Postoji zanimljiv paradoks u istoriji naučne fantastike. Žanr koji je nekada bio sinonim za veru u napredak, ljudsku radoznalost i osvajanje novih horizonata danas je prepoznatljiv po distopijama, megakorporacijama moćnijim od država, gradovima ugušenim zagađenjem, društvima pod stalnim nadzorom algoritama, klimatskim katastrofama, političkim kolapsima i tehnologijama koje su se otrgle kontroli svojih tvoraca. Danas kada govorimo o naučnoj fantastici, retko ko prvo pomisli na nešto entuzijastično i vedro. Od optimističnih vizija budućnosti kakve su nudili Isak Asimov i Star Trek do sumornih svetova iz serija poput Black Mirror i The Expanse, preko video-igara kao što su Cyberpunk 2077 i Deus Ex, pa sve do brojnih savremenih romana i stripova, naučna fantastika poslednjih decenija, kao da je izgubila veru u sutra, deluje opsednuta idejom da će stvari postati gore pre nego što postanu bolje – ako uopšte postanu bolje. Dakle, budućnost u popularnoj kulturi više ne izgleda kao obećanje već kao upozorenje.
To predstavlja dramatičan zaokret u odnosu na veći deo dvadesetog veka. U svojim najpoznatijim ostvarenjima klasična naučna fantastika bila je žanr nade. Verovalo se da će nauka rešiti najveće probleme čovečanstva, da će tehnološki napredak proširiti horizonte ljudske civilizacije i da će buduće generacije živeti u stabilnijem, bogatijem i racionalnijem svetu.
Kako je onda došlo do toga da je žanr koji je nekada sanjao međuzvezdane federacije danas toliko zaokupljen društvenim raspadom? Da li je naučna fantastika postala mračnija zato što su autori izgubili veru u budućnost ili zato što je i samo društvo postalo pesimističnije? No, pravo pitanje je, međutim, da li je naučna fantastika samo postala mračnija ili samo iskrenija prema vremenu u kojem nastaje?
Zlatno doba vere u budućnost
Jedna od najčešćih grešaka prilikom tumačenja naučne fantastike jeste pretpostavka da ona govori o budućnosti. U stvarnosti, SF gotovo uvek govori o sadašnjosti.
Da bismo razumeli današnji pesimizam, moramo se vratiti u period kada je budućnost izgledala kao obećanje. Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, naučna fantastika razvijala se paralelno sa ubrzanim tehnološkim napretkom. Zapadni svet izlazio je iz Drugog svetskog rata kao pobednik. Industrijska proizvodnja rasla je iz godine u godinu, životni standard se povećavao, a tehnološki napredak delovao je nezaustavljivo. Čovečanstvo je razvilo nuklearnu energiju, lansiralo prve satelite i počelo da osvaja svemir, a prve računarske tehnologije stvarali su utisak da čovečanstvo stoji na pragu novog doba.
Budući svetovi služe kao metafore kroz koje autori analiziraju političke, kulturne i tehnološke procese svog vremena. Čak i kada prikazuje 24. ili 34. vek, naučna fantastika uglavnom otkriva kako ljudi zamišljaju sopstvenu epohu i kakve nade ili strahove imaju prema onome što dolazi. Zbog toga nije slučajno što se optimistične vizije budućnosti javljaju u periodima društvenog samopouzdanja, dok se distopije umnožavaju u vremenima kriza i nesigurnosti.
Autori poput Asimova, Artura Klarka i Roberta Hajnlajna često su prikazivali budućnost kao prostor racionalnosti i progresa. U njihovim delima problemi postoje, ali su rešivi kroz nauku, obrazovanje i saradnju. Tehnologija nije pretnja već alat. Čovečanstvo greši, ali uči iz svojih grešaka.
Možda najbolji simbol takvog pogleda predstavlja Star Trek. U njegovoj viziji 23. i 24. veka siromaštvo je iskorenjeno, ratovi među velikim silama su prevaziđeni, a Zemlja funkcioniše kao deo međuzvezdane federacije zasnovane na istraživanju i diplomatiji. Konflikti postoje, ali osnovna pretpostavka ostaje ista: ljudi mogu postati bolji nego što jesu danas.
Važno je razumeti da takve priče nisu bile naivne. One su odražavale dominantno raspoloženje epohe. Nakon Drugog svetskog rata, uprkos Hladnom ratu, veliki deo zapadnog sveta verovao je da će svaka nova generacija živeti bolje od prethodne. Naučna fantastika bila je književni izraz tog optimizma. Naravno, postojali su ozbiljni problemi. Hladni rat i mogućnost nuklearne katastrofe visili su nad čitavom planetom. Ipak, dominantna predstava o istoriji bila je progresivna: sutra će biti bolje od danas.
