Vučje vaspitanje

Nedavno je počelo snimanje druge sezone serije „Vučje vaspitanje“ („Raised by wolves“) čija je radnja smeštena na planeti Kepler22-b, udaljenoj oko 600 svetlosnih godina od Zemlje, lociranoj u nastanjivoj zoni sistema u čijem centru je zvezda nešto manja od našeg Sunca.

Prva sezona nas upoznaje sa ovim sumornim svetom, na kome turobna atmosfera i mistična prošlost više podsećaju na ukletu planetu nego na novu nadu za opstanak ljudske vrste. Dva androida (Otac i Majka) poslata zajedno sa šest ljudskih embriona sa Zemlje, razorene velikim ratom, pokušavaju sami da odgaje svoju „porodicu“ i time započnu naseljavanje planete. Njih dvoje iako androidi pokazuju veoma ljudske osobine (što je i za očekivati od ostvarenja Ridlija Skota). Oni se uklapaju u profil idealnih roditelja. Staloženi su, pažljivi, brižni. Iskreno se trude da u teškim uslovima osposobe decu da prežive i nastane planetu, učeći ih praktične veštine, ali i način razmiljašnja neophodan za opstanak u nepoznatoj sredini.

Priča počinje svedeno i jednostavno. Otac i Majka su razumni, praktični i sposobni. Posvećeni su deci i svesni potrebe da moraju pažljivo da upoznaju novi svet, koji krije mnoge tajne: od ogromnih cilindrićnih rupa bez dna, preko ostataka skeleta džinovskih zmija, do divljih čovekolikih bića. Tu su i sablasni glasovi koje povremeno čuju neki od likova, a čije poreklo i smisao ostaju nerazjašnjeni do kraja prve sezone. Planeta je bez sumnje nastanjena, ali lokalna bića čini se ne predstavljaju veliku pretnju po doseljenike. Postoje naznake da je na njoj postojao bujniji život, koji je iz nepoznatih razloga uništen.

Radnja se komplikuje kada se pojavi veliki brod naseljenika sa Zemlje, pripadnika Mitraističke religije, koja je u suprotnosti sa racionalnom filozofijom na čijoj osnovi su programirani Otac i Majka. Iako Otac ispoljava pomirljive osobine i nalazi dobre strane u uvećanju populacije – čak i ako se ona sastoji od verskih fanatika, Majka je daleko spremnija da se bori za svoja ubeđenja, decu i „zadatak“ koji je dobila od svog tvorca, otkrivajući pri tom svoje ogromne moći. Priče se prepliću namećući nove izazove likovima. Njihovi odnosi se produbljuju, a skriveni detalji iz prošlosti lagano sklapaju složene karaktere.

Otac je opisan kao razuman, praktičan i pomalo dosadan. Priča glupe fore, obavlja kućne poslove, brine se o deci i „ženi“. Kroz njegovu priču se ogleda i sazrevanje dece, koja sa njim ostvaruju emotivan odnos. On se trudi da ispuni svoju ulogu glave porodice, ali mu to pored neuporedivo moćnije Majke, stalno izmiče i postaje neostvativo, zbog čega postaje frustriran. Potenciranjem njegove želje da se dokaže Majci i njene očigledne nadmoći, stiče se utisak da je nepotreban. Njegove lik prepoznajemo kao autentičan, bitan i verovatno najodaniji od svih opisanih karaktera, tek kada biva reprogramiran od strane Mitraista na uslužnog androida, sa kojim ga sve vreme poredimo i snagom volje i emocija uspeva da se otrgne i spase Majku sigurnog uništenja.

Dobar deo prve sezone posvećen je prošlosti (reprogramiranju) Majke. Njen tvorac, pikazan do nekle stereotipnim likom introvertnog naučnika, borca za ljudski rod, uspeva od mašine za ubijanje (Nekromanserke), nakon brojnih neuspeha da napravi Majku nove civilizacije, programiranu da ima sve instinkte i simulira sve potrebne osobine idealne zaštitnice. Ona je bez sumnje najmoćniji lik u seriji i ima veoma kompleksnu priču. Majka je zaštitnik, ali istovremeno i oličenje najopasnijeg protivnika od koga svi, čik i njena deca, strepe. Strah i borba za opstanak je ono što odlučuje kome će se deca prikloniti, pa iracionalna rešenja ka kojima ljudska bića pokazuju sklonost, ipak ostaju ostavljena po strani pred realnim opasnostima.

Deca su ključni element priče. Kroz njihovo sazrevanje i suočavanje sa novim iskustvima se dočarava svet, koji je nekima od njih (Kempionu) jedini dom koji znaju. Kempion je predstvaljen kao najjači od šestoro dece, čiji embrioni su poslati sa Ocem i Majkom. Misterija je zašto na njega ne deluje radijacija koja je ubila ostalu decu iz porodice, pa ga sama ta činjenica jasno izdvaja kao posebnog. On je pažljiv, ematičan, ali i samouveren i ponosan. Kako nije imao konkurenciju, razvio je visoko mišljenje o sebi i svojim sposobnostima. Njegova interakcija sa decom Mitraista, koja i sama imaju već izgrađene uloge u svojoj zajednici, dalje razvija i ističe njegov dominantni karakter. On je autsajder, ali ga druga deca ipak prepoznaju kao saveznika, a možda čak i vođu. Rastrgnut je između ljubavi prema Ocu i Majci i instiktivne potrebe i želje da se socijalizuje sa drugim pripadnicima svoje vrste. On takođe uočava da postoje brojne pojave, koje ne mogu da se objasne saznanjima kojima su ga učili, pa pod pritiskom vršnjaka i željom da se uklopi, ponekad razmišlja o mogućnostima da su Mitraisti u pravu i da odgovor leži u njihovoj religiji.

Radnja je puna religijskih motiva: tu su Otac i Majka kao prva ljudska bića na novom svetu, zmijolike nemani čija uloga se tek nazire, zatim nešto nalik na bezgrešno začeće (mada vrlo erotično opisano), kao i rajska tropska zona u kojoj svi vide spas. Razapeti položaj Majke koji formira u trenucima svoje najveće moći je možda i najefektiniji pokazatelj simobike koja je napravljena sa ciljem da istakne svemoćno biće, koje sa nebesa ubija nepodobne po svojoj volji i proceni. Legende o proročanstvima i odabranom su takođe protkane kroz celu sezonu.

Ono što je zanimljivo je da, za razliku od uobičajenih koncepata u umetnosti i religiji, gde je odabrani poznat ili se barem jednoznačno otkriva u nekom trenutku, ovde imamo prilagođavanje i tumačenje termina odbranog u zavisnosti od lika koji ga tumači i njegovog trenutnog mentalnog stanja. Sama ideja potiče od Mitraista, a svako od njih je po potrebi prilagođava svojim okolnostima, pokazujući time strah i nadu da će nekakav spasitelj da ih povede u bolje sutra.

Ni putnici Mitraističkog broda nisu onakvi kakvim se na prvi pogled čine. Neki od njih (Markus i Su – pobunjenici sa Zemlje) čak doslovno menjaju izgled kako bi se infiltrirali na brod Mitraista i pobegli od sigurne smrti. Njih dvoje duboko vezani tajnom koju moraju da kriju i prošlošću koja ih duboko razdvaja od ostalih saputnika, shvataju da iako dele istu prošlost i vrednosti, počinju potpuno drugačije da sagledavaju stvarnost u novoj sredini. Markus, koji sticajem okolnosti u jednom trenutku postaje vođa manje skupine Mitrista, počinje da čuje glasove i pomišlja da je odabrani. Su se sa druge strane vezuje za dečaka, koji veruje da mu je ona majka, jer je ukrala njen lik. Su je klasičan borac, veoma požrtvovana i jaka. Sa Majkom, prema kojoj oseća strah i nepoverenje, susreće  seu trenutku kada je Majka već trudna.

Trudnoća Majke je prilično bizarno opisana. Samo začeće je prikazano kroz nekakvo erotsko sajber iskustvo koje ima sa simulacijom svog tvorca, a čiji cilj je, pretpostavljam download-ovanja koda za generisanje novog bića. Scenarista zatim ide korak dalje dočaravajući nam morbidno isisavanje krvi silovatelja sa Mitraističkog broda (kroz crevo) u cilju održavanja Majčinog fetusa u životu. Glavni šok ipak nastaje tek nakon „trudnoće“ kada umesto odabranog predstavnika ljudske cvilizacije koga svi željno iščekujemo, dobijamo rođenje monstruoznog, sasvim sigurno neprijateljski nastrojenog, moćnog, zmijolikog bića, koje navodno zbog Majčinih sposobnosti može i da leti.

Serija se, ako zanemarimo ludilo na kraju, dotiče mnogih bitnih tema. Međuljudski odnosi, potreba ljudi za imaginarnim (religijom), odrastanje, sukobi, samo su neke od iskustava sa kojima doseljenici moraju da izađu na kraj. Greške koje je čovečanstvo i njegov dom dovelo da propasti, ponavljaju se i u novom svetu. Likovi imaju i svoje specifične lične borbe i dileme zbog kojih ih je moguće sagledati na dubljem nivou. Niko nije ni dobar ni loš. Svako ima kontekst u kome se postupci, ponekad krajnje brutalni, mogu razumeti i opravdati. Čak i ako na prvi pogled odaberemo stranu, otkrivanjem prošlosti svakog od njih, možemo samo da se zapitamo šta bismo mi uradili da smo na njihovom mestu.

Detalji su dosta efektno i smisleno urađeni. Vizuelno se do nekle može napraviti paralela sa ranijim filmovima Ridlija Skota („Alien“, 1979). Scenario je suptilno istkan. Iako na kraju sezone priča ostavlja pomalo razočaravajući utisak, teško je dati definitivnu ocenu bez saznanja o daljem odmotavanju i zamotavanju životnih priča stanovnika Keplera22-b.

Brojna pitanja koja su ostala otvorena čekaju svoj odgovor u narednih, ako je verovati scenaristi (Aron Guzikovski) pet ili šest sezona. Druga sezona je prema poslednjim planovima najavljena za jun 2022. što je više nego dovoljno vremena da se prva pogleda još par puta i razmišlja o tome šta bi moglo da nas čeka u nastavku.

Do sadašnja priča svakako ostavlja veliku širinu za mogući rasplet događaja. Iako se mogu navesti brojni sporni detalji, moj lični utisak je da je serija za sada dosta dobra jer pre svega nudi pregršt tema za razmišljanje, ali i sjajan način za svakog fana naučne fantastike da provede kvalitetno vreme uz svoj dragi ekran.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.