Više nego ljudski

 

 

Naslov: VIŠE NEGO LJUDSKI

Autor: Teodor Sterdžen

Žanr: naučna fantastika

Izdavač za Srbiju: Čarobna knjiga

Godina izdanja: 2019.

 

 

U ispitivanju ljudske evolucije, autori naučne fantastike obično fokus stavljaju na izvranredne, najčešće fizičke sposobnosti pojedinca. Ljudska evolucija pokazuje da se, uporedo sa razvojem fizičkih sposobnosti, glavnu evolutivnu prednost u razvoju ljudske vrste čini upravo evolucija njegovih mentalnih i intelektualnih sposobnosti, iako su postupci homo sapiensa kojima svedočimo u ovim modernim vremenima pomalo upitni.

Teodor Sterdžen u svom romanu „Više nego ljudski“ iz 1953. godine, ispituje upravo hipotezu novog evolutivnog skoka u razvoju ljudske vrste. Iako se evolutivni skokovi dešavaju naglo, prepoznavanje i ustoličenje tih skokova u svakodnevicu je relativno spor proces, od prepoznavanja anomalije, preko definisanja novoutvrđenog pojma, do ustrojstva. Namerno ili ne, autor prati ovu putanju, predstavljajući nam roman koji u svom narativu ima tri zasebne i stilski veoma različite celine: Čudesni idiot, Beba ima tri godine i Moralnost.

Sam početak deluje otuđeno, nejasno, konfuzno. Poput Foknera, Sterdžen nas uvodi, u neartikulisani unutrašnji svet jednog idiota, i prateći ikrzani tok misli, upoznaje nas sa njegovim delimičnim buđenjem i dovodi pred nas niz veoma nesvakidašnjih likova, kojima je jedno zajedničko – oni su čudni, nestandardni, odbačeni od svoje okoline. Oni su anomalija, ne uklapaju se u prosek, nefunkcionalne jedinke društva. Ovaj deo zahteva punu pažnju, strpljenje i posvećenost čitaoca, da prođe kroz niz naizgled nepovezanih delova, koji imaju za krajnji cilj da uspostave osnove čudne simbioze jednog idiota telepate, devojčice sa telekinezom, mongoloidne bebe i bliznakinja koje imaju sposobnost teleportacije.

 

„Gde je svaki organizam deo celine, ali odvojen? Mislim da ne postoji… osim ako ne misliš na društvene organizacije, kao recimo ekipe, ili možda grupu ljudi koja radi i svi dobijaju naređenja od istog šefa.“

„Ne“, odmah je rekao, „ne tako. Kao jedna životinja.“ Napravio je pokret skupljenom šakom koji sam razumela,

Pitala sam: „Misliš geštalt oblik života? To je izmišljotina.“

 

Drugi deo, koji se vremenski dešava nekoliko godina kasnije u odnosu na prvi, pravi stilski otklon i menja lice iz kog pripoveda. U simboličnom razgovoru između psihijatra i glavnog junaka, koji pokušava da probije barijeru sećanja i utvrdi šta se to bitno dogodilo kada je ’beba napunila tri godine’. Razgrađujući i rekonstruišući događaje, postupno dolazimo do suštine i do definicije simbioze u kojoj mesto Samog, kao glave ovog novonastalog organizma, sada zauzima 15-godišnji dečak – Homo geštalta. Organizam koji je nastao odraz je njegovog najjačeg dela – ako mu je glava idiot, i on će biti idiot. Sam roman nastao je kao nadogradnja oko ove, centralne novele.

 

„I porašćemo, Bebo. Tek smo se rodili!“

„Kaže, ni slučajno. Kaže, ne s takvom glavom. Možemo da uradimo praktično bilo šta, ali najverovatnije nećemo. Kaže da jesmo nešto, ali da je to nešto idiot.“

 

Zaključni deo se ponovo vraća trećem licu i donosi nov zaplet. Regresijom u prošlost, korak po korak, jedan bolesnik uspostaviće i završni, konačni stepenik u evoluciji homo geštalta – uspostavljanje morala za jedinstveni evolutivni organizam.

Sterdžen zahteva od čitaoca poverenje i posvećenost do samog kraja. Ne ostavlja slobodne krajeve ali i ne vodi priču linearno, vrlo često dajući samo naznake onoga o čemu nam govori, predstavljajući nam kontektst koji formira lika, njegove postupke ali i celu priču i na taj način nas vodeći do same ideje. Neupućenom čitaocu, početak može delovati odbojno i nesuvislo, ali autor u stvari samo pametno pomera priču.

„Ko ste vi?

Homo Geštalt.

Ja sam jedan; deo; pripadam…

Dobro došao.

Zašto mi niste rekli?

Nisi bio spreman…“