Trebalo bi da pričamo o Vešcu kao arhetipu, kao heroju zasnovanom na drugim herojima koji su obeležili narodni folklor, pa čak i neka klasična dela fantastike. Veštac i jeste i nije arhetip, u tom smislu da Sapkovski nije mogao izbeći da mu da malo originalnosti, koliko i da se okoristi popularnim mitovima i legendama.
Trebamo uzeti u obzir kada je prva knjiga u serijalu napisana. Tako će nam biti lakše da se osvrnemo na dela drugih pisaca koji su mu prethodili i da vidimo možemo li izvući neke zajedničke elemente.
Uticaj Murkoka i Tolkina
Pre svega, osvrnimo se na sam veščev izgled. Na koga vas podseća duga bela kosa? Ima li među vama ljubitelja Murkokovih dela? Elrik je bio antiheroj, albino od Melnibonea koji je radio stvari po sopstvenoj volji, tek ponekad je usaglasivši sa dobrobiti za ostatak sveta. Iz toga bi se odmah dalo zaključiti da ni Geralt veštac neće biti pitomo jagnje opsednuto mislima o herojstvu. Ako je Sapkovskom ideja bila da da omaž pojedinim delovima i likovima, uradio je to dostojno i dovoljno realno. Mislim, slažemo se svi da je ispasti heroj i spasiti sve jako divna stvar, ali od herojstva se ne živi. Do sada se niko živ nije rodio a da je svetu ugodio, pa tako ni Geralt. S tim da se on više ni ne trudi da udovolji. Dođe, obavi posao, uzme pare i ode. Ponekad ni toliko. Šta ćemo, život se ispreči dok ljudi prave planove i kalkulacije. Mada, kako se serijal primiče kraju, tako se i Geralt polako menja od poslovnog vešca ka mnogo humanijoj osobi. U jednom trenutku odriče se svoje profesije zarad viših ciljeva. Iako je tvrdio da ga se herojstvo i petljanje u tuđe poslove ne tiče, podlegao je upravo onome od čega je bežao.
Naravno, nijedno delo fantastike ne može da prođe bez omaža slavnom ocu fantastike – Tolkinu. Iako je detalje razvukao kroz svih osam knjiga, Sapkovski nije propustio da podlegne uticaju Hobita i Gospodara prstenova. Verujem da ljubiteljima Tolkina nisu promakli ovi detalji. Kao prvo, imamo vrata koja se otvaraju uz pomoć lozinke ‘prijatelj’. U pitanju su magična vrata s fabrički podešenom lozinkom, ali sama upotreba reči ‘prijatelj’ dovoljno govori svakome ko je gledao i čitao kako se Gandalf muči da pronađe rešenje zagonetke. Štaviše, i u Vešcu ta vrata vode u utrobu jedne planine. Kada govorimo o životima i vremenu koje nam je dato, Sapkovski se i tu poslužio Tolkinovim citatom. Takođe, u svom svetu stvorio je šumu Mirkvid / Mirkvud gde hodajuće drveće zarobljava uljeze. Druidi upravljaju njima tako da nije baš nalik Entima, ali nije daleko odmaklo. Pretpostavljam i da je svaka sličnost između Galadrijele i gospodarice druida sasvim slučajna – uostalom, u svrhu ravnopravnosti, zašto ne bi moglo da postoji šumsko carstvo sa jakom ženskom figurom na čelu? Sapkovski je stvorio čak dva, Mirkvid i Brokilon, mada ovaj potonji više liči na utočište Amazonki, pogotovo zbog običaja koji dovode do začinjanja samo ženske dece.
Ne možemo izbeći da primetimo prisustvo patuljaka, vilenjaka, hobita i gnomova, ali njihova pojava je do sada obrađena i prerađena toliko puta i od strane toliko pisaca da bi bilo beskorisno razmišljati odakle ih je Sapkovski tačno pozajmio. Možemo sa sigurnošću tvrditi da su ove egzotične rase deo folklora svakog naroda, i kako su ih Tolkin, Fajst i čak Pračet pozajmili odatle, tako imaju podjednako pravo da nastanjuju Veščev svet, neotuđivo i autentično. Autentično zato što je Sapkovski svakoj rasi dao sopstveni pečat, razbivši pri tom neke ukorenjene ‘predrasude’. Vilenjaci nisu samo uzvišeni narod pun mudrosti i blagosti, već su kao i ljudi puni gorčine, surovosti i skloni glupostima. Patuljci nisu dobri samo za metale i rudarenje – pešače brzo, jašu dobro, pevaju još bolje, i žestoko se bore. Ukratko, sposobni su za sve. Gnomovi su dobri trgovci, pogotovo sa dragim kamenjem. Jedino su hobiti zadržali deo Tolkinovog nasleđa – ‘nesumljivo su brzi i precizno bacaju projektile svakojake vrste’.
Čudovišta
Kako je veštac Geralt lovac na čudovišta, ne čudi što su ta čudovišta pozajmljena iz narodnih predanja, umnogome iz bajki. Mnogo je lakše i piscu i čitaocu da uživa u delu ako su mu čudovišta već poznata, nego da sad izmišlja nešto novo i nesvakidašnje. Ali nisu to samo nazivi natrpani kako koji. U Vešcu imamo udžbenike, enciklopedije, predavanja, lekcije i latinske nazive, čak i sinonime za svako čudovište koje veštac sreće. Shvatate, vešci jesu profesionalne ubice čudovišta, ali nije dovoljno to samo tako reći. Treba i pokazati, a Sapkovski je to uradio, možda više kroz latinske nazive i svojstva hitinskih oklopa nego kroz način Geraltove borbe s njima.
U mnogim slučajevima, čudovišta nisu proizvod nezadovoljne prirode niti zaostali ostaci doba pređašnjeg, već mutageni rezultat čarobnjačkih eksperimenata. Čarobnjaci su težili da pronađu nešto savršeno, unikatno, remek delo genetičkih eksperimenata – a to što su ta ista unikatna dela ubijala ljude, nikom ništa. Jer ljudi su najrasprostranjeniji planetarni resurs te stoga potpuno nezanimljivi i potrošni. Takav način mišljenja umnogome je razlog sukoba između čarobnjaka i Geralta, iako je i sam Geralt proizvod čarobnjačkog genetskog inžinjeringa.
Da, u slučaju da niste još ništa pročitali od Sapkovskog, on zaista koristi tako uzvišene i tehničke izraze, upetljava nauku i magiju da se ne zna gde počinje jedna a završava druga. Nekad ni sami likovi nisu sigurni šta je magija, šta nauka, a šta obmana. Biva i u životu da ponekad ni sami ne znamo šta se dešava. Tako u Vešcu dobijamo izvesnu dozu realizma i pomalo filozofije.
Ono što je u zadnje vreme moderno, tj. politički korektno – stati u metaforičke cipele nekog zločestog lika iz bajke i objasniti zašto to nije potpuno zlo već u stvari dobro, samo malo različito i neshvaćeno – Sapkovski je doveo da savršenstva pre vremena. Tako imamo vukodlaka /likantropa, pristojnije rečeno/ koji sa svojih 42 godine nikad nije imao želju da zadavi nekoga. Vampir se odvikao od krvi i predstavlja oličenje čovečanstva. U mnogo primera čudovišta urliču i plaše ljude jer su i sami uplašeni.
Takođe, sve stvari i pojave koje bi moderan čovek ocenio kao dobre /moderan sa našeg ili veščevog stanovišta, svejedno/ i napredne, Sapkovski je iskoristio da bi se narugao. Vladavina prava kojoj su države 13. veka težile je ništa drugo nego sprdnja. Obećava vam da ste bezbedni, da ste u rukama zakona i da će sve biti ispitano i dokazi pronađeni, a u isto vreme čista logika, razum i moralnost nestaju iz jednačine.
Naivnost se oštro ismeva i kažnjava. A tek viteštvo! Odbranjivanje časti devica, lutanje, zaveti zbog ovoga ili onoga u ime ove ili one dame, spasavanje neprijatelja jer ‘tako čast nalaže’, plus nenaplaćivanje usluga. Od viteškog poziva stvoren je sinonim za glupost. Sve stvari kojima smo se kao deca divili i maštali, u Vešcu su ocenjene kao nepodobne da prežive, jer im koncept nije održiv u stvarnom svetu.
nastaviće se…
About Author
