Lutajuća Zemlja – Prilika da se otisnete u drugi svet

Oko ovog filma u kineskoj produkciji, digla se velika prašina. Da li je marketing u pitanju ili dobra ideja iza dela koje je rađeno po romanu, ne zna se šta je doprinelo tolikoj pompi oko ovog filma. Film je zavredeo da se divite njegovom kvalitetu produkcije i užasavate od radnje. Ovo delo je savršeno lepo snimljena đubretarska kanta u plamenu.

Kineska produkcija je ovim pokazala sposobnost da snimi nešto vredno gledanja, ali samo to, ništa preko navedenog. Do sada smo dobijali nešto polovično iz ove zemlje, što se nije moglo nazvati dobrim filmom, ako se fokusiramo na fantastiku i zadnjih desetak godina. Da, Kinezi su stručni da plasiraju dobru akciju ili čak i triler pozajmljujući elemente fantastike, ali ne i čistu fantastiku koja se pozajmljuje drugim žanrovima. Elem, ovo je fantastičan film, jedan od retkih novijih koji je uspeo da se probije do šire mase.

Obzirom da zapadnjačka kultura, pre svega Holivud, prolazi dobro u Kini, primetan je uticaj američke kulture u ovom delu. Kada se neki Marvelov film pojavi, počinje da se prognozira kako će proći i ubrzo se svi zainteresuju kako će isti biti zapažen u Kini. A tamo se tek okreće novac i preko vikenda Kinezi ili podignu budžet za sledeći film ili ugase franšizu.

 

Ovako nešto se ne može reći za produkciju drugih zemalja, jer izgleda da u tim drugim zemljama nema toliko velike baze fanova koje mogu svojom pažnjom uticati na Holivud. Na primer, Australija ima svoju produkciju koja stvara, ali se zadržala na ‘B kvalitetu’ i nekako stagnira u ’90 prošlog veka. Dela iz Australije podsećaju na niskobudžetne melodrame, mada fantastične, pa ih računam kao doprinos fantastici. Rusija kao i Kina, kuburi da nađe pravu ideju koja će lansirati domaću fantastiku globalnoj publici. Dosadašnja moderna Ruska dela uvek imaju neku manu, da li je to kvalitet režije, ili je ideja nepotpuna. Setimo se opšte pomame za „Zaštitnicima“ 2017., koji su se pokazali toliko loše da su se i ruski filmofili izjasnili da peru ruke od toga i režisera za kog se sumnja da je dobio posao preko veze. Onda imamo i „Privlačnost“ 2017., koji je takođe podbacio uprkos tome što je imao solidnu ekonomsku građu i produkciju. Ovde je ideja bila ta koja je oštetila utisak o filmu, oslonivši se na stereotipe kojih se Holivud odrekao još ’90. Možemo zaključiti da je to i generalni problem svake ‘ne-američke’ produkcije, ne može da sustigne Holivud ili se previše ugleda na zapadne norme, umesto da proizvode nešto originalno i autentično iz matične zemlje. Isto je i sa Evropskim produkcijama koje obično rade u saradnji sa još nekom Evropskom zemljom da bi se povećao teren distribucije i dobila pažnja. Za Balkan nemam šta da kažem, jer nema toliko toga da se kaže. Kod nas je fantastika rezervisana za studenske filmove, nekad izađe i nešto kao „Ederlezi Rising“ 2018., što se čini kao korak u pravom smeru za domaću produkciju. Ono što je pohvalno za Balkan, jeste da se kod nas jošte neguje ta umetnička percepcija, te delo iako nije zapaženo odmah, bar ima duži vek trajanja i tema je razgovora u krugovima filmofila koji cene fantastiku i umetnost kao takvu.

Nego, da se vratimo na Lutajuću Zemlju i Kinu. Koncept je nešto originalniji od onih koje nam obično Holivud plasira, ali i iste klase kao „Geo-oluja“ 2017., „Saputnici“ 2016., „Džon Karter“ 2012., i bar tri poslednja dela „Transformers“ franšize. Delo je u srži osmišljeno kao akciona avantura koja se uporedo odigrava u svemiru i na Zemlji, to jest, ono što je ostalo od nje.

 

Početak ne daje previše informacija, mada vidimo okolinu i tako saznajemo da se nešto događa i da nam nešto promiče. Već u sledećim scenama se nalazimo nekoliko kilometara pod zemljom, unutar kompleksa koji je udešen kao apokaliptični bunker, grad ispod grada. Odmah sledi avantura, upoznajemo glavne likove i život nakon sedamnaest godina posle ‘nečega’. Iz scena koje obiluju bojama i finim detaljima možemo videti da se stil života nije toliko promenio, iako se očekivao napredak civilizacije. Time što je režija ovaj bunker predstavila kao život u kanalizaciji gde se društvo vratilo starim navikama ubrzo po pokretanju projekta ‘Lutajuća Zemlja’, doznajemo da se ljudi teško menjaju i da se od naše prirode ne može pobeći.

Kao i svaki film s ovom tematikom, lančani sled događaja je očekivan i ne nudi ništa što odstupa od pravila. Neću da govorim kako teče radnja, jer se film mora pogledati, bez osvrtanja na ono što sam ja ovde napisao. Možda ćete vi više uživati u njemu nego ja.

Dobre strane

Dopada mi se kako su scene sklopljene i njihovo smenjivanje. Gledanje ne narušava nikakvo uplitanje režisera-umetnika koji bi da se izrazi. Priča teče kako treba i to je možda odlika američkog stila da sve ostane na tome kakva je forma. To je ujedno i jedna od dobrih stvari, pošto je zapadna kultura rasprostranjena pa se ovo i očekuje, jer smo na to i naviknuti.

Sam koncept filma je prilično zanimljiv, ali totalno loše postavljen, otud i to poređenje sa đubretarskom kantom u plamenu. O ovome u drugom delu sa lošim stranama. Iako se sva pravila fizike i njenih principa ne poštuju, postoje sićušni delovi koji ipak prate neka logička rešenja i zakone prirode. Dakle, fizika funkcioniše u detaljima, ali ne u segmentima presudnim za radnju.

 

Ukoliko se odreknemo nauke na period od dva sata, dobićete sasvim dobar vizuelno-stimulativan film sa puno obrta u radnji. Zanimljivo je gledati ga, iako sam na momente kolutao očima. Čak i spekulativni delovi, široki kadrovi uništenja i propasti ljudskog roda, šareni su s pravom, pokazuju jednu viziju s kojom se još nismo suočili na platnu. Prostor, dizajn enterijera i koncepti rekvizita, futuristički su, funkcionalni u meri potrebnoj za film i dopada mi se kako je to osmišljeno, od apokaliptične površine Zemlje, do nepreglednih prostranstva oko Pekinga, sve do senovitih ćoškova Podzemnih bunkera gde se okupljaju kriminalci i lopovi, i mokrih ulica koje su imitacija siromašnih krajeva kineskih metropola.

Pohvalno za Kineze i Ruse je to što kada sarađuju sa stranim zemljama, dopuštaju strancima da se koriste svojim jezikom i dijalektima. Ako je neki lik Rus, govori ruski, a ako je Francuz, on govori francuski, a koriste se titlovima ili sinhronizacijom da svojoj publici prevedu rečeno. Ovako se gradi autentičnost likova, pa iako su sporedni ili se neko javlja epizodno.

Priča je fokusirana na negovanje međuljudskih odnosa s tim da se prenosi poruka o ujedinjenju ljudskih rasa zbog opstanka. Malo je komično, da Kina poziva na slogu, ujedinjenje i ispomoć da bi se spasio svet, a radnja filma je u Pekingu, prestonici atmosferskog zagađenja. Pored ovog komičnog podatka, film takođe upotrebljava komediju koja je rezervisana za kinesko područje i navike. Avantura, akcija, ali film je ništa bez teške priče o porodici, sve to sa jasno ispoljenim emocijama koje vagaju između ljubavi i mržnje, smeha i plača, straha i prezira.

 

Da bi se naglasila poruka u filmu, žrtvovanje likova je jedan od načina da se to iskaže i svaka scena u kojoj se neko svesno stavlja na put opasnosti je smislena i ima značaja. Akcije i reakcije likova su obrazložene i imaju težine, što nas postavlja u ravan sa junacima i tera vas da se poistovetite sa onim što rade.

Nakon svake teže scene gde se odigra nešto bitno, uvek sledi ljudski momenat i reakcije na nešto što bi sigurno ostavilo ožiljak na duši. Ovaj film vode likovi, radnja je skoro pa sekundarna stvar. Lep spoj apokalipse u dešavanju i ljudi koji su se silom prilike zatekli na krivom mestu u pogrešno vreme, odrađena je na prijemčiv način i sam film vas od scene do scene vuče na dalje gledanje.

Glumci lepo donose dijaloge i emotivne scene, baš onako kako bi i normalan čovek uradio da je u sličnim uslovima. Kineska produkcija ima tradiciju da se uvek pojavi neki tvrdoglavi dasa, neka budaletina i serija likova koji su mistični i uvek spremni za borbu do smrti. A likovi su definisani, dosledni kroz film, verni svojoj ulozi i zadacima.

Veštački efekti, osvetljenje i simulacija klimatskih uslova, lepa je i vidljiv je kvalitet i trud uložen da se tako nešto verno prikaže publici.

Loše strane

Ideja u filmu predstavljena je na takav način da bi jedino bila funkcionalna u paralelnom univerzumu gde se još ne zna za opšta pravila fizike i teorija međuzvezdanog putovanja. Ovo je i najveći problem koji imam s ovim delom. Ne poštuje se nauka ni njena načela, što ovaj film dodatno kvari, i to ne samo fizika, već i koncepti koji omogućuju da se ova teorija sprovede u delo. Mnogo, ali mnogo bode oči da se uopšte razmišlja o teorijama kao sasvim mogućem scenariju, a da se niko nije razmislio da li je tako nešto realno. Deluje kao da se niko nije ozbiljno zainteresovao za ono o čemu se govori, već su to prihvatili radi šokantnih scena i senzacionalizma.