U takvoj atmosferi nastaju dela Isaka Asimova, Artura Klarka i brojnih drugih autora takozvanog Zlatnog doba naučne fantastike.
Utopijski horizont XX veka
Asimovljeva dela predstavljaju možda najjasniji izraz vere u racionalnost. Njegove galaktičke civilizacije nisu savršene, ali funkcionišu na pretpostavci da se problemi mogu rešavati znanjem, obrazovanjem i naučnim metodom.
Čak i kada govori o krizama i propasti carstava, Asimov ostaje uveren da istorija ima smisao i da ljudska inteligencija može oblikovati budućnost.
Sličan optimizam prisutan je i kod Artura Klarka. U romanima poput Childhood’s End ili Rendezvous with Rama susret sa nepoznatim ne izaziva prvenstveno strah nego fascinaciju. Svemir je prostor mogućnosti, a ne pretnji.
Najpoznatiji simbol takvog pogleda na budućnost ipak ostaje Star Trek.
Kada se originalna serija pojavila šezdesetih godina, nudila je gotovo revolucionarnu viziju. U njenom svetu čovečanstvo je prevazišlo siromaštvo, rasizam i nacionalne sukobe. Zemlja više nije bojno polje već polazna tačka za istraživanje kosmosa. Posada Enterprajza okuplja ljude različitih kultura i porekla koji zajednički rade na otkrivanju nepoznatog.
U vreme kada su Sjedinjene Države prolazile kroz burne rasne sukobe i geopolitičke tenzije, takva vizija predstavljala je svojevrsni manifest optimizma.
Važno je naglasiti da utopija nije značila odsustvo konflikta. Čak i u najoptimističnijim SF delima postoje ratovi, politički sukobi i moralne dileme. Razlika je u tome što se polazi od pretpostavke da je napredak moguć.
Sedamdesete i početak sumnje: od utopije ka kritičkoj utopiji
Tokom poslednjih decenija taj optimizam počeo je da se urušava, a – kao što smo pomenuli – već tokom sedamdesetih godina pojavljuju se prvi ozbiljni znaci promene.
Rat u Vijetnamu, energetska kriza, politički skandali poput Votergejta i rastuća zabrinutost zbog zagađenja doveli su do slabljenja poverenja u institucije. Tehnologija više nije delovala isključivo kao oslobodilačka sila.
U tom periodu nastaju dela koja uvode mnogo mračniji ton u naučnu fantastiku.
Film Soylent Green prikazuje prenaseljeni svet iscrpljenih resursa. Logan’s Run problematizuje opsesiju mladosti i društvenu kontrolu. Roman The Dispossessed Ursule Legvin nudi mnogo složeniju i kritičkiju sliku utopijskih ideala.
Budućnost više nije predstavljena kao pravolinijski put ka napretku. Ona postaje prostor političkih eksperimenata, ekoloških katastrofa i moralnih ambivalentnosti.
Američka književnica Ursula Legvin je sedamdesetih godina upozoravala da klasične utopije često pate od ozbiljnog problema: previše su savršene da bi bile uverljive. Njena dela, naročito The Dispossessed, pokušala su da pronađu srednji put između idealizma i realizma. Umesto savršenih društava, Legvin prikazuje zajednice koje imaju probleme, kontradikcije i unutrašnje sukobe, ali ipak pokušavaju da funkcionišu na drugačijim principima.
Ovakav pristup kasnije će dobiti naziv „kritička utopija“.
Za razliku od tradicionalne utopije, kritička utopija ne tvrdi da je moguće stvoriti savršeno društvo. Ona istražuje kako bi mogla izgledati društva koja su bolja od postojećeg, a da pritom ostanu ljudska i nesavršena.
U eri dominacije distopije upravo bi ovaj model mogao predstavljati jedan od najzanimljivijih puteva razvoja žanra.
Kraj velikih obećanja: sajberpank i kraj tehnološke nevinosti
Pravi prelom nastupa osamdesetih godina sa pojavom sajberpanka.
Kada je Vilijam Gibson objavio roman Neuromancer 1984. godine, ponudio je jednu od najuticajnijih vizija budućnosti u istoriji žanra. Njegov svet nije bio organizovan oko nacionalnih država, naučnih akademija ili velikih humanističkih projekata. Njime vladaju korporacije.
Tehnologija je neverovatno napredna, ali društvo nije postalo pravednije. Naprotiv. Jaz između bogatih i siromašnih je ogroman, politička moć koncentrisana u rukama malobrojnih, a pojedinci se bore za opstanak na marginama sistema.
Kraj Hladnog rata nije doneo „kraj istorije“ o kojem su govorili pojedini politički teoretičari. Umesto toga usledili su novi ratovi, terorizam, finansijske krize, rast društvenih nejednakosti i klimatske promene. Tehnološka revolucija koja je trebalo da oslobodi čoveka donela je nove oblike nadzora, manipulacije i zavisnosti.
Internet je odličan primer tog procesa. Devedesetih godina predstavljan je kao sredstvo demokratizacije znanja i komunikacije. Danas se sve češće govori o algoritamskoj kontroli, dezinformacijama, digitalnim monopolima i narušavanju privatnosti.
U takvom društvenom okruženju nije iznenađujuće što se promenila i naučna fantastika. Žanr je oduvek funkcionisao kao ogledalo savremenih strahova. Kada društvo veruje u budućnost, naučna fantastika postaje utopijska. Kada društvo sumnja u budućnost, ona postaje distopijska.
Sajberpank je izvršio ogroman uticaj na gotovo svaku kasniju distopijsku viziju budućnosti.
Njegova centralna ideja mogla bi se sažeti u čuvenoj formuli: „visoka tehnologija, nizak kvalitet života“.
Ta formula danas deluje gotovo proročki. Pametni telefoni, internet i veštačka inteligencija predstavljaju tehnološka dostignuća o kojima su ranije generacije mogle samo da sanjaju. Istovremeno, mnogi ljudi osećaju veću ekonomsku nesigurnost nego njihovi roditelji.
Naučna fantastika nije predvidela budućnost. Ona je samo veoma rano prepoznala smer u kojem se kreću određeni društveni trendovi.
Tehnologija više nije magija: od svemirskih istraživača do korporativnih podanika
Jedna od najvećih promena vidi se u načinu na koji savremena fantastika prikazuje institucije.
U klasičnoj naučnoj fantastici velike organizacije često predstavljaju nosioce progresa. Federacija u Star Treku, naučne akademije kod Asimova ili međunarodne misije u delima Artura Klarka simbolizuju kolektivni napredak. U vreme svemirske trke tehnologija je uglavnom bila povezana sa napretkom. Rakete su vodile na Mesec. Računari su obećavali revoluciju znanja. Medicina je iskorenjivala bolesti.
Nasuprot tome, današnja dela uglavnom prikazuju institucije kao korumpirane, neefikasne ili represivne. U The Expanse političke elite manipulišu čitavim planetama zarad interesa moćnih grupa. U Cyberpunk 2077 korporacije praktično zamenjuju države. U Black Mirror tehnologija postaje instrument eksploatacije i društvene kontrole.
Tehnološke kompanije poseduju ogromne količine ličnih podataka. Algoritmi oblikuju političke debate. Veštačka inteligencija otvara pitanja automatizacije rada i budućnosti kreativnih profesija. Društvene mreže povezuju milijarde ljudi, ali istovremeno podstiču polarizaciju, zavisnost i manipulaciju. U takvom okruženju dela poput Black Mirror deluju gotovo dokumentarno.
Poznati pisac Artur Klark jednom je napisao da je svaka dovoljno napredna tehnologija nerazlučiva od magije. Međutim, savremena publika živi okružena tehnologijom. Zbog toga je nestao i deo nekadašnjeg tehnološkog romantizma. Ponovo je Black Mirror gotovo idealan primer takvog pristupa. Njegove epizode retko prikazuju daleku budućnost. Naprotiv, većina tehnologija koje se u njima pojavljuju deluje zastrašujuće upravo zato što su veoma blizu stvarnosti.
Za razliku od klasične naučne fantastike koja se pitala šta će tehnologija omogućiti ljudima, savremeni autori sve češće postavljaju pitanje šta će tehnologija učiniti ljudima. A heroj savremene naučne fantastike više nije istraživač koji otkriva nepoznato. On je često pojedinac koji pokušava da preživi sistem koji ga nadilazi. To je možda najvažnija razlika između utopijske i distopijske imaginacije. U prvom slučaju čovek veruje da može promeniti svet – predstavlja veru da pojedinac može doprineti kolektivnom napretku. U drugom pokušava samo da preživi u njemu.
Likovi iz The Expanse, Cyberpunk 2077, Altered Carbon ili Blade Runner uglavnom ne pokušavaju da izgrade bolji svet. Oni pokušavaju da pronađu mesto u svetu koji je već duboko disfunkcionalan. Njihova borba nije borba za napredak čovečanstva već za očuvanje ličnog integriteta.
Ova promena odražava širu kulturnu transformaciju. U društvima koja veruju u kolektivnu budućnost nastaju heroji koji menjaju svet. U društvima koja sumnjaju u institucije nastaju pojedinci koji pokušavaju da prežive njihove posledice.
Klimatska anksioznost i kraj ideje beskonačnog rasta: distopija kao upozorenje ili proizvod uspeha naučne fantastike?
Još jedan važan faktor jeste klimatska kriza.
Veliki deo naučne fantastike dvadesetog veka nastajao je u vremenu kada je dominirala ideja neograničenog ekonomskog i tehnološkog razvoja. Verovalo se da resursi praktično nemaju granice i da će svaka nova generacija raspolagati većim bogatstvom od prethodne.
Danas je takvo razmišljanje mnogo teže održivo.
Klimatske promene postale su jedan od centralnih motiva savremene fantastike. Od romana Kima Stenlija Robinsona do video-igara poput Horizon Zero Dawn, budućnost se često zamišlja kroz posledice ekoloških odluka koje donosimo danas.
Katastrofa više nije vanzemaljska invazija ili nuklearni rat. Katastrofa smo mi sami.
To je verovatno jedan od najvažnijih razloga zbog kojih su savremene distopije toliko uverljive. Njihovi problemi ne dolaze spolja. Oni nastaju kao rezultat ljudskih odluka.
Ipak, bilo bi pogrešno zaključiti da je savremena naučna fantastika jednostavno pesimistična.
Postoji još jedan paradoks koji se retko pominje. Možda je naučna fantastika postala mračnija upravo zato što je bila toliko uspešna.
Mnoge tehnologije koje su nekada delovale fantastično danas su deo svakodnevice. Ali kada se snovi ostvare, oni prestaju da budu izvor čuđenja. Današnji autori više ne mogu računati na to da će publiku impresionirati samom pojavom napredne tehnologije. Umesto toga moraju istraživati njene posledice. Zbog toga se fokus pomera sa pitanja: „Šta ako osmislimo novu tehnologiju?“, na pitanje: „Šta će ova tehnologija učiniti društvu?“
Taj pomak gotovo neizbežno vodi ka mračnijim pričama.
Zanimljivo je da su distopijske priče danas toliko prisutne da ponekad stvaraju utisak da je nemoguće zamisliti drugačiju budućnost. Britanski teoretičar Mark Fišer jednom je primetio da je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj određenih ekonomskih i društvenih sistema. Savremena popularna kultura često potvrđuje tu tvrdnju.
Bezbroj filmova, serija i igara prikazuje civilizacijski kolaps. Mnogo je ređe pronaći delo koje ozbiljno pokušava da zamisli funkcionalno društvo budućnosti.
To je paradoks našeg vremena. Tehnološke mogućnosti nikada nisu bile veće, a sposobnost kolektivnog zamišljanja pozitivne budućnosti nikada nije delovala slabije.
Međutim, distopije nisu nužno izraz beznađa. One često funkcionišu kao upozorenja. Džordž Orvel nije napisao 1984 zato što je verovao da je totalitarizam neizbežan, već zato što je želeo da pokaže kuda određeni društveni procesi mogu odvesti čovečanstvo.
Slično tome, mnoge savremene SF priče koriste mračne scenarije kako bi otvorile raspravu o problemima sadašnjosti. Klimatske katastrofe, rast nejednakosti, moć tehnoloških kompanija i politička polarizacija nisu samo elementi fikcije. Oni su deo svakodnevnog života.
Distopija zato često predstavlja oblik društvene kritike, a ne puku fascinaciju katastrofom.
Dominacija distopije ili povratak nade: solarpank i nova utopija
Poslednjih godina sve više autora i kritičara postavlja pitanje da li je kulturna dominacija distopije postala problem sama po sebi.
Ako je svrha naučne fantastike da proširi granice imaginacije, šta se događa kada više ne možemo da zamislimo ništa osim katastrofe?
