Trag u vremenu

Nekada davno,u davnašnja vremena kad su naši čukun,čukun dedovi hodali zemljom i vladali neki bolji odnosi medju ljudima koji su se kretali ,voleli,a neki čak i živeli u prirodi i bili mnogo mudriji i jednostavniji,ljudi su ispredali mnoge priče pored vatre,to su neretko bile priče  kojima su svedočili njihovi pripovedači. Priče koje su primamljive,životne,one od kojih zastaje dah,lebdele su u vazduhu,dizale se ka nebu poput iskrica i ostajale zapisane medju zvezdama,kao i prepričavane s kolena na koleno,baš jedna takva priča odolela je zubu vremena,a saznaćete i zašto. Ispričaću vam priču o velikoj ljubavi koja i danas živi,o jednom tragu u vremenu,o njima.

Bilo je tu jedno seoce nadomak Morave,ni po čemu se nije razlikovalo niti isticalo od drugih sela,bilo je gusto naseljeno i svi su se manje više poznavali i znalo se koja kuća ima momka ili devojku za ženidbu ili udaju.

Jedan od njih bio je Bogdan. Bogdan je bio mlinarev sin,naočit,vredan i tek mu je bilo 23

Brinuo bi se za stoku,odmenjivao oca u mlinu .

Naučio je posao na vreme jer je trebalo da oca i nasledi jednog dana. Bogdana su svi voleli,zameraše mu samo jedno-što je mangup. Iako je stasao za ženidbu ponašao bi se kao kakav deran,svakoj bi devojci tutnuo krišom u ruku neki cvetak ili voćku uz mangupski osmeh. Nema koja ga nije pogledala,mnoge su tiho uzdisale za njim ali svi su znali da on gleda samo jednu,svima beše jasno ko dan da je srce poklonio Milici.

Milica je bila jedna smerna,stidljiva devojka jedna od najlepših. Njen je otac posedovao najviše volova i krava u selu,a obrađivao je i dosta njiva pa je njegova porodica živela imućnije od mnogih. Imao je njih četvoro ,sina naslednika na kog je bio ponosan i tri kćeri.

Nije se znalo koja od koje je lepša i svakoj je obilato spremio miraz pa čak i Milici koja je bila siroče,eto našli su je jednog dana u njivi medju kukuruzom,ostavljenu u košari kao kakvo mače i bi im žao,usvojili je. Milicu ipak nisu razdvajali od svoje dece i sada iako je njen otac znao za kime uzdiše i kome se nada on svakako Milicu nije nameravao dati mlinarevom sinu,samo kćer mu je bila mudrija uz milion izgovora i sitnih laži i umiljatošću što joj beše od boga data,iskradala se iz kuće u naručje voljenom.

Bogdanovo i Miličino tajno mesto za sastanak bila je jedna šuma u koju se retko zalazilo jer su o njoj ispredane mnoge priče. Kako tamo obitavaju razne aveti,veštice  i kako tu đavo spava,govorili su o ljudima zdravog razuma koji su njome prošetali a,vratili se bez pameti,neki se nisu ni vratili…Zajedničko onima koji su susret sa tom šumom preživeli bilo je to da im se na licu ogledao užas koji su tamo preživeli. No ovo dvoje zaljubljenih nije verovalo u bapske priče,pre svega Bogdan. Ma kako je ta šuma mogla biti zla kad je krila tajnu sladju od meda?kad je sakrila ljubavna

šaputanja,šetnje i zagrljaje?Miličine rumene obraze i tamne uvojke kojima ih sakrije,kad se pred Bogdanovim izjavama ljubavi postidi?

Ovog puta Bogdan je ipak promislio o tome,ali ga je đavo terao u šumu. Pored oca čije vapaje da ne ide u šumu,da ne želi da izgubi sina,nije čuo,zatvorio je oči  i na činjenicu da je tamo par puta vidjao neku lepojku koja ga je otvoreno zavodila i mogao se zakleti kao da ga je začarala na tren i on popusti te su polegli na travu,ali čim je dotakla onaj medaljon što mu je Milica poklonila kao da se opeče i Bogdanu se vrati razum te je otera i reče da se na jesen ženi jedinom koju njegove oči vide na šta mu ova odbrusi da se mora njome oženiti ukoliko ne želi nevolju. Da će sačekati četvrt sata da Milica dodje te da je ostavi i baci medaljon a,njoj da stavi prsten. Bogdan je znao da nijedna devojka ovde nije smela toliko i ipak požuri da spreči Milicu da udje u šumu.

Medjutim sreli su se negde na početku šume,gde je njenu razdraganost pokvarila Bogdanova izjava da su seljani u pravu i da nikad više ne kroče u šumu.

Trčali su kao da im život od toga zavisi i kad su se udaljili odande,Bogdan izvadi prsten svoje pokojne majke koji se prenosio sa kolena na koleno izmedju svekrva i snaja i zaprosio Milicu iako je znao da se za to valja njenom ocu zaputiti i obratiti,isto tako je znao da je neće dati pa je hteo da je „ukrade“. Milicu koja se sa stidljivim osmehom spremala da izusti odgovor,prekinula je ona lepojka od ranije. U njenim očima titrao je bes,u njoj ne beše ništa ljudsko iako su bili daleko od šume,našla ih je.

Razbesnevši se zbog neuzvraćene ljubavi i neposlušnosti odigla se od zemlje visoko iznad drveća i počela je da ispreda neku bajalicu na reklo bi se,đavoljem jeziku.

U samo jednom trenu od Bogdana ostaše samo košulja i čakšire,a na mestu na kojem je stajao nespretno je krilima mahao veličanstveni orao. Uzviknula je glasno

„Htela sam te milovati,htela sam te bogom učiniti,htela sam te rano moja u nedra zarobiti,a ti si pošao ovoj devojčuri! Neću vas ubiti, ubiće vas ta ista ljubav! Kletva sunca i meseca…razdvojih vas na nebu i zemlji,na noć i dan,na noć i dan,na svetlo i mrak,na strah da vas vaši roditelji,prijatelji,poznanici ne ulove! Ti rano moja ljuta! Po danu veličanstvena ptica,a noću ono što beše,a ona po danu ono što je,a noću bela vučica. Da se nikad ne sastanete,da se nikad ne milujete,da se nikad na vašoj svadbi ne zaigra!“

I samo tako iščeznu. Milica briznu u plač dok je mekano perje upijalo svaku suzu,reči im nisu bile potrebne,sve je shvatila kad je orao poleteo ka šumi.

Dani su im prolazili sporo,lovili su ih i prijatelji i očevi,stoga su odlučili da nekad im ljubavno gnezdo sada bude dom,i dane i noći su provodili zajedno željni dodira i poljupca jedno drugog,gledali su izdaleka kako ih na njihovim sahranama oplakuju ne znajući da su živi,mislivši da su ih vukovi rastrgli kad su pronašli samo njihovu odeću,a oni su patili što jedno za drugim,što za svojim životom.

Samo jednom,u prestupnoj godini kletva je prestala,na dan kad ju je zaprosio, na dan kad su prokleti. Bili su deset godina stariji ali ništa manje zaljubljeni,tu noć su se voleli,pričali i začeli plod njihove ljubavi,te noći su poslednji put mogli da dodirnu jedno drugo kao ljudi.

Tu im je noć poklonio stari vrač iz šume kome je veštica takodje napakostila oslepivši ga,on je od dana kad su prokleti Milica i Bogdan saosećao s njima i atomima poslednje snage znajući da pod punim mesecom u prestupnoj godini na dan kad je izrečena,kletva slabi zato je skinuo kletvu na jednu  posebnu noć.

Prolazilo je vreme i jedne noći Bogdan je odlučio da njihov podmladak neće moći da raste sa njima,bela vučica sa bolom i suzama u očima,zacvilela je kao da time potvrdjuje njegovu odluku.

Nije mnogo prošlo i u sumrak Milica rodi zdravu devojčicu,nakon što ju je poljubila njene ruke se pretvore u šape i ne mogavši da je greje u toplom naručju,svila se oko nje grejući je krznom,dok ju je Bogdan milovao po obrazima i licu koje je bilo preslikano Miličino.

Gledajući belu vučicu,pomilova i nju jer je razumeo bez ijedne reči odgovorio joj je samo „neće ona biti siroče,daćemo je tvojoj Jasni,učinićemo dobro obema naša kćer nema roditelje,a tvoja sestra ne može da ima dece.“ Vučica mu prisloni njušku uz čelo.

U ranu zoru Milici se cepalo srce,ali je znala da će se njena sestra dobro brinuti o bebi. Pošla je put kuće Jasne i njenog muža,orao ih je nadletao konstantno šireći krila kao da je nad njima pravio štit.

I starija,mada i dalje,lepa žena se vrati u šumu sa orlom na ramenu,srce joj je plakalo ali ju je slika radovanja i osmeha njene sestre kao i njenog muža kad su videli bebu,tešila.

Godine su prolazile,a vučica i orao su pratili mada izdaleka neke nove seljane,zadržala se priča o crnoj šumi pa su je se klonili i dalje,čuli su i neverovatnu priču o devojčici koja vida sve rane dodirom,draga,lepa devojčica koju svi u selu vole,devojčica po imenu Mila koja im je na poslednjem izdisaju poklonila osmeh i suzu nemoći jer nije uspela da izvida starost jednog orla i jedne vučice u sumrak,a ne znajući da su bili spokojni jer su videli svoju kćer zadnji put, pre nego je Jasna ispustila krik i dozvala svoju kćer ne bi li je upozorila na crnu šumu oni su se oprostili i zahvalili nebu na Jasni i Obradu.

Kažu da i danas na taj datum kada su prokleti Milica i Bogdan ,na nebu zasjaju zvezde oblikujući vučicu na čijim ledjima stoji orao,priča se da još uvek paze svoju kćerku i seljane od crne šume i veštice koja im je zlo načinila.

 

Autor: Zmajče