Uloga Pinokija u književnosti i filmskim ostvarenjima

Najbolji dokaz da jedan književni junak može da se pojavljuje u različitim umetničkim ostvarenjima i da publici prenosi različite poruke i da im budi drugačije emocije jeste najpoznatiji drveni lutak – Pinokio.

Naime, Volt Dizni i Aleksej Tolstoj javno priznaju da je Kolodijev Pinokio bio polazna tačka da stvore svoja remek-dela. Ipak, obojica u svojim delima prave znatne izmene koje delimično ili potpuno menjaju pouku originalne priče.

Najzad, postoje scenaristi koji se trude da subjektivan stav prema junaku ostave sa strane. Iako nisu u mogućnosti da predoče sve događaje iz knjige zbog ograničenja koje nameće filmska industrija i budžet, oni uspevaju da ožive junake baš onako kako bi pisac to želeo. Takav je film Pinokio iz 2019. godine.

Stoga će se u ovom tekstu govoriti o tome kako je lik Pinokija građen u svim ranije napomenutim umetničkim ostvarenjima.

Kolodijev Pinokio i film Pinokio

Iako se Kolodijevo ostvarenje ubraja u bisere dečije književnosti, ovde treba napomenuti da je sam Pinokio nastao u vremenu kad se dečja književnost tek formirala kao žanr. Stoga nije neobično što se rečenice u knjizi grade na način koji je još svojstven književnosti za odrasle. Takođe, osobe koje imaju osnovno znanje iz književnosti, videće da je na Kolodija imala uticaj razna književna ostvarenja.

Stvaranje Pinokija

U mnogim religijama i književnostima postoji motiv stvaranja čoveka od materije (Pandora je stvorena od kamena, Enkidu od gline, Adam od zemlje) i svi junaci su se, kao i on, suočavali sa određenim iskušenjima koja su bila svojevrstan test karaktera. Svaki od tih junaka je u nekom od iskušenja poklekao i za to morao da se iskupi. Isto tako, zanimljivo je što glas iz Pinokija progovara dok je još bio cepanica. Ovde se može napraviti paralela sa Mikelanđelovim pogledom na proces stvaranja skulpture. Ovaj italijanski vajar smatrao je da on oslobađa figuru koja je zarobljena u kamenu.

Motiv bludnog sina

Pinokijev životni put podseća na priču o bludnom sinu koja se pojavljuje u Bibliji. Isus svojim apostolima govori o ocu koji je imao dva sina. Jedan je bio uzoran, dok je drugi sin nasleđen deo imanja proćerdao umesto da ga koristi da sam izgrađuje svoj život. Na kraju se sin vraća ocu i kaje se, a otac priprema veliko slavlje i naređuje da se on odene u najlepše odore. Sa druge strane, Đepeto prodaje svoj kaput ne bi li Pinokiju kupio bukvar bez koga nije mogao da krene u školu. Pinokio će taj isti bukvar prodati, ne bi li imao kartu za pozorište koje se ovde asocira sa raskalašnim životom. Isto kao i bludni sin, Pinokio želi da živi jedan život bez teškoća i odgovornosti, što ga dovodi u mnoštvo neprilika. Ipak, nakon što je spasao oca iz čeljusti kita, Pinokio želi da se iskupi tako što će učiti i teškim radom izdržavati. Najzad, kad je Pinokio čuo da je njegova zaštitnica plava vila bolesna, on se odriče novca koji je zaradio ne bi li se nabavili lekovi za njeno izlečenje. Vila mu, pored toga što ga pretvara u dečaka, daruje novu odeću i komforniji dom. Isto tako, treba napomenuti da je vila još ranije, kad je Pinokio bio tako blizu da postane dečak (što bi i postao, da nije otišao u zemlju razbibriga), htela da organizuje slavlje u tu čast. Svi ovi detalji aludiraju na sličnosti u ranije napomenutoj priči o bludnom sinu.

Motiv četrdeset zlatnika

Pre nego što će postati dečak, Pinokio je, umesto da kupi sebi novo delo, dao teško zarađenih četrdeset zlatnika bolesnoj vili koja ga je onda pretvorila u dečaka. U Bibliji se broj četrdeset pojavljuje dosta puta: Bog četrdeset dana i noći šalje kišu na zemlju, Isus četrdeset dana meditira u pustinji, Mojsije četrdeset dana posti pre nego što uzima Deset božjih zapovesti. Iz ovih primera možemo reći da se broj četrdeset odnosi na broj pročišćenja i iskupljenja. Iz tog razloga nije slučajno što je Pinokio darovao vili upravo četrdeset zlatnika.

Izlazak Pinokija iz kita povezanost sa Jonom.

Jona je starozavetni junak kome je Bog rekao da ide u grad Nineviju da bi govorio protiv nečastivog. Međutim, Jona ne sluša zahtev Boga, već se ukrcava na brod koji je zaplovio u Tarsis. Bog je poslao buru na more ne bi li ga kaznio, i on se baca u more ne bi li spasao druge članove posade. Tada ga, prema prevodu, guta „velika riba“ i on dospeva u njenu utrobu. Jona se tad kaje i biva izbavljen. Pinokio, sa druge strane, pronalazi oca u utrobi kita i uspeva da ih oboje spasi, i taj momenat bio je ključan da on zauvek prekine sa ranijim načinom života. Kod oba junaka vidimo da je momenat njihovog trajnog pokajanja nastupio nakon što su se našli u utrobi nemani.

Pinokijeva lutanja- svojevrsna Ilijada

Kao i Odisej, tako i Pinokio prolazi kroz različite avanture pre nego što dođe do svog cilja. Kod oba junaka postoji momenat u priči gde su zamalo bili blizu da dođu do cilja (Odisej je bio jako blizu Itake kad su njegovi članovi posade otvorili vreću u kojoj su bili pohranjeni vetrovi koji su ih opet udaljili od ostrva), dok je Pinokio mogao da postane dečak, da se nije odlučio da ode u zemlju razbibriga. Ovde vidimo da cilj nije toliko bitan kao put kojim se do njega ide.

Karakter Pinokija

Mnogi bi se iznenadili saznanjem da je originalni Pinokio na početku mnogo odbojniji od simpatičnog Pinokija iz Diznijevog crtanog! Čitalac nekad sa opravdanjem pomisli- pa, on je ovu ili onu kaznu zaslužio, sto puta pravi istu grešku! Prva stvar koja upada u oči čitaocu je njegov velika drskost. Pored toga što na početku ne sluša i ne poštuje mudrije od sebe, Pinokio katkad ume vrlo ružno da se ponese prema onima koji mu žele dobro. Najupečatljiviji primer za to bio je kad je Pinokio ubio stogodišnjeg cvrčka koji je želeo da ga posavetuje. Na početku se Pinokio pokorava iskusnijima od sebe jedino kad vidi da ne može da reši problem koji je sam sebi uzrokovao (ocu se na tren pokorava kad je sam sebi spalio noge i sluša savet plave vile da treba da popije gorki lek jedino kad vidi mrtvački sanduk). Međutim, u tim trenucima on ne sagledava koje su ga osobine i postupci (naivnost, drkskost, odbijanje da prihvati da ne postoji laki put do cilja, svojeglavost) doveli do problematičnih situacija i kako da se ubuduće te situacije ne ponove. Pinokio je prošao kroz mnogo nevolja pre nego što je shvatio da razonoda i igra ne mogu da budu suština življenja, da ne postoji brz i lak put do bogatstva, i da mu ljudi koji to tvrde ili ne žele dobro ili su naivni kao i on. Međutim, čak i kad shvati da je bio svojeglav, on ne može potpunosti da prihvati činjenicu da se do važnijih ciljeva dolazi upornim radom, zalaganjem i odricanjem . Zbog toga će završiti u zemlji razbibriga, pretvoriti se u magarca i proći još muka pre nego što postane pravi dečak. Tek nakon što oca spasava iz čeljusti kita, Pinokio se kaje što je svojim postupcima vređao one koji su mu hteli dobro i što je doveo oca u neprilike. Svojom odlukom da se školuje i radi kako bi izdržavao oca i željom da pomogne plavoj vili kad je bila bolesna, on joj dokazuje da je rđav karakter sa početka zamenio plemenitim srcem. Iako možda nije naučio da bude poslušan, upravo je plemenito srce navelo vilu da ga pretvori u dečaka, što se vidi iz sledećeg citata: „U znak zahvalnosti za tvoje plemenito srce, praštam ti sve nestašluke koje si dosad činio. Deca koja velikodušno pomažu svojim roditeljima u siromaštvu i bolesti zaslužuju pohvalu i ljubav, iako baš ne bi mogla da posluže za primer poslušnog ponašanja. Pamet u glavu ubuduće, i bićeš srećan!“ Upravo je plemenitošću Pinokio zaslužio da postane dečak.
Iako film Pinokio iz 2019. godine ne pokazuje sve događaje koji su se desili u knjizi, scenarista je uspeo da one glavne prenese na platno. U prikazivanju lika Pinokija pokazano je kako je kroz doživljaje postepeno uviđao neke stvari, baš kao i u knjizi. Gledalac, pored likova, ima priliku da uživa u kostimografiji i scenografiji koja verodostojno oživljava Italiju tog vremena.

Diznijev Pinokio

Diznijev Pinokio odaje utisak simpatičnog i dobrodušnog deteta koje se srdačno ophodi prema svakome. Volt Dizni ga je namerno načinio takvim, jer mu se originalni Pinokio učinio previše drskim, i kao takav mu se nije dopao. On je želeo da načini junaka sa čijim manjim ili većim ispadima i nedoumicama mogu da se poistovete sva deca. Sa druge strane, Pinokio odrasle podseća kako je to biti dete, kako je teško isprva razumeti zašto nešto što je lepo deluje može da bude opasno, a nešto korisno-nezanimljivo i dosadno (ako mene pitate, dosta odraslih ni dan-danas ne razaznaje razliku između ovoga). Pinokijevi pogrešni postupci ne gledaju se uvek popreko, ne tumače se kao drskost i bezobrazluk, već kao koraci svakog deteta u spoznavanju sveta. I to je glavna prednost Diznijevog Pinokija – čini se mnogo stvarnijim, jer nas je naveo da se veselimo kad i on, da se roditeljski ljutnemo na njega kad ponovo poveruje liji i mačku, da strepimo za njegovu sudbinu, da nakratko tugujemo kad pomislimo da je sa njim svršeno i da se radujemo što je izašao na pravi put-ukratko, pobudio je u nama emocije koje možemo da razvijemo prema nama bliskim ljudima.

Dok je Kolodijev Pinokio zaslužio da postane dečak zbog toga što je drskost zamenio plemenitim srcem, Diznijev Pinokio zaslužio je ovu nagradu jer je ispunio tri vilina zahteva: bio iskren (nakon što mu je porastao nos od svih laži koje je rekao, Pinokio je obećao vili da ubuduće neće izmišljati izgovore), hrabar (kad je odlučio da spase oca od kita) i nesebičan (zamalo je izgubio život da bi spasao svog oca).

Džimini- za razliku od Kolodija koji je cvrčku u knjizi presudio gotovo na početku, mali Džimini bio je Pinokijeva savest u toku njegovog putovanja i odrastanja. Na primeru Džiminija, Volt Dizni pokazao je kako savest funkcioniše- ona je naš unutrašnji glas razuma kome je nekad teško pokoriti se, jer ne gleda svet kroz ružičaste naočare. Na primeru toga kako je Džimini u dva navrata hteo da ode od Pinokija nakon što je pomislio da mu nije potreban, Dizni pokazuje kako je i našoj savesti nekad teško da u svetu punom lažnih obećanja, sjaja i iluzija razazna da li neke stvari preuveličava, preozbiljno shvata ili, pak, vidi onakvima kakve one zaista jesu. Ipak, kao što je Džimini dobio orden jer je izveo Pinokija na pravi put, tako i čovek, kako odrasta, sve više odlučuje da sluša glas razuma.