Kim Stenli Robinson, jedan od najvažnijih savremenih SF pisaca, često ističe da je zamišljanje boljeg društva podjednako važno kao i upozoravanje na opasnosti postojećeg. Njegovi romani ne ignorišu klimatsku krizu, političke sukobe ili ekonomske probleme, ali odbijaju da prihvate ideju da je kolaps jedini mogući ishod.
U poslednjih nekoliko godina mogu se primetiti znaci svojevrsne reakcije na dominaciju mračnih vizija. Pojavljuju se autori i dela koja pokušavaju da vrate ideju pozitivne budućnosti bez ignorisanja savremenih problema.
Ovaj trend se ponekad naziva „solarpank“. Za razliku od sajberpanka, koji naglašava korporativnu dominaciju i društveni raspad, solarpank zamišlja održive zajednice, obnovljive izvore energije i društva koja su uspela da prevaziđu ekološke i ekonomske krize. Njegovi svetovi nisu savršeni, ali su funkcionalni. Tehnologija postoji u harmoniji sa prirodom. Zajednice sarađuju umesto da se raspadaju. Budućnost je izazovna, ali nije beznadežna.
Istovremeno, novije inkarnacije franšiza poput Star Treka pokazuju da potreba za optimističnim vizijama nije nestala. Naprotiv, možda je danas potrebnija nego ikada.
Jer ako naučna fantastika služi kao laboratorija za zamišljanje budućnosti, onda društvo koje može da zamisli samo katastrofu rizikuje da izgubi sposobnost da zamisli napredak.
Možda upravo zato interesovanje za ovakve ideje raste. Posle decenija dominacije mračnih vizija publika sve češće traži priče koje nude mogućnost drugačijeg ishoda.
Budućnost između nade, upozorenja i straha
Savremena naučna fantastika nije napustila utopiju zato što su autori postali ciničniji. Ona je reagovala na svet u kojem su velika obećanja tehnološkog i ekonomskog napretka sve češće praćena novim krizama i neizvesnostima. Pogotovo jer su finansijske krize, klimatske promene, rast nejednakosti, tehnološki monopolisti i politička polarizacija ostavili dubok trag na kolektivnoj svesti. Tako su distopije postale dominantne jer su mnogima počele da deluju realističnije od utopija.
Možda nijedan savremeni mislilac nije preciznije opisao ovo stanje od Marka Fišera. U svojoj uticajnoj knjizi Capitalist Realism Fišer iznosi zapažanje koje se često citira u raspravama o popularnoj kulturi da je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma. Iako se ova rečenica često navodi kao duhovita dosetka, ona zapravo predstavlja duboku dijagnozu savremene kulture. Drugim rečima, kraj sveta deluje zamislivije od sistemske promene. Čak i kada svet propadne, osnovne strukture moći uglavnom ostaju iste. To je jedan od ključnih razloga zbog kojih savremena naučna fantastika često deluje toliko sumorno.
Ali istorija žanra pokazuje da se odnos prema budućnosti neprestano menja, iako se od Asimova do Black Mirror nije promenio osnovni zadatak žanra. Naučna fantastika i dalje pokušava da odgovori na isto pitanje: kakvi ćemo postati ako nastavimo putem kojim idemo? Naučna fantastika nikada nije bila samo predviđanje onoga što dolazi. Ona je pre svega izraz onoga što ljudi očekuju, priželjkuju ili čega se plaše. Razlika je u, uglavnom, verovanju nekadašnjih autora da put vodi ka zvezdama, dok današnji nisu sigurni da nas neće odvesti u digitalnu distopiju.
A upravo u toj neizvesnosti leži razlog zbog kojeg su svetovi budućnosti postali toliko mračniji, i zbog toga današnje distopije ne treba čitati kao proročanstva. Oni nisu predviđanja, one su dijagnoze. Oni su odraz naših kolektivnih nada, strahova i sumnji. Govore nam šta nas zabrinjava, šta smo spremni da izgubimo i koje opasnosti prepoznajemo u sadašnjosti.
Istovremeno, svaka ozbiljna distopija u sebi krije i zrno optimizma. Ako upozorava na opasnost, onda pretpostavlja da postoji mogućnost da se ona izbegne. U tom smislu, pitanje zašto su svetovi budućnosti postali mračniji zapravo je pitanje zašto je naše poverenje u budućnost oslabilo.
Ako želimo drugačije vizije budućnosti, možda najpre moramo pronaći razloge da u takvu budućnost ponovo poverujemo. Od tih razloga zavisi ne samo budućnost naučne fantastike već i način na koji ćemo razumeti sopstvenu budućnost.