Snoviđenje reči kroz boje i poeziju

Bez pravog imena nismo ni mogli da otkrijemo ko smo, a i kada smo to znali, nismo smeli glasno da to izgovorimo. I da jesmo izgovorili ime zemlje, koja je bila na ivici zaborava, niko ne bi mogao da prepozna reči, osim onih koji su rasli na njenom tlu ili čiji su preci tu obitavali.
Tigana – Gaj Gavrijel Kej

Upravo taj segment karakteriše pisanje Nemanje D. Pavlovića. Ne amnezuje fantastiku niti zaboravlja tlo na kom je odrastao i stasao da i sam doprinese slobodi, oslobađanju fantastične književnosti iz okova marginalnosti. U neku ruku, on je svaki patriota, svaki neimenovani stanovnik iz Kejeve Tigane. Iako se autor diči mnogim drugim uzorima, stilski i narativno najviše je nalik Keju. Bez istorijske potke i podloge naravno, ali uz isto snoviđenje reči kroz boje i poeziju. Na sličan način primenjuje poeziju u prozi, što veoma pogoduje njegovoj težnji da svetu doda malo jarkih nijansi. I odista, svet koji je stvorio u debitantskoj knjizi odiše i diše petu umetnost materijalizovanu kroz šestu, znanim i neznanim teksturama. Možete se utopiti i utopliti u njima – na trenutak zaboravljajući neemotivnu realnost na proputovanju kroz maštovitost i senzitivnu istančanost „Ukradenog boga“.

Epska fantastika ne može emigrirati i izmaći se od modela prototipa i ugledanja na doajene žanra. Pavlović ni ne beži od te činjenice. Naprotiv, podgreva je uveravajući nas da je baš tako. No, da li je tvrdnja baš verodostojna? S obzirom na to da uzori na koje ukazuje nimalo ne konveniraju njegovoj plodotvornosti i imaginaciji protkanoj tananom emotivnošću. Usudiću se da kažem da umešno i maestralno pliva u prominentnim tropima žanra, izvlačeći autentičnost sopstvenih raskošnih reči i tvoreći na taj način živopisne slike i svetove. Mogao bih reći i da crno-belo pretvara u šarenoliku šarmantnost.

Esencija autorove prizmatične mašte mnogima će bez sumnje biti sasvim dovoljan stimulans da se upuste u čitanje „Ukradenog boga“. Ali, sveobuhvatno odsustvo sivila i u najcrnjim trenucima, avantura, čudesni nepostojeći stvorovi i mesta na kojima obitavaju, nisu jedini produkt imaginatora i nisu jedino što nudi. Naime, između korica se nalazi život jednog mladića-starca. A život ipak priča najbolje i nezaboravne pripovesti. Mestimično u početku i kako odmiče roman metastazira i potpuno neinteresovanje za velike heroje i velika dela. U potpunosti se okreće običnom malom čoveku i njegovim nastojanjima da preživi do sutra. Faktički, tvori gogoljevske karaktere – neupečatljive svakodnevne – koji duboko uranjaju u fantastično i neobjašnjivo, makar sa datosti realnosti. Knjiga poseduje sopstvenu stvarnost, i to na momente, čini se, bez autorove svesti o tome. U stvari, on je samo bog, a obični mali ljudi su mu ukrali priču i napisali je rukovodeći se svojim životima i osećanjima.

Da primenim naslov čuvenog dela braće Strugacki Teško je biti bog i Pavlović ni ne pretenduje na to. Njegovi junaci su preuzeli presto, ustoličujući književnost skupa sa pokušajem očuvanja suficita i fragmenata kroz istoriju determinisanog mitosa, tako što su im dodelili skiptar, ali i zatvor među koricama knjige. To nije drugačija tamnica od one božije u priči. No, lepota leži baš u tome. U nadi da ovakva književnost može da pobegne i da se oslobodi. Prigodno, način je lirski, epski poetičan i bajkovito oslikan nadahnućem iz snoviđenja, od čega i nastaje umetnost.

Nedvosmislena je autorova devalvacija iz prvog plana. Ne bih pogrešio ako bih ustvrdio da on samo piše šta mu junaci šapuću. Ovo je njihova knjiga – njom su ukrali svog boga i podelili ga sa čitaocima. Svet, ili da kažem svetovi, nikad više neće biti isti. Biće kolorisani rečima i poezijom iz snoviđenja Nemanje D. Pavlovića.


aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *