno. I auto iza njega se zabio punom brzinom, da mu je glavu kroz šoferku isterao. Na telefonu mu ostala tek započeta poruka, moj broj i moje ime i… nije stigao da dopiše, da dovrši misao.

„Ko, Vanja, ko je proleteo kroz soferku?“ , pitam bunovna, još ni oči nisam skroz otvorila.

„Brat mi je poginuo. Dok je tebi pisao poruku… Goran moj. Goran… tvoj!“ davi se, jeca, taj poznati glas, traži utehu: reč ne mogu da izgovorim, niti reč znam.

Ne želim da znam!

****

Prva sam stigla na groblje, još niko nije došao. Morala sam nasamo da pričam sa njim, da ga pitam šta je krenuo da mi napiše.

Poslednje moje reči njemu bile su da samo susret u paklu može da nas pomiri. Ni sama ne znam šta sam time htela reći, ali…

Dovoljno je lud da sve ovo inscenira, izlepi po gradu umrlice, nahuška i Vanju i sve žive da me drže u laži. Zašto je ovoliko čekao, ne razumem, ali oprostiću mu sve, bez reči!

Dok se od traume vučem ka kapeli, hrabrost me izdaje, tresem se od treme, od želje da se opet privijem uz njega.

Ulazim, hladno je unutra. Kovčeg na odru, ime i slika mog Gorana, iznad zatvorenog sanduka.

„Gorane, ovo je odvratno, čak i za tebe, skotino! Izađi odmah, ne mogu ovo da gledam, izađi gde god da si, preterao si!“, sleđena koračam unazad, gledam odakle će se pojaviti, pa opet koji korak ka kovčegu, nervozno se klatim.

„Nije smešno, idiote, ako ne izađeš odmah, odlazim!“

Muk. Ništa se ne čuje, osim lupanja mog srca koje preti da iskoči. Muka mi je, istrčala sam iz kapele i ispovraćala se, pa se bojažljivo vratila, i moj ponos je posustao. Počela sam da molim, da se okrećem okolo i cvilim da ga volim, i preklinjem da prestane, ali ni glasa od njega.

Samo toplina koja izbija iz njegovog kovčega, meša se sa hladnoćom što izbija iz svih zidova kapele; toplina, i obožavani miris koji dobro znam. Unutra je, i živ je, samo hoće da me skroz izludi, da izvuče sve iz mene, i pristajem. To je test. Dokle je spreman ići, a dokle ja: nadam se da ćemo se jednom ovom smejati, mada baš je preterao, al’ nebitno. Dižem poklopac sanduka, i vidim ga, nakon toliko godina. Izležava se, i loše glumi pokojnika, sav zrači toplinom, vidim mu osmeh na usnama. Ništa se promenio nije: pustio je kosu malo, i tek blago je prošarana sedim vlasima, a lice ko dečje, čekam da me pogleda. Uzimam ga za ruku, topla je, i zavlačim pod moju košulju, i pre sam tako iz „mrtvih“ dizala. Osećam mu ubrzani puls, toplotu dlana, obrazi mu postaju rumeniji. Držim mu dlan zarobljen između grudi, dok mu lagano grizem prste, zatvaram oči, i čujem smeh. Nije mogao dugo da izdrži, osećam prste u kosi, i konačno se oglasio.

„Marija.“ koliko sam dugo čekala da čujem kako mi ime izgovara.

„Marija?“

****

„Marija, dete, šta radiš to?“, presekao me glas teta Jelene, njegove majke, brzo ruku puštam. Do maločas topla, sad se ko ledenica srušila nazad.

Ono lice, i zagonetni osmeh, više se nije videlo. Ništa se nije videlo od tog lepog lica, sem gomile krvlju skorenih zavoja, i pokušaja da se novima taj trag prekrije.

Ta sablast ispred mene je istina, konačno dolazi do mozga, dah iz grudi izbija, dok me teta Jelena koja je umrla par meseci pre nego smo se Goran i ja definitivno razišli, s prezirom gleda i optužuje da sam joj sina ubila.

Pokušavam reći da nije istina, pokušavam bilo šta reći, a hladnoća kapele me kroz grudi kao nož probada. Tek neki glas da pustim, ali zvona grobljanske crkve toliko glasno biju, a žena me samo ljutito pogledala, pa izašla van, i nestala u pravcu groblja.

Glava sva zavijena, sve je jače krvarila, ko da ga ljuti što ga zvona tako okrutno glasno bude: samo sam se uz zid privila i pokrila oči rukama. Nisam znala u šta da verujem, samo sam u jedno bila sigurna. Oštar bol mi je pokidao stomak, poput onog kad sam izgubila bebu, i krv mi se niz nogu slivala, dok je unihop pokušavao da je upije, sve više i više je liptala.

Majka mu se vratila, u onoj crnoj čipkanoj haljini, u kojoj smo je i sahranili. Pogled pun prezira, zamenila je neizmerna blagost, i krenula je ka kovčegu sa nečim neobičnim u rukama, beli zamotuljak, kao gomila čaršafa. Uznemiren preglasnom zvonjavom, krenuo je detetov uplašeni plač, plač koji traži utehu.

„A neka si mi bar unuka podarila. Ne brini, čuvala sam ga, dok Goran i ti ne stignete“, i pružila ga da uzmem u ruke. „Uzmi, draga, toliko te dugo čeka. Zagrli ga.“ približava mi nešto previše sitno da bi bilo beba, a opet, zaista zvuči tako: ako uzmem, ako pogledam, bojim se da ću se sa ovo malo razuma rastati!

Ne, ne želim, nisam dete rodila, pokušala sam da kažem, ali od straha da pogledam šta je u plahtama, od svega što sam videla, sve je iz mene izbijalo, znoj, menstrualna krv, sav dah.

Utočište sam našla na podu, noge me više nisu držale, a i oči se konačno sklopile.

****

Probudila sam se. Probudilo me lupanje po ulaznim vratima. U groznici, i sva umrljana krvlju, iako joj nije bilo vreme, menstruacija je krenula. Mobilni telefon pao kraj kreveta. Promrzla, ko da sam još u onoj kapeli, čula sam Vanju kako me doziva i pokušava da obije vrata.

Uspela sam da se odvučem i otključam. Samo sam joj upala u zagrljaj i počela da jecam. Bez reči, samo sa onim najtišim, kamenim suzama, ležale smo u mom krevetu, nakon što mi je pomogla da se presvučem i sklonila krvav veš.

Od tog trena do sahrane, ne sećam se ničega. Htela sam da odem, da kupim onoj devojci stotinu haljina, da vratim venčanicu naše ljubavi, da ga u njoj ispratim, sad već sigurna da je stvarno preminuo.

Nisam imala snage. Samo sam otišla i nisam mogla da ga vidim, kovčeg je bio zatvoren. U njemu Goran, kažu – unakažen. Meni bi bio lep, molila sam, nisu me pustili. Na kolenima, rekli su – ne, i da je tako bolje za mene. Iracionalno bi bilo da objašnjavam, da sam već sve videla, u onom košmaru, i više nego što treba. Spustila venac od trešnjinih cvetova, na kovčeg što hladna zemlja guta, dok me Vanja pridržavala, i ja nju. Kad bol spotiče, ravnoteža ne postoji. U bolu smo opet postale sestre. Dvoglas što vrišti da ga zemlji ne daju… Narikače. Tukla je zemlja o sanduk, grobari su samo radili svoj posao, i nije bio prvi put da čujem taj grozni zvuk. Al’ bio je prvi put da me toliko boli, da tako tutnja u ušima, i nikad nije prestao. I prokleta crkvena zvona, toliko preglasna, da paraju uši…

****

Za mene otad ništa ne postoji, sem pitanja šta si hteo da mi napišeš. I svako jutro, tvoj glas zove –Marija, odazivam se, ali ništa se ne čuje… Samo tutnjanje zemlje koja se obija o sanduk u kom su te spustili u grob. Osećam kako ti je hladno, pa se naježim. Krivica, Gogi, dva puta si mi život spasio, jedan život mi i poklonio, a ubila sam vas, i njega i tebe, a ne znam ni kako. Što sam te ikad pustila? I pustila da me pustiš… Tvoja Kurva Trešnjinog Cveta. Ni Vanju ti nisam mogla spasiti. Ti si je naterao na lečenje od zavisnosti, i čuvao godinama. Juče sam našla na podu vašeg stana, prepunog krvavih špriceva. Svratila da je obiđem, da se kao nekad jedna drugoj izjadamo. Osmehnula se kad me videla, i bojažljivo slagala da ne uzima heroin ponovo, pa ućutala.