Buratino Alekseja Tolstoja

Za razliku od prethodnih dela o Pinokiju koja su, svaka na svoj način, imala vaspitni ton, Buratino odstupa od ovog šablona. Svakako, knjiga se može čitati kao bajka u kome protagonista pobeđuje antagonistu, ali se može gledati i kao alegorija koja govori o tamošnjoj situaciji u Rusiji, a određeni junaci su odraz značajnih ličnosti toga vremena.

Govoreći o situaciji u Rusiji tog vremena, ne možemo da zaobiđemo temu pozorišta. Za razliku od prethodnih umetničkih ostvarenja o Pinokiju gde se o pozorištu govorilo pogrdno, u knjizi Alekseja Tolstoja ono zauzima posebno mesto. Treba imati u vidu kulturno-istorijski kontekst u kome se nalazila Rusija. Pozorišna umetnost krenula da cveta u Rusiji krajem devetnaestog, početkom dvadesetog veka, i u toku dvadesetog veka doživela je potpunu ekspanziju. Tad su se pojavila različita učenja o tome kako bi pozorišna predstava trebalo da izgleda i kako bi glumci trebalo da se u njoj ponašaju. Pozorišna umetnost tog vremena uticala je kasnije i na svetsku pozorišnu scenu. Između ostalog, Aleksej Tolstoj je u Parizu video pozorište lutaka koje ga je oduševilo. Svojevremeno je čak dobio molbu da pomogne uređenju trećeg lutkarskog pozorišta u Rusiji. U toku stvaralačke krize, Aleksej je želeo i da napiše komad koji bi se izvodio u takvom pozorištu. Možemo slobodno reći da se sama knjiga bavi temom umetnosti i položajem umetnika u svetu.

Stoga zlatni ključić u naslovu nije ovde slučajan- ključić je sredstvo za rešavanje zagonetke koju nam postavlja pisac. Međutim, evo još jednog iznenađenja- zlatni ključić itekako može imati veze i sa samim autorom! Naime, njegov predak, Petar Andrejevič Tolstoj, diplomata koji je služio Petru Velikom, dobio je titulu grofa. Kao grof, on i cela njegova loza dobijaju svoj grb. Na samom grbu ima mnoštvo heraldičkih simbola, ali u samom središtu grba nalazi se mali zlatni ključ. Iz tog razloga nećemo pogrešiti ako kažemo da knjiga daje ključ poimanja umetnosti i iz perspektive samog autora. Ovo će postati još jasnije malo kasnije.

Kao što je rečeno, određeni junaci bajke mogu predstavljati prototipe stvarnih ličnosti. Ovde će biti više reči o tome.
Otac Karlo- sa jedne strane, Ivan Tolstoj, unuk Alekseja Tolstoja, smatra da je preko oca Karla Aleksej želeo da opiše figuru oca koja mu je falila (majka je napustila njegovog oca), i da se iza njega krije Vološin-čovek koji je Alekseju Tolstoju pomogao da sazri kao pisac. Ipak, oca Karla možemo posmatrati i na drugi način. Ako obratimo pažnju, pisac originalne priče o Pinokiju (Karlo Kolodi) imenjak je tate Karla. Onda se ovaj čin može protumačiti kao odavanje počasti čoveku koji mu je bio inspiracija da napiše svoje delo. Sa druge strane, Aleksej je, kao što je u samom predgovoru napisao, vremenom izmislio pustolovine koje uopšte nisu postojale u originalu, a neposlušni karakter Buratina i osobine drugih junaka posmatra iz sasvim druge perspektive. Kao da svojim delom posthumno šalje poruku Kolodiju da neposlušnost nije uvek isključivo loša, da pozorište nije samo mesto za razonodu, i da se cela priča može ispričati tako da nema isključivo vaspitni ton.

