Moranini prsti

Na samom kraju jeseni, kada je drveće odbacivalo svoje žuto lišće, nehajno ga puštajući da skapava i propada po zemlji, sneg je stigao ranije, nošen jakim vetrom. U predvečerje jednog novembarskog dana, košava nije sa sobom donela samo bele pahulje i hladnoću. Donela je i vesti, dugo iščekivane za one koji su bili spremni da krenu u potragu. Takvih beše malo. Dvojica braće, čekala su strpljivo vesti starog čarobnjaka. Ali, vetar je fijuknuo još jednom, završavajući svoju poruku dvojici mladića, koji su ogrnuti gunjevima stajali na vrhu kule, a zatim se utišala, raznoseći sneg na nepravilne gomilice, i otišla prema severu. Braća su se gledala i sećala reči koje im je stari čarobnjak rekao.

„Doći će dan, kada će se jesen i zima sresti, kada će sunce zaći a oblaci prekriti nebo, u sam sumrak će vam pevanje vetra otkriti tajnu. To će biti poziv koji ne smete da odbijete, jer ste za to rođeni, zbog toga pripremani. Sve što čujete ne sme niko osim vas dvojice da zna, jer vi ste od bogova odabrani, samo vi, među celim rodom. Zato, kad dobijete poruku, krenite što pre. I kad o tome govorite, pazite, jer i ako nema nikog u okolini vetar, šuma, voda, sve ima oči i uši i preneće dalje, do onih zlih kojima ne bi godilo da vi što je izrečeno ostvarite. Godinama se čekalo na to, a sada, kada je kucnuo sudnji tren, pohitajte i ne marite ni za koga, dok onu koju sam vam spomenuo ne uništite. Stojite uvek jedan uz drugog, pazite da senka zla ne padne na nekog od vas, jer ćete najgori neprijatelji biti sami sebi. A kada obavite što je u poruci bilo, mi ćemo znati, jer će Morana svoju zimu odneti sa sobom, a sunce će nanovo granuti, i svet će oživeti, i neće više biti mutnih oblaka nad zemljom našom, i neće biti ogoljenog drveća, i zaleđenih izvora…“

Dvojica crnomanjastih mladića, istovetnog lika, iste kose, i odeće, ne starijih od sedamnaest godina siđoše u svoje odaje i uzeše vreće sa presvlakama, pa se uputiše u kuhinju da popakuju hranu i piće za put. I ako mladi, sve su radili sa promišljanjem, i ako im je vreme lagano isticalo. Svaku stvar koju spakovaše, prvo odmeriše da procene da li će biti dovoljno, za svaku čuturu sa vodom, porazmisliše da li će im potrajati, ali kako zima beše okovala sve, prekuvaće sneg, u malom limenom loncu, ako im bude zafalilo vode. Ali tamo gde su oni išli, beše i izvora običnih, a i onih za koje se pričalo da ih nastanjuju vile. Beše i šumovitih predela i životinja u njima. Samo što oni nisu imali vremena, da love, ili da traže vile po izvorištima, već tačno odredište, gde da idu, i tačan čas u kom da stignu.

Kada spremiše dva velika ratna konja, dovedena iz severnih krajeva, koje im otac pokloni dve godine ranije, braća pođoše putem, ali ne lagano, već najbrže što su mogli, baš kako im je čarobnjak naredio da učine. Jahali su kao da ih sam đavo goni, a kada se sete reči koje im je košava prenela nisu bili daleko od đavolskih šegrta koji su već došli na mesto njihovog doma. Kada su se malo udaljili od kuće, videše beli dim kako ispunjava tamnu noć, i plamenove koji obujmiše njihov dotadašnji dom. Ali, nisu smeli da se vraćaju. Morali su da idu napred, što dalje, jer se za njima već vijorio trag, trag onih kojima šapat vetra, prenese vesti dugo očekivane, koji nikako nisu mogli da sakriju.

Dođoše do velike reke, koju nikako nisu mogli pregaziti. I ako je se led nahvatao na samoj površini vode, mogli su propasti, uništiti tovar, i smrznuti se. Morali su da je obiđu sve do mesta gde se nalazila skela. Jahaše uz samu obalu, obraslu trskom i šipražjem, oprezno jer je bilo već kasno u noć. Konji behu umorni, ali nije bilo vremena za predah. Kad dođoše do mesta za koje su znali da je ranije bila prikačena skela, videše gomilu dasaka kako plutaju po razbijenom ledu. Neko ih je preduhitrio i prošao ovuda pre njih, a zatim uništio skelu, složiše se braća. Da prave novu skelu, nisu imali vremena, ali i da obilaze reku dalje, još više bi im oduzelo, od ono malo vremena što su imali.

Stariji od dvojice blizanaca se odvaži, pa siđe sa konja. Iz tovara izvadi oguljeno parče drveta, poklon starog čarobnjaka, pa zasvira u njega. Nekoliko trena se ništa ne desi, a onda sa suprotnog kraja reke primetiše da se nešto kreće prema njima silovitom brzinom. Mlađi brat isuka vilin mač, koji mu pokloniše vile, kada mu kazaše da čeka na reči vetra.

– Vrati oružje u korice, nema potrebe za tim, reče mu stariji brat.
Ubrzo, i on prime
ti da im se približava jedna manja galija, sa lepo ukrašenim pramcem i mestom dovoljnim da se smeste oni i njihove životinje.

– Šta bi ovo? – upita tiho mlađi brat.

– Vilin galija. Namenjena samo onima koji su čuli glas vetra, da ih preko vode prebaci ako zatreba. – odgovori stariji.

– Nekad mi se čini, da si ti sa razlogom čuo taj glas, dok za sebe ne mogu to reći.

– Znaš i sam da nije tako. Nekad te sve ovo što se dešava samo natera da pomisliš da je tako. A opet duboko u sebi znaš kuda smo pošli, i šta moramo da uradimo, stari čarobnjak i vile su nam dali zadatak, preneli ga putem vetra i moramo izdržati do kraja.

Galija je nekakvom mističnom magijom znala pravac i vodila ih najpre uzvodno, gde se povremeno čulo udaranje pramca u već razbijeni led, a onda se naglo zaokrenu i oprezno pristade uz rečnu obalu. Braća se iskrcaše i izvedoše konje na obalu, a stariji brat nanovo dunu u ono parče drveta, i galija otplovi dalje, blago ponirući, sve dok nije nestala u tamnu vodu.

Bez reči se uspeše na konje i uputiše stazom koja se jedva nazirala u mraku. Dok se stariji brat preračunavao u mislima, i sklapao delove slagalice koji su mu često nedostajali, mlađi je u sedlu zadremao. Da su drugačije okolnosti, stariji ne bi ni obratio pažnju, ali sada je znao, da je vetar bio u pravu. Da će jednom od njih dvojice kroz san doći vizija kako izgleda to što traže. Usporio je svog konja, i uzeo uzde sa bratovljevog, da bi bili što tiši, baš kao što ih je čarobnjak upozorio ranije, i da bi ga probudio.

„Jer ako zadocni i iz sna ne pobegne, više se neće međ žive ni vratiti“, prisećao se glasa koji je vetar doneo.

Prolazili su minuti, dugi kao godine za onoga ko čeka, ali prekratki za onoga ko sanja. Mlađi brat je uplovio u snove koji su ga vodili najpre lagano, kroz divne predele, a onda sve brže, promicali su pejzaži i događaji, od kojih se on povremeno trzao i prenosio nemir na konja na kom je bio. Kada se u njegovim mislima stvori slika tamnokose žene, blede kao sneg, sa crvenim usnama razvučenim u osmeh, ogrnute u belo krzno, kako rukom pokazuje prema nećemu, nesvesno je znao da je našao trag. Sve je na njoj bilo savršeno, koža bez i jedne nepotrebne bore, bez ikakvog belega, kosa i odežda divne, ali ta ruka je delovala neprirodno, ukočeno. Veliki prsten krasio je njen domali prst, tankim lančićem povezan sa prstenom zarđalim i neuglednim koji beše na malom prstu. Kakve je povezanosti tu bilo nije uspeo da dokuči, ali kad žena naglo podiže ruku i dodače ga, oseti kako ga glava silovito zabole.

Stariji brat se pomučio da ga zadrži na konju, dok se ovaj naglo cimao, i otvarao usta kao da želi da vrisne. Mlađi od braće se borio za vazduh, kao da želi da dahom pobegne iz košmara u kojem je bio, a stariji brat se borio da ga probudi. Nije smeo da dozvoli da ostane u odajama snova. Sišao je sa svog konja i povukao mlađeg brata obarajući ga na zemlju. Udario mu je jak šamar, na šta ovaj samo otvori oči i pogleda ga ukočenim pogledom, dok se nešto u njemu ne prelomi i povradi mu dah. Mlađi pokuša da se pridigne ali ga bol u glavi zaustavi u mestu.

– Znam šta tražimo. – prozbori mlađi. Prstenje. Dva prstena na dva prsta spojeni lancem. Na njoj su.

– Na njoj? – upita stariji.

– Da. Moraćemo sa njom da se suočimo, ako želimo da ih uništimo. Ali imamo mnogo da putujemo. Znam mesto do kog da idemo, pa da se odatle uputimo na sever.
Nastavili su put a ubrzo su uspeli da idu šumskim stazama, gazeći potoke i obilazeći klisure, i ako se pod teškim oblacima sunce nije promaljalo, i tama je obavijala sve oko njih. Sada su znali šta su značile reči vetra „A taj deo nje koji joj je srastao uz telo, mačevima odsecite, da se zlobnica nikada ne vrati“. Morali su da nađu baš nju. Moranu, boginju zime, smrti, čemera i jada.

Od svih božanstava koje je narod na ovim prostorima poštovao, ona je bila najmračnija, najhladnija, najzlobnija. A uskoro su trebali da se suoče sa njom, uzmu prstenje i unište ga, inače bi po rečima vetra „Zanavek vladala tama, zlo i zima“.

Kada dođoše do dela koje je mlađi brat video u snu kao raskrsnicu, on upozori rukom da zastanu. Ali kako nađoše loš trenutak za predah, raskrsnicu koja je oduvek bila mesto susreta i rastanka, čaranja i bacanja magije, jedan konj nagazi na mesto koje beše ukleto, i pade, ispuštajući dušu. Niko nije smeo ni da se pomeri, kada mlađi brat primeti linije, prave, ispresecane, ali i one krive, naknadno docrtane čaranjem i vradžbinama, kako se jasno iscrtavaju po belilu snega.

– Sve je ispresecano bajalicama i vradžbinama. Ne želimo da završimo kao ovo kljuse.

– Ima jedna stvar. Ali je dole, ispod konja, u bisagama.

On preturi po bisagama, pa nađe jednu bočicu, ne veću od palca. Skinu poklopac pa poče da prska po raskrsnici pazeći da sve obuhvati a da se ne pomeri s mesta. Kada se nakon nekoliko trena magijske linije prikazaše još jače, svetlucajući raznim bojama i debljinama, sve u zavisnosti od čini i vradžbina koje su bacane, ukaza se i jasni puteljak, tesan toliko da u koloni prođu njih dvojica, ali ne i konj. Braći beše teško da ostave i drugog konja, da umre na tom mestu, ali nekako izvukoše tovar pa pođoše dalje. Onaj konj ih je gledao, njištao nad telom drugog pa iz mesta preskoči sve one linije koje ga sputavaše i nađe se tik uz braću. Oni uz osmehe potapšaše konja po sapima, pa ga nanovo natovariše, sada duplim teretom.
Nastavili su pešaka prema severu, vodeći konja, koji im je sad služio samo da nosi tovar, koja braća behu spakovala kod kuće.Što su mogli nosili su na svojim plećima, a ostalo beše uprkos tome teško. Kako su dani odmicali, zima je sve više uzimala maha. Preko dana je bilo hladno i oblačno, ali noći behu ledene. Bili su na izmaku snage, hrane im je ponestajalo, a nigde u blizini nije bilo naselja gde bi mogli dopuniti zalihe koje behu veoma male. Jedne noći odlučiše da ne prave pauzu, već da nastave do jedne padine koja bi im pružila pogled na okolinu. Jedva su razlikovali dan od noći, ali sunce kao da je nekim čudom probijalo oblake, pa beše malo svetlije, nego u noć kada se prst pred okom ne može videti. Kada su se teškom mukom uspeli na nju, videše da je odmah ispod nje zamak. Crn, obavijen nekakvom maglom, uzdizao se i prljao belinu snega koji beše napadao dokle god im je pogled pucao.

Konja su privezali za jednu jelu, da ne bi morali i o njemu da vode računa, a oni se uputiše pravo prema zamku, skrivajući se u svakoj senci drveta, u svakom smetu snega, trudeći se da ostanu neopaženi, ako je u zamku bilo nekog. Znali su koga da očekuju, ali nisu znali u kom obliku i sa koje strane, pa je strah, i ako od malih nogu behu pripremani za ovo, nadmašivao njihovu želju da ispune zavet vetra i da nađu Moranu.

Kada se nađoše pred samom kapijom zamka, ona se sama otvori i propusti ih unutra. I dalje su se oprezno kretali sa isukanim mačevima. Nađoše se u velikoj dvorani, ukrašenoj belim ledom i kristalima koji su svetlucali.

– Našli ste me dakle. – začu se ženski glas, a potom i smeh koji se odbijao o ledene skulpture, dopunjujući njegovu silinu.

– Izađi, nemoj da se kriješ. – povika stariji brat.

– Zašto bi se ja krila od bilo koga? – upita pa se kao furija stvori tačno pred njima.

Žena prelepa, crnokosa, koju je mlađi već video u snovima, za starijeg beše nešto najlepše što su njegove oči do tada videle. Divio se njenoj lepoti koja se ogledala u svakom delu kristala kojima dvorana beše ukrašena, a onda se seti razloga njihovog dolaska.

– Znam zbog čega ste ovde. Vetar ne šapuće samo vama. Imam i ja svoje doušnike. Ali to što tražite, nećete dobiti. Mislili ste da sam ja neko staro naličje božanstva, da sam se osušila zbog vremena koje neumitno teče. Niste se prevarili, ali imam toliko moći u sebi da i dalje držim privid da sam mlada i lepa. A dosadio mi je ovaj svet. Sve je tako bledo i ništavno. Nema više nikakvih zanimljivosti o kojima bih mogla da slušam, a još manje da im se bavim. Ako moja duša vene, bar i ovaj svet nek uvene. I onako ste ga vi, mali ljudi već dovoljno uništili. Činite onako kako mislite da treba. Ne poštujete više nikog pa ni sami sebe. A ono što bogove uništava je zaborav. E pa kako ste vi zaboravili mene, tako ću i ja vas. Ostaviću vas u večnoj tami i hladnoći da se mučite i da molite za pomoć. A od svega toga ostaće samo vapaji u pustoj, večnoj noći koja će vas sve obaviti. Ne zaslužujete bolje. Ali, želim da se uverim da ste odabrani! Želim da mi pokažete obeležja! Mogao je bilo ko dolutati ovamo i praviti se da je moj usud!
Braća zadigoše ogrtače i košulje i pokazaše identične znakove, u obliku Svetovidovog roga tik iznad pupka, koji Morani behu dovoljni da pogazi svoje reči i da se uveri da je kucnuo čas kada su se njeni usudi pojavili pred njom. Ona se osmehnu, uverena da će ih nadvladati, pa podiže ruku, baš kao u snu jednog od braće, sa namerom da baci neku od njenih brojnih kletvi, ali obojica uspeše da svojim mačevima poseku prste na njenoj ruci. Morana vrsnu, dok je krv kapala po belom podu, pa poče da se okreće i krvavom rukom da prska po ledenim ukrasima u dvorani, koji su se pri svakoj kapi krvi topila. Više joj lice ne beše mladoliko i lepo, već staro, izborano godinama, oči upale, a kosa na glavi u retkim pramenovima slepljena i bela.
Stariji brat ne sačeka više ni trena, već mačem udari po onom prstenu sa rubinom, koji je nosila do maločas, a mlađi udari po onom rđavom, dok se lanac između njih ne prekinu. Ali, stara zlobnica se grohotom nasmeja.

– Znala sam da ste vi mali ljudi, glupa stvorenja. Hahaha, verovali ste da sam zbog nekakvih nakita lepa i mlada u punoj snazi, došli ste na moj prag a niste ni znali šta u stvari tražite. Dva prsta sam odsekla još kao dete, kada sam svoju dušu udružila sa đavolom, a on mi je Gospodar nad gospodarima, svojoj vernoj sledbenici dao dva đavolja prsta da me služe mesto mojih. Ah, koliko sam samo čarolija načinila njima. Srasli su samnom, i nije bilo magije koju nisam mogla da izvedem. Možda je moje vreme ipak došlo. Da odem mirno, a vi radite šta znate, ali upamtite, biće goreg vremena od ovog, i gorih stvari od ovih dosadašnjih. Na vama ljudima je to, kakav ćete svet stvoriti…

Morana se zakašlja i umiri, puštajući da se njeno telo pretvori u prah. Dvojica braće umotaše njene prste u tkaninu i ponesoše sa sobom. Led se u dvorani topio neverovatnom brzinom i stvarao potoke. Dvojica braće se popeše na onu padinu do svog konja a u bisage mu staviše onaj zamotuljak sa đavoljim prstima, koji su odsekli sa Moranine ruke. Konju izbiše krila na leđima i pretvori se u prelepog pegaza. Dvojica braće mu se popeše na leđa i on uzlete, visoko, na nebu na kom se sunce probijalo. Toplo vreme je počinjalo, a od Moraninog zamka ne osta ništa do vode koja osta da teče i ponire u zemlju, baš kao reči koje teku, stvarajući samo sećanje na nešto što se zbilo…

 

Autor: Milena Stojanović