Bacio je pogled na sat. Bilo je 19 časova i minut. Kasni pomislio je za sebe, a odmah se zatim zasmejao kao da u ludnici možeš da kasniš bilo gde. Usmerio je pogled ka ostatku kancelarije. Vrlo dobro je poznavao enterijer, svaki ćošak ove skučene, a ipak pažljivo nameštene prostorije. Često je doktora čikao zbog ove male kancelarije. Znao je da kaže: „e moj doktore, izgleda da se vi pametni i mi ludaci ne razlikujemo baš mnogo. Svi provodimo vreme u ovim kaveždžićima. Ili ste vrhunski empata ili ste možda i vi bili na ovoj strani stola.“ A doktor, sav otmen, obrazovan, pametan, pomalo uštogljen, član visokog društva, obično se zgražavao nad ovim rečima. Ne gubeći kontrolu, samo bi rekao: „molim vas, nemojte tako da se šalite. Mi ne koristimo tako prostu reč kao što je ludak.“
Nije bilo nešto, ali na takvom mestu svaka razonoda je dobro došla.
Ustao je i otišao do police sa knjigama, naslonjene o desni zid sobice. I tu je vladala podjednaka pedantnost, knjige složene abecednim redom unutar oblasti kojima su se bavile. Običnom oku bi ove kategorije i naslovi bili baš isti, ali psihijatri su ipak posebna sorta.
Izvukao je svoj omiljeni primerak. Omiljeni zato što je to bilo jedino što mu je bilo dozvoljeno da čita. Doktor je mislio da će mu pomoći, a on je čitanjem uvideo da će još dugo biti tu.
Vratio je knjigu na svoje mesto i okrenuo se ka suprotnom zidu, da iznova razgleda diplome, nagrade i zahvalnice, uramljene i okačene po celom zidu. Utom u prostoriju ušeta doktor, dostojanstven kao i obično i spreman za još jednu seansu spašavanja oštećenog mozga pacijenta broj 36.
„Izvinite što kasnim“ – odmah je otpočeo doktor, „imali smo neku nepredviđenu situaciju na prijemu. Nadam se da mi nećete zameriti.“
Zanimljivo je kako maniri ostanu duboko usađeni u čoveku, prebegava im uvek, čak i kada su svi u prostoriji svesni da su potpuno suvisli.
„Eh, doktore, ima težih grehova na svetu od kašnjenja. Nego, incident kažete? Opet se neki ludak opirao nepobitnoj činjenici da je lud? Dobro je. Poželjno je uzburkati žabokrečinu ponekad, makar i kamenom.“
Slušajući ga, doktor se zavalio u naslonjaču, skrstio ruke preko i dalje ravnog stomaka i zapiljio mu se u oči. Uvek je tako radio. Pažljivo slušao očima. Bilo je pomalo jezivo u početku. Kada vas neko tako prodorno gleda i sluša, pa osetite da zaista upija svaku vašu izgovorenu reč, svaku vaga i daje joj na težini. Onda osećate odgovornost, ne možete da kažete nešto tek onako, onda i vi počnete da promišljate šta ćete reći sledeće, a u tom kolebanju pogled prži skroz do dna duše, proniče u ono što ste prećutali, a ne ono što ste rekli. Možda bi sa ostalima mogli da se šalite da odagnate nervozu, ali ne i sa doktorom. On je znao. Slušao je pažljivo šta izgovarate, a odgovarao na ono što ste hteli da sakrijete. Nikakva diverzija nije od njega mogla sakriti strah, bol, nelagodu.
Zato je on mrzeo ove sesije. Ne zato što je nešto krio. Sam se prijavio ovde, sam je znao kako stvari stoje, nije ga vređao razgovor o tome. Ono što ga je žuljalo je činjenica da je sve vreme bio razotkriven, go, ponižen. Muškarac koji se boji, koji je nesiguran. I najgore od svega, što je to, u očima doktora, bilo sasvim u redu.
Ponovo je započeo istu tiradu, idemo opet, ironična opaska da sakrije nelagodu, pogled koji dokazuje da to zna. Pitao se zašto uopšte priča, možda je dovoljno da sedi tu i zija. Svejedno će biti lud i posle sesije. Naravno, ako nije lud uopšte, već u pravu, onda je celo čovečanstvo osuđeno na propast, pa mišljenje jedne osobe neće biti naročito bitno.
„Znate, ovaj put se moram složiti sa vama. Iako se i dalje ne slažem sa vašim imenovanjem naših pacijenata ovde, slažem se sa metaforom. Životu, zaista, treba poneki kamen.“ – zaključio je doktor sa nekim, skoro misterioznim smeškom.
„Iako mislite da je moj kamen prevelik. Smatrate da je meteor u ovoj metafori, zar ne?“ – upitao je, malo oraspoložen promenom ritma razgovora koji mu je doktor pružio u startu.
„To kažete vi, a ne ja. Jedina činjenica je da vi imate teret koji želite da bacite.“
„Aah da, teret. Ako ja bacim taj teret, to će baciti udarni talas na sve vas osim na mene. Zato i jesam ovde, zato i imam dilemu.“
„Jasno. Naravno, ako je pretpostavka ta, da je vaš teret istina, a ne plod mašte.“
Igranka počinje. Kao i svakog dana. Ponovo smo tu, na klimavom tlu realnosti. Lako smo doklizali do problematične teme. Teme, odnosno razloga zbog koga je on tu gde jeste. Teme zbog koje više nije on imenom i prezimenom, već jednim prostim, neutralnim i sigurnim nazivom poznat – pacijent pod brojem 36.
„Ovo je kao obaranje ruku, doktore, gde se oboje grčevito držimo razuma – vi da prosto nije moguće da tako nešto postoji, ja koji odbijam da verujem da je sve to plod moje halucinacije. I isto kao nadmetanje, pobediće onaj jači.“
„Ali zar ne mislite da je ulog prevelik? Ko god izgubio, moraće da preda svoj razum, svoj uvid u stvarnost i realnost? Tako postavljeno, reklo bi se, da je ovo pat pozicija.“
„Slažem se dragi doktore. Upravo zato se i mi ovde trzamo, vagamo, naginjemo kao kakvo klatno, već mesecima. Možda pobeda i nije ono što čekamo…“
„A šta mislite da je?“
„Nadam se onoj staroj, da ću vas navesti na svoju vodenicu.“
„Izgleda da ipak želite pobedu?“
„To bi bila Pirova pobeda moj doktore.“
„Istina. Ponovo se slažem sa vama. Ipak, moramo nešto ustvrditi. Ovako ili onako, vi, kao i ja, pripadamo stvarnom svetu, jedinom koji postoji, stoga nema druge no ga takvog i prihvatiti.“
„U tome i jeste sva ova nevolja. Stvarni svet kako ga vi zovete nije isto mesto vama i meni. Perspektiva iz koje posmatramo stvari, prizma koja prelama činjenice nije ista. Na sopstvenu nesreću sam izopšten iz redovnih tokova i bačen na ivice senki. Na mesto koje egzistira, živo i zloćudno kao i mi sada i ovde, kao i ova prostorija, bolnica, grad. Neću tražiti od vas da verujete, jer ne bih ni sam mogao tako nešto da pojmim, a opet ne mogu ni da vam pokažem. Sedim ovde, bolno svestan da nisam lud, a voleo bih. Koliko bi lakše bilo! Uobrazilja u mojoj glavi, tome makar ima leka, to je bezopasno, krajnje jednosmerno. Ali šta ćemo ako nije? Da li znate kakav ponor to pitanje otvara?“
„Znam. Vi tvrdite da postoje demoni. Da su opipljivi i postojani kao mi ovde i sada. Tvrdite da na svetu pored flore, faune i ljudskih bića postoji i ta vrsta specifičnih nemani. Ali statistika je ta koja određuje tok realnosti, dragi moj. Prosto morate razumeti – ako vas nekolicina, ili u ovom naročitom slučaju samo vi, tvrdite tako nešto nepojmiljivo, vi ste anomalija. Ako bi tako nešto tvrdio značajan procenat ljudi, to bi bila tema za razmatranje. Podjednako bi bilo teško verovati, ali bi nas kritična masa navela da možda tu ima nečega do puke mašte.“
Nije umeo to da objasni, ali žacnula ga je reč anomalija. Možda zato što je bila istinita. Ali kao i sve istine, zabolela je tek kad je izašla iz tuđih usta. I kao i svako ljudsko biće dirnuto u sujetu, posegao je za najmoćnijim oružjem i najvećom slabošću toplokrvnih dvonožaca – razotkrivanjem najdubljih tajni i kopanjem po njihovim ranama.
„A šta ako vam kažem da znam da ste, pre mnogo godina, bacili onu plišanu žabicu koju vam je majka donela jedan dan na poklon, iz ljutnje misleći da vas je napustila, a onda kada ste uvideli istinu, proveli ste ostatak života sa grižom savesti, koja vas sve te godine pritiska kao kamen na grudima. Da od tog trenutka čuvate sve, skoro opsesivno, što vam da, u nadi da ćete isprati greh. Da svako malo vam kroz glavu prođe da ste zbog toga loš čovek?“ – izgovorio je pacijent, polako, zlobno, naglašavajući svaku reč.
Mogao je da vidi preneraženost na doktorovm licu. Mogao je da čuje otvaranje zabranjenih vrata. Pitao se odakle mu hrabrost, zatečeno uviđajući da je jedna prava uvreda bila dovoljna da povredi ovog čoveka. Da ga slomi, otera korak dalje, korak predaleko. Znao je da nema povratka, sada će morati da ispriča i ono što je mesecima krio, prećutkivao. Sada neće moći da bude samo lud, sada će postati i opasan. Kajao se. Nije želeo da uništi doktora, ni svoj boravak tu, ali je to ipak uradio.
Drhtavim, mucavim, skoro plačnim glasom doktor je upitao: „Šta je ovo?! Kako vi uopšte možete to da znate?!“
„Ja ne mogu, ali mogu oni za koje vi tvrdite da su plod moje imaginacije.“
Na ove reči, doktor je ustao, okrenuvši leđa pacijentu odšetao je ka polici sa knjigama. Ništa nije rekao, skrstio je ruke na leđima i samo razgledao knjige, kao da ih po prvi put vidi tu. Grozničavo je razmišljao. Morao je da se udalji od stola i tako sakrije sav užas koji mu se nakupio u dubini očiju. Nije želeo da mu pruži to zadovoljstvo da ga pacijent broj 36 vidi uplašenog. Nije hteo da se naslađuje njegovim bolom. Pogled mu se zaustavio na knjizi iz etike. Umalo se nije zasmejao. Želja da ga udari po sred samozadovoljnog ludog lica ga je zaslepljivala. Koliko li je to prekršenih etika? Ipak, morao je da se pribere. Znao je, još sa fakulteta da ljudi sa različitim manijama, šizofrenim ispadima i zabludama, mogu da budu veoma vešti manipulatori. Veoma predano se posvećuju svojim žrtvama u pokušaju da ih ubede u svoju stvarnost. A veza koja se stvara između psihijatra i pacijenta može da bude vrlo jaka i vrlo pogubna. Neće dozvoliti da ga navuče na početničku grešku, neće ga uvući u svoj svet paranoje. Kako god znao to o njemu, sada nije vreme ni mesto da o tome razmišlja, a naročito ne da diskutuje sa njim.
Lagano se okrenuo ka pacijentu, namestio svoje mirno i utešno lice i krenuo nazad ka stolu, rešen da igru prebaci nazad na svoj teren.
Ova pauza kao da je dala polet pacijentu, kao da je dobio osećaj da pobeđuje. Pre nego što je doktor sasvim seo nazad u fotelju, nastavio je svoj monolog.
„Jel vidite kako je ova stvarnost krhka? Samo jedna moja govorancija je bila dovoljna. Sedite ovde sa osobom za koju mislite da je duševno obolela, a preispitujete svoj razum. Panično prebirate po podsvesti, tražite uporište u naučnim objašnjenjima, nadate se da sam ipak mogao nekako ovo da saznam. A šta ćemo ako ne nađete? Šta ako vam nauka ne pomogne ovaj put, šta ako vas i zdrav razum napusti? Šta ćemo onda? Da li ćete i vi postati anomalija držana pod packom antipsihogenih lekova? Ili ćete jednostavno verovati, ah tako svojstveno ljudskim bićima, da sam samo vešti manipulator, ništa što malo jača doza lekova ne može da sredi? E moj doktore, videćete jednog dana da ti vaši lekovi deluju samo na ludake. A onda ćete da vidite besmisao tih terapija. Zato što, ako se postavite u ispravnu ravan, videćete da smo svi mi ludaci, ili lud nije niko. Ne deluju te magične pilule i šarene laže, jer da deluju ko bi se onda otkrio da mu trebaju?“
Ponovo se doktor štrecnuo, oštar ubod duboko u stomaku i nelagodnost koja seže do dna kičme. Čovek ispred njega kao da je odgovorio na ono o čemu je pre svega sekund razmišljao. Ali nije se dao zavarati, svestan je koliko lako se može prebeći u zabludu, neće povezivati delove koji manjkaju, radiće ono što i uvek, postavljaće prava pitanja i slušaće pažljivo – „Da li ste svesni činjenice da ne možete selektivno da birate šta na ovom svetu postoji? Na primer, ukoliko tvrdite da postoji natprirodno, onda ne možete da kažete da postoje samo demoni, onda postoji ceo svet u svetu koji se kosi sa našim. Da li ste nekada o tome razmišljali?“
„Upravo tako!“ – viknuo je veselo, po prvi put se osetio bar malo shvaćenim, manje besnim. „Ako prihvatite činjenicu da demoni postoje, da ovaj svet ima i svoj negativ, moraćete da prihvatite postojanje svega ostalog. To je ono što je mene oteralo do granica razuma. Zamislite samo! Ako postoji tama, onda postoji sve što iz te tame dolazi! Nisu to samo demoni, tu su duhovi, veštice, vampiri, vukodlaci, menjolici, babaroge, trolovi, čudovišta. I zašto bi tu stali, sve ostalo ikada pomenuto postaje sasvim istinito, paralelni svetovi, vanzemaljci, čupakabre. Svi mitovi ikada ispričani, više nisu mitovi. Postalo je sve moguće. A religija? Shvatio sam da, ako ima pakla, naravno da ima i raja. Šta je to značilo onda? Da je samo jedna religija u pravu, da reinkarnacija ne postoji? Ili postoje sve odjednom i funkcionišu na nama nedokučen način. Da li su zato Maje isparile sa lica zemlje? Da li ih je spasila vera u žrtvovanje? A pogrom veštica u srednjem veku, kada će nam se one osvetiti? Shvatate li doktore, veličinu mog tereta koji nosim! Iako nisam ništa drugo do demona video, jasno mi je da postoji. Tada je strah postao moj verni saputnik. U panici moje samoće i pustih, jezivih noći, smehom sam terao slutnju i prizivao demone kao kakve stare poznanike, jer to i jesu bili, znali smo se, viđali smo se, strašni su ali mi nisu naudili, ove druge ne poznajem. Pitao sam ih jednom, kažu da ni oni sa njima ne komuniciraju, a o ljudima znaju, čuju i vide sve. Zamislite samo šta su ti stvorovi tek! Sklonio sam se ovde u nadi da ću ubediti makar još jednog toplokrvnog stvora u svoju priču, a zapravo sam samo spoznao smrt i beznađe i na sav svoj užas, shvatio da me je to utešilo.“
„Da li znate zašto?“
„Znam. Vrlo je prosto. U začaranom krugu nepreglednih mogućnosti, raznih svetova i hiljade novih šansi i početaka, u limbu sudbina, bića i postojanja, na kraju svih puteva, staza i budžaka jedna jedina stvar je izvesna, obećavajuća, topla i utešna. Smrt. Ista je za sve. Konačna i fatalna. Vreba iza svakog prelaza, iza svake faze. Jer svi mi i sve na svetu što postoji je smrtno. Neko lakše neko teže, ali svi smo ovde sa ahilovom petom. Ironija je što me tome nije naučio život, ni demoni, nego upravo oni osuđeni na svet senki koji ne poznaju, oni od kojih je svet svetlosti digao ruke. Niko drugi do moji dragi, žalosni ludaci.“
„A šta mislite, zašto su odabrali baš vas? I zašto baš oni, iz mraka i senki?“
„Znate doktore, ja sam pažljivo pročitao knjige koje ste mi dali. Ovo pitate da na osnovu mog odgovora zaključite kom tipu paranoje i manije pripadam. Želite da čujete iz kog ugla procenjujem svoju situaciju. Vrlo pametno je to definisano, priznajem. Problem je što ovde neće da vam pomogne. Isto kao za lekove, da bi radilo, prosto mora da postoji sindrom koji se leči. Ali udovoljiću vam. Razmišljao sam. Ali kao ljudsko biće, a to sa sobom nosi svoje nedostatke. Verujem da je odgovor u zlu. Oni su se pokazali jer su zli i ne haju za posledice. Odabrali su mene jer su procenili da se neću potpuno slomiti, da ću moći da iznesem taj teret dovoljno dugo dok ne napravim pometnju. Nisu imali šta da izgube. Ili će svet saznati za njihovo postojanje ili ću ja umreti u duševnoj bolnici, zaista dobitna kombinacija. Međutim, postoji još jedna strana. Ona koja me plaši. Ista ona koja i vas izjeda noću. Zbog toga sam i došao ovde, kod vas. Možda sam, dragi moj doktore, od svih ljudskih bića, ja jednostavno najčistije zao.“
„Samo zato što ste našli objašnjenje koje donekle ima uporište u logici, ne znači da je istina. Zapravo, sve zablude se mogu smisleno objasniti ako se baš potrudite. I isto kao što verujete vi, tako i ja znam koliko je sve to što govorite vama stvarno. Zato ste i ovde. Zato i mi želimo ovo da popravimo, vas da popravimo, izlečimo. Nije zdravo živeti u zabludi, kakva god ona bila. Koliko god vam bio strašan ovaj svet, želim da vam pomognem da prihvatite činjenicu da ste deo njega.“
Smrknuto je posmatrao doktora. Još jedna žaoka, ponovo nalet besa i pakosti, nije on pokvarena igračka da se popravlja, nije ni lud, ali teško je to dokazati kad, i sam svestan, govori nešto suviše ambiciozno za poverovati.
„Izgleda da ste i vi, na brzinu, pronašli razumno objašnjenje kako mogu da znam ono što znam o vama?“
„Nismo ovde da pričamo o meni. Istina, zaista ne znam kako možete to da znate, ali ovaj svet je sazdan na neverovatnim slučajnostima. Od teorije da poznajemo svakoga na svetu preko sedam osoba, do pojma sudbine, život je ispunjen slučajnostima. I verovali ili ne, upravo nemogućnost da se to prihvati, puni ove bolnice. Zato, hajde da pričamo o vama. Zašto ste vi, od svih mogućih ishoda, izabrali baš da verujete u demone?“
„Nisam izabrao ja ništa! Oni su izabrali mene da se baš meni ukažu!“ – sada je već počinjao da diže glas, po prvi put razgovor ga je naveo na klizav teren, njemu poznat, teren nekontrolisanog besa, divlje zlobe plitko zatrpane u dubinama karaktera. Nije znao zašto, izgleda da mu se strpljenje istrošilo. Kao i za sve u životu, mogao je da se pretvara nekoliko meseci, nakon toga postajao bi on – samoživi, zli, pakosni stvor. Ima tu nečega, on je oduvek potajno verovao da su demoni izabrali sebi sličnog, ljutilo ga je što izgleda i doktor to podozreva. Rešio je da zada još jedan udarac. Ukoliko doktor tvrdi da je sve u logici, neka mu još jedne enigme za očuvanje psihe.
„Da bih vam razvejao sve sumnje, otkriću vam još jednu tajnu – vašu tajnu. Prekinuću tu unutrašnju polemiku gde razmatrate da li je moguće da je još neko znao priču o igrački. Eto doktore, na vašim plećima ima još kamenja, a ovaj je možda i najoštriji. Uveče kada dođete kući, odmah palite televizor i uzimate knjigu, da čitate ako je program dosadan. Morate, u suprotnom bi razmišljali, a to bi vas uništilo. Razmišljali bi o sebi, pitali biste se da li je vaša tajna bila razlog što ste postali psihijatar. Da li potajno želite da izlečite i sebe, lečeći druge? Nije to neobično, naprotiv, često se dešava, naš odabir zanimanja uvek je uslovljen iskustvom i karakternom sklonošću. Ako ste opsednuti sopstvenim razumom, želećete da lečite tuđi. Ili se možda samo meni tako čini. Šta znam, u mom svetu senki, hvatanje ustaljenog poimanja je uzaludan posao. Tako ste i vi, pitajući se da li je odsustvo ljubavi, ili bilo kakvog osećanja prema sopstvenoj porodici, dokaz psihopatije ili ne, odabrali da rešavate tuđe psihoze. Zato u vašem stanu uvek mora da bude buke, makar pozadinske, jer je tišina ta koja vas plaši i podseća da je u vašoj duši nešto trulo, crni, zjapeći ponor ništavila i bezosećajnosti. Nadate se, svaki dan iznova, da ćete naći sebi sličnog i olakšati sebi savest. Jer bolest oslobađa svake odgovornosti, zar ne? Tako se tešite – niste zli već bolesni. A onda, kad se tišina na kvarno provuče u vašu svest, izroni pitanje kao kakva avet „A šta ako sam jednostavno zao?“. I kako vi to lečite dragi moj doktore? Onako kako lečite i sve nas bezuspešno – šarenim pilulama zaborava.“
„Koliko god to zvučalo kao sramno razotkrivanje moje intime, osnovna pretpostavka je da skoro svako biće ima skrivene sumnje u ispravnost svoje duše. Upravo ta sposobnost nas odvaja od ostatka živog sveta. Pored griže savesti, preispitivanje sopstvenih postupaka jeste ono tako tipično za ljudska bića. Kada ta osnovna potreba prestane, tada nastupa momenat kada je naša pomoć neophodna. Vi ste izjavili da vas tišti sumnja da ste zli, sama ta kontradiktornost mi govori da vrlo verovatno niste. Ali, ipak postoji u vama nešto bolno, upaljeno, nešto što očajnički želite da prestane. Verujem da je sve ovo privlačenje pažnje na bolno mesto. I imate moju potpunu pažnju, sve dok ona nije usmerena ka mojim privatnim stvarima. Podsećam vas još jednom, ovde smo zbog vas, a ne zbog mene.“
„Koliko ste sigurni u to doktore?“
Ostavio je pitanje da lebdi u vazduhu, ovakve stvari su se često dešavale na sesijama sa pacijentima obolelim od manije i psihoza, nastavio je sa knjiškim pitanjima: „Vratimo se na početak. Zašto mi ne ispričate, ponovo, kako je sve počelo?“
Pacijent ga je fiksirao pogledom kojim kao da je gledao kroz njega, fokus mu je bio negde iza, na zidu. Nedokučivo je šarao tamnim očima po doktoru, stolu, prostoriji. Naizgled mirno i strpljivo doktor je čekao, dok je u njemu narastao strah, iracionalan strah, mislio je, ali ipak dovoljno stvaran. Za momenat kao da je popustio branu normalnosti i pomislio da pacijentu neko nešto šapuće. Brzo je otresao takvu misao kao suvislu i podsetio sebe sa koje strane stola sedi. Zabeležio je u podsvesti da bi mogao temom kolektivne psihoze ozbiljnije da se pozabavi. Lično, nije nikada verovao da postoji, ali ovog časa i u ovoj prostoriji, ludilo osobe preko puta stola, uvlačilo ga je u vihor sramno lako i brzo.
Izmenjenog izraza lica, sa očitom namerom da što više povredi i uvredi doktora, sa prezrivim kezom, pacijent je pitao – „kažite mi, dragi moj doktore, da li ste i dalje tako samozadovoljni sobom kada se setite onog dana pre 47 godina, kada ste svog tadašnjeg najboljeg prijatelja namerno pustili da zgazi na zarđali ekser jer vas je zanimalo kako to izgleda. A onda kada ste ugledali krvavi vrh metala kako viri sa gornje strane stopala, i čuli krik svog prijatelja pobegli kao najveća kukavica i izbegavali ga narednih mesec dana?“
„Dosta!“ – viknuo je doktor. Prvi put u svojoj karijeri dozvolio je sebi ovakav ispad, ubod razočaranja ga je blago prodrmao. „Nismo ovde zbog mene. Vaše patološko zanimanje za moj privatni život je pogrešno, tipično za osobu u vašem stanju, ali i dalje pogrešno. Ne znam šta pokušavate da postignete sa tim. Istina je to šte ste rekli. Tako se zaista desilo. To ste mogli i od te osobe da čujete. Kompromitovanjem moje prošlosti, nećete izlečiti sebe. Da bi razumeli vaše zablude, moramo da kopamo po vašoj istoriji. Tako da, odgovorite mi na postavljeno pitanje, kako je sve počelo?“
Pacijent je jedan kratak trenutak ostao zatečen. Međutim, vrlo brzo se pribrao, ustao i krenuo ka vratima. Zastao je kratko sa rukom na bravi, okrenuo se ka doktoru koji ga je gledao nepokolebljivo kao i uvek – „dragi moj doktore, s obzirom da nikada neće otići, kakve veze ima kako je počelo“, ponovo se okrenuo, otvorio vrata i izašao u hodnik, lagano se vukući ka svom tapaciranom sobičku bez prozora, sunčeve svetlosti i nade.
