Intervju s Vladimirom Martićem, autorom ,,Dekatona”

Goreći od želje da iskoristim novostečenu veštinu intervjuisanja na daljinu, (da, Stiv Džobs radi kao korisnička podrška u Paklu, pa me je naučio da upravljam ovom zlom koje nazivamo internetomr.) Odradio je Džobs odličan posao ,,umrežavanja” svih računara u Paklu na globalnu mrežu te možemo da se grohotom smejemo nesrećnicima iz Raja koji i dalje koriste dial-up povezivanje. Pa sam rešila da porazgovaram sa Vladimirom Martićem, pakleno dobrim autorom novoobjavljenog romana ,,Dekaton”.

SG – SOFIJA GREBENAROVIĆ, VM – VLADIMIR MARTIĆ

 

SG: Vaš ,,prvenac je skoro objavljen pod imenom ,,Dekaton”. Kako se osećate povodom jednog tako epohalno događaja za Vas?

VM: Kada je „Dekaton“ zvanično izašao u prodaju osećao sam se kao probuđen iz sna dužeg od decenije. Konačno sam mogao, pre svega, samog sebe da shvatim ozbiljno po pitanju pisanja, a tako i da se predstavim svim drugim ljudima. Bio je to dečački san pretvoren u deo stvarnosti, tačnije u put stvarnosti započet u septembru 2022. godine. Sada, dva i po meseca nakon izlaska knjige, osećam se veoma motivisanim za svaki dalji rad vezan za knjigu. Uviđam kako su mnogi shvatili sam trud, a verovatno i kvalitet, koji stoji iza napisanog dela, tako da je moje stvaralačko biće ispunjeno poletnošću. I dalje stojim na zemlji i ne menjam samodati pravac davno postavljen.

SG: Da li ste uvek imali ambicije autora i naklonost ka pisanju?

VM: Čini mi se da jesam. Čim sam naučio azbuku počeo sam da prepisujem priče iz bukvara, da bih već u četvrtom razredu osnovne škole pokušao da pišem nešto svoje po prvi put. Premda, smatram da je kreativnost moja osnovna vrlina za bilo kakvo stvaralaštvo. Jednostavno se ljubav prema slovima pomešala sa maštom uma i tako sam se, usled uticaja fantastičnih filmova s početka 21. veka, opredelio za žanr epske fantastike, naravno pod uticajem autora kao što su Tolkin, Fajst, Rouling i drugi.

SG: Možete li me uputiti u proces stvaranja kod Vas?

VM: Stvarao sam kao dete, tinejdžer i zrela osoba. Naravno, i sada stvaram, ali trebalo mi je dosta vremena da shvatim kako sam funkcionišem po tom pitanju. Smatram se umetnikom pera i trzalice, pošto sam i muzičar, i u tome nema dileme, što ne znači da sam dopustio sebi da stvaram u trenucima samo kad sam olako inspirisan. Pre mnogo godina naučio sam samog sebe da je disciplina veoma važna i da umetnik mora da poseduje vojničku predanost. Uspeo sam da zadržim nit stvaralaštva i da njen plamen gotovo stalno održavam. Uvideo sam da je sve inspiracija, aspolutno sve. I samo Ništa je inspiracija. Kao takav, umetnik čelične discipline, odlučio sam da stvorim ogroman svet „Dekatona“, svet Elganu i njen kontinent Obodai. Vodim mnoge beleške, pišem hronologije, porodična stabla, hijerarhije država, vojske, religija, kao i mnoge druge stvari… Negde se vodim njuhom neostvarenog istoričara, jer od fakulteta sam vrlo rano odustao, usled životnih okolnosti (nepovoljnosti). Konstantno razmišljam o svom izmaštanom svetu i zbog toga jednom nogom stojim u sopstvenoj mašti, što me na neki način otuđuje od naše stvarnosti.

Sremski Karlovci 15 oktobar 2022 jazbina Belih Vukova

SG: Da li ste se borili s nedostatkom inspiracije? Ako jeste, kako ste savladali ovaj vrlo nepovoljan i neprijatan fenomen?

VM: Iako sam rekao da je sve inspiracija, to ’sve’ nema istu vrednost za svaku stvar. Naravno da sam imao problema da se nateram da pišem i da sam zato morao pronaći instantno rešenje kada bih bio pred odustajanjem od kuckanja po tastaturi. Muzika je moja muza, što i sama reč kaže. Poseban izvor ideja pronašao sam u notama klasične ili metal muzike. Zato ona kod mene zauzima prvo mesto. Drugo mesto bih dao osećanjima i interakcijama sa raznim ljudima. Jednostavno, iz ovog intervjua možda dobijem odličnu ideju za prepisku između dva lika iz moje knjige, a možda i moj sutrašnji odlazak u prodavnicu po doručak, nikad se ne zna, i to je sva lepota u radu stvaraoca, spontanost gotovo lepa kao samo zaljubljivanje.

SG: Kako je došlo do objave knjige? Da li ste uvek hteli da objavite roman ili se nekako „dogodilo samo od sebe”?

VM: Oduvek sam hteo da objavim „Dekaton“ sa ciljem da bude dostupan u mnogim knjižarama širom Srbije. U početku uopšte nisam znao kako izgleda posao izdavanja i u sve to sam ušao veoma lakomisleno, bez ikakve taktike . Vodio sam se srcem i iskrenošću. Možda je to i dobro, jer nisam odustao, inače bih na samom početku digao ruke da sam znao koliko je odnos između čitaoca i autora nesrazmeran. Mnogi izdavači nisu hteli ni da čuju za moje ime, a kamoli za ono šta sam napisao. Isprva sam bio ljut i poražen, ali u potpunosti sam shvatio njihovu tačku gledišta. U jednom trenutku hteo sam samo da pišem. Izdavanje knjige me nije zanimalo, sve dok me Strahinja Martić nije povukao iz mraka demotivisanosti u osnivanje Udruženja „Codex“ kako bi ova knjiga ugledala svetlost dana.

SG: Zašto ste izabrali baš ovog izdavača?

VM: U Udruženju „Codex“, na neki način, ja sam svoj gazda. Iako sarađujem sa stručnim ljudima, koje moram da slušam kada imaju šta da poprave zarad dobrobiti same knjige, uspeo sam da ostvarim prvobitnu zamisao oko izdavanja „Dekatona“ i sopstvene afirmisanosti. Od početka sam uvek radio više od samog pisanja. Mislim da je bilo sasvim prirodno da udružim snage sa rođenim bratom, jer on je pokazao veliku volju da „oživi“ ovu knjigu. Uz pomoć drugih ljudi zajedno smo izdali knjigu započevši dekatonsku sagu. Iako sam ja napisao tu knjigu, bez Strahinje, ona bi ostala (svih 7 delova) na prašnjavim policama u mom stanu sve do moje smrti, jer sam stvarno u jednom trenutku života izgubio volju da je iznesem na svetlost pred ostale ljude.

SG: Kako izgleda dan promocije Vašeg romana za Vas?

VM: Mi, iz Udruženja „Codex“ se od prve promocije u Novom Sadu trudimo da „Dekaton“ predstavimo sa svim šta možemo ponuditi. Pored razgovora o samoj knjizi tu je i muzika pisana za pesme iz knjige. To možda nije uobičajeno, ali mi smo se osmelili da sviramo i pevamo na našim promocijama. Isto tako, kovač iz Sremskih Karlovaca, Nemanja Apatović, iskovao je mač Očnjak koji je opisan u romanu kao oštrica glavnog lika Taratarna. Volim publici da predstavim i taj mač. Želim da im pokažem kako i izmaštanost može biti stvarnost, ili barem jedan njen deo. Knjiga je obogaćena i mapama, kao i ilustracijama. Sve to doprinosi samoj promociji sa glavnim ciljem da gosti budu zadovoljni, neovisno o tome što će kod knjige uvek biti najvažnija reč. Iz moje discipline i kreativnosti uvek se rađaju nova okrilja prenešena na delovanje celog Udruženja i kao takvi, dokle god možemo, trudićemo se da damo više sceni.

Nek Vam živi ime i slava, Vladimire! Pozdravlja Vas vaša novinarka do narednog puta.

About Author