Bekstvo od snova

Preskočili su ogradu, dok su ljudi u belom pokušavali da ih stignu. Bosi i iznureni, trčali su preko vlažne trave u potrazi za skrovištem. Hladne kapi jesenje kiše, kao žileti, slivale su im se niz lica. Noge su ih bolele a pluća gorela od trčanja, ali nisu smeli da stanu. Ne sada. Naišli su na niski kameni bedem, okrnjen i ispucao od starosti. Skočili su i popeli se na njega, ali truli, klizavi kamen izdao ih je, odronivši se pod njihovim nogama. Udarili su o zemlju, skotrljavši se niz padinu u hrpu vlažnog lišća i blata. Dugački zid nadnosio se nad njima.

Gor se prvi pridigao.

“Mej, jesi li dobro?”, pitao je.

“Dobro sam, samo sam malo ugruvana. Ti?”

“Da, da, dobro sam.”, rekao je. “Šta je ovo?”

Pokazao je na uski prolaz u zidu ispred njih, opasan mahovinastim kamenjem, iz čijih su pukotina izvirivale drvenaste puzavice. Iz dubine prolaza dopirao je hladan, ustajali vazduh, poput zadaha trulog leša.

“Odakle se ovo stvorilo?”, pitala je Mej.

“Ne znam, ali moramo da uđemo. Ako ostanemo ovde, Snovotragači će nas svakog trenutka naći.”

Povukao ju je za sobom kroz prolaz. Oko njih je zavladao potpuni mrak, kao da nikakva svetlost nije dopirala iz otvora kroz koji su prošli. Nastavili su dalje niz tunel. Koraci bosih stopala po hladnim i memljivim ciglama delovali su neprirodno koliko i tama koja ih je okruživala. Gor se stalno osvrtao, ali bio je kao slep u tom mraku. Vazduh je bio redak i omamljujuć, noseći jedva primetan dašak vetra. To je Goru ulivalo nadu.

“Osećaš li to? Strujanje vazduha. Negde postoji otvor! Moramo dalje.”

“Umorna sam Gor. Moram malo da predahnem.”, rekla je.

“Ne sada Mej, još uvek smo blizu ulaza, i dalje mogu da nas uhvate. Idemo!”

Povukao ju je i pogurao ispred sebe. “Još samo malo Mej. Napred je izlaz, siguran sam.”

“Kako možeš da budeš toliko siguran Gore?”

“Ne znam, ali jednostavno jesam.”

“Šta uopšte očekuješ da nađeš tamo?”

“Spas, Mej. Spas.”

Koračali su već satima kroz tamu, gustu kao smola. Ili im se tako činilo. Vreme drugačije teče u tami. Išli su korak po korak, opipavajući rukama ispred sebe. Barice po kojima su gazili postajale su hladnije i sluzavije, a prolaz sve uvijeniji.

“Ja ne mogu dalje.”, reče Mej, otrgnuvši se i skliznuvši niz zid prolaza. “Premorena sam.”

“Ne, Mej!”, viknuo je. Napipao ju je u tami i obuhvatio joj lice. “Ne smeš da zaspiš sada, znaš to. Ako zaspiš, naći će nas, a onda smo njihovi. Probudi se!”

“Ne mogu Gore, previše sam umorna.”

“Moraš! Moramo dalje! Nosiću te, ako treba.”

“Ostavi me ovde…ne mogu dalje. Previše sam…iscrpljena…da izdržim sve ovo.”

“Ostale su mi još dve doze hiper-tonika Mej. Daću ti jednu ali sa poslednjom moramo da budemo pažljivi.”

“Nema…potrebe…”, rekla je, sklopivši oči.

“Mej! Mej!”

Snažno ju je prodrmao za ramena. Glava joj se beživotno klatila napred-nazad. Izvadio je špric iz bočnog džepa i zabio iglu pravo u njen vrat. Nakon nekoliko sekundi, naglo je udahnula a potom se presavila napred, hvatajući se za grlo, iskašljavajući plavičastu sluz.

“Jesam li zaspala?!”, pitala je brišući usta.

“Samo na nekoliko sekundi. Mislim da nisu imali vremena da urade bilo šta.”

“Ne mogu Gore, ne mogu ovo više da podnesem.”, zajecala je. “Neprestano bežanje i skrivanje, ne mogu više.”

“Moraš Mej. MI moramo.”

“Ali čemu sve ovo? Kuda idemo uopšte? Ne možemo večno da ostanemo budni, znaš to. A čim zaspimo, Snovotragači će nas naći. Ni sada nisam sigurna sanjam li, haluciniram ili sam u nekom njihovom snu. Bežimo već više od sedamdeset sati, bez sna, sa malo hrane i vode koje nađemo usput. A oni su nam sve vreme za petama i ne posustaju, kao da nisu ljudi.”

“Oni i nisu ljudi Mej! Oni koji mogu da urade to što su oni uradili nisu ljudi. Snovotragači nam menjaju snove Mej, znaš to. Rade sa njima šta god požele, učine ih toliko stvarnim da kad se probudimo ne znamo da li je to bio san ili java. Nešto nam urade u snu, nešto što nas menja, kao da nas reprogramiraju, deo po deo. To nisu ljudi, Mej – to su zveri.”

“Ali te zveri nas love, a mi ne možemo večno da bežimo Gore. Jednostavno ne možemo.”

“Nećemo morati večno da bežimo Mej. Samo dok dođemo do granice grada. Van grada, oni nemaju nikakvu moć.”

“Kako možeš biti toliko siguran u to?”

“Zato što sam video kako izgleda tamo preko. Ne moraš da bežiš ni od koga, možeš da kažeš šta misliš, možeš da živiš život onako kako misliš da treba. Možeš da spavaš bez straha da će ti neko ući u snove, da će te menjati. Možeš da budeš ono što jesi.”

“Ali, mi i sada možemo da kažemo ono šta mislimo, možemo da budemo ono što jesmo.”

“Ne, Mej. Možemo da kažemo ono šta mislimo, samo ako to izgovaramo u mrkloj tami, gde nas niko ne čuje. Možemo da budemo ono što jesmo, samo ako to sakrijemo dovoljno duboko u sebe, da niko ne vidi. Misliš li da je to sloboda? Ne, Mej, nije ako strah menja ono što jesi. Nije sloboda ako neprestano bežiš, ako te progone i na javi i u snu, ako mogu da te menjaju prema njihovim potrebama. To je strah, Mej. Tako vladaju nama.”

“Ako je tako kao što kažeš, onda nam nema pomoći.”

“Ne…ne razumem.”

“Ne bežimo mi od njih Gore, već od nas samih. Možda nam utiču na snove, možda nas menjaju, ali u kojoj meri? Možda samo nađu u nama ono što im treba, neku sitnu varnicu koju rasplamsaju. A ostalo – ostalo mi uradimo sami, jer je to već skriveno negde duboko u nama. Možda bi samo trebalo da se prilagodimo, da probamo da zadržimo ono malo sebe što imamo, i da jednostavno opstanemo. Možda ne postoji drugi izlaz Gore.”

Delovala je drugačije. “Uvek postoji izlaz.”

“Kako…kako to misliš?”

Nagnuo se nad nju. Mogla je da oseti toplotu njegovog lepljivog daha. Uhvatio ju je snažnim šakama za vrat i pribio uza zid. Počeo je da joj steže grlo. Njegove reči, kao hladna, otrovna sluz, slile su se niz njenu kičmu.

“Uvek postoji izlaz.”, njegov šapat odjeknuo je u njenoj glavi kao daleki eho. Izgledao je ogroman u odnosu na nju.

Osetila je kako joj dušnik puca. Vazduh više nije strujao kroz nju. Dok je sve postajalo tamno, dašak hladnog vetra okrznuo joj je lice. Njeno beživotno telo srušilo se na vlažni pod tunela, rasprskujući sluzavu baricu.

Podigao je šake ispred sebe pokušavajući da ih vidi. Osećao je smrt na njima, smrt koju je on izazvao. Nije bila prva, ali ovu nije želeo. Mej to nije zaslužila.

Pokušavala je da me uspori da bi nas uhvatili, pomislio je, to nije bila ona – ugrabili su je.

Požurio je niz tunel, izbacujući svaku misao iz glave osim sopstvenog cilja. Mora da dođe do izlaza. Želeo je da potrči, ali noge su mu bile teške, kao da se kreće kroz duboki, ledeni mulj. Probijao se napred, kroz tamu i nepoznato. Svaki mišić ga je boleo. U daljini, video je sitnu beličastu tačkicu. To je to, pomislio je. Sve jače vukao je ka cilju, ne obazirući se na stopala koja su ga pekla kao da im je koža odrana. Bio je sve bliži, a bela tačka postajala je sve veća. Izlaz!

Blještava svetlost zaslepela ga je, oborivši ga. Zažmurio je i zaklonio oči rukama. Kad je napokon uspeo da ih otvori, video je da leži, naslonjen uza zid. Glava ga je bolela, a oči pekle. Ispred njega bio je ulaz od mahovinastog kamena, iz čijih su pukotina izvirivale drvenaste puzavice. Mej je stajala iznad njega, gledajući ga zabrinuto.

“Gore, jesi li dobro? Uplašila sam se da nisi prejako udario glavu. Odlutao si na kratko.”

Gledao ju je, dok su sećanja jurila kroz njega. Znao je da su ga uhvatili, da su mu ušli u glavu dok je bio u nesvesti, da su našli ono što im je trebalo. Znao je da nema izlaza iz tog tunela. Znao je da će je ubiti ako uđu unutra. Došli su do kraja.

“Imaju nas Mej. Uhvatili su nas.”, rekao je.

“Molim?! Kako to misliš?”

“Gotovo je, Mej. Gotovo. Za sada.”

Gledala ga je, očima punim suza zarobljenih između kapaka. Njeno, inače napeto telo kao da se opustilo. Shvatio je da i Mej zna šta ih čeka u tunelu. Bila je u pravu – ne mogu večno da beže od njih. Na kraju, oni se bore sami protiv sebe, zarobljeni u beskrajnom zatvoru od snova stvorenom za njih.

Autor: Ejdan Siril

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.