Poseta malom divu

Ja stvarno ne volim Novu godinu. Nije da je mrzim, samo nemam neki poseban odnos prema tom prazniku. Nije da imam razloge da izbegavam to veče, kao jedna moja bivša kojoj je tetka umrla tog datuma. Ne, nije ništa tako. Samo ne vidim ništa posebno u tom glupom prazniku. Ne bih bojkotovao proslavu Nove godine, da sam pozvan na neku dobru žurku, žensko društvo se podrazumeva. Devojku sa kojom sam bio pet godina upoznao sam baš na jedno novogodišnje veče, naravno da nam u sledećim godinama taj dan nije bio kao i svi ostali… Ali da budem sa drugarima, sa kojima mi je dosta da ponekad popijem par piva, cele novogodišnje noći, samo zato da ne bih bio sam, e taj film se neće gledati! Dodajmo tu i pitanje kako se posle vratiti kući ili, daleko bilo, ono smaranje od proslave na nekom od trgova.

Poseban problem je gužva tih dana pred novogodišnje praznike. Masa koja bezglavo juri negde, da kupi poklone i možda obraduje podmladak ili možda nabave hranu kao da je 31. decembar poslednji dan života. I to sve je bilo problem i pre nego je gradska vlast raskopala širi centar, kao da će tamo pronaći zlato. Sada je ta situacija dodatno eskalirala…

Zanimljivost Srbije je da se Nova godina ne slavi samo jednog dana. Ono što zovemo Srpska Nova godina bio mi je draži praznik samo zato što se te noći manje čulo ono „Srećna Nova godina!“ I prigodne rečenice tipa da bude bolje, a svake sledeće godine sve gore. Jednog 13. januara bio sam sa Gabrijelom na prigodnom koncertu Lajbaha u Srpskom narodnom pozorištu. Posle sam na na fejsbuku video genijalni uradak, takozvani „mim“. Lik se dosetio da uz skupljena tri prsta tvrdi kako je Srbima da slave „svoju“ Novu godinu branio papa rimski, silni Turci i nacisti, a nisu mogli da zabrane ni bezbožni komunisti. Izgleda nije uspeo da nas spreči ni Milanković, čiji reformisani gregorijanski kalendar umalo da prihvati SPC. Lik verovatno ne zna da u vreme Turaka Srbima Nova godina i nije bila nešto, a znalo se samo za jednu i jedan kalendar. Božić je bio bitniji, zar ne. Mislim da znam zašto, ali preskočiću sada argumentaciju. Nacisti su imali pametnija posla nego da Srbima brane proslavu po julijanskom kalendaru, posebno što su tolerisali srbovanje đenerala Nedića, koji je danas mnogima uzor. Komunisti jesu zabranili proslavu Srpske, kao uostalom i svako ispoljavanje „nacionalizma“ u SFRJ. Toliko o tome.

Nekada je u firmi bilo proslava, neki dan krajem decembra. Jednom mi se dogodilo nešto zaista zanimljivo, ali neću sad o tome. Ako dodamo i ono što je pravi datum za proslavu, a to je 21. decembar, mogu reći da sam mogao imati četiri slavlja u tom vremenskom periodu. Možda i pet-šest, ako bih slavio Kinesku novu godinu, ili ako neko ima poseban razlog da slavi nešto nekog od tih dana kad se menja brojka na kalendaru.

Večeri u kojoj se odigrava radnja ove priče bio je 21. decembar, pa recimo nešto o tome. Najlogičnije je slaviti Novu godinu baš na dan kratkodnevnice, kad se nešto astronomski menja, dan posle kojeg ćemo Sunce viđati sve više. Godina je prirodan ciklus, a ovaj praznik je solaran. Slavio bih ranijih godina tog dana Koledo sa mojim paganima, rodnovercima. Ipak i to sam prestao zbog pomenutih gužvi kroz koje bih se probijao, samo da bih stajao u blatu na Košutnjaku. Neka oni dođu malo bliže mom predgrađu, u Austrougarsku.

Istog dana može da se slavi i Yule, što je Koledo u skandinavskoj verziji. Zgodno se to potrefilo sa rođendanom prijateljice koja me upoznala sa Runama. Tako da mi je nordijska varijanta bila srcu najbliža. Ali nje nije bilo u gradu tog dana, pa sam slavio nolajferski – uz serije na kompu.

Prethodno sam skinuo Marvelov serijal o Lokiju, kojem sam se sad mogao posvetiti uz nekoliko litara piva. Bio je petak veče, razlog da ne mislim o tome šta ću sutra, pa ni prekosutra. A Loki je moje omiljeno božanstvo. Marvel ga primereno prikazuje kao figuru trikstera koji je uticao na istorijske tokove, nekoga ko najbolje poznaje sve paradokse istorije. Ili što reče jedan „mim“ sa njegovim likom – prevario sam polovinu čovečanstva da sam jedini bog sa različitim imenima Jahve/Isus/Alah i naterao ih da se pokolju oko toga. Kažu da je đavo najveću prevaru odradio kad je ubedio ljude da ne postoji. Nije istina, najuspešnija obmana bila mu je kada se predstavio kao Bog.

Loki je bio u Sankt Peterburgu kad je došlo vreme za promenu. Bio je tamo kad je Isus Hrist imao svoj trenutak bola i sumnje. Vodio je pancer divizije dok je tutnjao Blickrig. Naterao je kraljeve i kraljice da se deset decenija bore u ratu. Udesio je da Deneris poludi i načini Dubrovnik, pardon Vesteros, ljepšim & starijim, ali nećemo sad o tome… I kad je viknuo „Ko je ubio Kenedije!?“ – na kraju krajeva, bili ste to vi, narode!

I zato dopustite mi da vam se predstavim, ja sam čovek bogastva i stila. Ali ono što vas muči je priroda moje igre… Tako sam ja utonuo u Marvelov univerzum kada se čulo zvono na vratima stana.

* * *

Kada sam otvorio vrata prvih deset sekundi bio sam u šoku. Mora da je bilo več primetno kako ukočeno stojim i zurim, pa je gošća odmahnula svojom kovrdžavom kosom narandžaste boje i uz svoj najlepši osmeh rekla:

– Zdravo Gabrijela, kako si? Izvoli, uđi…

Godinu i po dana je nisam video, a sada je tu, normalno da nisam brzo dolazio k sebi. Nisam imao drugog izbora do da ponovim iste reči:

– Zdravo Gabrijela, kako si? Izvoli, uđi…

– Hvala na pitanju, nikad bolje.

Ušla je lagano me odgurnuvši, jer sam se sporo povlačio iz uzanog ulaza u stan. Blago vrckajući ušla je u sobu.

– Opa, Loki! I dalje si u tom fazonu.

– Kako ne bih bio, ti si me naložila na Marvel.

– Ne i na te tvoje… divove. Meni je najdraži Tor, sećaš se.

– Klasičan dobar momak – rekoh misleći na Marvelovog Tora. – Šteta što su ga načinili njanjavim…

– Ali ti si stvarno dosađivao sa tim divovima – nije prestajala ona.

– Prvim bogovima.

– Jeste. Kako ono beše… Harkonnen came first.

– Ne mogu da verujem! I toga se sećaš, to je bilo iz one igrice.

– Stvarno znaš da se proseravaš – rekla je stavljajući mi ruku na vrat.

– Jesi došla zato da pričamo o negativcima iz knjiga, filmova, mito…

– Ne!

Nisam stigao da završim rečenicu jer mi se več približavala svojim usnama. Tada već nisam bio u šoku. Prešao sam u akciju.

* * *

Sećam se sna koji sam sanjao dok sam bio sa Gabrijelom. Na planinskom proplanku sretnem belog konja. Priđem mu i gledam ga pravo u oči. U očima mu je Vorteks. Matrica koja spiralno kruži. Teserakt. Uzjašem ga i on se propne. Kad sam ga obuzdao jašem na njemu veoma brzo. Konj preskače jaruge i uskoro smo u ravnici. Sa druge strane polja, prema meni jaše Gabrijela. Gola je i obline na njoj igraju. Sjašemo oboje i strasno vodimo ljubav. U umu i dalje oboje jašemo…

Odjednom, sam sam. Da li je to ona ušla u mene. Ponovo jašem, sada uzbrdo. Na vrhu planine sjašem i gledam pravo u oči konja. On mi kaže:

– Da li ti imaš filgju?!

– Svejedno je to moja filgja, kakva je da je – odgovorim mu.

Uzjašem ga i poletimo. Sada smo na pravom astralnom putovanju. Vidimo svetove Igdrasila – Jotunhajm, Vanahajm, Muspelhajm, Nifelhajm…

Bili smo par, Gabrijela i ja. Uživali smo u ljubavi. Zajedno. Onda sam nešto saznao i to me je pročistilo, kao vatra. Njenu mračnu tajnu. Onu koju je jednom pomenula uz reči da mi je neće odati, jer samo je jednom rekla čoveku s kojim je tada bila i on je posle drugačije na nju gledao. Saznao sam na drugi, potpuno sulud, način. Saznao. Ipak se ništa nije promenilo, ne odmah. Možda sam se zbog toga drugačije ponašao, možda je ona primetila, pa otišla od mene. No sad mi je svejedno. Sasvim svejedno jer osećam slepu snagu u sebi. Pun sam energije i spreman za divlji seks.

* * *

Pušimo ležeći u krevetu. Iz nekog razloga setih se svog kontempliranja kada sam učio Kenaz, Runu vatre i znanja. Nije mi bilo pravo što baklju znanja odvojiše o Lučonoše. Tada mi se javio Loki, bog prevare i vatre.

– Loki, ukrali ti baklju – rekoh ni sam ne znam kakvim tonom.

– Pitaš se šta bih ja radio? – reče on. – Da vidiš kako je meni.

Prostreli me bol od stomaka, sveprožimajući, ali ne mnogo jak – kao da je višestruko prigušen. Bio je to samo delić bola koji bogovi nameniše Lokiju kada im se smučio. Privezan ispod zemlje, dok na njega kaplje iz usta večne zmije. Njegova verna žena skuplja otrov, ali kad se on prospe, ovaj div se pomera i izaziva zemljotrese gore…

Pitam se da li sam ga oduvek sledio. Možda kad sam kao dečačić palio kante po ulici, ponekad pred nosom murije.

– Znanje je tvoj oklop – reče mi on tada.

Možda sam zato u meditaciji ubacivao reč „oklop“ u stihove runske pesme.

Kenaz je poznat svakom živom čoveku

po svom bledom, jasnom plamenu,

koji uvek gori,

gde prinčevi sede na okupu.

Onaj bol sam i tada jasno osetio, čak se trgao tako da me Gabrijela upita šta mi je. Umesto odgovora ustadoh i rekoh ajmo u sobu.

Uključio sam TV, nismo pričali, pa me je Kenaz ponovo ščepao. Kao Luk Skajvoker ulazim u pećinu, u ruci mi svetlosna sablja. U zidove pećine ugrađene su ljudske glave. Govore:

– To ima cenu, to ima cenu…

Zmaj gamiže kroz usek u pećini, tamo gde bi bila podzemna reka. Na leđima mu zlatna krljušt, svetli kao gomila blaga. Savladao sam zmaja lako, iako me žestoko mlatnu. Rasporih mu utrobu i ispekoh njegovo srce na vatri koja je plamsala u kutku pećine. Počeo sam da ga jedem, ukus bljutav, ali onda se raspali vatra u meni. Gori mi stomak i padam od bola. Uskoro izgoreh do kostiju. Patuljak sav u ožiljcima ulazi u prostoriju hramajući i počinje da greje čelik na onoj vatri i zakiva moje kosti. Kako ja ponovo dobijam oblik svoga tela, i on se ispravlja i postaje sve lepši. Daje mi krunu.

Onda u pećinsku salu ulazi boginja Freja. Njen lik mi je poznat od ranije. Vodimo ljubav, vatra poljubaca je slaba metafora za ono što doživljavam. Tresu joj se sise dok je pumpam.

– Otrese me Meda ko prase krušku – dahće ona.

Dugo me nisu tako zvali. Glave na zidovima ponavljaju:

– Ima cenu!

Ova moja vizija je kratko trajala. Ni cigareta nije dogorela. Osmehnuh se široko kad se pomenu „Meda“, tako me je zvala Gabrijela, bivša draga koja se vratila. Ili se seks sa bivšom stvarno ne računa?! Osmehnuh se na to i ono „ima cenu“. Sve ima svoju cenu.

Bolje ipak da razgovaramo, pomislih. Počesmo da pijemo ono pivo, posvećeno druženju Lokija i mene. Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno… I, kako to obično biva, priča o religiji se sama nametnula. Kosmos i bogovi idu zajedno sa C2H5OH. Kao nekad kad smo tako pili, tada uglavnom vino, i filozofirali u pauzama vođenja ljubavi…

Gabrijela se seti da je ona zapravo hrišćanka, što mene podseti na njene ranije reči:

– Da je tako ostalo danas bismo imali boga za daljinski upravljač, jel tako?

– Da, da, tako sam rekla – kroz smeh prizna ona.

– Onda ovaj bog kaže da je dosta.

I demonstrativno ugasih televizor, kao što je ona nekad radila. Krenuh u sobu.

– I sad ćeš da gledaš Lokija?

– Jok, imam pametnija posla – rekoh hvatajući je za struk.

– Mislim da je jasno šta sledi – šapnu ona ono što je davno znala reći.

– Aha! – rekoh i bacih je na krevet.

