Demonik (2021) – Kako se od Orsona Velsa postaje M. Najt Šajamalanom

Postojalo je vreme kada je pomen imena Nila Blomkampa budilo uzbuđenje, pa i nadu. Sa Čapijem se činilo da je došlo do blagog zastoja, slučaj zvezde koja je zasijala prerano, ali koja će, kao u slučaju Orsona Velsa, na primer, poput vode naći svoj put i poteći opet. Najavom Demonika, pa donekle i u prvoj polovini filma, osetio te iste emocije, kao i u isčekivanju njegovog drugog dugometražnog filma Jelisej (Elysium, 2013.), ali što je više film odmicao, postajalo mi je jasnije koliko se po jutru dan uopšte ne poznaje.

Teško je opisati, onima koji to nisu posvedočili, koliko se nade ulagalo u Nila Blomkampa. Na trenutak mi je palo napamet koliko u prilog tome govori činjenica da se kada je Spajk Li pre deset godina pravio svoju listu najbinijih filmova za pogledati u istoriji svetske kinematografije na toj listi našao i Nilov prvenac Distrikt 9 (2009.), ali onda sam se setio da je prošlo nekoliko decenija od vremena kada je Spajk bio lice filmske revolucije i promena, tako da to možda nije najbolja ideja, ali hajde da to ilustrujemo ovako. Između utakmica New York Knicks-a i po kojeg flertovanja sa teorijama zavere, Spajk je isto tako pokrenuo i revoluciju u američkom nezavisnom filmu menjajući ga zauvek, adresirajući pitanja za koja studiji nisu imali hrabrosti, a može se reći i da je lično odgovoran za karijere: Samjuel L. Džeksona, Džon Turturoa, Denzel Vašingtona i mnogih drugih. Takođe je i profesor na jednoj od najprestižnijih filmskih akademija gde je ranije i sam pohađao nastavu velikana kao što su Martin Skorseze i Oliver Stoun, drugim rečima: čovek je video sve (!), i uprkos tom iskustvu (ili baš zbog njega), bilo je dovoljno jedno gledanje Nilovog prvog filma kako bi u njemu video budućnost. Ko god je u tom periodu 2010/11. kao početnik u toj oblasti, želeo da nauči neke nove trikove u Adobejevom programskom paketu za montažu i vizualne efekte, to je činio gledajući Jutjub tutorijale u desert delova, pokušavajući da napravi uverljiv prikaz kreš-zuma na svemirski brod iz Distrikt 9 kako lebdi iznad pejzaža njihovog komšiluka.

Film je bio sirov, prizeman, autentičan i uverljiv, ali se bavio velikim temama i nije bio sramežljiv da istovremeno puca naveliko i pokuša da razume ono nepoznato. To je bila dobitna kombinacija koja je na keca kupila i Piter Džeksona i Ridli Skota, koji su odmah potraživali Nilovu pomoć ne bi li radio sa njima na njihovim sledećim projektima, jer svako želi da investira u budućnost. Čak je i Eminem u jednom trenutku trebalo da zaigra u njegovom drugom filmu, zamalo vraćajući poznatog repera na veliko platno posle deset godina od njegovog prvog i jednog pojavljivanja na filmu. Majkrosoft je trebalo da zakorači u svet filma sa adaptacijom video igre Halo, koji bi ekranizovao upravo Nil. To je sve bilo pre tačno desert godina. Ako je toliko uzbuđenja i dobre volje zadesilo jednog čoveka, kako je onda moguće da u trenutku pisanja ovog prikaza, neko uopšte misli ili oseća potrebu da njegovu ličnost treba kontekstualizovati i na njega se podsetiti; ne bi li neko takav dizao prašinu samo najobičnijom najavom?

Pre deset godina da, ali onda se dogodio Jelisej koji iako jeste bio pozitivno primljen, svakako jeste ostavio značajno slabiji utisak, a odmah zatim i Čapi, koji je dobio znatno manje simpatija čak i od Jeliseja. Taj neuspeh je sve buduće panove (a bilo ih je mnogo) bacio u vodu, i nismo videli ništa od Nila poslednjih 5 godina. Sada se vraća u nezavisnoj produkciji: ponovo svedeno, sa minimalnim sredstvima, nepoznatim glumcima, i ponovo sirovo; ali umesto da se vrati u formu, Blomkamp je snimio verovatno najgovori film u njegovoj dosadašnjoj karijeri.

 

Kroz priču nas vodi Karli, koja se polako približava svojoj srednjoj dobi, ali joj poziv prijatelja iz mladosti po imenu Martin, vraća uspomene na događaje iz tog perioda koje je duboko želela da potisne. Ubrzo saznaje da je Martin bio kontaktiran od strane medicinskog istraživačkog instituta koji vrši nekakve eksperimente, i da je tokom eksperimenata video Karlinu majku koja je, nakon nesreće koja im se zadesila u mladosti, bila decenijama u zatvoru i sada se nalazi u komi, a eksperimenti se vrše nad njom. Ubrzo predsatvnici instituta stupaju u vezu sa Karli, obaveštavajući je da njena majka želi da razovara sa njom, ali ona je u potpunosti na aparatima bez moći govora, a jedini način komunikacije sa njom je putem direktne veze sa njenim umom. Zato će, kako bi uspstavili kontakt, medinski istraživači instituta načiniti volumetrijski zapis Karline pojave, praveći njenu digitalnu kopiju i smeštajući je direktno u um njene majke. Do tada smo bili pod utiskom da je njena majka slučaj psihopate, ozbiljne serijske ubice, ali kroz provđenje vremena u njenoj glavi, uviđamo da se možda ipak ne radi mentalnom stanju, već da su po sredi više demonske sile koje vuku konce.

Kao što rekoh na početku, isprva je ovo delovalo donekle obećavajuće: potencijal neuronskih mreža trenutno zaokuplja pažnju naučnika i filozofa širom celog sveta, VR tehnologija je na svom vrhuncu kao i glič estetika koja je ključan estetski motiv u ovom filmu, i bilo je vreme da im neko priđe i oneobiči ih iz jednog dugačijeg ugla i isprva Blomkap to i pokušava. Digitalizacija umskog prostora Karline majke podseća na video igre ranih dvehiljaditih, poput Simsa, koristeći ovaj izgled kao reprezentaciju sećanja koja polako odumiru, ili se mešaju i menjaju (poput fragmentacije fotografija na memorijskoj kartici kada različite fogografije počnu da se kombinuju glič efektima) odajući jedan osećaj za koji se može reći da je: uncanny. Prava sećanja koje sama Karli ima, imaju jedan distinktivan osećaj kao narativne scene pre misije u video igri ili kao da donekle evocira VHS estetiku, samo u super usporenom snimku, jasno beležeći deliće sekunde koji u njenom umu traju kao večnost (trenutak kada hapse njenu majku na priemr). U tom smislu je film donekle oneobičio kliše pristup digitalizovanju ljudi u drugi svet, sa tim nedostacima ga približavajući našim predubeđenjima o jednom takvom prostoru, ali je to daleko od inventivnog.

S druge strane, ovo je horor film o posednutosti od strane demonskih sila, žanr koji je umnogome istrošen, ali u kombinaciji sa ovom savremenom tehnologijom na trenutke deluje uzbudljivo, pogotovo kada na scenu stupe militantni medicinski hakeri-sveštenici (da, uopšte se ne šalim!). Sa ovim poslednjim reklo bi se da se radi o dobrom palpu, ali ruku na srce, ovo je loše čak i u tom ključu. Ako bismo ga ocenjivali isključivo po svojoj neobičnosti, tu nije preterano maštovit jer ne uspeva da iscrpi potencijal elemenata na kojima se priča temelji (demonska posednustost i mocap neuronske mreže).

Dva glavna elementa ovde rade jedan protiv drugih: deo o digitalizaciji i smeštanju u nečiji um, potpuno je hendikepiran i nerazrađen, a čitav katoličanski horor deo je primesom tehnologije oslabljen ostavljajući neki utisak palpa (iako je čitav film preozbiljan da bi se čitao iz tog ključa) koji nije odveden na dovoljno maštovitu razinu blesavosti da bi se opravdao kao efektan postupak. Sama priča je nejasna, motivi nisu najjasniji, likovi su puke ljušture bez identiteta, film je sam po sebi zbunjen koju emociju želi da iskomunicira u kom trenutku, na kraju nas ostavljajući bez ikakvog zaključka. Kombinovanjem oklutnog sa savremenim neuro-tehnologijama učinio je nešto gore nego da je snimio osrednji film u samo jednom od ta dva žanra. Najavio je nešto neobično, a onda nije ništa napravio od toga, u tu modlu smeštajuću najbljutaviju priču i čineći da film od sat i četrdeset četiri minuta istovremeno deluje iskasapljeno i prekratko, a u isto vreme predugačko i dosadno.

Iskreno sam želeo da mi se dopadne ovaj film, možda čak i više nego što je fer za očekivati od nekoga, ali ovog puta je Nil ozbiljno podbacio. Ranije, čak i ukoliko nije delovalo savršeno, i dalje se promišljanje o sadašnjem socio-ekonomskom trenutku mogao isčitati iz njegovih filmova, i bilo je pokušaja da se razmišlja o tehnologiji jedan korak unapred. Ovde ni taj kriterijum nije ispunio, popunjavajući praznine prostim gimicima demonskog katoličanskog horor filma, koji su odavno istrošeni. U ovakvoj postavci ni za šta se ne može reći da je vizionarski: više je Šamalanovski, i to je izgleda sudbina koju dele. Obojica su prerano bili proglašeni budućim klasicima, da bi ih to odvelo do izgnanstva iz mejstrima i nateralo ih da o svom trošku produciraju čudnjikave high concept filmove, samo dok je Šajmalan svoj brend izgradio na podvalama u poslednjem trenutku, Distrikt 9 obilovao je sa toliko teksta i podteksta o našem svetu, kao i o onom nepoznatom da nas je izgleda sve naveo na pogrešan set premisa: da je svo to obilje najava mogućih ostvarenja koja tek dolaze. Možda je, naprotiv, Distrikt 9 bio pun izobilja ne zato što čovek iza njega ima još mnogo toga da nam pruži, već je pun baš zato što nam je apsolutno sve pružio, i ne ostaje mu više ni jedan kec u rukavu kojim bi nas mogao iznenaditi. Kažem možda, zato što se i dalje nadam da nisam u pravu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.