Vreme je stalo, ne vidim boje, plitak je dah, samo sedative, san je spas. Našla sam krojačicu i dala joj nacrt haljine. Uspela je do detalja. I oblačim je svaku noć pred spavanje, i čekam, čekam… Grizem jastuk od muke što opet kasniš. A čujem korake i cvet miriše. Kasniš, ali znam, dolaziš. Znam ti zvuk koraka, svako veče ih čujem.

Evo, neću više da zaključavam vrata. Možda tu grešim, da. Ne možeš da uđeš, naravno. Evo sad je sređeno. Uđi kad god hoćeš, kao nekad podigni mi haljinu, uzmi me. Vodi me. Šapni šta to nisi stigao da mi napišeš. Jedva se držim, požuri.

Opet sam te celu noć čekala, i opijajući polusan, krenuo da me odvlači, a još te nema. I opet se čuju koraci, znam im lakoću, dolaziš! Tu si! Jer kreće mi ruka uz bedra, i lagano, osmeh mi preliva lice, okrećem se…

„Ona. Ona mi je brata ubila!“, bleda ko utvara, prljava i nikakva, u mene zuri tvoja sestra.

Tačnije, gleda kroz mene, i ko da nije ona, moja voljena Vanja. Kraj nje, nepoznat lik očajnog izgleda, iskrivljen od mršavosti, ali visok, žilav i snažan, pritiska me o krevet i pita gde držim novac.

„Vanja!“ krenula sam da vrištim, al’ mi je brzo rukom zapušila usta, izvadila nož i oštricom se poigravala, parajući mi haljinu, dok me njen bizgov držao, da se maknuti ne mogu, i opet pitao za novac.

****

Gledala sam strogo u nju, u nadi da još Vanje u tom telu ima. Nisam htela tako da odem, koraci za koje sam mislila da su tvoji, dozivanje… Sad mi je jasno. I da mi ovaj put ne možeš pomoći.

„Zar misliš da mi život išta vredi bez Gorana?“ oslobodila sam se njene ruke i, pokušavši da joj uhvatim pogled, zgrabila joj nož, prislonila na vrat, revoltirana. „Kolji, ubij me. Otići ću kod Gorana, a ti ostani sa ovim smrdljivim bednikom i sve ću mi reći, sve!“ zarežala sam, u nadi, da ću je dozvati svesti.

Reči su bile okidač. Prislonila mi je nož uz grlo jače stisnuvši, ipak zastala, videla sam joj suze u očima. Bio je brži, dohvatio je nož i zario mi ga pravo u stomak. Jednom-dvaput. Ne znam koliko puta, samo znam da hladno može biti vrelo, i da se može disati i sa ubodom pravo kroz grudi. Disati dovoljno dugo, da vidim da mi rade premetačinu stana, dok nepomično ležim, i borim se da udahnem, ali nepodnošljiv bol tera na odustajanje.
Dala bih joj sve na svetu i da me samo pitala. Nije morala da me izda. Kako ću sad ovakva pred tebe? Haljine krvlju skroz natopljene, isečene nožem.

Hoćeš li me i ovakvu voleti?

Iscrpljena sam. Plućna krila, ko slepljena jedno za drugo, nema više ni pokušaja udaha. Sad manje boli. Utrnula sam skroz. Osećam kako curi iz mene, krv, dah, život. Sve me napušta, i prepuštam se, samo nek bude brzo. Da, to je to. Kraj.

Gorane? Zašto se ne javljaš? Zar nećeš da me dočekaš?

Preglasni plač deteta, para mi uši. Odzvanja stanom u kom više nikog nema. Plašim se.

Gorane? Je l’ naša beba sa tobom, molim te..?

Crveno. Belo. Sivi zidovi.

Crveno. Krv. Krv. Naša slika na noćnoj komodi.

Ljubljeni, spasi me. Još samo ovaj put!

 

Autor: Maja Mitić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *