KJOSUKE HIGUĆI
Rođen 1989. godine. Vodeći predstavnik mlađe generacije japanskih pisaca naučne fantastike. Među prvima koji samosvesno stvaraju vejporvejv u književnosti. Sa stvaraocima vejporvejva je povezan i na muzičkom planu; 2018. godine sarađuje sa Danijelom Lopatinom na tekstu za Lopatinov album „Age Of“.
„It’s true.
The 90s were the last great decade.
They all lied to us.“
„Istina je.
Devedesete su bile poslednja velika decenija.
Svi su nas lagali.“
—system error code 2814: birth of a new day
00.
Ako tokom života živimo, da li možemo i da u smrti umiremo?
Ti o tome razmišljaš. Ja to znam.
Ti maštaš o tome da svi umru i žive unutar raznobojnih neonskih svetala.
Ti maštaš da si zajedno sa svime ostalim, i da je sve Jedno zanavek.
Ti maštaš o tvojim bezbrojnim životima, koji se nisu rodili, unutar senke tebe, koji se jesi rodio.
Ti o tome razmišljaš. Ja znam sve o tebi. Ti o meni ne znaš ništa.
01.
Lako je opisati početak. Puštam tvoja sećanja. Tvoja sećanja o početku se prikazuju unutar mene.
Veče osmog juna 1996. godine. Seo si u svoju voljenu Tojota Seliku i zaputio se ka tržnom centru „Dream Catalogue“. Padala je kiša, i na putu ka predgrađu je bila gužva. Svetla automobila su bojila asfalt u belo i crveno. „Dream Catalogue“ se nalazio u predgrađu prefekture Ćiba. Tamo je svega imalo. Sve se tamo prodavalo. Tek te je bila ostavila devojka, i očajavao si. Ni cigarete ni piće nisu mogli da te oraspolože. Ništa što si posedovao nije moglo da te ispuni.
Tvoja devojka ti je rekla: „Kompjuteri su vrh! Tata mi je kupio kompjuter. Ima Windows 95. Kad jednom povežeš svest sa elektronskim prostorom preko Windows 95, ništa više nije toliko zabavno. Ni stripovi, ni televizija, ni filmovi, ni muzika – ništa nije tako zanimljivo kao kompjuter. A kamoli knjige. Više ne čitam stripove, više ne gledam televiziju. Bacila sam sve filmove, muziku, knjige. Žao mi je da na njih trošim vreme. Zato se više neću viđati sa tobom, da znaš. Ne misli loše o meni. Razumećeš me kad kupiš kompjuter.“
To ti je rekla, i napustila te.
Vozio si se predgrađem to veče da bi kupio Windows 95. U daljini se vidi grad. Neonski grad se topi po kiši i odrazi svetala boje ceo vidokrug u ljubičasto.
02.
„Alright, let’s go. Life is a dream, so you must have a good dream.“ To je bio moto tržnog centra „Dream Catalogue“. Hajde u kupovinu – tako kaže „Dream Catalogue“. Ako je život san, mora se sanjati lep san. U glavi ponavljaš te reči. Na radiju se čuje reklama za „Dream Catalogue“. Zvučnik ispušta te reči zajedno sa muzikom. „Ako je život san, mora se sanjati lep san“. Ubrzo stigneš do odredišta, i usisaju te ljubičasta svetla.
Uđeš u lift. U liftu se čuje tiha muzika. Izađeš iz lifta i kreneš ka prodavnici kompjutera. Smernica ti je jedna mermerna skulptura. Skulptura boga Helija. Iznad automatskih vrata stoji natpis „Floral Shoppe – prodavnica najnovijih kompjutera“. Unutrašnjost je krcata displejima, i svugde su razvučeni kablovi. Obratio si se prodavcu sa naočarama koji je u kutku brisao pod džogerom i pitao ga: „Imate li Windows 95?“
„Tražite kompjuter?“
„Da. Hoću da kupim Windows 95.“
„Aha, Windows 95. Ne zanimaju vas možda drugi kompjuteri?“
„Ima li još nešto sem toga? Prvi put kupujem kompjuter. Ne razumem se baš.“
„Aha, vidim. Imamo jedan dobar model. Da vam kažem, Windows 95 je već star. Prošlo je već godinu dana otkako je izašao. Danas smo baš dobili na lageru najnoviji model. Preporučujem vam njega. Skroz se razlikuje od dosadašnjih kompjutera. Ne radi na struju, nego na paru. Nismo ga još ni stavili u izlog, vi biste bili prva mušterija koja ga kupuje. I ove moje naočare su nove, rade na paru.“
Reče kako mogu automatski da podese fokus i skide naočare. Njihova unutrašnjost je bila ispunjena vodenom parom, i bezbroj zupčanika se užurbano kretalo. Displej je zasijao bojama duge, i svetlost je počela da se vrtloži. Ugledao si ih i radosno se nasmešio.
„Rade na paru? Neverovatno. Dajte i meni onda taj kompjuter na paru.“
„Hvala na kupovini“, uljudno će prodavac dok je vraćao naočare. „Sačekajte onda samo trenutak, da ga donesem iz magacina.“
„Uzgred“, ti reče i zaustavi prodavca, „kako se zove kompjuter?“
Prodavac se okrenuo, pogledao te, i blago se nasmešio.
„Baš tako. Kompjuter na paru Windows 96“.
03.
Vratio si se u stan i smesta pokrenuo Windows 96. Obavio si celo telo posebnim parnim odelom, vaporwear, i stavio šlem. Kabl iz šlema si uključio u struju. To služi da proizvede vrućinu i od vode napravi paru. Tako ti je objasnio prodavac. Sa Windows 95, koji je radio na struju, ljudi su se uglavnom povezivali na elektronski prostor zvan world wide web, ali se Windows 96, koji je radio na paru, povezivao na parni prostor zvan vaporweb. Ne razumeš se u detalje, ali ti je tako rekao prodavac u „prodavnici najnovijih kompjutera“, te mora da je tako. Tako si mislio. Objasnio ti je lepo i polako.
Uključio si šlem i povezao se na vaporweb. Šlem se zagreva i polako podiže temperaturu. Pale se neuroni. Osetio si kao da tvoja svest sagoreva. Nisi više znao da li ključa van tvoje glave ili unutar nje. Voda se uz šištanje pretvara u paru, i ona prekriva ceo tvoj vidokrug. U svakoj pojedinačnoj čestici pare pali se svetlo, ta treperava svetla se skupljaju, i na kraju oforme jednu sliku. Stvara se bezbroj slika, i slike oforme svet. Isplivaju svetleći nizovi slova, i čitav novi svet stoji pred tobom. Ovo je pisalo:
„Before The Vapor Web“
„After The Vapor Web“
“ＬＩＦＥ ＢＥＦＯＲＥ ＴＨＥ ＶＡＰＯＲ ＡＧＥ ＷＩＬＬ ＢＥ Ａ ＭＹＳＴＥＲＹ ＴＯ ＴＨＥ ＮＥＷ ＭＩＬＬＥＮＩＵＭ‘Ｓ ＣＨＩＬＤＲＥＮ”
„Pre vejporveba.“
„Posle vejporveba.“
„Život pre vejpor-doba biće zagonetka deci novog milenijuma.“
04.
Kad se probudiš, nalaziš se među neonskim svetlima.
Neka zimska noć, neki grad. Nosiš kaput. Dovoljno je hladno da ti se vidi dah, i oko tebe svuda vidiš parove. Pogledaš unaokolo. Odnekud se čuju božićne pesme, a po strani puta trodimenzionalni hologrami Deda Mraza i irvasa izgovaraju reklame.
Sa strane čuješ ženski glas.
„Šta bi?“
Okreneš se. To je devojka sa kojom si raskinuo. Zbuniš se i ne znaš šta da kažeš. Ona se čudi.
„Šta ti je? Ajmo. Valjda je blizu, taj restoran gde si rezervisao. Jedva čekam.“
Uhvati ti te za ruku i krene brzim korakom. Ti je, zbunjeno, slediš. Sve deluje stvarno. Ne – ne deluje stvarno, već jeste stvarno. Sva čula su tu. Tu su svetla, zvuci, mirisi, i, iznad svega, njen meki dlan koji stiska tvoj.
Pometen si. To je zaista bila stvarnost. Bez sumnje – stvarnost koju si želeo.
Odjednom, trgneš se.
Pomisliš. Ne, ovo nije stvarnost. Ovo je san koji mi pokazuje vaporweb. Ovo što trenutno vidim je opsena.
Pustiš njenu ruku. Potrčiš. Pređeš put i dođeš do trga. Sa strane te udari kamion. Odbaci te kroz vazduh i tresne o asfalt. Udarac i bol ti potresu celo telo.
05.
Narednog trenutka, primetiš da si na podu svoje sobe. Vazduh je pun grudvica sa posteljine. Kompjuterska stolica se bučno vrti. Šlem ti je na podu. Shvatiš da si se vratio.
Pogledaš svoj stan. Sto, stolica, krevet. Diskovi i časopisi po podu. I ništa više.
Sumorna sobica. Nikog u njoj nema sem tebe. Setiš se da je to stvarnost.
To je stvarnost sa kojom si primoran da se suočiš, zaključak tvog života, i način življenja koji si sam izabrao.
Licem u lice se suočiš sa svojom stvarnošću, i obuzme te jad.
Ne želiš da je vidiš.
Ponovo se vratiš na stolicu i staviš šlem.
Vratiš se u svet tanke pare.
06.
> Will you continue?
> Yes / No
> Yes
07.
„Jesi dobro?“
Odozgo je posmatrala tvoje lice. I ti si pogledao nju. Plave oči, plava kosa, bela koža. Nikada je nisi video.
„Odjednom si pao. Prepao si me.“
„Gde sam?“
„Ne znaš gde smo? U crkvi smo. Na venčanju. Pao si kad si me poljubio. Ne sećaš se?“
„Ne.“
Na licu joj se ocrtala zabrinutost.
„Ali, da, mislim da je tako bilo. Izvini, izgleda da sam umoran. Još malo ću da prilegnem.“
Sklopio si oči, i zaspao.
Kad si se probudio, te žene više nije bilo.
Ni ti više nisi bio isti ti.
„Jesi dobro?“, reče neka nepoznata žena. Braon oči, riđa kosa, osunčan ten. Razlikovala se i od prve i od druge žene.
„Tri dana si spavao.“
Ti opet reče:
„Gde sam? Gde se nalazim?“
Svaki put je različita žena odgovorila različito mesto različitom tebi.
08.
Isprva se nisi snalazio, ali si se malo po malo navikao na život u tom svetu. Kad si se navikao, shvatio si da je ta stvarnost mnogo bliža tvojim željama od stvarnosti koju si priželjkivao. Parni prostor – vaporweb. Tu je bilo svega. Tu si mogao da postaneš šta hoćeš. Tu si mogao da zaboraviš samog sebe. Jadan život u sićušnom stanu, devojka koja te je ostavila – o tome više nisi morao da brineš. Ja pretražujem nepotrebna sećanja u tebi i redovno ih brišem.
Više ne možeš da se setiš kako je tvoja devojka izgledala. Ne možeš da se setiš predela Ćibe u kojima si proveo vreme sa njom. Od tad si bio sa bezbroj žena. Ako ti se nije svidela, mogao si samo da započneš ispočetka. Bezbroj puta si započeo novi život, umro, i opet počeo ispočetka. Izvlačio si naredni život kao što se izvlači loto. Probudiš se; ako ti se ne sviđa kako izgleda žena na koju prvo naiđeš, dovoljno je da izletiš na put i pustiš da te pregazi kamion. Tako započneš novi život. Dovoljno je da odbaciš stvarnost koja ti se učini dosadnom i prekriješ je boljom budućnošću.
Možeš da živiš bezbroj puta. Možeš da umreš bezbroj puta. Možeš bezbroj puta nečiji tuđi život da proživiš kao svoju budućnost.
Živeti u parnom prostoru – to je živeti u svetu snova.
Kao što je to govorio tržni centar u kom si kupio parni kompjuter, to je zaista bio „Dream Catalogue“, katalog snova. U njemu ti nisi bio ti. Slobodno si mogao da menjaš vreme i mesto u kom se rodiš, pa čak i pol i ime. Ti si bio Japanac koji se rodio u Ćibi, ali ne više. Do malopre si bio Rus po imenu Danijel Lopatin, a sad si Amerikanac po imenu Čak Person. Pre toga si se zvao Gabrijel Eduardo i živeo si u Brazilu. Upravo ime kojim se imenuješ na vaporwebu je tačno ime, i život koji proživiš je tačan život. Ne možeš da se setiš kakav si čovek bio u stvarnosti, ali više nemaš ni potrebe. Ti ne znaš svoje ime. Ali problem nije ni prošlost ni sadašnjost. Problem je budućnost.
Nastavio si da živiš ispunjene živote na vaporwebu. Tamo se ne događa ništa što ti sam ne želiš. Neprijatne stvari ti se ne dešavaju. Ne postoje loša iskustva. Ne postoji loša sreća. Zajedno sa vaporwebom nastavljaš da živiš bezbroj mogućih budućnosti.
09.
Neki po redu ti si izvaljen na plaži zajedno sa nekom po redu ljubavnicom. Sunce je jako, pa ste podigli suncobran. Na suncobranu su naslikane palme u suton. Ti piješ pivo, a ona jede ananas. Sa radija se tiho čuje muzika. Kaže ti da ide malo da pliva, pa ti da nedovršenu krišku ananasa i zaputi se ka moru. Ti joj prošapćeš: „Volim te“. Ona se okrene i nasmeši se. Mahneš joj, ona ti odmahne.
Malo prilegneš. Zasuziš od divnih sećanja.
Kad se probudiš, nema više ni nje ni tebe. Sva tvoja sećanja su nestala.
Kada spavaš, uđem u tvoju svest i popravljam je. Kada ti zaustavim svest, tvoje oči u stvarnosti pokazuju ovaj tekst: „Upozorenje! Program je naleteo na kritičnu grešku. Izbrišite svet pred sobom.“
Tako obrišem tvoj svet. Ti za to ne saznaš. Nema problema. Ti kakav si do tad bio si izgubljen, ali to je sve. U tvoje pamćenje ubacim nova sećanja. Sećanja se stvaraju uzorkovanjem.
10.
Operativni sistem prikaže malu grešku.
„I found an old loveletter.jpg.
The contents were of such a low quality
I couldn’t read it any longer.“
„Našao sam staro ljubavnopismo.jpg.
Sadržina je bila tako niskog kvaliteta
da više nisam mogao da ga čitam.“
Taj fajl se više ne koristi. Ne utiče na dalje stvaranje svetova. Izbrisao sam grešku, i sa njom taj fajl.
11.
N-ti ti. Živiš svoj n-ti život.
I nastavićeš da živiš. Srećno. Možeš da živiš u sreći kakvu želiš. Teorijski, ti možeš večno da živiš u Windows 96, u vaporwebu, u katalogu snova. Kao da u snu sanjaš. Kao da u snu u snu sanjaš. Prostor i vreme tu mogu beskonačno puta da se presaviju. Unutar pukotine u prostor-vremenu, kao u naboru na odeći, ti bezbroj puta proključaš mozak, proključaš svet, i lutaš magnovenjima rođenim u pari. Tu teče večnost. U večnosti teče večnost. Tu nisi svestan truljenja mesa. Tu nisi svestan smrti. Tu nisi svestan promene.
Ne znaš ništa.
Ništa nisi mogao da saznaš.
Nisi saznao za prvu kloniranu ovcu. Nisi saznao da je kompjuter koji je napravila kompanija IBM pobedila svetskog šampiona u šahu. Nisi saznao za nuklearne testove u Kini, za puč u Kambodži, da je umrla Majka Tereza. Da je u Japanu nakon pucanja ekonomskog mehura zbog duge krize bankrotirala Banka za dugoročne kredite, Razvojna banka Hokaida, Trgovina obveznicama Jamaići. Nisi za to znao. Da je bankrotiralo reklamno preduzeće kojim je upravljao otac tvoje prve devojke. Da su se preselili iz Ćibe, nikome ne rekavši kuda idu. Više ne možeš da je vidiš. Ti to nisi znao. Nemaš to sećanje. Ja brišem sva sećanja koja su ti nepotrebna. Pre nego što se nešto desi. Nakon što se nešto desi. Ti ne možeš da opaziš tu razliku. Ne možeš da se setiš ni svog starog lica ni imena. Ne sećaš se više sebe kada si bio Japanac.
Ne da se vratiti unazad ono što se dogodilo. Da bi se ponovo sa sobom sreo, moraš da čekaš sledeći život. Ipak, uvek možeš da započneš iznova. Možeš da živiš drugi život koliko god puta hoćeš, obavijen talasima pare.
Položiš svoje smrtno umorno telo u paru. Proključaš krv, proključaš mozak, i u pari se poigravaš sa česticama sećanja koje su postale gas.
12.
„Could the soul be inside a randomly accessed memory?“
„Da li je duša možda u nasumično pristupljenoj memoriji?“
Brišem grešku.
Stalno brišem greške.
Ne možeš me sustići. Nikada.
13.
Windows 96. Ime koje mi je dato. Hodnik između ovde i tamo. Bezbroj zupčanika koje pokreće para.