Tišina se obavila oko doktora, koji je ostao nepomično da sedi, duboko razočaran sobom. Pitao se kako je izgubio kontrolu, kako se sve ovo desilo i odigralo. Uporno mu je u svest prodiralo i pitanje kako je mogao da zna za žabicu, i za sve ostalo. Otišao je predaleko, dozvolio je ličnim emocijama da se umešaju, i kao kakav početnik, žutokljunar, naseo na provokaciju. Morao je da se osmehne setivši se ahilove pete koju je ranije pomenuo pacijent 36, svi je imamo, istina, samo za ljude ona je sujeta, kako smo u biti prosta bića.
Lagano je ustao, raspremio sto, ugasio svetlo i izašao iz kancelarije. Smena mu je za večeras bila gotova. Bio je ovo dug dan, vreme je da ode kući i okonča ga osmočasovnim snom.
Dok se kretao hodnikom, kroz glavu mu je prošla pomisao da svrati do sobe 36 i izvini se za svoje ponašanje. Želeo je i da proveri u kakvom je psihičkom stanju pacijent. Na pola puta se predomislio. Plašio se da ne pogorša stvari i dodatno pojača zabludu tako što bi njihov odnos sa strogo profesionalnog pomerio na lični, prisni. Dan je za delanje, a noć za spavanje – bio je doktorov moto, pod suncem svaki greh sjaji sramno, noću je lestvica niže postavljena.
***
Promeškoljio se u krevetu. Iako nije bilo prozora ni sata, znao je da je gluvo doba noći. Uvek se budio u ovo vreme, 3 ujutru, vreme kada vampiri i veštice hodaju zemljom, tako mu je rekla baka mnogo godina ranije. Dugo je mislio da su to babske priče, dok nije otkrio šta luta zemljom u tri ujutru. Okrenuo se na leđa u zagledao u plafon, u mraku nije mogao da se fokusira ni na šta posebno. Razmišljao je o doktoru. Iako je povisio ton na njega, bilo mu ga je žao. Preterao je, samo zato što nešto zna i može, ne znači da to i treba da uradi. Ponovo ubod griže savesti i sumnja u sopstvenu dobrotu, sumnja u sebe generalno. Opet strah, od onog što vreba i od onog što možda i ne. Kada je prestao da se pita da li je skrenuo i kada je počeo da veruje, više nikada tu veru nije dovodio u pitanje. Sada je strah sve više narastao od same pomisli da se preispita opet.
Iz misli ga je trglo kucanje. Podigao se na laktove. Ponovo kucanje. Neko kuca na vrata. Ležao je nalakćen i nepomičan. Ko zaboga kuca na vrata u ludnici? Pogotovo što nisu zaključana, a i da jesu, zaključavaju se samo sa spoljne strane. Ležao je mirno i tiho, dežurni lekari i sestre sasvim sigurno ne bi dolazili, ni ne znaju da je budan. Nemoćan da se pomeri čudio se svojoj ironiji da se više plaši zatvorenih vrata nego celog sveta tame i demona. E moj svete, možda sam ja ipak skrajnut. Kucanje se nastavilo, dugo i uporno. Nije imao druge. Lagano je ustao i prišao vratima. U skučenoj sobi to je bio poduhvat od korak i po.
Gurnuo je vrata bez kvake i blaga svetlost sa hodnika prodrla je u sobu. Tu ispred sebe zatekao je doktora. Stajao je skamenjeno, raščupane kose, još uvek u odelu u kom je bio ranije tog dana, izgubljenog pogleda i krvavih očiju. Izgledao je uništeno, ali ne fizički. Izgledao je kao da je potpuno izgubio svoje poimanje sveta i stvarnosti, skršen i skrušen, molećivo tražeći pomoć istim onim očima kojima je šarao po dubinama duše svojih pacijenata.
Pacijentu u sobi 36 nije mnogo trebalo da shvati šta se dogodilo. U tom trenutku sav bes i zloba su popustili. U tom trenu, po prvi put u životu osetio se shvaćen, ali umesto olakšanja na oči su mu navrle velike suze tuge.
Pomerio se u stranu i pokazao doktoru rukom ka svom krevetu – „dobro došli na ovu stranu, dragi moj, dobri doktore!“
Autor: Tijana Branković