Zvono

Cele noći mu je srce kucalo kao u zeca i stalno je morao da ustaje da mokri, što ga je mnogo iscrplo. Sada je usporilo i počelo da klati u grudima kao da će se otkinuti. Imao je utisak da mu sa tim klaćenjem dah beži iz usta i da neće moći još dugo. Spustio je noge na uglačani hladni kameni pod i klekao pred na steni naslikanim likom Gospoda Isusa Hrista.

Oče naš, Ti koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja, i na zemlji  kao na nebu, hleb nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Amin.

Jedva je šapatom izgovorio molitvu, poljubio ledeni kamen i pridržavajući se za vlažnjikave, hrapave zidove teturavo došao do drvenih vrata i gurnuo ih.

Izašav iz kelije, pogledao je gore, ka nebu, a na nebu, između mastiljavih bledunjavih oblaka, što su kao ovce, kao iz dubokog bunara, prosijavala je nepojamna, bezmerna, nezemaljska vedrina i znao je da to može biti samo odsjaj lica Njegovog, ili onog, drugog, gornjeg Jerusalima. Stajao je tako zagledan, ne trepćući, kao ukočen, čudeći se, zahvalan proviđenju, zatečen onim što ga u svemu prevazilazi, kao veliko more zrnce peska.

Pomaže Bog oče Grigorije. Jesi li dobro? Ko da te baš dobro guši? Daj ruku da ti poljubim. Pridrži se za mene.

O, sine Savo, oči moje! Bog ti pomogao. Odakle ti? Nisam te očekivao. Kako je. Šta ima novo? Odakle ideš? Nismo se dugo videli.

Evo sam bio tri dana u manastiru Preobraženja, a sada idem iz Rasa, a za Lazarev grad. Nosim sa bratstvom mošti svetog našeg patrijarha Pavla u završenu crkvu našu. Sutra će biti osvećenje, mošti ćemo položiti a i ono veliko zvono što ga onda, davno donesosmo, sutra će prvi put posle toliko vremena zazvoniti. Da potvrdimo da je ovo naš dom i da se podsetimo odakle dođosmo. Šta za sobom ostavismo, a šta ovde stekosmo i kako se umnožismo, na volju Gospodu. Šljiva je dobro ponela. Prošle nedelje smo rakiju pekli. Dosta smo isterali, ono što je od pekmeza i sušenja ostalo. Vino smo opet pretočili, ali nije kao iz buradi. Drveta nema za burad. Moramo pričekati još koju godinu. Evo ti jednu crvenu jabuku donosim. Kolačaru. Uspela je ove godine da rodi. Pa eto, svi smo mislili i ti da dođeš, veliko će slavlje da bude.

Ne znam Savo, sine. Umoran sam, bolestan i skoro, na samrti. Radije bih da ostanem ovde i molim se za sve vas i za dobro svršen posao. Gde je za mene ovako starog i nemoćnog i tako kratak put. Teško odam. I iz kelije retko izlazim, i to jedva, osim kad moram. Ni da spremim štogod sebi za jelo ne mogu. Brat mi jedan donese svake nedelje, pa mi traje do iduće. A i toliko, koliko donese, nije mi potrebno, ne mogu da pojedem. Neće mi duša nikako.

Nemoj tako oče Grigorije. Neće biti blagosloveno ako i ti ne budeš. Svi će te očekivati, da te vide i još jednom ti zahvale. Pa, da kažem da smo sve uredili da i ti stigneš. Kola smo jedna lepo opremili, moći ćeš da legneš il sedneš, kako te volja i kako ti je lakše. Da te povedemo na osvećenje. Teško da će svečanost bez tebe biti potpuna i radosna.

                             ***

Sneli su ga sa kola i pomogli mu da pređe tih nekoliko koraka do crkve koja se malo izdignuta šepurila na brdašcu, gledajući na sve strane uokolo na livade i retko posađeno hrašće. Drhtavo se pridržao za brata Savu, a još više je brat Sava njega držao. Sa ulaza u hram, posmatrao je more šarenog okupljenog naroda ispred sebe, što smerno obaraju pogled pred sveštenicima, decu i njihova vesela, radosna lica koja okružuju roditelje svoje, nasmejane sveštenike uspravnog držanja i kako svi strpljivo iščekuju prvo povlačenje konopca na čijem je kraju zvono doneto pre pedeset godina sa Zemlje. Dah mu se skraćivao a srce kao da se treslo, koprcalo. Svi su ćutali i gledali u njega i čekali šta će reći. Dođe mu neka snaga odjedared i on poče.

