Stajao sam sam, između dve velike srebrne Kapsule na Groblju. Znam da je bila subota, ne znam koji je bio datum. Šmrcanje nepoznate mlade žene ometalo je tišinu Groblja. S obzirom da sam sada, nakon smrti brata, bez igde ikoga, nisam osetio ni trunku tuge niti usamljenost.
Teret da imam nekog kome pripadam, je poput laganog perceta odleteo onog momenta kada sam šaku nekog kibernetičkog belog peska posuo preko Kapsule, u kojoj sada počiva moj brat.
Nakon kratkog sprovoda, vratio sam se na svoj javno prijavljeni Radijus–adresu u čijoj Stambenoj jedinici nisam boravio čitavu deceniju.
Nisam se danima prao, brijao, uredno jeo, spavao.
Nisam imao potrebu da komuniciram sa ljudima. Usamljenost mi se činila kao najplemenitije stanje duše.
Ne znam koliko dana je prošlo od moje “lične slobode” ne pripadanja, kada sam pokraj vrata, u levom uglu praga, moje Stambene jedinice, primetio crni Disk- digitalni zapis. Po modelu proizvodnje zaključio sam da mi je dostavljen odavno.
Pretpostavio sam da je to verovatno oproštajno pismo žene, sa kojom sam se dve godine dopisivao putem Mreže. Bila je deset godina starija od mene. Osetio sam neku odvratnost i gađenje pri samom sećanju da sam mogao da je volim i da sam joj tako dugo pisao ljubavna pisma.
“Možda se ubila?”.
Pomisao na to da sam je se oslobodio izazvala je u meni olakšanje.
Podigao sam disk sa zemlje i video na njemu Radijus-adresu brata.
Bio sam razočaran.
****
“Dragi moj brate,
već nekoliko meseci pokušavam da ti uđem u trag ali tvojRadijus-adrese se očitava kao neaktivan. Ne gubim nadu da si živi i da ću uspeti kad-tad da te lociram.
Kako su pre dva meseca, zatvoreni svi podzemni Tuneli, moja potraga za tvojim koridinatama je svedena na najmanju moguću meru, ali ne i želja da ću te naći i bratski zagrliti.
Nemam nikoga osim tebe. Nisam smatrao da je to važno jer nikada nismo ni bili zajedno, sve do momenta kada sam shvatio da jedinu pripadnost, imam upravo i jedino samo sa tobom.
Toga sam postao svestan nakon jednog veoma neobičnog sna.
Sanjao sam naše roditelje i nas dvoje sa njima. Zajedno smo kitili Jelku. Ceo san je podsećao na Božićno veče koje nismo nikada imali, ali je bilo poput onih Božićnih večeri, u dalekoj prošlosti o kojima smo čitali u knjigama naših predaka.
Nažalost Božićnu Jelku nisam u potpunosti mogao da dočaram u snu, jer je nikada nismo ni imali pa sam sanjao da je, kako nam je baka opisivala, velika, živa i zelene boje.
Jelku smo kitili prohromskim pločicama, raznih veličina, na nekima od njih, većih dimenzija, su bila ispisana naša imena, sa identifikacionim brojem i Radijus-adresom.
Nekoliko drugih, manjih pločica su imale ispisane dečije bolesti koje smo preležali u detinjstvu, sa latinskim nazivima, neke su sadržale čak kratka pisma, moju komunikaciju sa nepoznatim devojkama preko Mreže. Zatim, desetak pločica sa školskim ocenama-mojim, sve do jedno uredno zapisane sa brojem elektronskog dnevnika, potom bezbroj minijaturnih pločica sa kordinatama mesta na kojima sam boravio, sekunde koliko sam se tamo zadržao, i da ne nabrajam više, ukratko svaki uzdah života je bio digitalno zapisan na pločici.
Jelka je doduše izgledala blještavo, poput nebeske komete, ali meni se činilo da je ta sjajna kometa jedna velika “šarena laža”, obična Zbirka podataka-naših podataka.
Jedna pločica koja je činila sam vrh Jelke je imala samo dva slova abecede. Na njoj je bilo ispisano“AB i znak +”.
U prvi mah sam pomislio da je u pitanju neka digitalna greška, a onda sam shvatio da se radi o oznaci naše krvne grupe.
Da, svi u porodici smo imali istu“AB+” krvnu grupu, pozitivnog rezus faktora.
Ne znam zbog čega je u snu to bilo toliko važno i zašto baš ta oznaka krvne grupe ima počasno mesto na našoj Božićnoj Jelki.
Pokušao sam da je skinem sa vrha jelke, ali sam se iznenada prenuo iz sna. Preplašen i mokar do gole kože.
Nakon tog sna nisam se danima prao, brijao, uredno jeo i spavao.
Iz straha više nisam imao potrebu da komuniciram sa ljudima.
Potreban si mi.”
****
Nakon što sam preslušao bratovo pismo, neki nemir u meni me je naveo da isčupam disk iz MOB-servera, te je jedan deo diska u toj akciji ostao u plastičnoj kaseti. Besan što sam uništio glas brata, disk sam bacio na pod i počeo ne da plačem nego da iz sveg glasa urličem.
Poželeo sam da se napijem. Nisam imao u Stambenoj jedinici ni kap alkohola, jer je alkohol u bilo kojem procentu već pet godina zabranjen.
Istuširao sam se skidajući sa svog tela prljavštinu koju sam nedeljama taložio na svom telu. Legao sam u krevet i zaspao kao novorođenče.
Sanjao sam, Božićnu jelku, istu onu koju mi je brat opisivao u svom pismu, bila je zelena i na njoj su sijale poput Vitlajemskih Zvezda prohromske pločice, na kojima su se nazirale oznake i slova.
Na jednoj od pločica je pisalo da sam jedini u Zdravstvenom grafikonu moje generacije preležao “Parotitis epidemica”-zauške, koje su bile iskorenjene još pre dvesta godina od doba u kojem sam živeo. Nasmejao sam se.
Video sam jasno iskucana sva pisma koja sam preko web –skrivenog šifrarnika poslao majci dok sam bio u podzemnim Tunelima, kao i datum njene smrti i oznaku Kapsule u kojoj je bila sahranjena.
Zatim, pisma sa Mreže koja sam emotivno nadahnut pisao voljenoj ženi pune dve godine. Bila su to nežna, iskrena pisma, čoveka koji bezuslovno voli.
Potom hrpa pločica na kojima su bile bezazlene kratke poruke upućene simpatijama koje sam kao tinejdžer poslao putem Mreže nekolicini vršnjakinja, duhovite i vrcave.
Telo mi je drhtalo dok sam dodirivao vrhovima prstiju pločice na kojima su blie ispisane sve moje lokacije, kordinate, tokeni, elektronski novac sa kojim sam trgovao, tajni digitalni zapisi u šiframa Komandne vojske, serijski broj sajber revolvera kojeg sam nosio uz sebe, konfekcijski brojevi odeće, kalorije koje sam unosio na dnevnom, mesečnom i godišnjem nivou, digitalni simboli vozila, tajni brojevi satelitskih snimaka moje Stambene jedinice u Podzemnom tunelu, broj zuba u mojim ustima, razne druge za mene beznačajne gluposti na koje sam zaboravio, a neko ih je uredno evidentirao i sada su tu ispred mene prikupljene na ovim jebenim pločicama.
Unezveren, sopstvenim ukradenim identitetom, osetio sam da te “đavolje” pločice ulaze kroz moja usta, jedna po jedna i kao da se po nekoj nevidljivoj komandi ređaju jedna preko druge u mom telu praveći vakum koji je sprečavao dotok kiseonika u moj mozak.
Disanje mi je postalo otežano, te sam se sklupčao, izgubivši snagu tela, uz samo stablo Jelke.
Kapci su mi bili teški i pre nego što sam savim sklopio oči, kao kroz maglu, video sam pločicu koja je ležala na podu tik uz mene.
Na njoj je bio označen dan, mesec i godina, nisam bio siguran da li se odnosi na prošlost ili budućnost ili je to bio današnji dan, jer sam izgubio pojam o vremenu.
Sigurno je to bila Tehnička greška digitalnog zapisa.
****
Komanda grada.
Izdavanje Digitalnog Ukaza.
“ Nalaže se Komunalnoj grupi nadležnoj za Stambene jedinice:
- Hitan izlazak na teren, Radijus –adresa 35-37-PS.
- Pronađeno je beživotno telo muškarca.
- Uskladištite ga u Kapsulu. Označite Kapsulu brojem. Digitalni zapis tela-ostavite u Arhivu Zbirki ličnih podataka
- Rok za kotiranje na Berzi-standardan. Početna cena- Vaučer od 500 SL”
Autor: Vera Uzelac 2020.
About Author
