Online prelistavanje – Mesečev ratnik 58-59

Predstavljamo vam novu rubriku AVKF knjižare – Online prelistavanje, u okviru koje ćemo vam predstavljati odlomke naših izdanja.

Mesečev ratnik je prvi roman u novouspostavljenoj ediciji epske fantastike „Zov heroja“.

Po povratku u svoje nekadašnje namesništvo, Ezgild izgnanik, nekadašnji baron od Aranaha, suočen je sa neočekivanim izborom. U svetu u kome se neprestano ispituje dužnost, hrabrost i odanost, sudbina često ima planove koji se snažno suprotstavljaju našim. I dok pratimo priču Mesečevog ratnika, mi u stvari pratimo priču nas samih, i preispitujemo sopstvena osećanja i izbore. Ovaj roman, za razliku od većine domaćih ostvarenja iz istog žanra, ima idejnost. Kao veliki poznavalac književnosti, autor je svestan da je svako književno delo pre svega o ljudima, a ne o zanimljivim događajima ili stvorenjima; značaj ovoga ne može se dovoljno podcrtati. Roman predstavlja sjajno antiratno štivo: uspešno se demaskira sjaj i bljesak rata i otkriva se njegovo naličje. Mijatović ne uzdiže rat, već ga raskrinkava na sebi svojstven način, kroz alegoričnu priču o Ezgildu, Mesečevom ratniku, čoveku koji je upoznao sve plodove ljudskih sukoba i u sukobu je sa samim sobom i prošlošću koja ga progoni. Ta unutrašnja bitka traje uporedo sa spoljašnjom, koja se vodi sa predstavnicima države koja je pokorila Ezgildovu pokrajinu; prateći dileme i sumnje protagoniste, u njemu kao da vidimo borbu samog autora, koji želi da nam pokaže da nisu bitni zmajevi i vilenjaci, svemirski brodovi, vampiri i vukodlaci, već ono što je sa njima urađeno.

Roman poručite OVDE.

 

Stefan Mijatović Mesečev ratnik (odlomak)

 

– Gospodaru, pogledajte tamo! – uzviknu kapetan Gunenfen pokazujući na maleni prolaz između dva šanca arejske vojske, udaljen gotovo tri kilometra istočno od njih. Duga kolona arejskih konjanika kasom je išla ka gradu. – Da li ono Arejci pokušavaju da jurnu na zidine konjicom?

Stajao je na petnaest metara visokom bedemu grada. Aznor, tako se zove, prođe mu kroz glavu. Prestonica i ponos. Bilo je prelepo, vedro jutro, koje je pokazivalo da će biti vreo dan. Već je osećao toplotu u oklopu. Pogledao je kroz dugi durbin i video kolonu od dve hiljade konjanika kako ide prema jednoj od kapija na istoku. Pomerio je durbin prema kapiji i izoštrio. Umesto sivih barjaka Levanona, sa belim, bradatim starcem, vijorili su se bele, ali prazne. Hladan znoj mu obli vrat i čelo. Imao je osećaj da će se srušiti, kao da ga je sam oklop držao na nogama.

– Za milost Starčevu! – prošapta. – Zašto, crni Olfene. Zašto?

– Gospodaru – prozbori Gunenfen – ne razumem. Šta se…

– Povlačenje!!! – zaurla svojim vojnicima – Gunenfene, šta bleneš koji moj, naređuj povlačenje prema Citadeli!

– Ali, ne razumem, šta se događa?! – Šta se događa? – ponovi besno, strgavši bojni rog sa kapetanovih grudi – Ono kopile od Olfena nas je izdalo i otvorilo kapiju Arejcima. A ja nemam nameru da budem uhvaćen spuštenih gaća.

Prineo je rog ustima i kratko dunuo tri puta. Gotovo svi kao jedan, Aranasi koji nisu čuli naređenje, potrčaše prema izlazima na bedemima. Baci rog nazad kapetanu.

– Lukonoše! – prodra se još jednom i pedesetak glava se okrenu. – Hoću da pokrivate istok – pokazivao je rukom. – Istok! Razumete?

Strelci potrčaše prema istočnom izlazu. Posle tri duga minuta, tokom kojih je srce htelo da mu iskoči iz grudi, vojnici su promarširali u dve grupe, kroz ulice prema Baleanorovoj citadeli. Manja, istočna, sastojala se od pešaka i strelaca koji su pokrivali ostatak. Pozadinu je držao sam sa svojom pratnjom od trideset konjanika.

– Gunenfene, koliko još do Citadele? – upitao je nervozno.

– Malo manje od pola kilometra, gospodaru – odgovori Gunenfen računajući u glavi – Pet-šest minuta. Imamo sreće pa smo najbliži Citadeli. Ali put je uzbrdo. Možda deset minuta, ali ne više.

– Znam, znam – promrlja odmahujući glavom. Aznor će pasti, prođe mu kroz glavu. Izdani smo. Najgori košmar koji je mogao da ga zadesi, zadesio ga je… – Kolfene – okrenu se poručniku – Gledaj manju grupu. Ako vidiš Arejce, dva kratka zvuka. Jasno?

– Jasno, gospodaru – poručnik je brzo salutirao istovremeno okrenuvši konja.

Išli su teškim korakom, ali ne i sporo. Posle nekoliko minuta, tokom kojih je dva puta izgubio osećaj za vreme, stajali su na trgu pred Citadelom. Sjahao je sa konja i progurao se kroz vojnike.

– Oj! – povika – Ima li koga u toj ruševini?

Narednik kraljeve vojske se pojavi na bedemu:

– Reci, gospodaru. Kako ti mogu pomoći?

– Aznor pada pod Arejce! – uzviknu – Ne smemo predati Citadelu bez borbe!

Čak i sa udaljenosti od trideset metara, mogao je da čuje glasovekako se prepiru. Sačekao je nekoliko trenutaka, a zatim zaurla:

– Ako ne otvorite u roku od jednog minuta, zauzeću Citadelu silom! Strelci! Na moj znak ospite paljbu po bedemima!

Podigao je ruku. Strelci napeše lukove. Čekao je desetak, petnaest sekundi. Ali onda drvena vrata okovana gvožđem zaškripaše i počeše da se otvaraju. Spusti ruku i nasmeja se od olakšanja. Ovo je bilo za dlaku, osećao je. Ušao je u Citadelu i stao u dvorištu, čekajući nekoga od oficira iz utvrde da mu preda raport.

– Ezgilde! – začu poziv, ali udaljen. Okrenuo se da vidi ko ga to zove, ali sve što je video bilo je kako se boje rastapaju.

– Ezgilde, probudi se – glas mu je bio poznat. Polako otvori oči. Faldor? Držao ga je za mišice i tresao. Kroz prozor dopiralo je slabo crvenkasto svetlo. Kao da gore vatre u daljini.

– Šta, za ime… – poče, tresući glavom da bi odagnao san. Faldor ga prodrma jače:

– Selo gori. Mislim da smo napadnuti.


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.