Podnaslov: zašto je lakše svariti pokvarenog princa nego šefa sopstvenog sektora
Ako želite da analizirate politiku modernog sveta – nemojte samo čitati političke analize. Čitajte i fantastiku.
Zmajevi su manje zastrašujući od poreske uprave
Ako išta povezuje čitaoce epske i naučne fantastike, to je jednostavna činjenica: lakše nam je prihvatiti istinu o sopstvenom društvu kad nam je servirana u obliku zmaja, čarobnjaka, mutiranog zombija ili korporacije koja potčinjava galaksije.
Jer, budimo iskreni – ljudi se uvrede ako im direktno kažemo da sistem ne funkcioniše. Ali ako im to kaže Brendon Sanderson kroz propadajuće carstvo, Džo Aberkrombi kroz kralja koji je gori od poreskih reformi, ili Andžej Sapkovski kroz pesimizam koji se širi brže od inflacije – onda svi klimaju glavom i kažu: „Da, baš je tako u našem svetu!“
Fantazija je, ironično, postala najpouzdaniji žanr političke analize.
Sanderson: Sistem koji funkcioniše – birokratija sa boljom magijom i gorom hijerarhijom
Brendon Sanderson je arhitekta – ne samo zgrada, nego i društvenih struktura. Njegovi svetovi funkcionišu kao savršeno podmazane birokratske mašine: religija, politika, magija, raslojavanje – sve ima svoje mesto, svoj akt i svoju komisiju. Sandersonovi svetovi funkcionišu kao udžbenici iz političke teorije, samo sa više metala i manje ekonomskih kriza (iako bi se i o tome moglo raspravljati). O tome smo već pisali u tekstu „Kada fikcija postane fakt“.
U „Redu magle“, društvo je toliko rigidno dizajnirano da predstavlja studiju slučaja o autoritarizmu: sistem kasti, kontrola resursa, propaganda, permanentni strah. U knjizi Gospod Vladar, car i božanstvo celog Skadrijela, praktično je diktator koji je pročitao „Kako zavladati svetom za 12 jednostavnih koraka“ i onda te korake primenjivao punih hiljadu godina. To je totalitarizam koji bi i Orvel rekao: „E, sad ste preterali.“
U knjizi „Arhiva olujne svetlosti“, Sanderson ide još dalje – društvo je mikroskop političkih eksperimenata: institucionalizovana religija, vojna aristokratija koja bi mogla držati TED talk pod naslovom „Kako slučajno započeti apokalipsu“. Sanderson pravi simulaciju društava koja se stalno sudaraju: teokratske, feudalne, ratničke, trgovinske. I ono što je najzanimljivije – sve ih drži u ravnoteži ne zato što je to „herojski“ svet, nego zato što su interesi, moć i institucije razvijeni do te mere da se sistem održava sam od sebe.
Kako god da okrenemo, Sanderson stalno kafkijanski poručuje:
„Sistem nije neutralan. A heroji su obično samo anomalije u statistici.“
Drugim rečima – magija može da spasi dan, ali neće reformisati poresku upravu.
Aberkrombi: Politika kao tamnija strana mača
Ako Sanderson pravi političke sisteme koji funkcionišu previše dobro, Aberkrombi pravi one koji funkcionišu previše realno.
U njegovoj trilogiji „Prvi zakon“ politika je mešavina cinizma, nasilja, interesa i ironije toliko guste da bi se mogla mazati na hleb. Trilogija predstavlja političku satiru u kojoj svi misle da znaju šta rade – i svi su u krivu.
Njegovi političari su korumpirani i beskrupulozni, vojskovođe nesposobne, čarobnjaci manipulišu tržištima, državama i ljudima, a heroji – pa, heroji biraju pogrešnu stranu, pogrešno vreme i pogrešnu dijetu (i obično završe gore od običnih ljudi).
A onda je tu i Bajaz, najopasniji oblik političke moći: čarobnjak koji ima znanje, magiju i apsolutno nikakve moralne kočnice, a tvrdoglavo je uveren da zna najbolje, te praktično predstavlja personifikaciju neoliberalizma.
Aberkrombi zapravo pita:
Ako čarobnjaci znaju sve – da li je to blagoslov ili pak najgori oblik diktature?
Zapravo, ovaj pisac pokazuje da je politika uvek igra moći, samo u fantaziji ljudi umiru brže, a laži su – paradoksalno – iskrenije. Njegov svet je krilatica politike današnjice:
„Nema dobrih opcija, samo manje loših i nekoliko koje su mnogo gore nego što izgledaju.“
Aberkrombi je fantazijski Orvel koji stalno dodaje fusnote tipa:
„Rekao sam vam, ali niste slušali.“
Sapkovski: Balkanizacija fantazije uz male doze alkoholizma i nihilizma
Sapkovski nije samo politički pisac – on je hroničar raspadanja civilizacija.
Njegova „Saga o vešcu“ (kao i njegovo ime, koje političari pogrešno izgovaraju češće nego budžetske stavke) od početka je dizajnirana kao prostor u kojem:
-
nacije ratuju iz navike i „iz principa“,
-
carstva se šire po inerciji,
-
manjine stradaju sistematski,
-
ljudi mrze druge ljude iz razloga koji bi stao na nalepnicu ili etiketu.
Sapkovski kroz vilenjake, patuljke, čarobnjake i ljudske kraljevine – koje se ponašaju kao EU pod stresom – zapravo prikazuje sve što već znamo iz istorije i savremene geopolitike: kulturni konflikt, nacionalizam, kolonizacija, migracije, proterivanja, genocid, ideološki sukobi. Kod Sapkovskog, magija služi da se maskira brutalnost – ne da je spreči.
Najbolje od svega je što on to radi kroz humor toliko suv da možete da se posečete na njega.
Geralt od Rivije, siroti mutant, želi samo da radi svoj posao te predstavlja političkog subjekta koji ne želi da učestvuje u politici, ali ga politika guta – otprilike kao običnog građanina tokom predizborne kampanje.
Kod Sapkovskog, magija nije moć – moć je:
-
ko kontroliše informacije,
-
ko piše istoriju,
-
i ko daje naređenje da se neka provincija „pacifikuje“.
Što je, onako… jezivo poznato.
Džordž R. R. Martin: feudalizam, krv i realnost koju ljudi nisu hteli
Martin je najrealističniji politički analitičar našeg vremena, iako piše o zmajevima.
U „Pesmi leda i vatre“, politika je krvava, beskrajna, nepotrebna i vođena je egom, pohlepom i porodicama koje bi trebalo da se prijave na porodičnu terapiju.
Martin zapravo piše o kolapsu institucija, o moći koja razara sve i ljudima iz pozadine – trgovcima, birokratama, bogatim kućama – koji upravljaju svetom, dok se običan narod nada da neće biti statistika u sledećem ratu.
U Martinovom svetu, demokratski proces je otprilike jednako verovatan kao i da Lanisteri vrate dug.
Fantazija je politički test inteligenicije (i nepismenosti vlasti)
Ako želimo da razumemo savremene institucije, birokratiju, korupciju, populizam, identitet, nacionalizam i moć – ne treba samo da gledamo političare.
Savremeni autori fantazije ne beže od politike; oni je maskiraju da bismo je lakše svarili.
I u tome leži suština odgovora na pitanje:
Kako savremeni autori koriste fantastične svetove da bi govorili o savremenim društvenim strukturama?
-
Stavljaju institucije na steroide – kraljevstva postaju države, cehovi postaju sindikati, magijske škole postaju univerziteti sa opasnijim prijemnim ispitima.
-
Preuveličavaju političku dinamiku – da bi pokazali koliko je i naš svet besmislen i smešan.
-
Prave moralne dileme koje izgledaju epski, ali su zapravo svakodnevne – samo što je u našem svetu retko uključena opskurna mračna magija… barem zasad.
-
Prave heroje koji se bore protiv sistema – jer se i savremeni čitalac oseća zarobljenim u njima.
-
Razotkrivaju da su konfuzija, korupcija i konflikt – univerzalni, bez obzira postoji li magija ili ne.
Fantazija je danas „najtačniji“ politički komentar
Savremeni autori fantazije pokazuju nam da politika nije birokratski PDF od 300 strana, već da politika predstavlja krv, suze, interes, borbu za moć i ponekog zmaja koji dolazi da sve to zapali. Korporacije, kraljevstva, cehovi, magijske hijerarhije – sve su to samo današnje institucije u kostimima. Zato fantazija danas služi kao savršeno ogledalo savremenog sveta – udaljena taman toliko da možemo da dišemo, ali bliska taman toliko da prepoznamo sve. Jer dok u realnom svetu vlade padaju, ministarske fotelje se rotiraju, a korporacije kupuju sve što diše, u fantaziji bar znamo: ko samo pokušava da preživi, ko je glup, a ko je zao – obično je to onaj s magijskim štapom ili korporacijom koja poseduje pola galaksije.
Fantazija nam dozvoljava da argumentovano kritikujemo društvene pojave – a da niko ne može da se uvredi. Jer mi ne govorimo o njima… nego o kraljevstvima, carstvima i tiranima iz „izmišljenih“ svetova. Naravno, sasvim slučajno liče na naše.
A ako i dalje mislite da fantazija nije politička, samo se setite da je čak i Frodo morao da nosi teret koji nije birao – kao i svi mi ovih dana.
Izvori:
-
Sanderson, Brandon. Mistborn Trilogy. Tor Books (2006–2008).
-
Sanderson, Brandon. The Stormlight Archive. Tor Books (2010–).
-
Abercrombie, Joe. The First Law Trilogy. Gollancz (2006–2008).
-
Sapkowski, Andrzej. The Witcher Saga. SuperNOWA (1990–2013).
-
Martin, George R.R.. A Song of Ice and Fire. Bantam Books (1996–).
-
Le Guin, Ursula K.. The Dispossessed (1974), Earthsea Cycle (1964–2001).
-
Jemisin, N.K.. The Broken Earth Trilogy. Orbit Books (2015–2017).