Ako već neko vreme koristite Netflix, Audible ili Goodreads, verovatno ste primetili da pojedine liste preporučenih naslova na tim platformama imaju krajnje specifične nazive. Dok su neki od njih kratki i nenametljivi („šarmantni krimići“, „tajne malog grada“ i sl.), ima i onih čija vas dužina i kompleksnost primoravaju da na trenutak zastanete i zamislite se („ljubavne avanture crvenokosih junakinja“, „knjige za plažu: uživajte u sunčanju uz ove naslove“, „život; London; idealno za ovaj trenutak u junu“ ili „fantastika: portali u neobične svetove“). Ima ih na hiljade, a predstavljaju jedno od dominantnih obeležja ere digitalnog izdavaštva – mikrožanrove.
Mikrožanrovi i fan-kultura
Od početka XXI veka književni podžanrovi su se toliko namnožili, i postali toliko specijalizovani, da ih je danas najbolje zvati mikrožanrovima. Žanrovi poput fantastike, ljubavnog i kriminalističkog romana trenutno su najplodnije tle za njihovo bujanje. Mora se ipak napomenuti da sama reč „mikrožanr“ nije tvorevina XXI veka. En Stivens i Moli O’Donel, autorke knjige „Mikrožanr: Kratak osvrt na malu kulturu“ (2020), navode da je ovaj izraz u upotrebu ušao još osamdesetih godina prošlog veka, kada su književni kritičari počeli da ga koriste kako bi opisali veoma specifične podžanrove. Početkom ovog stoleća, međutim, razvoj platformi za objavljivanje fanfikcije i pojava društvenih mreža uzdigli su popularnost ovog pojma do neslućenih visina. Profesorka menadžmenta u izdavaštvu i komunikacijama na Univerzitetu u Melburnu, Bet Driskol, smatra da tzv. fan-kultura bez ikakve sumnje doprinosi nastanku mikrožanrova, jer oni dozvoljavaju veću slobodu i kreativnost u klasifikaciji proznih dela.
Fanfikcija je klasični nusproizvod nekog umetničkog dela ili popularne kulture (film, televizijska serija, crtani film, video-igra, događaj iz aktuelne stvarnosti itd.). Autori fanfikcije pišu priče, pesme, čak i romane smeštene u već osmišljene svetove, ili koriste tuđe likove u sopstvenim zapletima. Ovaj tip pisanja, pri kojem prvo se proučavaju tuđe verzije nekog stila i stiče konkretno znanje da bi se oponašao original ili se naknadno „poboljšao“, seže do doba Vizantije kada su mladi dobijali uputstva da napišu delo u stilu određenog autora ili besednika ne bi li naučili umetnost retorike.
Eksperimentisanje sa žanrovima i stilovima
Dakle, fanfikcija je definisana njenim odnosom prema kanonskom, izmišljenom univerzumu tuđeg ili sopstvenog fiktivnog lika tako da ili ostaje unutar tih granica (u istom okruženju i liniji radnje – kao i u originalnoj priči, ali koja nije deo samog kanona), ili se širi u alternativni univerzum – u cilju da se ispriča nova priča o datim junacima iz datog univerzuma. Tako fanfikcija unutar postojećeg univerzuma može biti prednastavak ili priča koja prati likove koji nisu toliko fokusirani u glavnoj radnji, dok fanfikcija alternativnog univerzuma istražuje različite opcije ili linije zapleta za likove, što omogućava autorima više kontrole nad svojim pričama odnosno istraživanja potpuno drugačijeg okruženja s likovima koje već dobro poznaju. To je odličan način da se nauči više o izgradnji sveta, postavljanju poglavlja, portretisanju i razvoju svojih omiljenih likova iz priča ili stvarnih poznatih ličnosti i da se eksperimentiše sa žanrovima i stilovima. Na sličan način čitaoci shvataju isto: održavaju interesovanje i dočaravaju dostupne informacije i dodatne elemente zapleta, koji pomažu u razvoju njihovog kritičkog mišljenja i kreativnih sposobnosti.
Fanfikcija se često piše i objavljuje u krugovima obožavatelja, i stoga nije prilagođena čitaocima koji nisu upoznati sa originalnom fikcijom. One su dobar medij za izražavanje unutrašnjih misli koje bi bilo teško izraziti u drugim kontekstima. Radnja i završeci su predstavljeni čitaocima na način koji im omogućava da se prepoznaju u likovima. Tako je jedan od popularnijih primera „Život i vremena“ – priča koja opisuje mladost roditelja Harija Potera, Lili i Džejmsa, i njihove dane u Hogvortsu. Ova epopeja, po obimu, bliža je tomu oksfordskog rečnika nego prosečnom romanu (s obzirom da ima preko 100.000 reči) i potpuno se oslanja na svet koji je osmislila Roulingova, kao i na njenu karakterizaciju likova.
Kao što vidimo, autori fanfikcije imaju tendenciju da budu plodni, pa u aktivnoj zajednici fanova imaju priliku da kad god požele menjaju svoj stil i poboljšavaju ga, dok uče jedni od drugih i uživaju u fabuli koja ih zanima. Međutim, aktivno prisustvo radi izgradnje i održavanja zajednice čitalaca na ovom mediju može istovremeno biti i problem. Naime, iako ovo može pomoći u stvaranju stabilne navike pisanja, to takođe znači da autor ne može uvek odvojiti više vremena za reviziju svog rada, stoga ovde prednost ima kvantitet nad kvalitetom. Ako se odmah napisano i objavljuje, preskače se ključni deo procesa pisanja koji ne samo da nečiji rad čini čvršćim i zanimljivijim – već sprečava autora i da nauči više iz svog rada: od pravopisnih grešaka koje se stalno pojavljuju do reči koje se koriste prečesto ili detalja koji su u suprotnosti jedni sa drugima u različitim tačkama priče.
Tako se fanfikciju može sagledati kao niz prakitčnih vežbi u kojima postoji jedan ili dva lika, okruženje i situaciju unutar čijih ograničenja se kroji novi zaplet. Isto tako funkcioniše i pisanje originalne fikcije – ako se piše u univerzumu koji je već izmišljen, proces je potpuno isti kao da se pišu brze fanfikcije, bez optužbi da je neki lik napisan van matrice koju je neko drugi osmislio. Međutim, fanfikcija ne daje priliku da se izgradi novi svet od nule, što može biti prepreka ako autor planira da piše originalne priče.
Ipak, najvažnije u pisanju ovog mikrožanra je da napisana priča mora imati suštinu; treba da ima zaplet i da bude kreativna (odnosno različita u odnosu na druge priče). To znači da pisanje fanfikcije omogućava da istražimo šta znači život po pravilima nekog izmšljenog sveta i kako ih, ako je potrebno, iskriviti. To je tanka linija koju treba preći – kako napisati priču koja je prepoznatljiva kao deo tog sveta, a opet jedinstvena za naš originalni obrt. Naime, svi izmišljeni svetovi rade po utvrđenim pravilima, baš kao i naš stvarni svet. Poznavanje tih pravila i kako ih se dosledno držati su ključni da priča bude uverljiva i impresivna. Ukoliko svet ima nedosledna pravila, čitaocima će biti teško da urone u fabulu ili čak da je shvate.
Povratne informacije i komunikacija sa čitaocima
Naime, objavljivanje svoje fanfikcije na mreži znači da će ih na kraju pronaći prava publika, čak i ako se ne promovišu. Vremenom se na taj način može čak izgraditi i baza odanih čitalaca koji čekaju na novi deo nečije priče. To znači da će pojedini čitaoci odvojiti vreme da ostave povratne informacije. Obično je čitanje povratnih informacija korisno za svakog kreativca. Daje autoru drugačiju perspektivu na njegov rad i pomaže da razume kakav odjek njegove priče imaju, i šta može da promeni kako bi ih poboljšao. Međutim, postavljajući svoju fanfikciju na internet, bukvalno je svako ko ima pristup može pročitati i napisati svoje mišljenje. To je potpuno drugačija paradigma koja piscu daje priliku da vežba u odlučivanju kada i u kojoj meri želi da pridaje pažnju svojim kritičarima.
Dok se etablirani autori mogu izvući ako ne čitaju komentare čitalaca i obožavatelja, od malih stvaralaca i novih pisaca se očekuje da izgrade zajednicu i komuniciraju sa svojom publikom jer je podsticanje komentara čitalaca neprocenjivo. Ukoliko autor nije siguran da radi dobar posao, od velike je pomoći da čitaoci ostave čak i jednostavan pozitivni komentar – ne samo da je to u početku veliko nadahnuće, već je jasan i prisutan dokaz da se na napisani rad obraća pažnja, da se čita i da je važan.
Ipak, povratne informacije od fandoma (zajednice fanova koja okružuje neku knjigu, film itd.) nisu uvek konstruktivne. To znači da se uvek može naići i na loše komentare, iako je autor dao sve od sebe da filtrira određeni sadržaj. Čak i na pozitivne komentare mogu uticati drugi faktori kao što su dinamika fandoma i očekivanja čitalaca o fanfikciji i originalnom delu. Naučiti kako se nositi sa negativnošću i konstruktivnom kritikom ključno je za svakog budućeg umetnika koji je podelio svoj rad sa svetom. Svakako, može se mnogo naučiti i iz vrste odgovora koje autorska fanfikcija izaziva – na piscu je da odredi koliko će ovo uticati na njega i šta će uraditi sa tim.
Originalno i novo u ograničenjima mikrožanra
Takođe, autor mora dobro da razume glavne likove u izmišljenom univerzumu, čak i ako stvara sopstvene likove u svojoj fanfikciji. Pozadina, motivacija i potrebe su ključni elementi svakog lika. Pošto su u većini slučajeva likovi već kreirani, autor ima više prostora da istraži implikacije tih elemenata i kako će oni oblikovati novu priču. Dobar je primer Rob Stark u „Pesmi leda i vatre“: mladi kralj na severu koji ulazi u Rat pet kraljeva, ne u potrazi za gvozdenim prestolom već kao način da oslobodi svoje sestre i stekne nezavisnost za Sever. Možda je to suptilna razlika, ali ove motivacije utiču na odluke koje donosi u romanima, a trebalo bi da utiču i na njegove postupke u novoj fanfikciji.
Bez obzira što su drugi pisci već postavili svet ili lik za autore fanfikcije (čak i u slučaju slavnih ličnosti), pisac bi trebalo da svoju priču učini drugačijom od drugih fanfikcija. Nažalost, trenutno većina liči jedna na drugu. Stoga je stalno prisutan rizik da autorska priča postane formulaična i repetitativna, te upadne u kliše i stereotip. To se dešava jer pritisak čitalaca može navesti da autor „igra na sigurno“. Drugi razlog je da fanfikcija često predstavlja ljudima samo zabavan hobi koji ih ne primorava da isprobaju nove načine prikazivanja narativa. Shodno tome, pisanje fanfikcije ne izvlači pisce iz zone udobnosti, pa se tako sporije stiču nove veštine u odnosu na proces pisanja originalnih priča. Naravno, mnogi stvaraoci originalnih dela neprestano balansiraju između potrebe da se ponudi nešto novo i želje da se zadovolje očekivanja odanih čitalaca. Kada čitaoci unapred znaju šta da očekuju, pisac mora pošteno da se potrudi kako bi im ponudio nešto originalno i novo, ne gubeći pritom iz vida ograničenja mikrožanra.