Akcija je u delovima očajna, jer su scene pozajmljene iz drugih filmova. Tu se vidi strani uticaj na produkciju, prelivanje zapada na istok i rastući trend da se prave komadi koji će konkurisati Holivudu. Možda je do mene, ali ja sam više na strani toga da se svako drži svog stila, mesto da nam se daje jedan te isti film ali sa prepravljenom idejom, unapređenom metodom snimanja i po kojom scenom koja je tu da razgali domaću publiku.

 

Avanturističkim filmovima, čest problem je dinamika. Teško je odrediti pravu meru, negde ona zafali, negde je ima i previše, a negde je nema ni u naznakama. Ovde imamo dinamiku, i lepo je ukomponovana, ali gledajući radnju, na mestima se čini da su neke probleme junaci lako mogli da izbegnu, samo da su se odlučili za lakšu rutu. Nema pojašnjenja zašto su neke stvari bile neophodne i likovi ne polemišu mnogo o tome, već kao muve bez glave srljaju u nevolje. Ovde se pozivam na funkcionalnost fizike, jer izgleda da ona postaje logična i ovozemaljska samo da bi postavila još jednu prepreku našim junacima. Film je lako mogao da se smesti u sat i po, kada bi se nekoliko scena izbacilo. Nisam čitao roman po kom je rađen film, pa ne mogu da kažem da li i Kinezi prate šta je napisano do zadnjeg slova kao i Rusi, ili je knjiga bila samo inspiracija.

Kada se drami, to se radi za sve pare, do neke mere to je i očekivano od Azijata, jer se to dosta pojavljuje u njihovim delima. Kada se plače, to nije suza, već desetominutna fontana, prskalice, busanje u grudi, izveštačeni izlivi gneva. Pretera ga, Milosave. Kada je akcija, to nije bum i tras i gotovo, ne, to traje i traje, zapomaže se i nudi ruka spasa, tenzija raste, a onda se dešava ono što je trebalo i pre pet minuta.

Povremena prisećana su tu da dodaju kontekst i pojasne pozadinu glavnih likova, ali i to se može uraditi usput, kroz dela ili dijalog, a dobijamo ono čemu je i Holivud rekao ‘dosadnooo’. Slični osvrti na istoriju, dolaze u tragičnim scenama kada im je i vreme, ali se tako preseca radnja, bespotrebno se podužuje satnica i prenaglašava se veličina žrtve. Posle trećeg puta postane odbojno, zato je Holivud prestao to da ubacuje u svoja moderna dela.

Naravno, detalji, nekom beznačajno, ali opet tu da upotpuni delo, sporedni likovi bilo oni komični ili s ulogom da održe fokus na cilj, stereotip su za Kinesku kinematografiju i stalni su u delima. Gotovo u svakom filmu s daljeg istoka, uočićete te arhitipovske uloge od komedijaša, do besnog klinca suviše tvrdoglavog da popusti kad nije u pravu, bespomoćnu devojku koja je magnet za nezgode i koja mora da se spašava svaki čas, do onih čija žrtva nema smisla, potrošni materijal što se tiče uloga.

Zaključak

Kao što rekoh, ukoliko zaboravite na nauku, uživaćete u filmu. Fantastično delo „Lutajuća Zemlja“, nudi nam za sada neviđeni koncept međuzvezdanog putovanja i spaja apokalipsu sa avanturom. Ja sam uživao, spomenuo sam da je ovo dinamično delo i da je lepo ukomponovano. Kvalitet vizuelnog je na zadovoljavajućem nivou. Da su imali bolji pristup ideji i poradili na tome kako da nastave sa produkcijom, verujem da su mogli da naprave očaravajuće naučno-fantastično delo vredno hvale. Ipak se svelo na junake da prežive katastrofu, a njeni uzroci i posledice su tu više da plaše i opominju nego da preuzmu svetlo reflektora.

Od ‘5 Marvina’, sa peticom kao najboljom ocenom, filmu „Lutajuća Zamlja“ dajem ‘2.5 Marvina’. Ovo je lep pokušaj Kine da pokaže kakav je potencijal i verujem da su kinezi shvatili da i Holivud može biti izmešten kod njih, pošto se pola sveta tamo nalazi. Nadalje ću pratiti šta se tamo kod njih krčka i da li će produkcija izroditi nešto bolje, jer se ovde vidi da znaju kako da rade, ali ne baš i šta.

Ipak, i pored toliko negativnog, preporučujem i vama da potražite ovaj film i posvetite mu malo pažnje. Do sledećeg filma i čitanja, samo ‘bez panike’ i ponesite peškir.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *