Miraž – Psihološki teror pustinjske strave

Pre nekoliko nedelja sam se prvi put susreo sa Mladenom Đorđevićem, autorom sjajnog horor romana, Miraž. Osim što sam video nekoliko kratkih prikaza i pohvala na internetu, nisam imao pojma šta me čeka. Shvatio sam da je u pitanju nekakav pustinjski horor koji u sebi ima military aspekte priče i geopolitičke prikaze svetskih dešavanja u određenom periodu, što mi je dalo prilično nejasnu sliku o tome šta ću čitati u narednih dana. Prijatno druženje i razgovor sa Mladenom su mi u velikoj meri razbistrili percepciju i shvatio sam da se radi o autoru koji je dubinski istražio stvari kojima se bavio u tom trenutku i koji je maksimalno otvorenih shvatanja kada su u pitanju sugestije, rešavanje dilema u vezi toka radnje, ili izgradnje likova. To mi je bilo dovoljno da shvatim da definitivno želim da Miraž pročitam veoma pažljivo.

Ispostavilo se da sam u pravu i da me instinkt nije izneverio. Nekoliko dana nakon čitanja, kada su se mentalni tokovi malo slegli, ali još uvek svežeg pamćenja, rešio sam da se ponovo vidim s Mladenom i u prijateljskoj atmosferi najbolje niške pivnice, Ministarstvo, uradim intervju. S obzirom na to da su moja pitanja ista ona koja bih postavljao sebi (i autoru) da sam hteo da uradim prikaz knjige, ja ovde neću davati dalje sudove i pustiću da se moje nedoumice oko knjige i opširne teme koje se autor dohvatio pretoče u konkretna pitanja i tako čitaocu na najbolji mogući način razotkriju deo jednog složenog, ali sjajno prostudiranog mehanizma strave u sasvim specifičnom ambijentu. Budite spremni da se uhvatite u koštac sa monstrumima geopolitičkih interesa, iza kojih se postepeno otkrivaju mnogo veće i realnije himere, kao i nešto što vreba čovečanstvo sve vreme, beskrupulozno naplaćujući u krvi svoju misiju na Zemlji.

Sklizović: S obzirom na to da već imaš iskustva u objavljivanju, Miraž se ne može nazvati tvojim prvencem, ali je svakako prvi horor roman koji si ponudio čitaocima. Štaviše, radi se o jako dobrom horor prvencu. Ja uvek volim da, na početku razgovora, pokušam da pronađem neko jasnije žanrovsko određenje dela o kojem pričamo. Recimo da je moja preliminarna odrednica „ratni SF-horor, baziran na kosmičkoj stravi“ sa elementima mitologije. Zvuči kao dosta toga odjednom, ali je to zapravo jako dobro upakovano i kompaktno deluje, a čitaocima će biti jasno kada krenu u tvoju pustinjsku avanturu. Mene interesuje kako bi ti žanrovski odredio Miraž?

Đorđević: Nisi mnogo daleko od tačne klasifikacije Miraža. Ja sam imao iskustvo u komunikaciji sa čitaocima u vezi Svetioničara (trilogija, pisana pre Miraža) gde su mnogi od njih pokušavali da mu odrede žanr, zato što je imao mnogo različitih upliva, tako da je ispao, na neki način – žanr za sebe. Što se Miraža tiče, on jeste survival, ali ga ja baš ne bih nazvao ratnim, jer je, prema mom mišljenju, ratni survival recimo nešto o vijetnamskom, ili nekom sličnom ratu, negde gde se više sukobljenih strana bore do istrebljenja. Miraž definitivno jeste neka vrsta survivala, klasičnog horor survivala, s tim što ima i kosmičke strave, istorijske fikcije, malo i mitologije. Da bih izbegao klasično horor brendiranje, ja sam svoju knjugu žanrovski odredio kao Psihološki teror, sa elementima kosmičke strave i survivala.

Sklizović: Sledeće moje pitanje je u vezi tvog stava koji si izneo prilikom našeg prvog susreta. Ti si mišljenja da, u suštini, nema mnogo novih priča, već uglavnom starih, ispričanih na nov način. Nije da se u potpunosti slažem sa tim, naročito u vezi Miraža, jer mi se čini da si uspeo da napraviš dobru simbiozu različitih elemenata i samim tim nešto autentično. Pre svega, zbog pustinjskog okruženja. Kako si došao do pustinje kao postavke i koji su ti bili uzori kojima si se vodio kada si osmišljavao mizanscen za onu zajebanu rokačinu na kraju knjige?

Đorđević: Što se tiče pustinjskog setinga, ja sam veliki fan Herbertove Dine i Linčovog filma. Prikaz pustinje u filmu mi je delovao tako nestvarno i divno da je ostavio veliki utisak na mene. To je kao da gledamo nešto što je nekada bilo more, samo što je sada more peska, neistraženo i mistično. Takođe, kada sam gledao prvi put Predatora, zapitao sam se zašto niko nije stavio slična dešavanja u pustinju. Zašto svi beže od pustinje kao narativnog elementa koji može da posluži kao deo neke dobre ideje. Video sam da toga fali u filmovima, pa sam rešio da se upustim u to, kad već niko drugi nije. Kada sam kretao da pišem Miraž, vodio sam se činjenicom da nema pustinjskih horora, a ako ih i ima, uglavnom su u pitanju savane, u Arizoni, Australiji i uvek je to delovalo nedorečeno. S druge strane, element pustinje se donekle vezivao za piramide, ali nije se išlo dalje od toga. To je takav kliše da imam utisak da se piramide same od sebe ruše od tolikog korišćenja, više nego od zuba vremena. Za mene je pustinja bukvalno jedan neistraženi entitet, živ sam za sebe, koji nudi toliko toga da neko samo treba da se odvaži da piše o tome. Lavkraft je to brilijantno uradio sa Bezimenim gradom, od čije priče me i dalje, posle toliko godina, podilaze najuzbudljiviji žmarci.

Sklizović: Interesantno mi je da si izabrao baš Libiju i njen krajnji jug kao centar dešavanja Miraža. Auzu pojas i granica sa Čadom jeste trusno područje koje si ti dodatno oslikao istorijskom fikcijom koja se naslanja na neke stvarne događaje. Mene interesuje da li je Libija tvoja lična inspiracija, ili je omaž pukovniku Gadafiju i prijateljstvu sa SFRJ, budući da je priča smeštena u to vreme?

Đorđević: Pre svega, tražio sam zemlju koja ima najviše čistog pustinjskog prostranstva na svojoj teritoriji. Znam da to nije baš Libija, mislim da Etiopija ima više pustinje u svom sastavu, ali fora je bila u tome što su te zemlje bile politički, uslovno rečeno, mirne, jer nisu imale konflikata sa zemljama u okruženju u periodu o kojem sam pisao. Uzeo sam Libiju iz razloga što je dobrim delom pustinjska, a u tom periodu je bila u ratu sa Čadom, u pograničnom Auzu pojasu. Zatim, dostupnost podataka za istraživanje je, takođe, bila na strani Libije. Osim toga, Libija je istovremeno sarađivala i imala tenzije sa Zapadom što je bila dobra međunarodna povezica koja mi je trebala. Pukovnik Gadafi je tu kao jedan veoma harizmatičan, ali u isto vreme i enigmatičan lik čija je pojava u knjizi odlično legla na saspens koji sam gradio. Nešto poput centralne cigle u građevini, oko koje sve ostale gravitiraju. Tu su Jugosloveni; Amerika koja je sarađivala sa Gadafijem u vezi nafte; granica sa Čadom (nekada francuskom kolonijom) koja mi je dozvoljavala da ubacim Legiju stranaca u priču; Italija, kojoj je pak Libija bila kolonija; Engleska, koja uvek ima interese kao bivša kolonijalna sila. Jedino je Japan bila neka vrsta pokušaja da se probijem na Istok i proširim priču i na taj deo sveta. Naravno, SSSR je tu jer je Libija, iako arapska zemlja, u to vreme usvajala dosta od sovjetskog modela socijalizma. Libija je bila poput hobotnice koja je povezivala sve te zemlje i uticaje…

Sklizović: A pukovnik Gadafi je zapravo glava te hobotnice, kako sam barem ja doživeo?

Đorđević: Hahaha, tako nekako. Uostalom, možemo li zamisliti bolju glavu hobotnice od Gadafija, za taj period? Sada kada se osvrnem na vreme i dešavanja iza nas, čini se da sam nesvesno želeo i da odam poštu tom velikom čoveku koji je nepravedno svrgnut s vlasti, a sa njim i Libija gurnuta u nesagledivi ponor. Verovatno isti onaj ponor u romanu…

Sklizović: Napravili smo dobar uvod koji se tiče geopolitičkog momenta u Miražu. Libija je oduvek bila interesantna u geopolitičkom smislu, naročito velikim igračima na sceni u vreme u kojem se tvoja priča odvija. Moj utisak je da si ti upotrebio geopolitiku kao svojevrsni katalizator strave. Da li je to baš tako kako sam skontao, ili si prosto koristio geopolitiku kako narativnu alatku?

Đorđević: Ipak je više momenat priče i setinga. Hteo sam da dve zaraćene strane razdvojim i dam centralnoj lokaciji malo prostora za disanje. Odnosno, hteo sam da likove stavim usred ničije zemlje, a da budu okruženi tim ratnim vihorom i geopolitičkim pritiskom. Kao vatreni obruč koji se iz dana u dan sve više sužava i davi. Geopolitika je meni jako bliska, volim je i privlači me, pa sam iskoristio taj adut kao pomoć u pisanju. Osamdeseta godina je bila obeležena mukotrpnim događajima, a u Čadu je vladalo apsolutno rasulo. Vojska i vlada su se fragmentirale na toliko delova da se više nije znalo ko za koga radi. S druge strane, to sam iskoristio kao jedan od fragmenata za narativ. Ipak, glavna tema svakako nije geopolitika već psihološki teror. Tako da sam geopolitički momenat držao sa strane, ali dovoljno blizu da stvorim pritisak. Ona je zaista u ulozi vatre koja neumitno krčka stvari u loncu pustinje.

Sklizović: S obzirom da se radi o sudaru uobičajenih koncepata ljudske racionalnosti i moralnosti sa nečim što se smatra nepoznatim, sa kosmičkom stravom lično, imamo dosta mešanja mitološkog, kosmološkog i magijskog. Takva kombinacija tvori specifičnu formalnu logiku nepoznatog, suprotstavljena racionalističkoj i humanističkoj logici zapadnog sveta. Da li si ti tu logiku nepoznatog ostavio kao zagonetku koju likovi, pa i ljudski rod, treba da reše kako bi preživeli na dalje?

Đorđević: Mitološki element narativa je bio neophodan pre svega zbog okruženja. Arapske legende i mitove nije mnogo autora koristilo na Zapadu, nisu im posvetili mnogo pažnje, a radi se o raskošnim mitovima. Od šejtana, džinija, ifrita, gulova… uvek je u pitanju jedan proganjajući aspekt demonske duhovnosti koji je kroz epohe možda menjao svojstva i obličja, što mi je pomoglo da napravim glavne okosnice i paralele. Recimo, način na koji su stari Arapi doživljali biće o kojem pišem. Druga stvar, kosmološko. Kao veliki fan Lavkraftovih dela i imaginacija, želeo sam da na neki način raspolutim čitaoca i ostavim mu mogućnost da odabere da li će priču doživeti kao mitološku, ili kosmološku, poput SF-a. Recimo, imamo Paolu koja je zaljubljena u mitologiju i okultno, na neki način je vernica, dok je Denis astronom koji voli činjenice, pre svega, i želi da veruje u nauku.

Sklizović: Nešto poput sudara praznoverja i nauke?

Đorđević: Upravo. Nisam hteo da dajem svoj vrednosni sud, već da čitaocu ostavim da odabere s koje od te dve strane će prići biću koje opisujem. Neka čitalac odluči u šta će da veruje, ja sam mu ponudio dovoljno razloga za obe opcije.

Što se magijskog dela tiče, taj element je najmanji, ali ga ima. Naročito u ključnom momentu, kao šlag na tortu. Ja sam odrastao na tim pričama i želeo sam da provučem kroz narativ upravo magijski momenat kao final touch priče. Jer, ako verujemo u postojanje mitoloških bića, recimo da je Lilit postojala, ili Pazuzu, makar u nekom obličju, onda definitivno moramo verovati i u magiju, inkantacije, bajalice… Toliko zapisa ima o Molohu, da se u krajnjoj liniji ipak moramo zapitati, da li je on zaista plod praznoverja starih naroda ili stvarnost o kojoj su isti ti narodi pisali?

Sklizović: Postoji jedno pitanje koje se nedvosmisleno provlači kroz tvoj roman, a to je pitanje koliko je ljudski rod spreman da učini, kakvu cenu da plati zarad neizvesnog opstanka na Zemlji. To za sobom povlači i pitanje prirode saveznika i načina na koji ih doživljavamo. Deluje kao da je potrebna ultimativna žrtva da bismo uopšte opstali. Da li si imao na umu da čitaoca staviš u situaciju da se zapita koliko je spreman da žrtvuje zarad opšteg dobra?

Đorđević: Kao dete SF-a, kao ljubitelj astronomije i svega onoga što je na neki način izvan naše planete, mogu samo da kažem da mi možemo da razmišljamo samo kao ljudi. Odgovore na ta pitanja nećemo znati dok ne dođe do prvog kontakta sa vanzemaljcima. Ja mislim da ljudi nisu sremni za takav susret. Svedoci smo epidemije virusa korona koja nas je snašla, globalnog haosa, ludila i paranoje koji su proistekli od nje. Imajući to u vidu, može se reći da neznanje rađa strah, a neznanje je kao zaštitni kavez iz kojeg ne želimo da izađemo. Nas najviše plaši ono što ne znamo. Uvek je tako bilo kroz istoriju. Neko je rekao da bi prvi susret ljudi i vanzemaljaca protekao na isti način kao susret Kolumba i domorodaca. Čak i danas, kada vlada neka vrsta slobodnog razmišljanja i pristupa stvarima, mislim da ljudi nisu spremni jer bi to iz korena promenilo celokupno naše shvatanje sveta. Uzdrmalo nauku, pa i religiju na način na koji ona nije spremna da se nosi. Kao kada bi neki ludi majmun uzeo taj naš kavez i krenuo da ga drma. Mi ne znamo da li tim drmanjem želi da nas probudi ili uplaši. Sami smo sebi najveći protivnici jer nismo spremni da prihvatimo da postoji neka druga civilizacija koja razmišlja drugačije. Načelno tvrdimo da jesmo, ali odjednom ne bismo više bili tako posebni u svemu. Ne bismo se više doživljavali jedinstvenima, po shvatanju da imamo kosmičku braću i sestre.

U knjizi je, u tom smislu, geopolitička trka predstavljena kao želja da upravo nešto u tom smislu promenimo i naučimo nešto novo. Možda su načini surovi, ali je stvar u tome da želimo nešto da naučimo. Tu se javlja problem da li to želimo iz sebičnih, političkih ciljeva, ili želimo dobrobit celom čovečanstvu. To je upravo ono za šta si rekao da „vrišti“ u knjizi, ali taj vrisak je nem i sveprožimajuć. U tome se gubi i spoznaja za onim što zaista želimo. Možda smo tu i lutke na pozornici koje misle da znaju šta rade, dok ih drugi upravljaju. Mi želimo da stvorimo mit da nešto tamo postoji, makar bili u krivu. Ni sam ne pretendujem da dam tačan odgovor na ta pitanja, već samo da iznesem svoje mišljenje i vidim ko će sa njim da se složi.

Sklizović: Ja sam na svoja pitanja dobio odgovore i zadovoljan sam. Nadam se da će se i čitalac naći i snaći i dati nam svoje povratne informacije. Hteo sam da pitam još, da li spremaš nastavak? Lično ga priželjkujem na neki način jer smatram da je ovo jako dobro prošlo svoje vatreno krštenje. Budući da se u tvom horor prvencu vidi jedno sistematsko i dubinsko istraživanje, što nije česta pojava kod novijih autora, interesuje me da li si planirao da Miraž staviš u drugačije okruženje i bliski susret treće (pa i četvrte) vrste obradiš na neki drugi način?

Đorđević: U početku sam želeo da napišem knjigu koja će biti celovita, bez nastavaka. Imao sam pre toga trilogiju Svetioničar i nisam želeo da pustim svoje čitaoce da čekaju na izlaženje nastavaka. Međutim, kako sam se približavao kraju Miraža, osetio sam da ne mogu da pobegnem od svoje prirode. Uvek ima prostora za još. Ovu priču je moguće istražiti na drugi način, kroz drugačije perspektive, drugačiji seting. Da kostur ostane isti, ali da duša dela bude drugačija. Tako sam ostavio prostor da možda naredni deo bude na Arktiku, da malo istražim druge biome. Od džungle, do polarnih oblasti. Eskimi na Arktiku su na neki način paralela pustinjskim narodima, nomadima, sa svojom mitologijom koja, između ostalog, i pominje bića slična ovom o kojem pišem u Miražu. Recimo, naselje Roanok je dobar primer početne tačke istraživanja. Centralna tema Miraža je bio nestanak sovjetskih alpinista u Uralu, za koje se ni dan-danas ne zna šta se tačno desilo i kako su skončali na misteriozan način.

Ja sam siguran da ću u jednom trenutku da nastavim ovu priču, sa drugačijim zapletima, ali da glavna tema ostane ista, samo drugačije ispričana. Želim da pružim čitaocima jednu novu vrstu, novi modalitet straha. Ambijent je tu presudan i on je glavni lik. Ako te ambijent ne ubedi da je to – to, sve ostalo pada u vodu. Dakle, polarne predele bih definitivno kao naredne istražio, a opet, vuče me da napišem i prikvel. U knjizi je pomenuto da je postojala i operacija Miraž 1, na Bliskom istoku, u periodu kada je izbio šestodnevni rat između Izraela i Arapskih zemalja. Tako bih mogao da istražim i pozadinske priče nekih likova iz knjige. Izbora je mnogo i svaki je na svoj način poseban i inspirativan.

Sklizović: Na kraju ovog veoma iscrpnog razgovora mogu samo da ti se zahvalim na otvorenosti. Da li za kraj imaš neku preporuku za buduće čitaoce, ili one koji su već pročitali Miraž? Da dodaš nešto i poručiš za kraj?

Đorđević: Ovim putem se obraćam svim ljubiteljima horora, misterije, istorijske fikcije, mitologije i kosmičke strave. Želim da im poručim da pruže šansu ovoj knjizi jer je koncipirana drugačije od nekih drugih na slične teme, drugačije od mejnstrima. Ako su im dozlogrdili vampiri, koji se od upotrebe prevrću u grobu kao propeleri, kao i sve stvari koje se ponavljaju, ovo bi moglo da im legne poput saharskog peska na niškim šoferšajbnama koje je zasuo u aprilu. Mislim da će se lepo provesti i da neće ostati ravnodušni jer sam želeo da pobegnem od repetitivnosti. I kao u slučaju sa Svetioničarem, bilo je i ovog puta il’ pukovnik il’ pokojnik. Tvoje pohvalne reči i mišljenja u vezi knjige, pravi su primer da sam preživeo. Ljubitelji Karpenterovog Stvora i Kembelove knjige Ko tamo ide će se takođe pronaći u Miražu. Ja sam isti kao i svi, dete knjige i čitalac, pa tek onda pisac, tako da mislim da znam šta je jedna dobra avantura sa saspensom i višeslojnom tematikom. Čak i kada se knjiga zatvori, možda će ostati razmišljanje o njoj, možda spoznaja da nismo baš toliko bitni koliko mislimo da jesmo.

Da postanete deo ove pustinjske avanture, usred koje se halucinacije prepliću sa drevnim misterijama, kliknite na link ispod i priuštite sebi ulazak u začarani krug Miraža.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.