Pjero- postojalo je dosta pretpostavki ko bi mogao da bude Pjero, jer su se umetnici tog vremena maskirali u Pjeroa (Vertinski, Vsevolod Mejerholjd). Ipak, bez sumnje, Pjero bi mogao biti Aleksandar Blok. Na pitanje da li je Pjero Blok, Aleksej bi se uvek nasmešio. Aleksej je revnosno čitao njegova dela, ali Blok nije bio oduševljen njegovim stvaralaštvom. Različiti pristup u stvaranju dela stvara konflikt između dva autora. Aleksej se razočarao Blokom zbog njegovog odnosa prema životu. Dok je Blok gledao tragično na život, Aleksej Tolstoj nije želeo da piše o velikim idejama i o tome je Blok svojevremeno pisao. Blok govori negativno o njegovom komadu Nasilnici, da tu nema značajnih pouka. Tolstoj je, sa druge strane, smatrao da tako ozbiljan pogled na život može da bude destruktivan po čoveka. Stoga tužni Pjero sa razlogom predstavlja Bloka.

Postoji nekoliko pretpostavki zašto bi Vsevolod Mejerholjd, značajna ličnost u formiranju ruskog pozorišta mogao da bude prototip Karabasa Barabasa, zlosutnog upravnika pozorišta. Mejerholjd je smatrao da su ljudi kao lutke, da se njima može upravljati kao lutkama. Smatrao je sebe glavnim u pozorištu, i glumci su, kao lutke, morali da mu se podčine. Upravo iz tog razloga pretpostavlja se da je u pitanju Mejerholjd. On je čak imao i svoj pseudonim-doktor Depertut. Sa druge strane, Karabas Barabas bio je doktor nauka za lutke. I sama dekoracija pozorišta Karabasa Barabasa podseća na pozorište Mejerholjda- zavese imaju figure koje plešu, devojke sa maskama, vračeve sa dugačkom bradom.

Čitajući o karakteru Buratina, zapažamo da njemu, za razliku od Pinokija, ne raste nos, da se ne pretvara u dečaka i da se njegova otvorenost (nekad čak i drskost)-ne menjaju. On ne želi da nauči lepe manire, ali, sa druge strane, pokazuje veliku hrabost i domišljatost kad je život njegovih prijatelja doveden u opasnost. Postavlja se pitanje- ko je poslužio za prototip Buratina? To može biti ni manje ni više-nego sam autor. Kad je Aleksej Tolstoj došao u Peterburg, gledali su ga kao nekoga ko je iz provincije i čija umetnost nema nikakvu vrednost. Zbog toga se on trudio da svoj status u društvu promeni, ali nikako nije u tome uspeo. Treba napomenuti da se u periodu srebrnog veka pojavili razni značajni ljudi kojima je bilo teško parirati. Ovaj period ruske umetnosti, poznat još pod nazivom srebrni vek, Aleksej je smatrao pogubnim, jer je mislio da guši čovekovo istinsko „ja“. On smatra da se ljudi kao Blok i Majakovski ne prikazuju onakvima kakvi oni zaista jesu (u pismima Ivanu Bunjinu se žalio kako Blok pravi sebi uvojke, kako Majakovski nosi žuti ženski džemper). I Buratino kao lik se u delu pojavljuje kao neko ko se ponaša prirodno i ko se ne skriva iza laži i maski. Aleksej Tolstoj se kasnije trudio da se ne uklapa u kalupe koje je nametala tamošnja kultura i intelektualna elita. Buratino stoga simboliše potpunu otvorenost u ponašanju. Iako je drzak, on želi da se bavi time što mu se dopada. Postati neko kao Buratino nije jednostavno. Najlakše je staviti masku i ponašati se kao neko drugi i glumiti pristojnost onda kad je ne bi iskazivao. Mnogo je teže živeti neposredno i govoriti istinu drugima. Aleksej želi da skine sve maske, a ispod njih se krije Buratino. Bitne su poslednje reči Buratina, kad odgovara na pitanje šta će igrati u pozorištu: „O čudaci! Pa ja ću igrati u komediji samog sebe i tako ću se proslaviti u celom svetu!“ To je svojevrstan pogled i na to kako treba da se ophodi umetnik i kakva treba da bude njegova umetnost. Umetnost koja će znati da nasmeje i umetnik koji se ne boji da pokaže svoju individualnost satkanu od svih mogućih vrlina i mana najbolji su ključ za uspeh u svetu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.