Draga braćo i sestre pravoslavne. Danas osvećujemo hram naš u kome ćemo službu služiti, ispovedati se i ostalo što je bog zapovedio, činiti. Eto sreće naše. Umnožili smo se, porod nam je zdrav i brojan. I udajemo i ženimo i krštavamo, evo crkvu smo veliku sagradili, još malo i zazvoniće, sačuvali smo veru našu istinsku pravoslavnu. Bog nam dade znak, poslušasmo ga i dobro bi. Imamo i konja i ovaca, i krava i kokoši i svakog drugog mala. I radimo vredno i Bogu se molimo i tečemo i složni smo. I vina svoga za pričest imamo i šenicu da umesimo hleba bijeloga svakodnevnoga, i za naforu, i platna da telo pokrijemo. I šumu svoju i dubove što rastu u njoj, i ribu smo odgajili za post da imamo. I najglavnije, složni smo i molitveni, živimo i tečemo u slavu Gospoda i kad dođe vreme, pred lice mu idemo.

Dobro je što nebeski znak upazismo, doro ga rastumačismo, bog usliši naše molitve, te rasprodasmo sve što beše naše, a hvala i dobrim ljudima, vernicima našim što pomogoše, iako sa nama ne kretoše, pa ovu planetu kupismo i utekosmo u zadnji čas. Antihrist čudo učini, skoro da osvoji, i Gospodu hvala, mi se spasosmo i sačuvasmo veru istinsku u Hrista našeg, što nam grehe u muci svojoj otkupi. A za one što ostadoše, molimo se stalno. Dah mu se prekide srce se neprirodno treslo, koprcalo i on se uhvati za grudi i još više osloni na brata Savu.

Je li ti dobro oče Grigorije?

Dobro mi je, dobro. Eh kad sam i to doživeo. Ja od Tvorca ništa više nemam tražiti. Dobro je. Sve je dobro i prst Njegov je u ovome. Prošćavajte braćo moja. Ja ću brzo putovati. Brate Savo povuci uže i zazvoni.

                                                ***

Cele noći je sedeo i soptao, a u pauzama između krkljanja u grudima i pljuvanja krvave pene, te povremenog brzog i nepravilog lupanja srca, molio se. Molio se tvorcu da ga oslobodi muka i uzme sebi.

Ja sam svoje obavio i zaludu dalje hleb jedem i mučim braću što se oko mene bave. O Gospode, molim ti se, odmori me. Dosta je bilo.

Pogledao je u svoje otečene noge sa plikovima iz kojih je curela žuta vodica i pokušao da dođe do vazduha, ali mu se srce u grudima praćakalo kao ulovljena riba i znao je da se neće smiriti kao toliko puta do sada.

O Oče moj, Ti na nebesima, na svemu Ti hvala. I na divnom životu, i na pomoći i na znacima što mi ih dade a ja grešan poslušah. I što doživeh ove godine u zadovoljstvu, u trudu i otkupu grehova svojih. Budi o Oče moj, milostiv prema grešniku Tvom, oprosti mi grehe i primi me u okrilje svoje. Sve što sam naumio, na čemu sam radio, ostvarilo se pomoću Tvojom i dobrotom Tvojom, jer krenuh putem koji mi Ti pokaza. I hvala Ti što izdržasmo iskušenja, golotinju, nemaštinu, bolesti i glad, milošću Tvojom i molitvom i slogom našom. Nisam se nadao da ću ovoliku sreću doživeti.

Pred jutro ga je gušenje popustilo i dah mu se produbio, pa je sedeći u krevetu i zadremao. Sanjao je opet sve ono što je preživeo tako davno. I muku opstanka usred svetske sodomije i hule svakojake na Boga, skupljanja para, muke oko odabira ljudi koji će krenuti i one navrat nanos bežanije u zadnji čas, pre nego što su se satanske vatre i dim proširili svukuda. Kroz dremež su mu dolazile slike oskudice svakojake u prvim godinama prispeća, dugačkih postova od kojih se malaksava, ali i zadovoljstva što su svi toliko trpeljivi i molitvi predani. Setio se svih koje je otpratio i kojima je službu za pokoj duše odslužio, i osetio je sve svoje slane suze u ustima. Čuo je i sada prvu zvonjavu zvona koje su podigli na metalne i plastične grede i tako napravili prvu zvonaru. Zvonilo je u snu, zvonilo i zvonilo i kao da je najavljivalo nešto, pa je čak i u snu pomislio da mu nebo šalje poruku, da je za njega vreme da pođe na svoje poslednje putovanje. Video je brata svoga i majku svoju, što su sigurno davno počivši, kako ga nasmejani zovu.

Sine Jovane, dosta je bilo.

Jovane, brate moj, dođi, čekam te.

Probudio se jer ga je poteralo da mokri. Kroz mutni plastični prozor se probijalo jutarnje slabo svetlo. Ustao je jedva i odmah se zaduvao, ali kad se mora napolje, mora se. Gospod sa kamenog zida mu se smešio čudno obasjan. Iz daljine je zvonilo na jutrenje sa Nove crkve i slušao je slatki poj zvona što mu je milinom ispunjavao dušu i znao je da mu je vreme. Vreme da otputuje pred lice Njegovo, i da je ona vedrina juče i ovaj osmeh sada, znak milosti Njegove.

Rad sam Ti Gospode. Eto me.

Slavoljub Živanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *