Lazar Komarčić – Kosmolog naše čaršije

Da li je zaborav ljudska kob? Da li je nipodaštavanje umetničke slobode legitimno pravo svakog akademski prihvaćenog „stvora“? Veoma je interesantno da se u istoriji ljudskog razvitka, na vodećim položajima, uvek nalazila neka skupina sujetnih i ozlojeđenih ljudi koja je želela da dokaže nešto suprotno i da minorizuje stvaralaštvo, polet i nadahnuće ljudi koji su stvarali. 

 „San“ svakog naučnika, stvaraoca, pisca ili bilo kog pronalazača je da umre u samoći, napušten od svih, gladan i bezmalo zapažen, jer osobe koje bi trebalo da ga prihvate ne mogu ni same sebe prihvatiti svakog jutra kada se pogledaju u ogledalu, bilo to nekada, bilo to danas.

Moć pisane reči je jedno toliko moćno oruđe, koje i nakon proteka mnogo vremena može da uzdrma duh čovečji, a pritom vaskrsne zaboravljene. Jedan od ljudi u moru onih kojima za života nije pružena čast za ono što su uradili je i naš davno zaboravljeni i samo među odabranom nekolicinom ljudi poznat gospodin Lazar Komarčić Komarica. 

 Ne samo gigant od pisca, već i osoba, koja je u svom vremenu proživela svu golgotu jednog srpskog mladića koji je u Blakanskim ratovima izgubio sve prste na desnoj šaci i koji se i nakon tog velikog gubitka naučio pisati levom rukom, dok je desnu toliko izveštio da je mogao koristiti u svakodnevnom životu. 

 Osoba koja je uvela dopisno novinarstvo u Srbiji, osnivač nekoliko časopisa među kojima je najznačajniji „Videlo“. Uništio je celo svoje stvaralaštvo a njegov rad je bio skrajnut ne samo objavom romana „Jedna ugašena zvezda, već i smenom kraljevskih porodica, gde su mu Karađorđevići sve oduzeli i gde se ubrzo nakon svega toga i upokojio. Bio je velika pristalica porodice Obrenović.

 

Rođen je u selu Glog kod Priboja 1839. godine. Bio je rame uz rame sa svojim savremenicima Žilom Vernom, Herbertom Džordžom Velsom, Kamijem Flamarionom, ali dok su svi sem njega i Dragutina Ilića rehabilitovani i koji su povratili svoj, ne samo ugled, več su uvršteni u svetskim enciklopedijama kao ”začetnici žanra naučne fantastike“. Lazar Komarčić i Dragutin Ilić su uspešno zaboravljeni, ne samo od strane većine stanovništva, već i od strane akademskih krugova, gde naši akademici i nakon sto godina još uvek „umaču keks u čaj“ i čekaju dan kada će biti izneti zajendo sa svojim stolom koji su zauzeli na svojim katedrama i kao fosili sa zastarelim umovima još uvek obitavaju na našim univerzitetima.

Međutim, moramo konstatovati da, dok se držao pukog realizma, sa primesama krimi priče  koja je prekopirana iz francuskog miljea, je označavala put uspeha, jer je um tadašnjeg čitaoca, koji se nije promenio ni do dana današnjeg bilo sve što je potrebno da bi se ostvario uspeh. Naime njegovo delo „Kant našeg dobaje i nagrađeno od strane Srpske kraljevske akademije nauka 1893. godine, i kasnije i preimenovano. Komisija je ustanovila da naziv dela nije prikladan, tj. da je nezgodan, tako da je pisac promenio naziv u „Jedan razoren um. Ova nagrada je uvela pisca na velika vrata i ovakva vrsta nagrade je bila par ekselans tog doba. Nakon priznanja u društvu i pisanju još nekih dela od kojih su: “Dragocena ogrlica“ , „Dva amaneta“, „Moj kočijaš“, ukupno je napisao osam romana koji ga označavaju kao velikog spisatelja svog vremena, jer se zna da se za taj period vezuju kratke pripovetke i priče i da je pisanje romana u ovolikom obimu bilo veoma retko. 

Izlaskom ilustrovane knjige „Jedna ugašena zvezda1902. godine, može se reći da se gasi i njegov stvaralački duh. Sam izlazak dela izazvao je u akademskim krugovima podsmeh, nipodaštavanje i neprihvatanje ovog kapitalnog štiva od strane uže i šire zajednice. Pod terminom uže zajednice mislim na akademike, dok je običan narod još uvek bio ograničen i veoma površan, tako da i nije mogao da shvati vrednost ovog dela. Gospodin Komarčić se u ovoj knjizi pozivao na sve do tada njemu poznate stvari i činjenice iz kosmologije, koje su bile javno priznate ili do kojih je sam istraživanjem došao. U samom romanu, je u neku ruku i sam predvideo šta će se desiti na beogradskoj čaršiji kada se budu pustile u etar, do tada neshvatljive informacije, koje opovrgavaju verovanja prostodušnog naroda. Naime gospodin D.S. održao je predavanje o vaseljeni i pokušao narodu da objasni da je ono što vidimo samo jedan atom onoga što zapravo postoji. Da se nešto rađa, a nešto gasi, da naš univerzum živi i da mi nismo jedina stvorenja koja su bogomdana i jedina koja su se razvila u celoj galaksiji. Kako bi rekao :„Neizmerno krilo vaseljenino to je, u jedno isto doba, i kolevka i grob bezbrojnim svetovima, što se neprestano rađaju i mru…“  Naravno kako i biva, nakon opsežnog predavanja gospodina D.S o sunčevom sistemu i galaksiji, šta je narodu drugo preostalo, nego da zaigra i zapeva, ipak je to previše za jedan mali um, a i kome su potrebne takve informacije? Ova paralela koju je napravio sa vremenom u kom je on živeo, oslikava odraz srpskog društva i njegovog  kapaciteta i mogućnosti poimanja stvarnosti. Nakon svega toga glavni akter odlazi kući gde se, nakon što je otišao na počinak, možemo reći astralno projektovao iz svog tela i gde je upoznao duha koji se ovaplotio u liku Laplasa, koji ga vodi na put po vaseljeni gde se pisac rukovodi egzaktnim podacima koje je u tom trenutku imao i čitaocu predočava zapravo pravo stanje sunčevog sistema, položaja zvezda. Naravno kada ga duh odvede do jedne male mrlje, za koju će se ispostaviti da ima na hiljade sunaca i da postoji jedna planeta po nazivu Arudža-Darin na kojoj se nalazi grad Gomora gde su ljudi izumrli pre 28 miliona godina. Da bi se ceo koncept ovog njegovog opisa shvatio, on želi da povuče paralelu, koja nas navodi na to, da, ako nastavimo da živimo istim stilom, nastavimo da budemo gordi i da težimo ka individualnosti, a ne ka kolektivnosti i kolektivnoj svesti, da samo hodimo ka propasti, kao i svaka civilizacija koja je postojala pre nas i koja će postojati posle nas. Jer čovek je jedna čudna tvorevina, veoma kvarljiva, sa tragovima anđeoske čistote. Pitanje da li ćemo tu čistotu koju svako od nas nosi u sebi, ikada dotaći, ali ne kao pojedinci, već kao kolektiv. Kao i Ilić, Komarčić je isto bio upoznat sa teozofijom i sa novim pogledima na svet i razumevanju postojanja. Međutim, ostao je kao jedna kapljica koja se upravo izlila u more oslepljenih ovozemaljskim.

Naravno samo detaljno opisivanje grada, statua, biblioteke nas približava i oživljava grad u potpunosti u našim umovima, a završetak je buđenje glavnog karaktera uz neodgovorena pitanja koje je imao na um. Komarčić je u svom delu pokušao da objasni i postojanje boga kroz sve što postoji, da postoji božji dodir kroz svaku česticu, kroz sve što je postojalo, što postoji ili će tek dobiti svoj oblik postojanja. Uprkos izuzetno sporom razvoju situacije i priče, i loše dinamike samog romana, moramo se složiti da ono što je on napisao pre 100 godina mori i čoveka današnjice koji se pita! Koji se pita kako da promeni stvari, kako da promeni svet oko sebe i kako da ovaj svet dobije jednu utopijsku putanju. Ovo je jedno kapitalno delo koje je ne samo nastanak naučno-fantastičnog sveta, već jedne duboke filozofije, koja nas mora vratiti na pravi put, da shvatimo da fantastika nije „kliše“ već da je jedna ozbiljna tema koja treba da podstakne ljude na duboka razmišljanja, a ne zadovoljavanje svojih unutrašnjih potreba da glavni junak pobedi zle sile!

 Naravno pored svega toga mora se napomenuti horor priča ili da je bolje nazovemo protohoror pričom, koja je objavljena u pripovetkama pod nazivom „Šah-mat“, gde je radnja smeštena u bolnici i gde bolesnik kome otkucava vreme igra svoju odsudnu partiju protiv najgoreg protivnika – protiv same smrti. Naravno treba videti ko će pobediti! A takođe i kako je predstavio odlazak sa ovozemaljskog sveta u nešto što ni dan danas ne poznajemo.

 Uprkos svemu ovome, svim znanjima i informacijama koje posedujemo, ne samo o ovom sjajnom piscu, nego i drugima, još uvek se ništa ne dešava na planu njihovog legitimnog predstavljanja u srpskoj književnosti, jer jedino ozbiljnim štivom i čitanjem ozbiljnih dela možemo uzdići sebe do  tačke gde ćemo postati bića koja će misliti bolje, ne samo o sebi, već i o drugome i gde ćemo se potruditi da ovaj svet učinimo boljim mestom.

Ovakva dela i ovakva filozofija moraju imati svoje mesto na samom vrhu, uprkos nedostacima, ali sama filozofija potire sve to i pokazuje svrhu čitanja – „zapitajmo se“.

Nadam se da nećemo dozvoliti budućnosti da mnogi veliki umovi ostanu zaboravljeni. Negujmo naše i negujmo kvalitet, jer ga imamo u izobilju.

Šah-mat! Zaori se po sobi. Ja se okrenem…”


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.