Recenzija „Priče iz poštanske torbe“

Svako od nas ima svoje favorite u svemu pa tako i u žanrovima ali se u jednom svi slažemo, a to je da ono što bismo da pronađemo između korica omiljenog žanra zaista bude i vredno naše pažnje. Sa druge strane, čitaoci su u prednosti na pomen ega jer pronalaze knjiške dragulje čak i tamo gde zagriženi autor ne bi svratio ako mu nije u domenu interesovanja. A baš naprotiv, autori bi trebalo da prošetaju s vremena na vreme po svim žanrovima i podžanrovima jer se tako gradi kvalitetan tekst. Primera radi, knjiga prepuna robota, ma koliko volela SF mi je krajnje dosadna ukoliko nema međuljudskih odnosa. Masa ljudi je na „Walking dead“ imala komentar da iako su zombiji već izvikano dosadni nakon decenije upravo taj odnos snaga i socio ponašanja je zanimljiv. Snaga autora je da nas ubedi u real svog teksta. Da ga doživimo stvarnim. Da saosećamo sa ljubavlju dva mitska bića ili se zajedničkim snagama radujemo ili ljutimo na ko zna kakve svemirske rase.

E sad, kao što rekoh u svakom žanru postoje majstori voleli vi to ili ne. I dostupni su. Mene lično duša zaboli kad u sred dobrog horora iskoči scena ljubavnog para koji izgleda kao da autor nikad u životu ni leksikon simpatiji nije popunio. A ako ih nema uopšte onda je štivo, sve samo neuverljivo. Jer sve je život pa makar i fiktivni između korica. I sve ga čini.

Još jedno od teških bremena autora je da ne ume da se izuje iz svojih cipela i obuje cipele svojih likova, ne ume da ispriča priču iz tuđeg pogleda i nekako sve doživljaje plete na sigurnosnom terenu sopstvenih iskustava. Ok, ume to biti zanimljivo. Ali kad vidite da je očigledni stanovnik planete Zemlje se kvalitetno predstavio kao pečurka sa Saturna i poverovali ste nekako u to onda imate majstora. Iako treba čitati sve što vam padne pod ruku (loša literatura ako ništa drugo opominje i ukazuje šta ne treba da radite pri pisanju) nekako je najmanje knjiga koje su bukvalno život između korica.
U tom magnovenju mojih dugogodišnjih pretraga naiđe po koji biser ali „Priče iz poštanske torbe“ su donele momenat otkrovenja.

Radnici JP Pošte iz Novoga Sada, Aleksandar Tepić i Zoran Popnovakov, autori su ove zbirke. Da, dragi moji autori, ovo nisu potkovani književnici niti učmale face akademskog kora zbog kojih vekovima učimo šta je neki pisac hteo da kaže a ni on ili ona sami možda se ne slažu sa tim, ovo su dva svakodnevna čoveka sa nesvakidašnjim darom. Ne da pišu priče ili da ih prepričavaju već da ih postave tako da smo tamo i da ih živimo sa njima. Izmestiti se u cipele svojih kolega, uvući se u kožu likova sa mesta na kojima možda i nisu baš uvek bili prisutni, dočarati scenu bez kitnjastih performansi, naterati nas da se smejemo i plačemo, strepimo i saosećamo sopstveni mentalitet do kostiju. Ovi autori su pravi pokazatelj kako se „ide na teren“ pre stvaranja dela. I kako se sa terena zapisuje samo srž priče.

Moram priznati da skoro nisam ništa pročitala brže i upečatljivije. Apsolutno fascinirana lakoćom stila koji nosi toliko emocije u svakom pogledu. Al nemojte da vas ovo zavara kao patetično. Daleko je od toga. Pisano je tako da će te se smrzavati sa poštarom, nervirati što su se cigarete nakvasile, žaliti za preminulom bakom koja je umela da vam ponudi čašu vode ili toalet nakon mnoštva sati hodanja, smejaćete se iz srca, nedostajaće vam unuci deke iz broja na kraju ulice koliko i njemu, durićete se i inatiti otaljavajući poslove koji su uvaljeni liku a ne vama pa sve do momenata kad ovi fantastični pripovedači prosto počnu da vam se pričama toliko uvlače pod kožu da zamalo pa ćete ujutru ustati i pomisliti da treba da se javite u poštu po raspored.

Ne šalim se, ne trude se da nas ubede a ubedili su nas čim su spustili prva slova. Ne trude se da nam dočaravaju a sve smo doživeli. Ni malo im nije stalo da li će nas dotaći neki njihov „svakodnevni“ dan a zapitali smo se koliko poznajemo sebe a tek one oko nas. Koliko samo sreće, agonije, smrtnih opasnosti, tuge, bola, nemoći, uobrazilje, ludila i karaktera će nam otvoriti vrata kroz ovu knjigu. Sama pomisao da da ste provirili u priče nekih drugih ljudi ušunjavši im se u stanove i kuće sa ovim poštarima budi onaj večiti ljudski poriv da gvirnemo malo kod drugih. Negde ćete naići na dobar ulov znatiželji a negde će vas biti pomalo sram. Iako je vi samo čitate.

Istina, kao što rekoh, slabo me koja knjiga navela da se smejem naglas ili se rasplačem. Ova me pogurala i da se raspsujem i da mi dođe da se obračunam a ako to nije vrhunski dar pripovedača, onda ne znam šta je.

Četrdeset i dva teksta ako računamo post skriptum i reč autora (koja se u ovom slučaju čita drage volje jer i sama liči na jednu od priča) čine ovu neverovatnu zbirku života. Događaji su autentični. A motiv, kako sami autori navode bio je razbijanje predrasuda o poštarskom poslu. Da, da, ne lažimo se svi mi smo bar jednom za tamo nekog rekli kako je njemu lako u tome što radi. Nije da nisam znala da nije lako šetati po svi vremenskim uslovima i obračunavati se ili biti na pogrešnom mestu u pogrešno vreme a samo si radio svoj posao ali dok nisu počeli da na mrežama dele pitalicu gde ide u toalet teta sa trafike ni to se nismo pitali, zapravo.

Kad bi me pitali šta njih dvojica nosaju zapravo u svojoj poštanskoj torbi dovoljna bi bila jedna reč: život. Da ne govorimo o tome kako je divno „čuti“ vojvođane u tim redovima teksta i njihov odnos prema životu. Ali nisu ovo samo priče koje su ovekovečile sva ona lica kojih već sad više nema ili su nam ostavila gorak ukus da žive teško pa i pod nasiljem upravo sada u realu tu negde blizu ovo je i kritika društva, isticanje tabua, skidanje predrasuda, izvlačenje na površinu svega onoga što guramo pod otirače. Ako vas zanima pravo stanje stvari a ljubitelji ste majstorskog (i pomalo izumrlog pripovedanja uz logorsku vatru ili u ovom slučaju u kafančetu tj. separeu, možda zadnjim prostorijama pošte ili haustoru) ovo je prava knjiga za vas. U ovoj knjizi se krije još jedan biser a to je neverovatno opštekutlurno obrazovanje autora. Malo malo pa će vam nešto uporediti sa pojmom iz muzike, istorije, kulture, umetnosti, politike ili jednostavno povazati pojmove na krajnje neočekivanim mestima tako da se sasvim normalno uklapaju u bit priče.

Kako reče Miljan Ristić u svom osvrtu na exxxperiment.net: svaka profesija bi trebalo da ima jednu ovakvu knjigu koja u sebi nosi sve ono lepo i loše u određenoj profesiji ali i drugu stranu medalje.

Slažem se sa tim, da jednom za svagda sagledamo kako je sa druge strane bilo kog „šaltera koji toliko kudimo“. Da se malko pogledamo očima drugih ljudi. Da se zna, ima mnoštvo osvrta na ovo delo i svi su između 3- 5.000 karaktera pa i više i nijedna loša kritika. Verujete li mi da ovde i te kako čuči blago neorealizma? Bukovski komotno sa „Poštom“ iz 1971. može da se pomeri u stranu. Iako je i sam bio poštar. Ako ste ikada voleli priče posle ponoći koje pričaju taksisti voleće te i ove dnevne koje će vam ispričati poštari.

Znate li koliko su autori drage osobe? Koliko u njima ima zdravog humora? Koliko samo osećaju i razumeju ovaj vrli novi svet u kome pokušavaju da dobiju ili poklone osmeh kad je najteže?

U recenziji oradio.rs reče jedan od njih da ako ništa drugo ova knjiga je dobra da je ponesete sa sobom u toalet. Samo…bojim se cenjeni autori da onaj koji to učini ne bi odatle izašao sve dok je ne pročita do kraja što bi umnogome blokiralo tu vrstu saobraćaja kućevnog. Skromni, dragi i realni ma koliko osuđivali okrutnost novog doba i prazninu nastalu u ljudima optimistički traže onu jednu travku u oku prolaznika. Oni ne šetaju samo, vise po kafanama i važe za švalere (mada imate priču o jednom legendarnom) već su prinuđeni da budu likovi na scenama naših života jer nekako ih zadesi da tad naiđu. Da se ne lažemo samo poštar ume da pismo bez pune adrese oslovljeno sa „Pera ložač treći haustor“ dostavi bez greške.

Citiram autore: …postaješ njihova baba sera, sveštenik, zid plača, stub srama, bandera po kojoj će lepiti svoje oglase, dežurni i redovan krivac…(preuzet citat sa oradio.rs, Dušan Majkić).

Dodala bih da su i draga lica koja nose igubljene razglednice onih koji nam nedostaju, redove pisama davno ispisanih i nadu da će jednom iz svojih torbi umesto računa koje ni sami ne vole da dele izvući kakvo čudo i otkrovenje. Mi u kraju imamo divnog poštara. Kakav je to maher. Sve taj zna, i kad bi ti nešto primio i kad te nije zatekao iako ste se mimoišli. Živi su to ljudi. Pa se tako i ponašajmo.

Jedna stvar je sigurna, kad je vrućina dajte vrapcima vode a poštaru da odmori kosti, nismo ni svesni kakav je to posao zapravo. Sem ako već niste poštar. A nisu autori sakrili ni kad su uhvatili krivinu, nemojte se ljutiti na njih svi mi „za ove novce“ dobro smo i došli na posao. Ko nije sa ljudima radio taj … posebno kad im ne nosite nešto lepo.

„Tokom života mnoge stvari uzimamo zdravo za gotovo ili letimično prolaze pored nas. Mnogo puta to bude sam život. Dva novosadska poštara, Aleksandar Tepić i Zoran Popnovakov su u svojim poštarskim pričama ostavili crtice inspirisane autentičnim događajima koje ne samo da pokazuju koliko zapravo njihov posao nije lak ili samo puko raznošenje pošte već i na kratko učestovanje u mnogim životima. Svakom dostavljenom kovertom oni hteli ne hteli postanu gostujući lik na nečijoj sceni života. A ono što su nama prikazali, u svoj svojoj težini, bolu, radosti, predrasudama i mentalitetu našeg naroda nije ništa manje nego autentičan prikaz samog življenja i pokušaja postojanja. „Priče iz poštanske torbe“ smo mi sami, ono duboko u nama, nepredvidivo. Urezujuće, potresno pa i obilato vrcavim humorom jer ovi redovi su sam život, onakav kakav jeste. Ispričane onako kako se najpomnije sluša: „De sipaj još jednu morao bih ti nešto reći…ne znam hoćeš li mi verovati…ali bio sam tamo…delićem sebe sam još uvek. ”

Elena Alexandra, osvrt na audio izdanje ove knjige u produkciji „Digitalne dosade”

Knjigu možete naći u novosadskim knjižarama („Mala velika knjiga“, „Most“, „Bulevar Books“, poručiti je od autora na FB stranici (Al D Tepić), sajtu „Dotkom-Neopolitikin zabavnik“ (sa koga su ove priče i potekle kao i audio izdanje „Digitalne dosade“ na istoimenoj stranici (FB) i aplikaciji.

Knjigu je ilustrovao, kako drugačije nego karikaturama, Hugo Nemeta što je posebna dragocenost. Fun fact i Hugo je poštar.

Da rezimiramo, majstorski rad stila koji vas vozi emotivno, otvorenog jezika koji ne prelazi u vulgarnost i prostotu iako upravo taj jezik najbolje razumemo i baš takav nama sa ovih prostora direkt u oko objasni celu situaciju u dva skoka, sposobnost da se autor izmesti neosetno u tuđe cipele, staloženost u svojima, lakoća izvlačenja svega i svačega iz čitaoca tokom čitanja, razbijanje predrasuda oko jedne profesije koju mnogi smatraju trivijalnom i „lako ćemo“, pokazatelj jednog sasvim novog sveta.

Nabavite ovu knjigu, neka vam poštari otvore vrata drugih života oko nas.

Ocena 15/10, bravo.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Pretraži Naslove

Korpa

NAŠI PRIJATELJI