* * *

Posle još jednog vođenja i ljubavi i svog onog alkohola, prevario me san. Bio sam na ivici glečera dok je ogromna kosmička krava lizala led. Pio sam mleko iz vimena Auđumle. Jeza me probadala, a onda se pojavio div u svoj svojoj ogrmonosti i podigao tu veliku kravu put nebesa.

Odjednom sam na livadi, grizem vlat trave, a pored mene je ništa manje nego Igdrasil – drvo sveta. Na stablu je lik Drvobradog koji mi se obraća:

– Aj me samo pipni, pa ću da ti jebem mater!

Polako prilazim krošnji, pazeći da je ne dotaknem, poštujem upozorenje Drvobradog. Na granama su koza i jelen, gore je nešto što bi predstavljalo Valhalu. Iz nekog razloga nisam impresioniran. A onda se ogromno govedo ustremi na ovo drvo.

Skočih mu na leđa, uviđajući da je mirniji nego što sam očekivao. Brzo sam ga smirio i šetasmo okolo, dok ne zaspah na njegovim leđima. Ušao sam u Auroksa, i legao pasući kao u onom crtaću bik Ferdinand. „A što bih morao da jurim?“, pomislih. A onda se vratih u sebe, svoje telo sa šlemom i rogovoma na njemu. Bodem oko sebe, probadam svetove. Moćno se osećam. I na kraju, umesto rogova imam indijanska pera.

Onda osetih da me moja draga Gabrijela drma.

– I baš ti neću dati da spavaš

Očigledno je da ima drugu ideju.

– O ne, ne mora opet! – rekoh, ipak se penjući na nju.

Mada treći seks pred zoru mi je dobro došao.

* * *

Već je svitalo, dakle mora da je bilo sedam ujutru tog najkraćeg dana u godini, kada je Gabrijela otišla. Možda sam se ponudio da je pratim do stanice, nisam se posle sećao. I da jesam, mora da je odbila, što mi sigurno nije teško palo. Ne sećam se jasno ni kad je otvorila vrata, mora da sam već bio pao u san.

Sanjao sam da sam losos. Izlegao se, spuštao se niz potok u reku. Neke žene su stajale na obalama ili nogama u vodi i pokušavale da me uhvate rukama. Umakao sam im. Pored mene prizori koje sam viđao dok sam bio čovek i meditirao na Laguz – Runu dubina. Stim-pank strukture na obali reke. Najzad sam stigao do mora. Izbegavao sam ajkule i druge opasnosti. Tovio se, spremajući se za put nazad, onda kada me pozove nagon za razmnožavanjem… Ali do toga nije došlo, našao sam prečicu.

Sukobio sam se u pećini sa morskim zmajem, i on me izbaci uz zvuk sirene na vrh planine gde sam se rodio. Gušio sam se na suvom, ali se najzad pretvorih u čoveka. Izbegao sam sudbinu lososa, iscrpljenost i deformaciju pred smrt, koja nastaje kad je misija obavljena. Ali – da li sam se razmnožio?!

Iz sna me prekide telefonsko zvono.

– Zdravo Coa, jesam li te probudi – Goranov glas.

– Jesi Goks, ali dobro – rekoh zevajući. – Možda je bilo vreme da ustanem.

– Gabrijela – reče on, ja tek sad primetih da zvuči uznemireno.

– Da!?

– Poginula je, Aleksandre. Juče popodne…

– Nemoguće! – viknuh u slušalicu. – Bila je, bila je kod…

– Ne sumnjam da ti teško pada. Niste više zajedno, ali…

Dalje ga nisam slušao. Prekinuo me je u rečenici i bolje što je tako uradio. Kako bih mu mogao objasniti? Kada primetih da je zaćutao rekoh kratko:

– Dobro… ovaj, pozvaću njene.

Razgovor se završio, ali onaj sa samim sobom tek započeh. Kakvo crno dobro! Priznah sebi da sam dileja. Primetih da nisam pitao kako je poginula. Poginula – to znači da nije umrla od bolesti ili nečeg… ovo je bilo nasilno. Nesreća verovatno.

Ali bila je kod mene. Zajedno i to tri puta… Tri puta, nisam smeo ni u sebi da izgovorim reč. Majku mu, imao sam seks sa duhom!

I neću pitati šta se dogodilo, kako je nastradala. Za mene će ona ostati ona od pre dve godine, od pre godinu i po, kad je otišla. Ili će u mojim mislima biti ona iz lude noći tokom koje je već fizički bila mrtva. Dokaz da postoje i neki drugi svetovi…

 

Autor: Ivan Vukadinović


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *