Blog

Bitno je kako

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: književna fantastika/magijski realizam/drama
ORIGINALNI NAZIV: The Course of the Heart
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
AUTOR: M. Džon Harison
ZEMLJA: Engleska
PREVODILAC: Darko Tuševljaković
GODINA IZDAVANJA: 1992.
OCENA:

 Posle nekog vremena se vraćamo ediciji Avantura reči unutar koje Čarobna knjiga objavljuje dela koja korespondiraju sa šestom umetnošću na prefinjeno-virtuozan način. Imamo sreće što je politika kuće takva da su to u osamdeset postu slučajeva žanrovska ostvarenja. Na to možemo dodati i izuzetno verzirane urednike i tim činjenicama rasterati maglu sa pitanja – zašto smo toliko zadovoljni odabirom? Naravno, ima tu pisaca van žanrova fantastike i autora koji su se oprobali izvan njenih okvira, ali svima je zajednička crta: nesvakidašnja veština u baratanju rečima.

Velika vrednost ove edicije leži u činjenici što insistira na pripovedačima kojima je izričito bitno kako; ne i uvek šta. To je zapravo i stav naše male kuće, koji otkako smo se upustili u rad marginalizuje ideje, a vazdiže izvedbe iako mi tek treba da rastemo to je ono čemu stremimo. U suštini originalne priče ne postoje, samo novi načini da se ispričaju stare. Upravo tu dolazimo do stilskih čarobnjaka, majstora izraza i pisane reči. To su ikonični likovi koji menjaju poglede i pravila, jer znaju kako, svejedno im je šta. Shvatili su da je pisanje zanat sa pravilima, a da bi ih kršili morali su ih znati najpre u prste. Remek-dela koja su stvorili takvi autori se ne obaziru na to da li će biti razumljiva, da li je vokabular prezahtevan ili da li imate dovoljno široko opšte obrazovanje da biste ih razložili na fragmente, ona postoje jer su istinski dodir sa umetnošću. Samodovoljna su, jer su sama književnost.

M. Džon Harison – pisac i književni kritičar. Jedan je od predstavnika Novog talasa i smatra se jednim od najboljih stilista žanra. Kod nas poznat po romanu iz čuvene edicije džepnih izdanja fantastike Supernova: Pastelni grad. Ipak, najpoznatija dela su mu serijal Viriconium te trilogija Kefahuchi Tract, i romani Climbers i Signs of Life. Dobitnik je mnogih nagrada, među kojima su Artur Č. Klark i Filip K. Dik.

Pripovest toliko puta ispričana, o troje prijatelja uronjenih u požudu, neutaživu strast, troje ljubavnika. Koji su duboko u okultno-ezoteričnim vodama i često se guše. Centralno mesto priče i opsesija protagonista je potraga za utopijskim svetom Plerome (ili nirvanom zavisi od vašeg shvatanja) – koji kroz lične drame prerasta u antiutopiju. Na trenutke se smenjuju istorija, sadašnjost, magija i junaci u prvom planu. Počesto nismo sigurni ni mi, ni akteri događaja šta je istina, a šta uobrazilja. Maestralnost je uvek teško opisati, u ovom slučaju mora se pročitati. Ako to ne uradite nijedan opis vam ne može dočarati savršenstvo ove knjige. A čar knjige je takođe u tome što će svačije shvatanje ovog dela biti verovatno potpuno različito.

Ovo je prva knjiga u kojoj ne bih promenio ni slovo. Što je meni blagi šok, ali i dokaz da može i da postoje takvi pisci. Stilska, vokabularna i sadržajna perfekcija je izrazito naglašena. Svaka čast i Darku Tuševljakoviću, na izvanrednom prevodu. Definitivno jedan od najboljih prevoda na našem jeziku i to ne samo u novije vreme. Ovo govorimo iz ugla da su ispraćena sva pravila, pa i ona sa imenima i zamenicama. Da, naravno, da je autor najpre zaslužan za to, ali verujte nam ovde su se prevodilac i lektor iznimno potrudili da budu na nivou dela. U ovom momentu Put srca je knjiga godine, ostavljamo mogućnost da se to promeni, ali i jedna knjiga ovog nivoa godišnje je prava sreća, dve bi bile već rokenrol.

No, ukoliko prevedu još dela Harisona imaju u Čarobnoj knjizi pravo da se nadaju i takvom, podvigu. A da bi se ostvario takav scenario autor mora biti prodavan. Barem u toj činjenici ne vidimo prepreku, jer ovo delo treba da poseduje svaki knjigofil, svaki čitalac i svaki pisac.

A ukoliko volite unikatne ručne radove, posetite naše prijatelje na Epic Fantasy Shop-u.

Otrov

Posted on by Aleksandar Kostić

Uvodna špica je osmišljena kao vizualni podsetnik na događaje iz prethodna dva filma, ali takođe služi kao blaga najava događaja. Dok se scene prepliću, prateća muzika se u jednom trenutku menja i istovremeno nagoveštava prisustvo nečega što nismo pre primetili. Nečega mračnog i dubokog što je tinjalo u pozadini sve ovo vreme.

Spider-Man 3 počinje sa Piterom Parkerom koji radosno gleda Spajdermena na ogromnom ekranu u centru grada. Gleda i ponosi se ovim čudesnim prizorom. Njegov život se, nakon svih poteškoća, konačno stabilizovao. Pronašao je mir i sreću sa Meri Džejn, koja ga konačno razume i podržava. Više ne kasni na njene nastupe, ne muče ga toliko finansijski problemi i Spajdermen je prihvaćen i obožavan. Život je konačno dobar.

Međutim, isto ne može da se kaže za Meri Džejn. Ona je lik koji je u Rejmijevoj trilogiji često neshvaćen, kako od strane gledalaca tako i od samih likova u filmu. Njena borba je uvek bila borba da se dokaže sebi i drugima. Da pokaže da je vredna i dostojna ljubavi, da može da se izdigne iznad svojih trauma i održi san za koji se bori. Fantazija ka kojoj je trčala na kraju prethodnog dela polako puca. Prvo gubi posao koji toliko voli, a onda Piter, njena ljubav koja treba da bude njen stub i oslonac, ne trudi se da je sasluša i razume, već joj slama srce tako što ljubi drugu devojku. Postao je toliko zaslepljen slavom koju ima kao Spajdermen, da je izgubio osećaj za realnost i ne uviđa nikakav problem u tome čak i kada se ona suoči s njim. I pored svega, Meri Džejn pravi nekoliko koraka unazad i spremna je da mu oprosti. Želi da ga razume i da bude tu za njega, čak iako ju je povredio. Brine o njemu i voli ga, ali njegov ego mu ne dopušta da prizna da mu je potrebna bilo kakva pomoć i on je odbija. Ovo joj slama srce do te mere da se zamalo vraća Heriju, koji koristi priliku da manipuliše njenim krhkim osećajima.

Pukotine u „savršenstvu” počinju da se primećuju i kod Pitera – Meri Džejn je prvo odbila njegovu prosidbu, a sada želi da raskine sa njim. Edi Brok mu polako krade posao. Njegov najbolji prijatelj Heri želi da mu se osveti zbog smrti njegovog oca. I pored svega toga, pravi ubica Ujka Bena je na slobodi i sada ima supermoći. Piter oseća da mu onaj sjaj sa početka polako izmiče, ali baš u tom trenutku otkriva simbiota koji se povezao sa njegovim kostimom. Simbiot mu obećava spas. Čini ga nepobedivim snažnijim nego ikada ranije. Kad god se oseća nesigurno i ranjivo, kad god mu je ego ugrožen, on mu se prepušta. Prepušta se ovoj novoj moći koja mu vraća samopouzdanje i čini nepobedivim, ali zato agresivnijim osvetoljubivijim. Bez problema javno sramoti Edija, prebija Herija i zamalo ubija Sendmena.

I kada izvede novu devojku u bar u kojem je Meri Džejn primorana da radi, Piter koristi ovu priliku da se i njoj osveti. Ponižava je i besni na svakog ko mu se suprotstavi, i kada Meri Džejn pokuša da mu priđe, da ga dotakne i kaže da prestane… On je udara. Udara je i konačno staje.

Bilo je potrebno toliko da pređe granicu, da fizički povredi osobu koju toliko voli, koja ga toliko voli, da shvati da je izgubio sebe. I ovaj trenutak otkrovenja i samorefleksije lomi njegov ego.

Odlazi u crkvu gde skida simbiot kostim sa sebe, skida ga, ali zna da nije on od njega napravio čudovište. Simbiot je samo bio neka vrsta katalizatora, kao vizuelna metafora za korišćenje opijata. Ali ovaj neprijatelj, ovaj Venom (otrov) postojao je u Piteru mnogo pre nego što se simbiot vezao za njega. Postojao je od kada je postao čudesni, spektakularni, ultimativni Spajdermen.. A možda je čak postojao i mnogo pre toga, samo nikada nije imao priliku da dođe do izražaja. Venom je sva ona tama koja proizlazi iz naših srca, a koje nismo svesni. Onaj otrov ponosa, arogancije i destruktivnog egoizma. Grandioznost prerušena u herojstvo.

Preuzima punu odgovornost za sve ono što je učinio – što je udario Meri Džejn, što je pokušao da ubije Sendmena, što je povredio Herija, što je osramotio Broka i time stvorio Venoma.  Sam je u svom najmračnijem trenutku i jedina osoba koju nije povredio, koja je tu za njega da ga razume i podigne, koja je uvek bila tu jeste ujna Mej. Njena briga i mudrost koju nosi sa sobom je ono što mu pomažu da učini najteže stvari, da pronađe poniznost da zatraži pomoć od najboljeg prijatelja Herija, kog je prethodno povredio. Pomoć da pobedi Venoma i Sendmena, i spase Meri Džejn.

Pre nego što je postao Venom, Edi Brok je takođe bio fotograf koji je pokušavao da se proslavi u Daily Bugle-u. Kao i Piter, i on se mučio kroz život, ali umesto truda i zalaganja radije je hvatao prečice. Nakon što izgubi ugled, karijeru i devojku, odlazi u istu onu crkvu gde je Spajdermen skinuo odelo, ne da se pomoli za spas, već za smrt Pitera Parkera koji mu je sve to oduzeo. I u tom trenutku, Simbiot se spaja sa njim, pružajući mu svu onu istu destruktivnu moć.

Edijeva tragedija leži u tome, što za razliku od Pitera nije mogao da se odrekne ove moći već je do kraja ostao žrtva sopstvenog ega, što ga je i koštalo života. On predstavlja sve ono što bi Piter postao da nije bio odgajan u boljoj porodici, da nije imao brižnu ujnu Mej koja je uvek bila tu da ga posavetuje i razume, i nije imao Meri Džejn, čija ljubav je bila antidot da nadjača svoju mračnu stranu i pobedi Venoma.

Na kraju, sve je vodilo ka jednom trenutku. Nakon što Spajdermen pobedi Venoma uz pomoć Herija koji mu je oprostio i žrtvovao se za njega, konačno se suočava sa ubicom Ujka Bena – Sendmenom. Sve što je doživeo, što je prošao, pomaže mu da ga pogleda u oči, sasluša i razume da nije ništa bolji od ovog čoveka kog je toliko mrzeo. Sendmen nije negativac, nije zao niti loša osoba… samo je neko ko je imao lošu sreću i činio pogrešne stvari, ali iz dobre namere. Obojica su činili pogrešne stvari. Piter razume, oprašta mu i konačno oprašta sebi.

Film počinje sa Spidermenom koji proleće kroz grad, a završava se sa Piter Parkerom i Meri Džejn, umesto obrnuto kao u prva dva dela. Bez jurnjave u sledeću avanturu/fantaziju, bez jeftinih easter eggova i bez tizera za buduće filmove. Završava se plesom dvoje ljudi koji se vole, opraštaju jedan drugom i daju sebi još jednu šansu. Završava se jednom savršenom scenom, ne samo filma već i cele trilogije. Superherojski filmovi često zaboravljaju taj ljudski momenat, zaboravljaju da ovo trebaju biti filmovi o ljudskosti, ljudskim emocijama i problemima uvijenim u prizmu fantastičnih superljudskih elemenata, a ne obrnuto.

Ova priča donosi novu perspektivu i pogled na veliku odgovornost koja dolazi s velikom moći. Ne samo da trebamo odgovorno koristiti svoju moć zarad većeg dobra, već moramo biti odgovorni da držimo tu moć pod kontrolom i koristimo je na pravi način. Da bismo to učinili, moramo uvek biti svesni naših postupaka i kako oni utiču na ljude oko nas, jer bez dovoljno empatije, skromnosti i samokontrole, lako se možemo izgubiti i dopustiti da uništi nas i one koje volimo.

Spider-Man 3 je film o ljubavi, prijateljstvu, rastu, odgovornosti, razotkrivanju i suočavanju sa našim mračnim stranama, ponovnom pronalasku empatije, popravljanju odnosa i veza, i konačno o praštanju.

Foto kredit: Sony Pictures

Centar galaksije – deo II

Posted on by Meriem Romić

Sišli su s platforme za vozila. Merkaba kojom su doputovali raspršila se u ništavilo iza njih.  Nomi je odmah primijetila da ih Santara nije dočekao. To je bilo zaista neobično.

Ako bi voditelj doputovao s njima, tada bi ih dočekao netko drugi od Sedmorice iz Galaktičke federacije Svjetla. No ovaj put nije bilo tako.

„Osjećate li i vi to?“ Mentalno je upitala ostatak grupe s kojom se kretala prema izlazu iz velike hale u kojoj su bila smještena razna vozila i letjelice.

„Da.“ Polako su odgovarali jedno za drugim.

Kretali su se sterilnim blještavo bijelim hodnicima Postaje Aole udubljeni u misli o osjećaju nelagode koji se proširio isti tren kada su iskoračili iz Merkabe.

Unatoč napetosti koja je strujala njenim bićem, Nomi nije mogla ne pomisliti na to koliko je voljela boraviti ovdje. Voljela je razgovarati s pripadnicima različitih civilizacija koji su radili na postaji ili poput nje povremeno dolazili na sastanke.

Ispred sebe je ugledala Adamu. Srce joj je zaigralo od uzbuđenja. Dok je promatrala njena tanka leđa niz koja je padao zlatni plašt i kosa u kojoj su se nizali kristali, pitala se jesu li svi na planeti Aziri toliko veličanstveni. Svaki put kada bi pomislila na nju, u svom umu bi čula predivnu melodiju koju proizvode kristali kada se pokrene. To se i sada desilo.

Okrenula se i otkrila svog sugovornika. Bio je to Santara. Pozdravio je tim i laganim pokretom ruke pozvao ih da uđu u prostoriju za sastanke.

Hipnotizirano je zurila u Adamu dok su čekali ostale sudionike sastanka. Fascinirala ju je snaga energije koja je izbijala iz nje, staloženost i mudrost, bila je jednostavno najljepše biće koje je ikada vidjela. Bila je malo viša od nje, no snaga aure koja ju je okruživala je stvarala dojam kako se radi o mnogo većoj razlici. Imala je zlatno-smeđe lice koje su okruživali kristali za koje nije bilo moguće odrediti stoje li samostalno ili vise na nevidljivoj niti.

Sada se to lice okrenulo prema njoj uz zvukove laganog zveckanja kristala. Dominacija kojom je isijavala natjerala ju je da skrene pogled. Nažalost, pogled joj je pao na Santaru koji je stajao tik do Adame. Zabrinuta energija je i njega okruživala, Nomi je od toga još jače stegnulo na području srčane čakre. Pokušala je nešto iščitati iz njegovog velikog plavog lica, no ono nije odalo ništa.

Napokon, okupili su se oko velikog kristalnog stola na kojem je bio ekran. Ekranom je trenutno upravljao Santara putem dugačkih tegetplavih prstiju kojima je iscrtavao znakove po zraku i tako slao naredbe prema kristalima koji su mu pokazivali sliku koju je želio pokazati kolegama.

„Imamo novu situaciju s kojom se moramo suočiti“ Progovorio je dubokim glasom koji je zahtijevao poštovanje. „U Zemljinu orbitu vraća se planet Kamala“

Prostorijom se proširila energija zbunjenosti. Mentalno su se propitkivali među sobom zna li tko o kojoj planeti Santara priča, no nitko nije znao.

„Sila i vibracija atomskih eksplozija na planetu Zlih“ nastavio je, „iskrivila je prostor oko tog planeta i oni su izašli na drugu stranu dimenzijonalno prolaza.“

Prostorijom se proširio žamor uzrokovan šokom i nevjericom. Santara je morao zastati i dati kolegama prostora da probave ovu činjenicu. Planet Zlih se vratio u Zemljinu orbitu.

Zamahnuo je prstima iznad ekrana koji se na tren zamaglio, a potom prikazao planet Zlih sada prekriven sivo-crvenom prašinom radijacije.

Osjetila je kako joj tuga steže cijelo biće. Kroz more misli koje su joj strujale glavom začula je utješno zveckanje i melodiju Adaminih kristala. Podigla je pogled preko stola i ugledala ju kako se kreće u pozadini držeći ruke preko srčane čakre. Na koži, koja je izgledala kao da je premazana zlatnim česticama, presijavalo se metalno zlatno odijelo. Nomi je svu pažnju usmjerila na umirujuće zvukove kristala. Promatrala je kako Adama polagano lebdi zatvorenih očiju dok su joj se lijepe pune usne, jedva primjetno, ali jako brzo kretale. Zastala je na čelu stola pored Santare.

Tek tada, Nomi je postala svjesna kako nije čula ništa od onoga što je govorio. Vratila se u stvarnost i blago odmahnula glavom kako bi se fokusirala na krizu pred sobom. Tijekom više stoljeća strepili su od trenutka kada će negativno orijentirana strana povući novi potez. I sada su ga, kako se čini, povukli.

„Kako se to moglo desiti“, razmišljala je unutar svog bića. „Kako su uspjeli izbiti svoj planet u sasvim drugu dimenziju i da to nitko do sada nije primijetio?“

„Tijekom podzemne izolacije koja je trajala nekoliko tisuća godina“, produljio je Santara „stanovnici planeta Zlih, prema njihovim navodima, nisu znali da je njihov planet promijenio položaj u vremenu i prostoru. Tek kada su generacijama kasnije izašli na površinu planeta, otkrili su da se zvjezdano polje dramatično promijenilo. Tada su shvatili posljedice svojih postupaka.“

„Kako ih do sada nismo primijetili?“ Upitao je netko iz skupine iza Nomi.

„Po njihovim navodima“, odgovorio je „planet je pomaknut za dimenziju, u usporedbi sa svjetovima koje su poznavali. Kako bi razumjeli što se dogodilo i iskoristili to znanje za svoju dobrobit. Navodno su počeli ovladavati znanošću iskrivljavanja vremena i prostora, rade za dobrobit galaktičke evolucije, otvoreni su sa svojim emocijama…“

Zastao je na trenutak i mentalno provjerio sa svojim Voditeljem do koje mjere će nastaviti izlaganje. Sinead, za glavu viši od njega, kimnuo je velikom crnom glavom. Nomi je primijetila kako je taj pokret izazvao bljesak u njegovim svijetlim električnim očima. Isti blijesak se pojavio i unutar svijetloplavog kristala koji se isticao na visokom crnom čelu. Zlatni oklop na njegovim velikim ramenima je također bio posut kristalima iste boje.

„Uvjeravaju nas kako su negativne manifestacije njihova prošlost.“ Nastavio je. „Kažu kako su postali nova vrsta i sada se njihov planet naziva Kamala.“

Novi val žamora je prostrujao prostorijom.

Milaa je sijevnula zlatnim očima prema Nomi s drugog kraja prostorije. „Možeš li vjerovati da oni njima vjeruju?“ Čula je njeno pitanje u mislima.

„Ne.“ Odgovorila je. „Kai nikako nije spremna…“

„Znam, morat ćeš napraviti prisilan Kontakt.“

„Kada se Kamala vraća u orbitu?“ Pokušala je doznati što je propustila.

„Ne znamo još ništa. Samo da su se odvojili u potpunosti od civilizacije Zlih koji su nastanili Zemljinu Antarktiku nakon eksplozije.“

Telepatski razgovor i žamor u prostoriji prekinuo je autoritativan glas.

„Otkrit će se sami.“ Rekao je Santara. „Moramo biti na oprezu, ali moramo im dati i priliku da se dokažu.“

S tim je završio i povukao se s čela stola.

„Moramo ubrzati projekt MCR7“, oglasila se Adama.

Kliznula je do stola i pokretom ruke preko trodimenzionalnog ekrana na sredinu prostorije „izvukla“ veliki planet sličan Zemlji koji se polagano okretao oko svoje osi.

Nomi je od pogleda na planet MCR7 još jače steglo u srčanoj čakri. Bila je na granici panike, jer je znala da će uskoro doći red na nju da obznani kako nema nikakav napredak. To je bilo dovoljno strašno i bez dodatne situacije koja je naglašavala hitnost.

Osjećala se beskrajno tužno svaki put kada bi pomislila na to da će još jedan planet biti uništen.

„Zlihovci su infiltrirani na Zemlji na svim vodećim položajima.“ Rekla je Adama. „Ljudi na toj planeti ne znaju što se dešava ili ne žele znati. Naš utjecaj do sada to nije uspio promijeniti. Vrijeme je da se povučemo i premjestimo svoje niže aspekte na siguran planet.“

„Bez obzira na to što još nisu spremni?“ Upitala je Nomi.

„Da, vrijeme je da ih malo jače poguramo.“

Adama je fiksirala pogled na Nomi koja se nije mogla otrgnuti od njega. Bio je hipnotičan. Konzumirao ju je cijelu i činilo se kao da traje čitavu vječnost. Kada se napokon prepustila, osjetila je olakšanje i velika većina panike koja se nakupila u njenom biću je nestala.

„Možeš li to?“ Napokon je progovorila Adama.

Kimnula je bez riječi. 

U mislima joj se formiralo rješenje. Osjetila se neobično osnaženom i znala je da je to bio produkt Adaminog kratkog energetskog tretmana. Pogledom joj je zahvalila.

Prihvatila je njenu zahvalu  dugim i sporim zakretom glave prema desno i dolje što je bio znak za odobravanje. Na teži način je naučila da kratki trzaj glave na lijevo i prema dolje znači negodovanje i odbijanje, u prijevodu: Ne.

Adaminim pokretom ruke, nestao je prikaz planete i pokrenuo se hologramski prikaz ljudi iz različitih kolonija koje namjeravaju nastaniti na MCR7.

„Na Zemlji imamo najviše nesvjesnih ljudi koje treba što prije pogurati prema Kontaktu.“ Nastavila je Adama pokazujući na poražavajuće brojke u statistici Zemlje naspram drugih planeta.

„Mislite li da bi trebali pokrenuti masovno spontano kundalini buđenje?“ Upitao je Keen.

„To je jedna od opcija. Služite se sa svim mogućim tehnikama da završimo u što kraćem roku. Ne znamo što Zlih planira. Znamo da je Kabala na Zemlji uzela previše maha i strah se širi više nego ikada prije. Zagadio je skoro pa svaku poru. Moramo spasiti samo onoliko koliko se spasiti da. Nemamo više vremena za čekanje i ne možemo si priuštiti da lokacija MCR7 padne u krive ruke. Atmosfera je sve više i više slična Zemlji, a znamo kome je to iznimno privlačan teren. Zato vas molim za maksimalnu pozornost.“

Zastala je i pogledala svakoga posebno kako bi joj potvrdili da su razumjeli.

Nakon toga je pokretom ruke isključila projekciju.

„Kako napreduju druge Planete?“ Upitala je Milaa.

„Jako dobro. Zadovoljni smo.“ Kratko je odgovorila Adama. „Sada moram ići. Sretan nastavak.“

Kimnula je prvo prema Santari potom i prema ostatku prostorije. Okrenula se i odlebdjela uz zveckanje i melodiju koji su sada zvučali zastrašujuće.

Honkai Star Rail: Astralnim ekspresom u novu avanturu

Posted on by Teodora Živanović

Kompanija Hoyoverse, nekada poznata pod nazivom Mihoyo, u aprilu ove godine je predstavila dugo očekivani potezni space fantasy RPG pod nazivom Honkai: Star Rail. Budući da sam uživala u Genshin Impactu, akcionoj RPG igri sa otvorenim svetom, htela sam da dam priliku i ovom njihovom delu. Recenzija koju sada čitate je napisana tokom verzije 1.2, što uključuje i kraj poglavlja Sjandžou Luofu (Xianzhou Luofu) koje pripada toku glavne misije Astralnog ekspresa. Ako vam je u planu da i vi zavirite u ovaj svet, bez brige, u daljem tekstu nema spojlera.

Glavni lik se budi na svemirskoj stanici Herta gde su ga ostavili misteriozni lovci na stelarone, svemirske anomalije koje seju haos po galaksijama. Pored toga što pati od gubitka pamćenja, uvučen je i u trenutni kolaps svemirske stanice. U kritičnom momentu saznaje da su lovci ugradili pasivan stelaron u njegovo telo. Pod svoje ga uzima frakcija Bezimenih, grupa intergalaktičkih putnika koju predvodi Himeko, navigator Astralnog ekspresa, i tako počinje avantura. Priča je solidno napisana, nije ništa neviđeno u pitanju, ali drži pažnju i vredna je praćenja. Preokreti su zanimljivi i sa svakom novom destinacijom Astralnog ekspresa poboljšava se i sam kvalitet priče. Postignut je savršen balans između teških, dramatičnih momenata i komičnih epizoda. Ipak, najblistaviji deo ove igre jesu likovi: svako od njih ima jedinstven dizajn, kao i odlično formirane karakterne crte koje su dodatno produbljene otkrivanjem njihovih životnih priča i uloga u glavnom toku radnje. Čak i glavni lik može da bude izuzetno zanimljiv. Protagonisti koji su self insert igrača često budu bezlični, ali ovde to definitivno nije slučaj. Vaši izbori odlučuju da li će vas ostali likovi videti kao stoičkog heroja čvrstog karaktera sa velikom željom da pomogne ili pak kao čudaka koji neće imati mira dok ne zaviri u svaku kantu za smeće u Belobogu i koji svaki problem rešava bejzbol palicom.

Moguće je da vam ime ove video-igre zvuči veoma poznato iako je skoro izašla. Razlog tome jeste prethodna igrica ove kompanije pod nazivom Honkai Impact 3rd iz 2016. godine. Da li je neophodno igrati HI3 da biste uživali u HSR? Ukratko, ne, nije neophodno. Za detaljniji odgovor na to pitanje, potrebno je razumeti način na koji su konstruisani svetovi Hoyoverse-ovih igara. Univerzum svake pojedinačne igre pripada jednom velikom multiverzumu. Lik u jednom univerzumu može imati svog dvojnika u nekom drugom svetu, ali oni nisu ista osoba (Himeko iz HSR mnogo liči na svoju imenjakinju iz HI3, čak dele i slična interesovanja, ali nije u pitanju ista osoba). Jedini izuzetak jeste Velt Jang, član posade Astralnog ekspresa koji je iz svog univerzuma doputovao u ovaj novi svet. Njegova pozadinska priča može produbiti doživljaj samog lika, ali nije bitan faktor u okviru radnje, bar ne u trenutnim poglavljima. Dakle, HSR nije nastavak HI3, a pitanje je da li se može svrstati u spin-off.

Gejmplej je potezni: likovi u timu igrača i neprijatelji naizmenično napadaju prateći određeni redosled na koji utiče pojedinačna brzina svakog učesnika kombata. Tim redosledom se može manipulisati na razne načine, npr. ubrzavanjem članova sopstvenog tima, usporavanjem drugog tima, guranjem akcije jednog člana ispred akcija svih ostalih. Posle više običnih i specijalnih napada, možete skupiti dovoljno energije za ultimativni udarac koji možete iskoristiti u bilo kojem momentu, bez obzira na trenutni redosled akcija. Svaki lik ima svoj tip (fire, ice, quantum itd.) kao i path, odnosno u širem smislu klasu (AoE DPS, single target DPS, buffer, healer itd.) Ovakav tip kombata mi je probudio nostalgiju za ranijim delovima franšize Final Fantasy, pa sam uživala (i još uvek uživam) u ovakvom sistemu, posebno što postoje određene mehanike koje usložnjavaju, ali i osvežavaju kombat. U slučaju da ste u žurbi, a trebaju vam određeni dropovi nekog neprijatelja, uvek postoji i opcija autopleja. Odluke koje AI donosi su veoma diskutabilne – previše puta sam videla kako moj buffer automatski bira debuffera umesto DPS-a – ali autoplej funkcioniše protiv većine neprijatelja. Ne bih savetovala korišćenje istog protiv boss neprijatelja.

Vizuelni i zvučni aspekti igre su veoma visokog kvaliteta i odlično odrađeni. Možemo videti klasičnu anime stilizaciju nalik na onu u ostalim igricama ovog multiverzuma. Prva destinacija Astralnog ekspresa jeste planeta pod večitim snegom imena Jarilo VI i njen glavni grad Belobog koji je podeljen na dve frakcije, podzemnu i nadzemnu. Druga destinacija je Sjandžou Luofu, skup džinovskih svemirskih broda inspirisan arhitekturom iz perioda pre dinastije Ćing i tokom dinastije Đin na kojem živi više miliona stanovnika. Oba mesta obuhvataju desetak manjih mapa gde gradske mape vrve od NPC likova koji oživljavaju ulice. Igračima je na raspolaganju i mapa svemirske stanice s kojom se susrećemo na početku priče. Hoyoverse je poznat po fantastičnoj muzici koju vredi slušati i van same igre, i glumci koji pozajmljuju glasove likovima su fenomenalno odradili svoj deo posla. Jedina zamerka koju imam jeste da zvučni efekti tokom kombata nekad izbaguju i neki od njih u tim situacijama budu preglasni.

Postoji još jedan bitan aspekt na koji treba obratiti pažnju. Ova igra je freemium, možete je igrati besplatno, ali postoji mnogo toga što možete otključati novcem. Sistem monetizacije je gača, što podrazumeva da trošite resurse kako biste dobili određenog lika ili oružje. Šanse da dobijete šta želite su male, ali nakon određenog broja pokušaja zagarantovano je da ćete ga dobiti. Problem je što je ta garancija postavljena daleko iz perspektive nekog ko ne troši novac. Sama igrica vam daje resurse koje možete koristiti da se približite toj garanciji, ali što više misija odradite, manje izvora tih resursa imate nakon određenog vremena. To može predstavljati problem kolekcionarima koji žele da skupe sve likove jer bi to značilo da im treba ili mnogo sreće ili mnogo novca. Što se tiče mog doživljaja ovog sistema, nikad mi to nije predstavljalo prepreku da uživam u samoj igri. Nisam uopšte potrošila novac, niti mi je to u planu, ali priznajem da sam imala malo sreće. Dešavalo mi se da ne dobijem lika kojeg želim, ali mi to nikad nije bio problem. Uvek se nađe neki drugi lik koji može popuniti istu poziciju u mom timu.

Sve u svemu, smatram da Honkai: Star Rail zaslužuje hajp koji je nastao tokom beta testiranja. Ako volite potezni RPG i ne smeta vam sistem gače, možete pružiti šansu ovoj igrici. Definitivno planiram da nastavim da je igram i jedva čekam nova poglavlja ove priče.

Foto kredit: Hoyoverse

Sasvim običan metafizički dan

Posted on by Redakcija

Poštovani pratioci i saradnici, Fantastični vodič 3 je pred izlaskom, četvrti broj se polako kompletira – samim tim, stekli su se svi preduslovi da objavimo konkurs i za peti broj časopisa. Iako nije išlo onako kako smo zacrtali, stimpank je pomalo žanrovski specifičan, pa je stigao mali broj rukopisa, ali veoma dobrih i od veoma talentovanih autora. Pošto će uskoro za nama biti Svemir bez granica i Iz dima se rađa vatra pobune, ispred nas je Sasvim običan metafizički dan sa temama:

  1. Čehovljeva nije opalila
  2. Izgubljeni razum ili nova fantazmagorična realnost (ne)obične familije

Žanr: magijski realizam

Za one manje upoznate: čarobni realizam, magijski realizam, ili čudesni realizam je žanr koji oslikava realističan pogled na savremeni svet i dodaje magične elemente. Katkad se naziva fabulizam, u odnosu na konvencije bajki, mitova i alegorija. Pojmovi su uglavnom opisni, a ne kritički rigorozni. Metju Štreher definiše magijski realizam kao: „ono što se dešava kada se detaljno, realistično okruženje napadne nešto što je previše nesvakidašnje da bi se moglo poverovati u to”. Magijski realizam se najviše povezuje sa latinoameričkom literaturom, posebno sa autorima, uključujući osnivače žanra, Gabrijel Garsija Markesom, Horhe Luis Borhesom i Izabelom Aljende. Odlike žanra su prikazivanje fantastičnih dešavanja u inače realističnom tonu. To su narodne priče i mitovi u ovovremenoj društvenoj relevantnosti. Fantastične osobine koje se daju likovima, kao što su levitacija, telepatija i telekineza, ali ne samo ove stvari već mnogo, mnogo toga iz drugih delokruga, pomažu da se obuhvate aktuelne političke realnosti koje mogu biti fantazmagorične. Postojanje fantazijskih/fantastičnih elemenata u stvarnom svetu pruža platformu za magijski realizam. Pisci ne izmišljaju nove svetove, već nam otkrivaju nadzemaljske stvari na ovom svetu, kao što je to učinio Gabrijel Garsija Markes napisavši temeljno delo žanra, Sto godina samoće u kompustolovine porodice Buendija-Iguaran, sa njihovim čudima, fantazijama, opsesijama, patnjama, incestima, preljubama, pobunama, apsurdima, otkrićima i uverenjima, predstavlja, u isto vreme, mit i istoriju i tragediju i komediju. U svetu magijskog realizma, natprirodno carstvo se stapa sa prirodnim, poznatim svetom.Autorska rezervisanost je „namerno uskraćivanje informacija i interpretacija o zabrinjavajućem fiktivnom svetu”. Pripovedač je indiferentan, svojstvo pojačano odsustvom objašnjenja fantastičnih događaja; priča nastavlja sa „logičnom akuratnošću” kao da se nije desilo ništa nestvarno. Magične epizode su prezentovane kao obični događaji; stoga čitalac prihvata čudesno kao prirodno i sasvim uobičajeno ili normalno. Objašnjavanje natprirodnog sveta ili njegovo predstavljanje kao izvanrednog odmah bi splasnulo njegov legitimitet u odnosu na prirodni svet. Čitaoci bi stoga zanemarili natprirodno kao lažno svedočanstvo. Čarobne linije realizma distinktivno koriste hibridne višestruke ravni realnosti koje se odvijaju u „neharmoničnim arenama takvih oprečnosti kao što su urbana i ruralna, i zapadna i autohtona”. Metafikcija se fokusira na ulogu čitaoca u književnosti. Sa svojim višeslojnim stvarnostima i specifičnom referencom na čitalački svet, istražuje uticaj fikcije na stvarnost i stvarnosti na fikciju te ulogu čitaoca između; kao takva, adekvatna je za privlačenje pažnje na socijalnu ili političku kritiku. Štaviše, to je alat koji je najbitniji u izvršavanju srodnog i velikog magijskog realističkog fenomena: tekstualizacija. Ovaj termin definiše dva uslova – prvo, gde fiktivni čitalac ulazi u priču u priči dok je čita, čineći ih samosvesnima svog statusa čitalaca – i drugo, gde tekstualni svet ulazi u čitaočev (tj. „realni“) svet. Dobar rezon bi negirao ovaj proces, ali „magija” je fleksibilna konvencija koja to dopušta. Magijski realizam sadrži „implicitnu kritiku društva, posebno elite”. Kada je reč o latinskoj Americi, žanr se lomi od nepobitnog prikazivanja „privilegovanih centara šeste umetnosti”. Stoga, „alternativni svet” magijskog realizma ordinira na ispravljanju stvarnosti utvrđenih perspektiva (poput realizma, naturalizma, modernizma). Čarobni realistički tekstovi, pod ovom logikom, su subverzivni tekstovi, revolucionarni upereni protiv društveno dominantnih snaga. Alternativno, socijalno pretežan može implementirati magijski realizam kako bi se odvojio od njihovog „diskursa moći”.

Propozicije konkursa:

KRATKA PRIČA

Kratka priča mora biti originalno i neobjavljivano* delo; do završetka konkursa ne sme biti ponuđena drugom izdavaču. Njena dužina ne sme prelaziti petnaest kartica teksta (27000 slovnih mesta sa belinama). Od autora se očekuje da teme broja – Čehovljeva nije opalila i Izgubljeni razum ili nova fantazmagorična realnost (ne)obične familije – obrade pre svega u okviru magijskog realizma, ali i drugih žanrova spekulativne fikcije.

* Ukoliko autor želi da ponovo objavi svoju već objavljenu priču, mora jasno naznačiti gde je prvobitno izašla u štampanoj formi ili na internetu i priložiti dokaz da ima saglasnost prvog/prethodnog izdavača.

PRIPOVETKA

Pripovetka mora biti originalno i neobjavljivano* delo: do završetka konkursa ne sme biti ponuđena drugom izdavaču. Njena dužina ne sme prelaziti 40 kartica teksta (72000 slovnih mesta sa belinama). Od autora se očekuje da teme broja – Čehovljeva nije opalila i Izgubljeni razum ili nova fantazmagorična realnost (ne)obične familije – obrade pre svega u okviru magijskog realizma, ali i drugih žanrova spekulativne fikcije.

POEZIJA

Pesme moraju biti originalne i neobjavljivane* do završetka konkursa ne smeju biti ponuđene drugom izdavaču. Njihova dužina ne sme prelaziti šezdeset redova teksta. Vrsta stiha i forma pesme nisu važni, ali pesme moraju sadržavati fantastične motive i doticati se teme broja.

STRIP

Stripovi moraju biti originalni i neobjavljivani* do završetka konkursa ne smeju biti ponuđeni drugom izdavaču. Njihova dužina takođe ne sme prelaziti 30 B5 tabli. Vrsta forme nije važna, ali ilustrovane priče moraju sadržavati fantastičke motive i doticati se teme broja.

FOTOGRAFIJA

Fotografije moraju biti izvorne, dakle bez velikih intervencija u vidu montaže koja bi potpuno promenila izvornu fotografiju. Dozvoljena je osnovna digitalna obrada, poput korekcije boja/kontrasta itd. Minimalna dimenzija duže strane mora biti 3000 px, najmanje 150 dpi, u JPEG proformatu i da odgovara temi. Autori mogu da konkurišu sa crno-belim ili kolor fotografijama u digitalnom obliku. Fotografije koje su prethodno prodate drugom licu ili korišćene u marketinške ili humanitarne svrhe ne mogu biti deo konkursa. Svi radovi moraju biti propisno obeleženi prilikom slanja, sa imenom i prezimenom autora.

STRUČNI TEKSTOVI

Stručni tekst mora biti originalno i neobjavljeno delo; do završetka konkursa ne sme biti ponuđen drugom izdavaču. Preporučena dužina teksta je od deset do dvanaest kartica teksta (18000-21600 slovnih mesta sa belinama), ali primamo i kraće tekstove. Prihvatljive su sve vrste stručnih tekstova – akademski radovi, eseji, kritike, prikazi, novinarski tekstovi, itd. – pod uslovom da se dotiču fantastike u nekom od njenih oblika. U slučaju da tekst sadrži citate, obavezno je koristiti APA model citiranja.

Primaju se isključivo tekstovi napisani na srpskom ili jezicima sa kojih nije potreban prevod na srpski, u .doc ili .docx datoteci, formatirani na sledeći način: font Times New Roman, veličina fonta 12 pt, prored 1 pt, Justify poravnanje sa srpskim navodnicima. Uz tekstove priložiti kratku biografiju sa fotografijom (do 100 reči), formatiranu na isti način.

Potpisane radove slati do 01.1.2025. na mejl konkurs@nho.nmb.mybluehost.me. Mejl nasloviti „KONKURS FV5“, praćeno kategorijom za koju se konkuriše, npr. „KONKURS FV5 – POEZIJA“. Ako autor konkuriše u više kategorija, neka za svaku pošalje zaseban mejl. Komisija neće uzimati u razmatranje pristigle radove koji nisu potpisani ili koji se ne smatraju urednim, kao ni one koji su pisani šišanom latinicom.

*Slanjem teksta autor prihvata da će, u slučaju prihvatanja, proći uređivanje, lekturu i korekturu.

Radujemo se što ste deo naše autorske priče i što pratite i podržavate naš rad.

Vaš AVKF

Centar galaksije – deo I

Posted on by Meriem Romić

Nomi je stajala u prostoriji koja je bila njena verzija onoga što na Zemlji nazivaju uredom. Kroz veliku staklenu stijenu promatrala je borbu koja se odvijala pred njom.

U isto vrijeme, na Zemlji, Kai se probudila usred, kako je mislila, lucidnog sna i čudila se živosti i osjećaju stvarnosti koji ju je obuzeo.

Bitka se odvijala usred Svemira. Vidjela je snažne eksplozije. Letjelice su jurile i ispaljivale pulsove energije, i laserske zrake u raznim bojama jedna prema drugoj. U jednom trenu, Kai je primijetila kako ne čuje nikakav zvuk.

Ispred nje se odvijao pravi rat, no nije čula ništa. Nije se ni bojala. Zapitala se koji je to osjećaj koji je obuzima. Zastala je i shvatila. Bio je to osjećaj tuge i bola. Željela je da to što se vani odvija prestane. Ne zato što je bilo agresivno i surovo, već zato što ju je velika tuga prožimala. Od siline emocije koja ju je preplavila više nije mogla gledati na tu brutalnost, i odmaknula se od „prozora“.

Okrenula mu je leđa i uhvatila se za naslon stolice koja je stajala za velikim ovalnim stolom. Na stolu je primijetila veliki ekran na kojem je prepoznala galaksiju Mliječni put.

„Od kuda mi ovo znanje?” Upitala se.

Zaklopila je oči i pokušala se pribrati dišući, no onda je primijetila kako nema fizičku reakciju na naredbu mozga da diše. Samo je stajala naslonjena dok su se tuga i bol intenzivno smjenjivali. Toliko intenzivno da je jednostavno morala pobjeći od toga, jer nije više mogla izdržati… Otvorila je oči.

Našla se u svojoj sobi, u lokvi vode, jecajući i gušeći se u suzama.

„Što je to bilo?”, pitala je praznu prostoriju.

***

 Stajala je još uvijek oslonjena na naslon stolice kada je Milaa ušla u prostoriju. 

Dvije dugačke, elegantne pojave, izgledale su skoro pa identično. Na prvi pogled, jedina razlika je bila u boji očiju.

Njezine oči su bile velike, žive i ljubičaste, dok su Miliine bile zlatne boje. Obje je krasilo predivno srebrno lice i kosa koja je dopirala malo ispod tankih ramena, što je svjetlucala i prelijevala se kao da je od tekućeg zlata. Ako bi se malo bolje zagledali primijetili bi da im je kosa različite nijanse zlatne, što je označavalo dominantniju žensku energiju.

Njihova civilizacija sa planeta Vesta smatra da je kosa izvor mudrosti. Bila je živa i vitalna, zato što posjeduje vlastitu inteligenciju i rasla je u skladu s mudrošću duše. Što nije nužno značilo da je Vestarijanac duže kose stariji od onoga s kraćom kosom, već samo to da je stekao više iskustva. Kod starješina je bila toliko dugačka da im niste vidjeli tijela već su bili cijeli omotani njome. Bili su bespolna bića, no boja kose je označavala koja im je dominantnija energija. Kao i Zemljani, odlučivali su se na inkarnaciju na ovaj planet svaki sa osobnim razlogom.

Na planetu Vesta, vrijeme kao takvo nije postojalo, te njihova tijela nisu starjela kako to biva na Zemlji. Smrt kao takva nije postojala već se prelazilo iz fizičkog stanja u nefizičko kada bi duša osjetila da je vrijeme za to. Ako odluče da je vrijeme za prelazak u drugu dimenziju, mogli su odlučiti prijeći u bilo kojem trenutku životnog vijeka. Mogli su se inkarnirati i na druge planete, kao što je recimo Nomi odvojila jedan aspekt sebe prije više stotina zemaljskih godina i inkarnirala ga na Zemlju, a mogli su to činiti i na drugim planetima na kojima im je to bilo dozvoljeno.

Dolazile su iz istog staleža pa su i imale isti način usmjeravanja prema njihovoj životnoj misiji koja ih je dovela do onoga što su na Zemlji nazivali „poslom“ kojim se bave. Sukladno tome, imale su uniforme od tankog teget materijala kojima su davali do znanja tko su, koja je njihova uloga u društvu i čime se bave, te kako im mogu pomoći.

Vestanska tehnologija je prožeta božanskom inteligencijom, izrađena organskom tehnologijom, pa tako i njihova odijela. Sva odjeća Vestarijanaca, izgleda kao da je stopljena s kožom, „radno odijelo” mijenja teksturu ovisno o okolini u kojoj se nalazi. Ponekad bi bilo potpuno glatko, no ponekad je ostavljalo dojam da se sastoji od sitnih ljuskica ili pak da je prožet geometrijskim oblicima. Dešavalo se to kada bi se reprogramiralo na nove uvjete.

S desne strane na ramenu imale su oznaku koja je također izgledala na prvi pogled isto, no, Nomi je imala prazan zlatni trokut bez dodatne zlatne crte pri vrhu. Što je više trokut bio ispunjen vodoravnim zlatnim resama, to je bio viši čin u pitanju. Milaa se uspjela domoći višeg čina tek nedavno, zahvaljujući predanom radu u svrhu nastanjivanja Novog planeta koji je će biti Centar Galaksije, stvoren za novu civilizaciju ljudi koji su bili posljednja nada za uspostavu mira u Multiverzumu. Nomi nije opterećivao njen najniži čin. Posao je radila jer je bio poziv njene duše, nagrade i unapređenja joj nisu bila motivacija.

Milaa je također, uz mnoge druge aspekte, dio sebe utjelovila na Zemlji. Obje su imale sličnu životnu misiju, a kako bi je ostvarile, neizbježno je bilo ponovo proći proces integracije duše u najniži aspekt fizičkog i iz njega se uzdići kako bi proširili svijest i spustili na Zemlju više svjetla te pomogli planeti da se i sama vibracijski uzdigne i prijeđe u višu dimenziju. Nažalost u tome nisu uspjeli i sada su se njihovi aspekti selili na Novi planet. Pa, barem se Miliin niži aspekt, Jan selio, jer Kai, Nomin niži aspekt, još uvijek nije reagirao na njene impulse koji bi je trebali potaknuti na duhovno buđenje kako bi ostvarile kontakt.

Ovo što se sada dogodilo, u trenutku kada je Nomi u uredu promatrala bitku koja se iznova i iznova vodi u Multiverzumu i za koju traži diplomatski način da se okonča i da se zaraćene strane, viših i nižih oblika svijesti napokon pomire, bio je najveći pomak u ostvarivanju njihovog kontakta. Osjetila je Kainu prisutnost po prvi puta od kada je počela primati njene impulse. Dvadeset zemaljskih godina je usmjeravala svoj niži aspekt ka ovom trenutku, i napokon je počela reagirati. Plan je bio da se to desi i ranije, već je pomalo počela gubiti nadu da će se kontakt ikada desiti, pa ju je ovaj trenutak uhvatio nespremnu. Silina energije koju je ovaj kontakt akumulirao nije očekivala, jer nije bila usmjerena na Kai. Kontakt se desio spontano.

Sada, dok je probavljala ovaj trenutak i analizirala ga, iznenadila se osjećaju tuge koji ju je preplavio. Znala je da je Kai tužna, promatrala ju je iz dana u dan, znala je sve njene emocije, no ovo je po prvi puta da je istinski i osjetila tu emociju. Retrogradno je promotrila što se zbivalo s njom dok je bila usmjerena na Galaktički rat i ustanovila kako je zamolila svoje anđele da joj pomognu maknuti sa srca tugu koju je uzrokovao prekid veze s dugogodišnjim partnerom. U tom trenu, na iskren poziv za pomoć, dio Nomi koji je programiran za ovakve situacije je odmah reagirao, no emocija je bila prevelika te se stopila s cijelim njenim bićem.

Milaa ju je trenutak promatrala kako vraća energiju u tijelo i polako se uspravlja.

„Primijetila sam kako se nisi prijavila za ekspediciju na planet MCR7.” Rekla je telepatskim putem. „Jesi li odustala od te misije ili…?” Strpljivo je pričekala odgovor, no tek kada je Nomi podigla oči, umjesto velikih ljubičastih očiju u kojima su obično svijetlile milijarde sitnih iskrica ugledala je tamu i silnu tugu koja se u njoj akumulirala.

Obišla je ovalni stol na sredini prostorije kojem je površina bila trodimenzionalni ekran, te prišla prijateljici. Ispružila je elegantan srebrni dlan pred nju te pričekala trenutak dok se na njemu formirala trokutasta prozirna prizma. Kada se formirao do kraja, kristal je počeo isijavati cijeli spektar boja u svim smjerovima dok se nije zaustavio na zelenoj boji.

„Želiš li da preuzmem dio na sebe?” Upitala je i pogledala u kristal koji je sada isijavao cijeli spektar zelenih boja. Klimnula je dajući odobrenje. Zeleni snop svjetla se usmjerio prema sredini Nominog trupa. Sklopila je oči i fokusirala svu energiju na svoju srčanu čakru koja se spojila s kristalom te je razmjena energije sada tekla u oba smjera ujednačenim, pulsirajućim ritmom.

Kada se transmisija završila, Milaa je položila drugu ruku povrh prizme i kružnim pokretima je prizmu pretvorila u zlatnu svjetlost koja se raspršila prvo u svim smjerovima dok nije oblikovala kuglu veličine njenih dlanova, a potom implodirala i nestala.

„Hvala ti”, izgovorila je Nomi. „U posljednje vrijeme me ovaj rat sve više opterećuje. Osjećam kako postaje previše za mene. Morat ću potražiti pomoć.” Zastala je na trenutak razmišljajući o rečenici koju je izgovorila i shvatila kako to nije bila cijela istina. Rat ju je opterećivao, no energija koju je akumulirala na sebe je bila čista Kai energija. Preciznije, bila je to njezina tuga. Zapitala se, zašto odmah nije podijelila sretnu vijest o uspostavi povezanosti pod nazivom Kontakt sa prijateljicom.

Uzela je malo vremena prije nego što to podijeli s njom i ostatkom tima, a potom je shvatila. Ovo je bio iznimno intiman trenutak, kako za nju, tako i za njen aspekt na Zemlji, te je željela u njemu uživati sama. Licem joj se prelio izraz ljubavi i nježnosti, a oči su joj ponovo zasjale milijunima iskrica, jače nego ikada prije.

„Nomi…”, uzviknula je oduševljeno Milaa primjećujući joj promjenu u očima. „Tretman ti je zaista pomogao.“

„I više nego što ti mogu opisati”, potvrdila je zahvalno.

„Kada god ti zatreba moja pomoć, tu sam za tebe.” Poslala joj je val empatije i ljubavi, a Nomine oči su zasjale u znak prihvaćanja i zahvale, te je uzvratila istom mjerom. Jedan kratak trenutak su uživale u razmjeni.

„Sada možemo krenuti.” Rekla je Nomi.

„Projekt MCR7 ti je opterećenje?” Upitala je Milaa dok je kretala prema izlazu koji je bio označen blagim svjetlom na bijelom zidu.

„Za sada još uvijek da.” Odgovorila je nakon kraće stanke, a potom dodala, „Ostvarila sam napredak sa svojim aspektom na Zemlji.“

„Zaista?” Milaa je zastala tik ispred zida koji se počeo otvarati kako bi stvorio prolaz u hodnik zgrade kojim su prolazili njihovi suradnici.

Pogledala je Nomi uvećanim očima čime je iskazala uzbuđenje i poticala je da nastavi priču, bila je to zaista sretna vijest. Davno je ostvarila svoj kontakt i znala je koliko je to velik napredak.

„Osjetila sam njenu snažnu prisutnost, trenutak prije nego si došla.”

„Jako dobro. Čestitam. To je zaista velik napredak.”

Novi val ljubavi je dopro do Nomi koja je uzvratila prijateljici. Trenutak su se gledale i uživale u razmjeni energije, a zatim izašle van i krenule hodnikom prema prostoriji za odmor. Bilo je doba dana kada su svi u Velikoj Kupoli završavali sa prvim djelom dana. Na Zemlji bi to nazvali „pauza“, ovdje je to bilo „regrupiranje“.

Bilo je to vrijeme predviđeno za odmor, hranu ili prelazak na sljedeću lokaciju ako bi imali još neki projekt na kojem su radili, jer su većinom svi radili na više projekata u isto vrijeme.

Okružena manjim kupolama, Velika Kupola je činila najurbaniji dio pokrajine zvane Alkalurops na matičnom planetu. Tu su se odvijale sve poslovne stvari, dok su privatne nastambe bile raspršene po cijelom planetu koji je obilovao šumama, kristalnim planinama, morima i jezerima, a u simbiozi s prirodom gradili su organske piramidalne strukture koje su koristili kao prebivalište ostatak dana.

Kao i sve ostale građevine na planetu, i Velika Kupola je bila načinjena od energetskog polja. Prekrivalo ju je puno malih bijelih svjetala, a označavala su ulaz ili izlaz u zgradu ili prostoriju. Bilo je to inteligentno rješenje, jer su zgrade izvana bile neprozirne dok se unutrašnjost mogla po želji učiniti prozirnom. S obzirom na to da izvana nije moguće vidjeti unutrašnjost, a prozori nisu postojali, bio je to znak gdje se može ući. Sve građevine su, na neki način, bile žive, reagirale su na misli i postavljenu namjeru onoga tko bi joj se telepatski obratio. Sve na planetu Vesta je živjelo u simbiozi, ne samo stanovnici i građevine već i njihova vozila, biljke, rijeke, jezera, kristali ili uređaji. Na Zemlji su ih uzimali zdravo za gotovo, ovdje su bili svi tretirani jednako, jer svi imaju određenu ulogu koju moraju igrati u Svemiru, a najbitnija stavka je da je tehnologija uvijek u službi duhovnosti. Vestarijanci su u razvoju dosegli razinu gotovo savršenstva, jer su napredovali jednako duhovno i materijalno. Uspjeli su postići taj balans na koji već stoljećima pokušavaju neposredno navesti stanovnike drugih planeta u namjeri da zavlada mir.

Kretale su se hodnikom čiji zidovi su mijenjali boje ovisno o želji ili namjeri koju postavite. Namještaj se uglavnom u svim građevinama sastojao od raznih vrsta kristala koji su služili za ležaljke ili kao portali u druge dimenzije ili galaksije koje su nadzirali. Apsolutno sve je bilo živo i prilagođeno njihovim potrebama, pa tako i razne biljke koje su rasle po čitavom planetu.

Nomi je osjećala vibraciju uzbuđena koju je prijateljica odašiljala. Bila je magnetična i ispunjavala je velikim osjećajem radosti.

Kako su se približavale ulazu koji je bio označen blještavim svjetlom, tako se opna koja je služila kao jedna vrsta zida pred njima rastvarala kao portal u geometrijskim oblicima koji su nestajali i pretvarali se u predivan vrt ispunjen električnim bojama koje su biljke isijavale iznutra prema van. Svaki put kada bi došla u ovaj vrt, Nomi bi osjetila cijelu paletu najdivnijih esencija. Iznova bi se divila kompleksnosti oblika i boja, a najviše od svega vibracijama koje su emitirale te boje. Biljke su bile njihova energetska hrana, zahvaljujući njima mogli su dugo izdržati bez konzumiranja hrane. U svom domu je iskreirala isti ovakav vrt i nadopunila ga malim vodopadima, uživala je u osjećaju koji joj izaziva voda.

***

Često se pitala kako bi Kai doživjela ovaj vrt. Znala je da ne bi mogla gledati ove vibracije ljudskim očima, a od Milee, koja je dovela svoj niži aspekt na Vestu, naučila je da postoji oprema pomoću koje bi Kai ipak mogla vidjeti te boje. Pitala se i kako bi opisala miris ovog vrta, jer oni nemaju osjetilo mirisa.

Promatrala ju je kako uživa u raznim mirisima. Ponekad bi je miris odveo u ekstazu, a ponekad bi je odveo u prošlost gdje bi se prisjetila kako joj je baka pripremala omiljenu slasticu dok je bila djevojčica. Ili bi pak plakala za bivšim dečkom dok bi udisala miris njegove kolonjske vode koju je ostavio u kupaonskom ormariću. Nije mogla razumjeti taj dio.

Iz njene perspektive, Kai je jednostavno mogla izabrati život u kojem je ispunjena i zadovoljna, umjesto što uvijek ponovno otvara ormarić i udiše miris koji joj izaziva bol. Imala je osjećaj kao da je jedini posao koji ima sa svojim nižim aspektom upravo to, da joj šalje impulse da izabere drugačiji život, da ga sama kreira, te da ga posloži tako da uživa u životu, no Kai je, naravno, uporno ignorirala impulse koje joj je slala.

Radije je iznova i iznova izabirala plakati satima, nakon čega bi vratila bočicu u ormarić i ponovila postupak za par dana.

***

Smjestile su se na kristalnu ležaljku pored Keena. U tankim dugačkim srebrnim prstima držao je malenu staklenu zdjelicu u kojoj je bila žućkasta energetska tekućina sa granulama bjelkaste boje i konzistencijom sličnom vilinskoj niti, u granuliranom obliku –  hidromil. Bilo je to jedino piće i hrana koju su konzumirali. Ugodnog okusa, slično mješavini vode i meda dok granule nisu imale nikakav okus no ovaj obrok je bio jako zasitan i bilo ga je dovoljno konzumirati u malim količinama jednom do dva puta dnevno. Pružao je osjećaj ugode. Nisu osjećali žeđ ili glad, njima je jedino nedostajala energija i nju bi namirili ili iz biljaka, boja, ili vibracija kojima su okruženi, i naposljetku s hidromilom.

Keen i Nomi su imali istu oznaku na desnom ramenu i istu dužinu kose, no s obzirom na to da je imao dominantniju mušku energiju, kosa mu je bila boje mahagonija. Oči su mu bile svjetlije boje od kose, a kad bi osjećao umor ili frustraciju poprimile bi boju jednaku kosi.

U pravilnim razmacima prinosio je zdjelicu ustima koja su izgledala kao tanki otvor. Konzumacija hidromila je izgledala kao da ga udiše. One su upijale energiju iz okoliša.

 Revitalizirajuće kristalne ležaljke su promijenile boju i uskladile se sa njihovim aurama te pokrenule program optimizacije energetskih tijela. Kada je Keen dovršio hidromil udobnije se smjestio te zatvorio oči uživajući u kalibriranju organizma na više frekvencije. Sve troje su ležali u polusjedećem položaju, a ležaljke su izgledale živo prateći im pokrete kada bi se pomaknuli.

„Imaš li dobre vijesti za Adamu?” Upitala je Milaa.

„Nemam tako dobre kao ti, ali mislim da će biti zadovoljna. ”

„Dakle nisi uspio odvesti Carlosa na MCR7?” Nastavila je.

„Nisam.” Kratko je odgovorio, pa energetski usmjerio pažnju na Nomi. „Kakva je kod tebe situacija? Jesi li ostvarila kontakt sa Kai?”

„Ne, ali vjerujem da imam napredak. Adama zasigurno neće biti sretna no iskreno, uz ovaj rat možda nisam radila dovoljno na našoj konekciji. Mislim da ću morati potražiti pomoć u Astralu.” Odgovorila je.

„Mogu ti ja pomoći ako želiš.” Ponudio se. „Na dobrom sam putu sa Carlosom i već smo dva puta uspjeli doći u Astral. Idući put ga mogu dovesti do bitke kako bi pomogao svojim energetskim impritom.”

„Je li svjestan?” Upitala je Milaa.

„Nije još,  radimo na tome.” Odgovorio je. „Što kažeš Nomi?”

„Može, naravno.” Blago je kimnula glavom, „svaka pomoć dobro dođe.”

„Njemu će svakako služiti rad u Astralu dok spava na Zemlji za kasniji boravak na MCR7.”

Preusmjerio je pozornost na Miluu, „Razmišljaš li o tome da i Jan pomogne? Aktivacije i buđenje sjećanja na galaktičko podrijetlo će im zasigurno mnogo pomoći u adaptaciji na Novom planetu.“ Ova mogućnost se nikako nije uklapala u njen plan. 

„Redovito posjećujemo MCR7 uz fokus na to da se sjeti svega gdje je bio u svojoj realnosti, vremenu i prostoru, dakle da smanjimo amneziju koja nastaje prolaskom kroz Portal.” Konačno je odgovorila Milaa. „Smatram kako bi ga samo dodatno zbunilo ako bi imao i sjećanja na Galaktički rat.”

„Razumijem.” Istovremeno su odgovorili Nomi i Keen.

„Zaista mislim kako se bliži kraj rata, no toliko je već vremena prošlo…” Nomi je ispružila tijelo sada potpuno vodoravno sa ležaljkom koja joj je pratila pokrete i prilagodila se njenom tijelu.

„No smirilo se u drugim galaksijama, zar ne?” Upitala je Milaa.

„Jeste, sada trenutno, najgore je u Galaksiji Messier 81.” Odgovorila je sa negodovanjem „svu energiju usmjeravam prvenstveno na taj projekt uspostave mira u našoj galaksiji, jer zaista svi neposredno utječemo jedni na druge i ne razumijem kako druge civilizacije to ne vide, ili ne žele vidjeti.”

Jedno vrijeme su sjedili u tišini i razmišljali o težini koju su njezine riječi ostavile u zraku.

Zaista je bila jako umorna od napornog rada na pronalaženju novih načina kako uspostaviti mir. Ratovi se vode od kada postoji njihov svijet i od kada je Nomi postala svjesna svoga bića. Uz pojedine iznimke kratkog vremena zatišja ili promjenu lokacije, no sudionici su više-manje uvijek isti, a cilj nepromijenjen.

Kada je njen Vođa Santara, uz pomoć Adame došao na ideju da pokušaju ponovo nastaniti Novi planet sa ljudima otvorene i evoluirane svijesti, imala je samo jednu misao: evo nas opet ponovo. Pokušavamo i dalje, a već znamo ishod.

Misli je zadržala za sebe, jer je znala kako pesimizam neće nikome služiti. Eonima se bave time i ovo nije prvi put da su nastanili Novi planet ljudima koji su unatoč dobrom početku, ponovo se rasporedili na one pozitivno orijentirane i one negativno orijentirane, te ili započeli novi Galaktički rat ili bi pali u ropstvo materijalizmu koji bi rezultirao uništenjem planeta.

No pokušavat će i dalje. Znala je to, jer to je bila njihova uloga u Multiverzumu, a svi, pa čak i najmanji kamenčić prašine u Multiverzumu ima svoju ulogu koju igra.

Prisjetila se tog trenutka kada je sa velikim uzbuđenjem donijela odluku da će biti dio Uzdizanja planete Zemlje na novi nivo gustoće. Bio je to za nju velik korak i velika čast. Zemlja je na prvom stupnju gustoće, a njen planet je na posljednjem, devetom stupnju, i nije nimalo lako spustiti se toliko duboku u materiju kako bi netko možda pomislio. Lako im je bilo upravljati vremenom i prostorom ili se inkarnirati u sedmi ili osmi stupanj gustoće, no toliko duboko kako je na Zemlji, nije jednostavan proces. Možda najteži dio je bio taj kada bi slala impulse dan za danom prema svom nižem aspektu, a on bi kao sada Kai, uporno te impulse ignorirao.

Frustriramo je odmahnula glavom na te misli, pa ih spomenula prijateljima:

„Dakle moj niži ogranak sada uporno odbija meditirati i ulaziti u sebe i svoje dubine kako bi evoluirala i duhovno napredovala. Okružuje se bukom, gleda pretjerano mnogo serije na TV-u i nezdravo se hrani. Ima opsesivne misli o pojedinim ljudima koje bi trebala izbaciti iz života i okrenuti se sebi i duhovnom napretku. Koji je, naravno uopće ne zanima. Znam da je tako bilo i vama, no jako sam frustrirana i iskreno jako sam umorna. Osjećam se kao da svi napreduju osim mene, kao da se samo na mene čeka.“ Zastala je na tren, a potom završila sa tugom u očima, „Ponekad požalim što sam odlučila biti dio tog projekta, znam da ne bi trebala tako razmišljati, no tako se osjećam.“

Oboje su je razumjeli, jer su se i oni tako osjećali u pojedinim trenucima pa su s njom podijelili iskustva i prenijeli joj telepatski znanje koje joj je automatski pomoglo kako bi znala što joj je činiti kako bi još više i brže napredovala.

Kada su završili sa transmisijom, ustali su sa ležaljki i pričekali Nomi. Bilo je vrijeme da se pridruže sastanku na postaji Aole. Udubljena u misli o Kai i tome kako će je Santara zasigurno pitati kako napreduje u ostvarivanju konekcije pridružila im se kod izlaza. Mučio ju je još i projekt MCR7. Šutke su se kretali prema vibrirajućoj platformi za polazak.

„Nomi”, zazvala ju je Milaa. „Jesi li spremna?”

Potvrdno je kimnula.

Formirali su krug sa ostalim putnicima te usmjerili pažnju i namjeru u formiranje grupne Merkabe s kojom će otputovati sa Alkaluropsa do postaje Aole u sazviježđu Meropa. Vibrirajuća platforma je reagirala na kombinaciju njihovih misli i magnetizma te se ubrzo formiralo energetsko vozilo kružnog oblika sa točnim brojem sjedala koliko je bilo putnika. Smjestili su se svatko na svoje mjesto te se Merkaba počela okretati i vibrirati sve brže i brže. Gornja polovica vozila okretala se u smjeru kazaljke na satu, a donja u suprotnu stranu. Kroz nekoliko trenutaka vrtnja je dosegla vrhunac, a zatim se počela usporavati i našli su se na identičnoj vibrirajućoj platformi koja se nalazila na svemirskoj postaji Aole.

Vampir kao odraz vremena – deo I

Posted on by Aleksa Jadžić

Dokle god nam se svet, makar i u najmanjoj meri, pokazuje kao zagonetka ili, da upotrebimo jedan prikladniji termin, kao čarolija, biće mu potrebni i mitovi. No, ovde je reč o neumirućem u mitovima, a ujedno i o neumirućem u popularnosti. Kao o nepoznatom drugom, mit o vampiru koji nam preti, a ujedno nas i fascinira, zacelo ima uporište u svetu naših strahova, nemoći i sumnje, te je oduvek bio i metafora za nešto sasvim realno, o čemu se drukčije možda nije moglo tako precizno govoriti. 

Još od kutaka zaboravljenog „preanimističkog mišljenja u kome se telo i duša još uvek poistovećuju“ (Burkhart 1993: 70), i kroz verovanja i rituale „najstarijih lovačkih kultura“ i animizma, kada se pokojnik koji se vraća počinje zamišljati u obliku daha, magle ili senke, odnosno u obliku „senovitih životinja“ (Burkhart 1993: 72) u koje se uselila „slobodna duša“ (Jovanović 2004: 230), vampir je generacijama opstajao i prilagođavao se kao katalizator socijalnih odnosa unutar tradicionalnog seoskog konteksta, a uz metamorfozu uzrokovanu kako uticajem zapadne i globalne kulture tako i socijalno-političkim promenama unutar našeg društva, te je ostao evergreen arhetip htonskog bića i podesna tema pop kulture novog milenijumskog doba.

Srpska reč tamnog porekla

Kult mrtvih je jedan od najstarijih u svetu. Neki istraživači čak smatraju da je iz njega nastala i sama religija (Čajkanović 1994, 2: 54). On je iznedrio jedan od najrasprostranjenijih mitova, danas uveliko profanizovanog i istrgnutog iz obrednog konteksta (Bošković, 2010: 37). Predstava o pokojniku čija duša nije primljena u zagrobni svet, odnosno koja nije mogla da „pređe na drugu stranu“, vraća se među žive i muči ih, pa se određuje kao neumrli (eng. un-dead), a samo određenim posvećenim radnjama je moguće uništiti ga, zapravo je odraz animističkog arhetipa večitog straha živih od povratka mrtvih (Bošković, 2010: 37). Mada je današnja atribucija ovog graničnog stvorenja (na granici živih i neživih) koje ustaje iz groba da bi pilo krv rasprostranjena u vremenu, od najranijih poznatih civilizacija (legende sežu do Asirije, drevne Kine…), i u prostoru, u svim krajevima sveta (legende se protežu do predkolumbovskih civilizacija Južne Amerike), stoga je česta pojava i u antičkoj književnosti (Vavilonci su verovali u ženskog demona po imenu Lilit, koji je pio krv beba, dok persijska grnčarija prikazuje demone koji se hrane krvlju svojih žrtava. Stari Grci su verovali u Empuzu (ćerku boginje Hekate), demona sa bronzanim nogama koji bi se noću pretvarao u ženu i pio mušku krv dok spavaju), tek je, pod uticajem brojnih sudsko-medicinskih zapisnika iz južne Ugarske, putopisa Fortisa iz Dalmacije, Šomet de Fosea iz Bosne, studioznih spisa poput „Disertacija“ Avgustina Kalmea, u učenoj Evropi XVIII veka imenom vampira i njegovim svojstvima on vezan za balkansko-slovenski prostor.

„Vampir je najuspešnija projekcija naših primarnih strahova, teološko stvorenje s velikom filozofskom i psihološkom dubinom“, piše istraživač mitova Hans Mejer u jednom eseju na tu temu (Der dunkle Mythos von Blut, Sex und Tod, Meurer; Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Sumrak sage, 2013). U središtu pitanja o uticaju vampira stoji odnos ljudi prema smrti, a „za većinu ljudi, smrt je najveći užas“. Većina ljudi stoga pokušava da eliminiše smrt kao kraj i predoči je sebi tek kao proces transformacije (zapravo se čini da nema ljudi koji isključuju život posle smrti). Tako je ova tema postala globalni fenomen. Dakle, poreklo današnje predstave o besmrtnom, noćnom zastupniku smrti i antisveta, sablasno bledog tena, obučenog u crno, koji živi od krvi ne bi li opstao, predstavlja vekovni evolutivni niz na koji su pored folklora, uticali i geografija, književnost, kinematografija, a samim tim i politika. Vampiri su izazvali veliku pažnju ne samo javnog mnjenja, već i stručnjaka za antropologiju, istoriju, religiju i prirodne nauke, te se podaci o događajima s početka XVIII veka, sem u bibliotekama i arhivima, danas mogu naći i na mnogo dostupnijim mestima: u domaćim izvorima najviše kod Ane Radin, Čedomilja Mijatovića, Veselina Čajkanovića, Stojana Novakovića, Dragoljuba Pavlovića i Tihomira Đorđevića, a u stranim (mahom austrijskim i nemačkim) posebno kod Mihajla Ranfta, Georga Konrada Horsta, Jozefa Geresa i Štefana Hoka.

Najveći broj stručnjaka koji se upušta u temeljnije rasprave zastupa gledište da je reč vampir slovenskog, tačnije praslovenskog porekla (Radin, 1997). Među njima je u prvom redu Aleksandar Brikner, a uz njega i drugi veliki autoriteti kakvi su Fasmer, Kluge, Gece, Doza, Mahek, Holub, Kopečni, bugarski etimolozi (Georgijev, Glebov, Zaimov i Iličev), delimično i sâm Skok. U svom članku „Istorija reči ‘vampir’“ (1985), Katarina M. Vilson sugeriše da su koreni reči slovenski. Međutim, manji broj istraživača pretpostavlja da je reč turskog porekla, a među njima je najpoznatiji Franc Miklošić; dok Rasel Houp Robins, Petar Skok i Filip Vik nude po dve varijante: Robins mađarsku i tursku, Skok i Vik slovensku i tursku. Mada poreklo samog izraza nije sa sigurnošću poznato, ali je moguće da doslovno znači „ono što prisustvuje gozbi ili žrtvovanju“ i odnosi se na potencijalno opasno prisustvo koje se moglo pojaviti tokom rituala posvećenih mrtvima (Stepanik, 2022). U pitanju je eufemizam koji je korišćen kako bi se izbeglo izgovaranje pravog imena ovog stvorenja – istoričari, nažalost, nikada nisu saznali kako je ovo ime glasilo, niti kada se pojavilo verovanje u njega. Kako piše Ana Radin, o njenom izvoru još uvek je najbolje verovati Tihomiru Đorđeviću kada kaže da je vampir reč tamnog porekla (Radin, 1997).

Univerzalni mit na balkansko-slovenski način

Pretpostavlja se da su u vampira Stari Sloveni verovali još pre nego što su se raselili, a da su zatim verovanja koja postoje na našem prostoru nastala mešanjem sa veoma razvijenim religijskim kompleksom vezanim za smrt kod starosedelaca Balkana (Radulović, 2006: 182). Vampiri slovenskog folklora su imali sasvim drugačiji oblik od uglađenih zavodnika iz viktorijanskog Londona i kasnijih legendi Zapada. Veselin Čajkanović definiše vampira kao „… mrtvo telo koje je oživelo i ustalo iz groba i koje luta po okolini i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. To je, dakle, preanimistički demon, živi leš…“ (Čajkanović 2003: 132). Mlađe, animističko, shvatanje kaže da iz groba izlazi samo vampirova duša i to najčešće u obliku leptira (setimo se naziva prvog srpskog horor-filma Đorđa Kadijevića o Savi Savanoviću) i onda se može dalje pretvarati životinju poput vuka ili čak čoveka, ali i u kakav predmet (Čirgić, 2018: 218), o čemu će kasnije biti više reči. Vuk Stefanović Karadžić nije pravio razliku između vukodlaka i vampira. „… Vukodlak se zove čovjek u koga (po pripovijetkama narodnijem) poslije smrti 40 dana uđe nekakav đavolski duh, i oživi ga (povampiri se). Po tom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva ptica, ili drugo kakvo živinče prijeđe: za to svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe. Vukodlaci se najviše pojavljuju zimi (od Božića tamo do Spasova dne). Kako počnu ljudi mnogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju (a gdjekoji počnu kazivati da su ga gdje noću vidjeli sa pokrovom na ramenu), i stanu pogađati ko se povampirio. Kašto uzmu vrana ždrijebca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak: jer kažu da takovi ždrijebac neće, niti smije, prijeći preko vukodlaka. Ako se o kom uvjere i dogodi se da ga iskopaju, onda se skupe svi seljaci sa glogovijem koljem (jer se on samo glogova koca boji: za to govore kad ga spomenu u kući: ‘na putu mu broć i glogovo trnje’ – jer su i brotnjaci pokriveni glogovim trnjem –), pa raskopaju grob, a ako u njemu nađu čovjeka da se nije raspao, a oni ga nabodu onijem koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu, a on se ugojio, naduo i pocrvenjeo od ljudske krvi (‘crven kao vampir’). Vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lijepa i mlada) te sniva s njome; i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi sa vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnijeh i oko čardaka i koševa kukuruznijeh. Kažu da sve ide sa pokrovom svojijem preko ramena. On se može provući i kroz najmanju rupicu, za to ne pomaže od njega vrata zatvarati kao ni od vještica“ (Stefanović Karadžić 1987: 51). Ovaj nesumnjivo prvi iscrpan i detaljan opis ovih bića u svetu nalazi se u prvom izdanju Vukovog „Srpskog rječnika“ iz 1818. godine. Vukovo nerazlikovanje vampira i vukodlaka Čajkanović potkrepljuje činjenicom da, s obzirom na animističko shvatanje po kojem je vampir zapravo duh, a vuk slovenski totem, ne čudi što se posle smrti duša vraća u formu svog totema. Uostalom naše najveće božanstvo imalo je prvobitno vučji oblik. U narodnoj religiji Srba preovlađuje animistička koncepcija smrti koja se zasniva na uverenju da u trenutku čovekove smrti duša napušta telo (Banić-Grubišić, 2010: 263). U knjizi „Narodna verovanja, religija i spiritizam u srpskom društvu 19. i u prvoj polovini 20. veka“, Radmila Radić piše da je srpska narodna religija paganskog karaktera odnosno, smatra se da proces hristijanizacije kod Srba nije bio završen zbog navale Osmanlija, te su u praksi paralelno funkcionisala i opstajala i narodna verovanja i hrišćanstvo, i tako je mitološki i obredni sistem u našoj tradicijskoj kulturi ostao sinkretistički (Radulović, 2006: 192). 

Narodni lek za sve bolesti

Narod je, kao što je zapisao Vuk Karadžić, verovao u sudbinsku predodređenost, u duhove, u vile, đavole, vampire, zduhače, ale i druga tajanstvena bića za koja se smatralo da se noću pojavljuju oko vodenica, mostova, virova, gustih  šuma, groblja, crkava… Predstave o smrti i životu posle smrti imale su veoma važnu ulogu (kao i danas). Zbog svojih ambivalentnih svojstava voda predstavlja posebnu prepreku mrtvim dušama, te se groblja često smeštena blizu vode (Zečević 2007: 113). Zanimljivo je da Veselin Čajkanović (Čajkanović, 2003; Čajkanović, 1973), koji je vampira doslovno izjednačio sa arhidemonom, tvrdi i da najčešće stanište vampira predstavlja vodenica. Njenim pronalazačem i eventualnim stanovnikom se u vreme paganizma smatrao Dabog, a mnogo kasnije je postala poznata i vodenica Save Savanovića, vampira iz sela Zarožje kojeg su ovekovečili Milovan Glišić pod naslovom „Posle devedeset godina“ (1880), pripovetki koja je ujedno i jedan od prvih primera horor fantastike u srpskoj književnosti, i Đorđe Kadijević u svom horor-filmu „Leptirica“ (1973). 

Ovde možemo uvideti čudnu vezu vampira sa besnilom, jer u furioznom (pomamnom) obliku besnila od kojeg oboleva 80% zaraženih, dominira psihomotorni nemir sa jednim od glavnih simptoma ove bolesti: izraženom hidrofobijom, strahom od vode, ali i aerofobijom, strahom od strujanja vazduha. U tradiciji našeg naroda postoji verovanje da vampiri ne mogu da pređu preko tekuće vode, a da ih pri tome neko ne nosi ili im ne pomaže (Stepanik, 2022). Bolni grčevi u jednjaku čine da oboleli od besnila izbegavaju da jedu ili piju bilo šta, čak i da gutaju pljuvačku, zbog čega na kraju „pene iz usta“. Takođe dominiraju halucinacije i razdražljivost visokog stepena… (Besnilo (rabies), nedatirano). Naime, dok je gledao jedan crno-beli film o vampirima, španski neurolog Huan Gomez Alonso je došao na ideju da se glavni lik koji glumi vampira ponaša slično kao čovek koji je oboleo od besnila. Tu svoju teoriju je produbio i podrobnije ispitao – objavivši 1998. godine tekst u priznatom medicinskom časopisu „Neurology“, uveren da je konačno rešio misteriju vampirizma. Alonso tvrdi da virus besnila ima slične simptome kao i povampirena osoba i „napada onaj deo mozga koji pod upravom drži nasilno ponašanje, oboleli su često skloni da lako planu i pobesne, mogu čak nekog i da ugrizu. Virus pogađa i hipotalamus, deo centralnog nervnog sistema, i izaziva nesanicu, tako da čovek zaražen besnilom provodi besane noći i vileniše kad ostali svet spava“ (Gomez-Alonso, 1998: 857). Alonso smatra da ima objašnjenje i za vampirski strah od sunca – besnilo podstiče preteranu osetljivost na svetlost zbog čega se pacijenti tokom dana „povlače u kuću i izbegavaju ogledala, ali se klone i jakih mirisa, posebno od belog luka“ (Bajić, 2013). Sve navedene odlike se pripisuju vampirima u folkloru i drugih naroda.

Međutim, u vreme kada se nije znalo za bakterije ili viruse medicinska praksa je bilo ograničena, a za prve Slovene je vampirizam bio pre svega način racionalizacije misteriozne smrti uzrokovane nepoznatim bolestima i zarazama, iako su doduše vampiri su smatrani odgovornima za čitav niz problema. U stvari, reč „nosferatu“ se prevodi kao „donosilac kuge“. Naučnici su istupili sa nekoliko različitih teorija o pretpostavljenoj povezanosti vampira sa zarazama. Veruje se da nijedna pojedinačna bolest nije izričito vezivana za mit o vampirima, jer su se verovanja vremenom menjala. Na primer, 1731. godine zbog epidemije čudne bolesti, za koju noviji stručnjaci pretpostavljaju da je bila „crni prišt“ (antraks), koju je narod, bez sumnje, doživljavao kao napad vampira, izrodila se legenda o Arnautu Pavlu u selu Medveđa. Neki smatraju da korene mita o vampirizmu možemo potražiti i u porfiriji, jer oni koji boluju od ove bolesti imaju bledu kožu, oči su im osetljive pa izbegavaju sunčevu svetlost, a desni im se povlače što ostavlja utisak da su im zubi porasli. Narodni lek za ovu bolest bila je krv životinja, a životinjsku krv su pili i lovci tokom lova koji su vremenom postali zavisni od nje. Ipak, čini se da su dve zarazne bolesti ipak posebno povezivane sa vampirima. Jedna je već pomenuto besnilo, čiji naziv na latinskom znači „ludilo“ (Stepanik, 2022). U pitanju je jedna od najduže poznatih bolesti na svetu, koja se prenosi sa životinja na ljude, pretežno ujedom, što je očigledna odlika vampira. Druga bolest koja je vezivana za prisustvo vampira je pelagra kojoj ćemo više prostora dati u idućem delu ove geneze.

Narodna fantastika i folklorna vampiristika Balkana

Sudeći prema svemu što znamo do sada, izvorište samog pojma vampir je u mitu. Mitska slika sveta zasnovana na binarnom načelu podele dobra i zla, nesumnjiv je dokaz da se u ovom kontekstu vampir vezuje za one ekvivalente koji se procenjuju kao negativni (Bjelić, 2013: 5). Pored toga, Dušan Bandić primećuje i da su osnovne predstave vampira gotovo istovetne kod svih naroda (Bjelić, 2013: 6). Svi kosmogonijski mitovi posvedočiće nam da je poreklo demona istovetno sa poreklom božanstva. Oni su natprirodne sile istog porekla i jednake snage. Osobine zlog božanstva, arhidemona, konkretizovane su u likovima nižih demona koji naseljavaju njegovo carstvo. A prema tim odlikama i njihove funkcije i poslovi koje obavljaju. Oduzimanje ljudskog života isisavanjem njegove krvi samo je jedan od niza njihovih poslova. U razvijenijim demonološkim sistemima se ovaj čin vezuje za određen tip demona koji se može smatrati mitskim ekvivalentom vampira (Radin 1996: 22). Ipak, verovanje da ugrizom vampira čovek takođe postaje vampir nema uporišta u slovenskoj mitologiji. Vampir je, dakle, smanjena praslika nekadašnjeg primitivnog vrhovnog božanstva, koje je zapravo vođa vampira i najstariji vampir (Čirgić, 2018: 222). Psihoanalitičari porede ovaj mit sa željom da živi ne žele biti mrtvi čak ni kada umru. I mrtvi osećaju potrebu da se vrate onima kojima pripadaju. Prema rečima britanskog psihoanalitičara Ernesta Džounsa, „uzrok ove projekcije nesumnjivo leži u želji da mrtvi ne budu zaboravljeni, te to predstavlja želju, koja na kraju krajeva potiče iz uspomena iz detinjstva, da nekoga voljeni roditelji ostave samog“ (Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Sumrak sage, 2013). 

Odnos živih prema mrtvima je oduvek bio ambivalentnog karaktera: sa jedne strane, strah od nepoznatog i nespoznatljivog, a sa druge strane, poštovanje prema pokojnicima koji čine kult predaka i koji su svojim blagoslovom omogućavali prosperitet najuže zajednice. Samrtni obredi predstavljaju jedan elaboriran, duboko ukorenjen sistem posvećenih radnji, koji istovremeno služe za valjano ispraćanje pokojnika u svet mrtvih, ali i za osiguravanje zajednice od njegovog vraćanja i eventualne odmazde. Pijetet prema mrtvima se očituje u sakralnim radnjama ispraćanja pokojnika u svet predaka. Sa druge strane, posmrtni obred obiluje i tzv. preventivnim radnjama, u cilju sprečavanja povratka pokojnika među žive (SMER 2001: odrednice sahranjivanje i smrt). Jedna od njih je tzv. „sputavanje“, odnosno postavljanje prepreka u vidu vezivanja čvorova, podvezivanja vilice ili ruku i nogu, zatvaranje očnih kapaka (Bandić 1980: 152; Jovanović 2001: 155, 167 i 192; SMER 2001: odrednica sahranjivanje), opasivanje kupinovim trnjem, kađenje kučinom ili mazanje kovčega belim lukom (Zečević 2007: 113). U ovu grupu se mogu dodati i neke radnje koje potpomažu lakše rastavljanje duše od tela i neometani prelazak na onaj svet: otvaranje vrata i prozora u kući u kojoj leži pokojnik (Jovanović 2001: 155; SMER 2001: odrednica smrt), polaganje odra pored zida, kako bi se izbeglo da ga neka životinja preskoči (Zečević 2007: 113), pokrov se pravio od biljnog platna, jer su se kožni predmeti dovodili u vezu sa negativnim uticajem životinja (Jovanović 2001: 165), okretanje ili prekrivanje ogledala i prekidanje svih poslova (Jovanović 2001: 188), paljenje sveće (Trojanović 1990: 230) itd. 

Slične radnje se nastavljaju i posle sahrane: pogrebna povorka se vraća drugim putem sa groblja i ne osvrće se (Čajkanović 1994, 1: 228; Čajkanović 1994, 2: 64; Jovanović 2001: 170 i 184), najbliži puštaju kosu i bradu, nose crninu kao svojevrsni vid maskiranja odnosno zavaravanja (Čajkanović 1994, 2: 64). Po povratku s groblja se čine tzv. „lustrativne“ radnje kao vid očišćenja prostora i učesnika obreda, npr. pranje ruku, prebacivanje žara, kađenje prostorija (Zečević 2007: 114; Jovanović 2001:184-185)… Zanimljivo je sećanje meštana sela Radojevo, jednog od najstarijih srpskih naselja na granici sa Rumunijom, gde je vampir Miloš oktobra 1732. godine za dva meseca ubio 11 drugih žitelja ovog mesta. Naime, vampir Miloš, kojem se ne zna prezime, za života je važio za neku vrstu vrača, imao je za ljubimce pticu koju je naučio da govori i pripitomljenog vuka, što je prema tvrdnji seljana bila potvrda njegovih magičnih moći. Radojevčanin Nebojša Faranov, koji je o istoriji i običajima Banata napisao nekoliko knjiga, tvrdi da su meštani, iako navodno ne veruju u vampire, zadržali običaje koji prilikom sahranjivanja imaju za cilj da „spreče pokojnika od zlih namera“, pa se tako iz pokojnikove kuće izbacuje sva voda, a kad povorka prođe pored nečije kuće, vlasnici tog doma na sud sa vodom stavljaju nož, koji ih štiti od tih pokojnikovih zlih namera (Potraga za vampirom, 2007). Ovaj slučaj je ušao u svetsku „antologiju“ vampirizma dospevši do dvorske kancelarije u Beču gde je dokument o izvršenom uviđaju arhiviran, a u svetsku literaturu dospeo je kroz knjigu francuskog autora Roberta Ambelajna „Vampirizam – legenda ili stvarnost“ („Le vampirisme – de la Legende au reel“) objavljenoj 1977. godine u Parizu.

Zbog svega navedenog o rigidnom ustrojstvu posmrtnih rituala, svaka odmazda ili osveta „sa onoga sveta“ se stoga tumači kao posledica ogrešenja o određena pravila obreda (Bošković, 2010, str. 38). Nepoštovanjem rituala pokojnikova duša ne može da pređe u zagrobni svet, te se zato vraća među žive, ali ni u tom svetu ne može da se ponovo inkorporira (Jovanović 2001: 190 i 195; SMER 2001: odrednica smrt). Kao najčešći primeri ogrešenja o posmrtni obred, a koji ujedno i uzrokuju povampirenje su prelazak ili preletanje neke životinje preko odra pokojnika (Đorđević 1953: 166 i 188, Čajkanović 1994, 5: 205), jer preskakanje odnosno presecanje puta poseduje magijsku snagu zaustavljanja određenih procesa (Jovanović 2001: 191), odnosno to se smatralo prelaskom duše iz životinje u pokojnika (Čajkanović 1994, 5: 211). „Čuvanje mrtvaca“ (Jovanović 2001: 167), da ga ne preskoči životinja i slično, verovatno je izvorna praksa današnjeg običaja bdenja na pokojnikom. Sa time je u vezi i animističko shvatanje da vampirova duša izlazi u obliku leptira, koji je sličan ptici, zato što leti, i predstavlja poznatu inkarnaciju duše još iz najstarijih vremena. Čajkanović još i etimološki dovodi leptira u vezu sa rečju „lampir“ široko rasprostranjenoj u Crnoj Gori i Bosni kao sinonimom za vampira (Čajkanović 1994, 5: 205). Dalje, Božo Vukadinović proširuje ovu analogiju na leptire i ostale insekte koji se noću skupljaju oko lampi (Vukadinović 1971: 41). Ovde ćemo napraviti kratku digresiju i dovesti i šišmiša u vezu sa vampirom, koji se u narodu smatra nečistom životinjom (SMER 2001: odrednica slepi miš; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš). Osim eventualnog prelaženja preko odra, slepi miš se može poistovetiti sa vampirom po pijenju krvi, a i po liminalnom (prelaznom) karakteru – u Rječniku simbola navodi se da simbolizuje biće zaustavljeno u jednoj fazi evolucije (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš) – pola-ptica, pola-miš, što se može primeniti i na pokojnika koji nije prešao u zagrobni svet. 

Takođe, u ostalim slovenskim zemljama spisak se proširuje na vuka (Čajkanović 1994, 5: 206), psa, vranca bez belega (Đorđević 1953: 170 i 176), miša (Đorđević 1953: 202) itd. Ovim se objašnjava teriomorfna pojavnost vampira. Važno je pomenuti i da približavanje vampira mogu osetiti psi, konji i volovi koji se tada veoma uznemire. Verovanje da crni konj, odnosno vranac, nikada neće nagaziti na grob u kojem je vampir sasvim jasno otkriva i htoničnu prirodu konja koji predstavlja simbol noći, te se obično u slovenskoj mitologiji pojavljuje u vezi sa demonima donjeg sveta. Međutim, kao što smo pomenuli, crni konj pomaže prilikom otkrivanja vampira, ali i pronalaženja i kopanja skrivenog blaga. Zanimljiv je slučaj vampirice iz sela Peroj u Istri, koje je 1692. godine bilo naseljeno crnogorskim življem (Otašević, 2019). Naime, u telo mrtve devojčice ušao je zloduh, zbog čega je ovo mestašce snašlo veliko nevreme. Kako bi utvrdili da li se devojčica zaista povampirila meštani su pustili crno ždrebe na groblje: ako se zaustavi ispred nekog groba, onda je to znak da u njemu počiva vampir. Kad se to dogodilo meštani su otkopali grob i našli devojčicu kako sedi, kao da je živa, i češlja se. Pokušali su da je uplaše, preobrate, ali pošto se nije dala, probili su je glogovim kolcem. Iz rane je potekla krv koja je natopila čitav grob. Pošto su je upokojili, Peroj je zahvatilo još jedno nevreme, a kad je ono prošlo, život se vratio u normalu (Miličević, 1884: 160). U ovom slučaju vampir bi se mogao uporediti sa vjetrovnjacima ili zduhačima, odnosno zmajevitim ljudima, koje Zečević u svojoj knjizi opisuje kao žive osobe demonskih osobina i koji se bore protiv nevremena ili ga donose u određene krajeve, iako je ovde situacija drugačija jer je protagonista mrtav. Takođe, na celoj strani beogradskog dnevnog lista „Vreme“, 6. oktobra 1938. godine, piše o vampiru u Kneževcu, tada „selu nadomak prestonice, čije su se kuće izmešale sa rakovičkim vilama“ (Petrović, 2020). Na kuću siromašnog kolara Mihaila Ðoševića ustremio se vampir i nikakve molitve ni bajanja nisu pomagali. „Svake noći, kao od najstrašnijeg zemljotresa, trese se tavan nad glavama članova siromašne porodice i u gluvo doba, kad već celo spava mrtvim snom, nešto kmeči u njihovoj sobi, zove ih i ceri se!“ Ðoševićima su susedi svake noći pravili društvo i do zore istom držali strah, a kad im je kneževačka vračara na glasu otkrila da se to povampirila Mihailova ćerkica, malo pre toga sahranjena, celo selo je od opštine zatražilo dozvolu da se dečiji grob otkopa „da vide da devojčica ne leži naopako“. Pošto im opština ništa nije odgovorila, Kneževčani su na svoju ruku raskopali zemlju i u sanduk zaboli glogovo trnje. Reporteri „Vremena“ ovome dodaju priču seljana, koji su, po savetu nekog stranca, koji je prolazio kroz selo, u groblje odveli neosedlanog crnog konja: „Vodili smo ga cele noći po groblju, ali preko onog malog groba nikako nije hteo da pređe! A trebalo je da preskoči njega, da zgazi nečastivog! I najzad, na silu Boga, naterasmo ga! Preskoči konj kao mahnit i zavrišta koliko je mogao! A posle stade i strese se kao da ga priteže neki veliki teret…“ Tih godina je Beogradom i okolinom vladala čudna atmosfera. Prvo od uva do uva, pa od avlije do avlije, a zatim sve glasnije do novinskih naslova, prenosila se priča o čudnim događajima iz Bosanske ulice (danas Ulice Gavrila Principa), Slavujske (danas Ulice Dimitrija Tucovića), Solunske, Poenkarove, Laudonove, Makedonske ulice, šireći se na Pašino brdo, Jajince, Obrenovac, Lazarevac itd. Sa zalaskom sunca, neobična i neobjašnjiva sila zasipala je okolne zgrade, dućane i trgove. „Po pijacama je naglo skočila prodaja belog luka. Savamalci su viđani kako nizbrdo vuku čitave vence. Onda su te vence kačili po svim vratima, prozorima, maltene na svaku rupicu u zidu kroz koju je zloglasni vampir mogao da prođe. A mogao je svuda. Mangupi su pričali da se miris belog luka osećao još od Zelenog venca, da bi se nizbrdo pojačavao. U nekim delovima već nije moglo da se diše. Oni koji su baš hteli da se osiguraju odlazili su u ekspedicije po okolnim i prekorečnim ritovima, sve u potrazi za glogom“ (Baćković, 2015).

Kad smo već pomenuli, zadržaćemo se kratko i na glogu čija se specifičnost ogleda u njegovoj izuzetnoj senovitosti. Iako biljka srednjeg rasta, koja bi trebalo da pripada domenu „srednjeg, zemaljskog sveta“ u odnosu na nebeski i htonski svet (Radenković 1996: 103 i v. dalje Bošković 2006: 42 i 46), njegova trnovitost i nemogućnost da se lako ubere, nosi bogat simbolički potencijal. Kao široko rasprostranjeni apotropejon u slovenskoj mitologiji (Niševljanin 1990: 75; Čajkanović 1994, 4: odrednica glog; Zečević 2007: 115-116), glog se koristio upravo u ove svrhe: glogovim trnom su se načinjali mrtvaci, štapovi su se pobadali na prozore i vrata do 40 dana nakon sahrane, trn se pobadao u pod ispod mesta izdaha (Čajkanović 1994, 1: 229; Zečević 2007: 115). To su tzv. preventivne radnje, ali u tesnoj vezi sa uništavanjem vampira. Naime, kada se već zna koji pokojnik je postao vampir, njegov grob se ponovo otvara i leš mu se probada glogovim kocem (Đorđević 1953: 188, 194 i 199; Čajkanović 1994, 5: 213; SMER 2001: odrednica sahranjivanje), eventualno propraćen još nekim radnjama sakaćenja leša (v. Čajkanović 1994, 5: 213). Sa tim u vezi stoje još i verovanja koja, u sprezi sa predstavom o vampiru kao mešini ispunjenoj krvlju (Zečević 2007: 112), govore da se vampir može negde nabosti (na trn, bodlju, kolje, životinjske kandže, zube i tome slično) i ispuhati, odnosno umreti (Zečević 2007: 116). U savremenim predstavama o vampiru on se najčešće ubija probadanjem koca kroz srce kao simbolu središta životne snage (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica srce). Ali, manje je poznato da probadanje glogovim kocem ne predstavlja ubijanje vampira već njegovo prikivanje za zemlju, odnosno onemogućavanje da se vraća među žive (Čajkanović 1994, 1: 230; SMER 2001: odrednica sahranjivanje). Izvesno je da se njegovo potpuno uništenje postiže tek spaljivanjem njegovog mrtvog tela (Čajkanović 1994, 1: 231), pri čemu upotreba vatre upućuje na nekadašnju opšte-slovensku obrednu praksu, koja je napuštena prihvatanjem hrišćanstva (Jovanović 2001: 184-185). Takođe, glog je svoje mesto našao i u hrišćanskoj kulturi u vidu venca koji je Isus Hrist nosio raspet na krstu (Đorđević 1953: 207), što samo učvršćuje verovanje u njegove zaštitničke moći.

Dalji razlozi za nečije povampirenje mogu biti iznenadna ili nasilna smrt, pokojnik kojem se ne zna grob, onaj koji se obesio (odnosno, samoubistvo u bilo kojem obliku) ili ga je ubio grom, onaj kojem nije zapaljena sveća, neispoveđen, neokađen (Đorđević 1953: 166 i 169; Čajkanović 1994, 1: 227; Čajkanović 1994, 5: 208; Zečević 2007: 111-112). Ovde bi trebalo spomenuti jednog čoveka iz Zarožja kojeg je „krstio“ Milovan Glišić, nadenuvši mu ime Sava Savanović (sličnu igru glasova primetićemo i kod drugih junaka Glišićeve proze – Radan Radanović, Jakov Jakovljević, Sima Simeunović…). Naime, većina proučavalaca Glišićeve proze se slaže da se on umnogome oslanjao na narodnu tradiciju, verovanja i pričanja iz krajeva iz kojih je ponikao. Roditelji Milovana Glišića su potekli iz dva sela u opštini Bajina Bašta – Godačevo i Gornja Košlja, koja se nalaze u blizini sela Zarožja. Ta sela je Glišić još od malena često posećivao i iz tih sela potiče jedan zabeleženi slučaj o borbi meštana protiv vampira Milisava, koji se desio 1845, dve godine pre nego što se Glišić rodio. O tom slučaju borbe protiv vampira Milisava ostao je jedan izveštaj upućen tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Iliji Garašaninu (Živković, 2018). Taj izveštaj je pronašao Velibor Berko Savić, istražujući velikane Valjevskog okruga. U tom izveštaju se navodi kako je neki Milisav Rakanović dugo bolovao od „padajuće bolesti“ (odnosno epilepsije), pa pošto nije mogao više da se muči, on se obesio. Posle nekoliko dana od Milisavovog samoubistva proširio se glas da se Milisav povampirio – oko stotinak ljudi se požalilo kako ih je Milisav posećivao, kako je noću gušio decu po selu, a među tim ljudima su se našli i njegova žena i deca. Oni su se jednoglasno dogovorili da se taj vampirski teror mora sprečiti te „otvore grob vnimnog vampira Milisava, koga naduvena vidivši poviču da je pravi vampir i zatim izvuču ga kandžama iz groba i na vatri spale“ (Živković, 2018). Žitelji tog sela za ovaj postupak nisu kažnjeni jer, kako se navodi u izveštaju, oni su to uradili iz samog neznanja, a i „što su jošt jednog mrtvaka pre 15 godina, koga su za vampira držali, isto onako spalili, pak za ovo nikome odgovarali nisu“. Ilija Garašanin je, naravno, osuo paljbu i po nadležnima i po seljanima, smatrajući da vlast treba „ubitačne, a naročito na sujeveriju osnovane običaje iz naroda istrebljivati“ (Živković, 2018). Danas, kada biste pitali nekog od meštana Zarožja da li su tim krajem šetali vampiri, on vam neće ispričati priču o Milisavu, ali će vam zato prepričati Glišićevu pripovetku od reči do reči.

Naročito je zanimljivo da se povampirenje u slovenskom svetu dovodi u vezu sa karakterom pokojnika. Oslanjajući se na religijsku koncepciju predaka koja propagira život nakon smrti kao prost nastavak zemaljskog života i činjenicu da je vampir u svakom društvu okarakterisan kao negativna i nadasve opasna pojava, Dušan Bandić identifikuje verovanja u vampira kao specifičnu religijsku formu koja nam prenosi određene poruke o neobičnim pojedincima. Funkciju ovih religijskih predstava sagledava u kontekstu „tradicionalnog“ tipa društva, malobrojnih seoskih i rodovsko-plemenskih zajednica koje teže homogenosti, a u kojima prisustvo pojedinaca, koji nekim svojim osobinama ili radnjama odstupaju, preti da naruši normalno funkcionisanje zajednice (Radulović, 2006, str. 183), odnosno, pojedinca koji odudara od zajednice. Na primer, u XIX veku u Grčkoj bio je sumnjiv svako ko je imao crvenu kosu (neki su samo zbog toga i stradali), dok se Rumunija tog doba povezuje sa verovanjem u vampire prevashodno zbog sujeverja i legendi u kulturi rumunskih Roma (Aranđelović, 2022). 

Dakle, u socijalno-funkcionalnoj analizi folklornih verovanja u vampire, ove demone predstavljaju kao devijantne i od strane kolektiva odbačene ličnosti, dok Luj Vaks vampira posmatra u svetlosti dvojstva žrtve i čudovišta u jednom biću (Ajdačić, 2007). Naime, opšte je verovanje da duše velikih grešnika, zlobnika, nepoštenih ljudi, grabljivaca, dužnika, nespokojnih ili onih koju su mnogo za života želeli nešto, a nisu to do kraja dobili (Đorđević 1953: 154, 164-166 i 169; Pešić/Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir; Čajkanović 1994, 5: 208) ne mogu da se smire na onom svetu, te se vraćaju i uznemiravaju žive. U tom smislu, a u nedostatku institucionalnih mehanizama za kanalisanje ili sprečavanje „čudnovatosti“ takvih pojedinaca, ceo kompleks verovanja i praktikovanja ubijanja vampira u društvima tradicionalnog tipa služe kao veoma jasna opomena pripadnicima zajednice ukoliko bi kršili obrasce ponašanja koji su društveno i kulturno propisani (Bandić 1997: 110-111). Na taj način se usmerava i kanališe ponašanje pripadnika zajednice. Posmrtno uništenje vampira je, smatra Bandić, simbolično uništenje pojedinca koji odstupa od „normalnog oblika ili smera“. 

Dakle, koji god da je od razloga za povampirenjem, bitno je da obred prelaza nije u potpunosti izvršen, te da je tako duša umrlog ostala da boravi u liminalnom prostoru (termin Van Genepa), neintegrisana ni u jedan od dva sveta, podložna demonskim dejstvovanjima. Takva duša ostaje „živi mrtvac“ koji uznemirava ili čak ubija žive, dokle god se određenim ritualnim radnjama u potpunosti ne upokoji, onemogući ili pak uništi. Međutim, neki smatraju da vampir može živeti doveka. Drugi, pak, da „…do 40 dana odi…“ (Blagojević, 2004: 238), šest nedelja, jednu do dve godine ili 77 i 90 godina. Nijedan od ovih brojeva nije slučajan niti proizvoljan. Svaki konotira neko simboličko ili magijsko značenje. Četrdeset dana je u dubokoj simboličkoj vezi sa posmrtnim i pogrebnim obredima i običajima. Mnogi narodi veruju da je duši upravo potrebno ovih 40 dana da ode sa ovog na onaj svet. Srbi veruju da je to vreme najintenzivnijeg saobraćanja sa pokojnikovom dušom i najvažnije razdoblje pogrebnih obreda. Ona u tom vremenu luta i traži put na onaj svet te su obredi u tom periodu osim što su veoma brojni vrlo sankcionisani. Prema rečima profesora Sretena Petrovića, stručnjaka za mitologiju, svi naši narodni običaji i rituali koji se tiču pokojnika, od trenutka njegove smrti pa do završetka perioda od 40 dana, isključivo imaju za cilj da se pokojnik ne povampiri, što „znači da je ta pojava odnosno strah od vampirizma prisutan u našem narodnom biću već milenijumima. Običaji se dele na one koji se tiču rođenja, venčanja, braka i smrti, a svi oni običaji koji su vezani za upokojenje i smrt su se najmanje promenili tokom vremena od davnina do danas“. Pisac fantastike i tvorac „Kosingasa“, Aleksandar Tešić, tvrdi da su naši običaji koji se tiču pokojnika u najvećem delu doslovno isti kao što su bili pre više od dve hiljade godina kod naših slovenskih predaka (Neverovatno otkriće istoričara: Prvi zabeleženi vampirski pir dogodio se u Kragujevcu, 2020). Tako se u srpskom predanju vampir poima kao zaista moćna slika mističkog bića koje isisava životnu srž svoje žrtve, te se o njemu kao krajnjem simbolu zla i izazivaču mraka na Balkanu i danas govori kao o nečemu objektivnom, što realno postoji, a ne samo kao relativnom konceptu.

Nastaviće se…

Izvori:

Magija ex machina u serijskim svetovima i zmajevi

Posted on by Marko Manevski

U nekom razmišljanju šta je sve to što volim kod fantastike, shvatio sam da je zapravo u poslednje vreme veoma malo čitam. I dalje uživam u žanru, ali kroz neke druge medijume. U poslednje vreme mi deluje da šabloni i klišei koji su postali stub fantastike možda bolje idu uz interaktivnu prirodu video igara. Ali to nije ni bitno, na kraju sam ipak shvatio da me iste stvari i nerviraju i privlače fantastici. Eh, ali mrgud ne bi bio mrgud ako se ne bi fokusirao malo više na ono što ga nervira.

Pa da počnemo…

Toliko mnogo izgradnje sveta!

Količina beskorisnih informacija koja ostane u tekstu prilikom kreiranja fantastičnih svetova postala je zastrašujuća. Dugački opisi stena i planina ponekad me teraju da uradim knjiški ekvivalent SKIP gumba i bukvalno preskočim čitave pasuse i stranice. 

Da se razumemo, izgradnja sveta je jedan od ključnih segmenata fantastike, što je prilično razumljivo. Autor stvara potpuno novi svet s različitim kulturama, politikom, zakonima prirode i ljudima. Jebiga, treba to sve i opisati! Najbolji način da se taj svet učini stvarnim za čitaoca je kroz živopisnu izgradnju sveta. Ali mora li to biti toliko obimno i sa toliko mnogo detalja. Nije odlika originalnosti izmisliti svet toliko drugačiji, da moraš da ga opisuješ baš toliko. Sasvim je u redu da drvo bude drvo i da se zove hrast ili kesten, da jelen bude jelen. Ne moraju se te stvari zvati KRLOMPI ili PATONKI. Moć fantastike je uvek bila u priči i likovima. Dobro izgrađen svet je tu da priču učini realnijom, da joj da postolje. Čak je i Tolkin držao veći deo toga u nekim beleškama, da bi ih kasnije njegov sin pretvorio u Silmarilion. U romanima retko kada objašnjava sam svet, ali ti je jasno da je star desetinama hiljadama godina i da je pun istorije i kulture. Verujem, dragi autori da ste potrošili stotine sati stvarajući svet i da vam je to pomoglo da napišete svoju priču, ali nas vaš proces ne zanima. Za one koje zanima, stavite to negde sa strane – isto kao Tolkin. 

Ipak, iako je to česta pritužba, izgradnja sveta nije najiritantniji kliše fantastike.

Magija iz mašine!

Naš junak je u nevolji. Srca nam lupaju dok pratimo niz reči koji vodi ka tome da ozbiljno sumnjamo u njegove šanse da će preživeti situaciju bez teških telesnih povreda. Da li će ovaj autor napraviti sasvim predvidivi zaokret i ubiti glavnog lika? Neće moći da se izvuče.

E, ali umesto prethodnog predvidivog zaokreta, autor uskače sa klasičnim predvidivim zaokretom: „Oh, zar vam to nisam već rekao? Pa glavni lik ima tajnu magičnu sposobnost koju niko drugi nema. Znam da nije spomenuto u knjizi, ali to će mu pomoći da se izvuče iz teške situacije. A, šta kažete, jesam pametan ili šta?“

Eh moj druže. 

Problem sa magijom iz mašine je što se čini kao varanje. Mi, čitaoci, saživljavamo se sa likovima, pratimo im svaki korak i suočavamo se s problemom zajedno sa njima. Neverovatno je frustrirajuće ako se problem reši iznenada, niotkuda, bez nekog truda, žrtve ili razloga. Umesto nagrade i osećaja olakšanja dođe mi da zafrljačim knjigu u zid uz krik.

Istini za volju, dobri pisci umeju i ovo da urade maestralno. Uzmimo za primer seriju Avatar: The Last Air Bender. Manipulisanje samom energijom dolazi iznenada, kao rešenje za Angov unutrašnji konflikt oko ubistva glavnog negativca. Iako dolazi iznenada, ovo rešenje je odraz Angovog karaktera, koji ne dozvoljava da ga definiše status quo i dualitet izbora. Ipak, ovo je izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Beskrajni serijali!

Generalno je ovo sve subjektivni pogled na stvari, ali ovo je sada baš lično. (mada verujem da će se bar dvoje ljudi složiti sa mnom) Nađem naslov koji mi se sviđa, premisa zvuči primamljivo, pogledam na dno korice i odustanem. Prva jebena knjiga u serijalu od 22 knjige! OK, ok udahnem duboko. Ako ništa drugo, imam 22 knjige za čitanje, potrajaće. Koliko ih je napisano? Cele tri? Ali autor planira serijal od 22 knjige i 14 dodatnih zbirki? Koliko ima godina autor? Samo 78?

Moreee… uf. Potrošiću broj dozvoljenih psovki po tekstu ako nastavim ovu rečenicu. Čoveče mučim se i sa trilogijama, a ne sa serijalom od 63 nastavka. Pojedini serijali imaju tomova koliko i enciklopedija Britanika. 

Veliki serijali  nisu ekskluzivni za fantastiku, naravno, ali su mnogo češće prisutni u ovom žanru. Čak i najposvećeniji ljubitelji imaju problema da nabroje nekoliko samostalnih knjiga fantastike. Da budem iskren zamara me da čitam o istom svetu (galaksiji, univerzumu, šta god) iznova i iznova. Ponekad su potrebne nove ideje. Samo zato što je Robert Džordan napisao 12 nastavaka, ne znači da sad svi moraju da imaju toliko ili više. To ne važi za gospodina Bučera. Želim da završi Dresden Files jer sam već potrošio veći deo svog odraslog života u tom svetu i voleo bih unučićima da čitam ceo serijal. Ali bez pritiska. 

Hej možda sam samo ja u pitanju. Možda su me Džordan i Bučer toliko slomili da više nemam snage za nove serijale.

I naravno poslednji ekser na ovom krstu zakucavaju fanovi i fandomi. Već sam im posvetio ceo jedan tekst, ali čisto da ne zaborave koliko me nerviraju. Dodaću samo to, da prosto svi ovi fanovi usred njihovog stražarenja nad omiljenim dilemama i autorima često odbijaju širu publiku. Nije strah u pitanju, jer niko se ne plaši besnih komentara na Rediitu, već pripisuju patetiku ovakvih grupa samim delima fantastike. Zato, ponekad, moramo da ubeđujemo „neinicirane” ljude da su dela fantastike vrhunska književna dela. Kao što rekoh fanovi su najveći neprijatelji fantastike.

E da, da ne zaboravim zmajeve. Zmajevi su stvarno strava i neverovatno kul. Ali, ono, ljudi, postoje i druga mitska bića.

Ubica mekog srca

Posted on by Kristijan Šarac

 ŽANR: triler/drama/ratni
ORIGINALNI NAZIV: Billy Summers
IZDAVAČ ZA REGION: Vulkan
AUTOR: Stiven King
ZEMLJA: SAD
PREVODILAC: Vladan Stojanović
GODINA IZDAVANJA: 2021.
OCENA:

Slobodno bismo mogli konstatovati da Stiven King ima svoju ediciju u Vulkanu zbog količine objavljenih dela. Mnogim autorima bi to bio kompletan opus, ali ne i njemu, pošto on faktički ima knjigu za svaku godinu življenja. Ako ništa drugo ta produktivnost je respektabilna, a nije samo ona prisutna, već i kvalitet. Naravno da ima on svojih mana, ali rok trajanja govori u korist vrlina. Zanimljivo je da nam ovim novim romanom ne nudi još jednu horor priču, ali jeste se dotakao kingoverzuma, to je deo njega i ne odlazi ni u glavnotokovskim ostvarenjima.

Žanrovski autori u velikom broju slučajeva maštaju o priznanju kritike i čitalaca književnosti glavnog toka. Ali ne usuđuju se da se oprobaju, makar ne pod svojim imenom, koriste pseudonime. Možemo kao još jedan razlog za korišćenje aliasa navesti i ranije stereotipne polne predrasude koje čak ni danas u potpunosti ne jenjavaju. King se ne razlikuje u tome objavljivao je pod imenom Ričarda Bahmana dela koja ne spadaju u horor, ali kao što vidimo usudio se da izbaci novo delo bez te promene. Pretpostavljamo da je dovoljno mator, bogat i slavan da ga više ne dotiče šta ko ima da kaže, a možda je i dosegao taj nivo da zapravo zna koliko je dobar. Verovatno je sve to u pitanju i mislimo da je postupio baš kako treba.

Stiven King – ovenčan gotovo svim žanrovskim nagradama. Već duže vreme obitava i kod nas kroz prevode na srpski jezik. Pa imamo pripovetke: Langolijeri, Tajni prozor, Tajni vrt, Sunov pas, Knjižnjički policajac i  Izmaglica. Zbirke: Gole kosti, Ako krvari i Godišnja doba. Romane: To, Salemovo, Potpaljivačica, Kudžo, Keri, Mobilni telefon, Institut, Autsajder, Gospodin Mercedes, Uspavane lepotice, Zmajeve oči, Uporište, Groblje kućnih ljubimaca, Kabinet smrti, Zelena milja, Dr Sleep, Isijavanje, Dalas 63, Buđenje, Mrtva zona, Bjuik 8, Noćna smena, Ko nađe – njegovo, Zamka za snove, Vreća kostiju, Crna kuća, Lisina priča, Ciklus vukodlaka, Kraj bdenja, Mizeri i Talisman. Serijal: Mračna kula. Stručne: O pisanju.

Priča prati plaćenog ubicu na poslednjem poslu pre penzije. Naravno da će po naslovnog protagonistu stvari krenuti u slivnik po obavljenom zadatku. Ali na nesreću poslodavaca postoje dva Bilija onaj kog su upoznali i onaj kog krije, pa im ne polazi za rukom da ga uklone. Na neki način to pripovest iz akcionog trilera gura u dramu, a na šmeku dobija i ratnom međuradnjom koja govori o tome šta je dovelo do toga da postane čistač. Ono što ga izdvaja od drugih iz profesije je moralni kodeks kog se pridržava i kad mu izmiče tlo pod nogama. U najtežim časovima karijere pokazuje dobrohotnost i pomaže devojci u nevolji. To sve menja, pa i njega samog, a mi prisustvujemo jednoj od velikih američkih priča.

Ubeđeni smo u to da je King pišući o ubici mekog srca dosegao zenit svog stvaralaštva. Zašto to mislimo? Pre svega jer stilski i narativno doseže visine Džonatana Litama i Dejvida Fostera Volasa. Pri tom se ne odriče sebe, pošto u dve-tri scene imamo osvrt na kingoverzum sa hotelom „Vidikovac” u fokusu atmosferom takvom da teško da može hororičnija i ogrezlija u nepatvorenu stravu. I da ne zaboravimo ono najvažnije u ovom romanu ima savršen kraj, savršen za veliko delo. Prevodilac i lektor su praktično perfektno uradili posao, ponegde su propustili da uklone Bilijevo ime gde je očigledno da je on, uglavnom na početku pasusa, ređe kasnije. No to je apsolutno zanemarivo, jer knjiga teče, što ide u prilog opštepoznatoj tvrdnji da kada pisac stvori nešto kvalitetno olakša posao i svima koji će u budućnosti raditi na delu.

Kingoljupci ne bi voleli da propuste  ovo delo, ovo je to što ste čekali, roman koji drma i trese. Znamo da očekujete hororno od svog miljenika, ali verujte nam nećete uzalud čitati, a možda ima i rezervisana soba u „Vidikovcu” na vaše ime.

A ukoliko volite unikatne ručne radove, posetite naše prijatelje na Epic Fantasy Shop-u.

Noć kad sam postao star… – Goran Hudec

Posted on by Redakcija

..ili bolje rečeno, noć kad sam postao svjestan da sam star…

Naime, godine su već neko vrijeme bile tu. No pravio sam se da je to samo rubrika u prijavama za utrke, detalj iz biografije. Jer, zar ljudi u – tim godinama – bio sam u to uvjeren još jučer, ne vegetiraju? Doduše, oni, dišu, hodaju, možda i misle, ali budimo iskreni, živi li se doista tim godinama?

Imam ja svoje godine već neko vrijeme no slijedim staru taktiku – zanemarujem ih. Ne postavlja se nakon utrke pitanje, koliko si trčao ili kakav je rezultat? O, sad se govori o plasmanu u kategorijama. Dobar si, kažu, a misle, stigao si. Pristojni neki ljudi. 

Bio sam i mlađi, svojedobno. Izraz mlad danas bih teško definirao. 16? 23? 29? 54, malo teže. Ali 49? Kad sam bio mlad mogao sam…, ali zapravo koga to zanima? U stvari ni ja se ne želim previše podsjećati na to što sam mogao dok sam mogao.

Te noći kad sam postao star sve je počelo na malom noćnom trekingu. Ti mali noćni divna su stvar, ne znam tko ih se sjetio. Sigurno netko mlad. Sjajna ideja.  

Trekinzi, mislim oni dnevni trekinzi, nešto su sasvim drugo. Zbog stotina prijavljenih, sve je manje trekinga a sve više traila. Ultre su pak priče za sebe, o ultrašicama da ne govorim. Ostale kategorije sve više nalikuju na promenade. Ovdje je imagee vrlo važan. Obavezne tajice. Pripijena majica ističe pločice. Ako su pločice dublje urasle, ležerno se prebaci majica, naravno s nekoga od upravo završenih trekinga. Izbor tenisica vjerno slijedi reklamne kampanje proteklih mjeseci. Neki se osjećaju važniji sa štapovima…, – grafitni su na posebnoj cijeni. Naočale. Od refleksnih u duginim bojama do fotoosjetljivih, sorry, photosensitivnih. Boja okvira odgovara boji tanga. Kod trčanja barice se preskaču baletnim koracima, u početku. Dnevni trekinzi su poput pudlica. 

Noćni poput vukova. Nemilosrdnih i krvoločnih.

Oči sijevaju u tami. Zagrijavanje od Tunela, a zatim već kasom prema prvom stupu. Uz brijeg iskežene gubice grabim kisik, grizem zrak. Na vrhu tek trenutak, markiram kontrolu. O, ovdje se ne biraju putovi. Danju bih znao točno gdje sam i kamo idem, znao bih sve staze i imao na izbor mnoštvo kratica. Noću idem ravno.  Svjetiljke na čelu pokazuju da se čopor bacio strminom u dolinu. Potok Medveščak izvire malo više. Oko nogu mi se zapliću maline, pravi bodljikavi bičevi… Nikada ovuda ne bih prošao danju. I Gelender ide stazom…

Još jedan uspon, još jedno bacanje niz brijeg. Trnje… Dok ga oprezno zaobilazim u mraku, čopor se polako udaljava. Dah mi postaje kraći. Put nas vodi Pustodolom, široki makadam ubrzo se sužava na planinarsku stazu. Pred sobom, vidim nekoliko svjetiljki, čujem kako se povremeno izmjenjuju riječi. Negdje na kraju Pustodola bit će kontrola, još jedan trenutak da ugledam par ispred sebe. Već sam naviknut na strateška mjesta na začelju kolone. Ovdje je tempo laganiji a pogled prati zaobljenije figure. Planinarski put 55 vodi uz brijeg prema Brestovcu. Ali naša slijedeća kontrola negdje je uz potok nadesno.

Pokušavam održati korak s parom ispred sebe. Vještiji su i mlađi, spretniji i brži. Sve su dalje. Korito potoka je usko, strane su usječene i strme. Staza svaki čas prelazi s jedna strane na drugu… Gubim… Vještiji su i mlađi, spretniji i brži… Nema više kalkuliranja, ne biram, silazim u potok. U tenisice mi prodire hladna voda. Nije važno, ne dam se. Nije sklisko, brži sam.

Ova je kontrola visoko na drvetu, pretjerano petljam… Svjetla uz potok su nestala. Mladost mi je utekla. Ostao sam potpuno sam. Kao vuk samotnjak. Ali nema problema, još samo jedna kontrola, Adolfovac. Valjda ga mogu pronaći zavezanih očiju. 

Pratim stazu zahvaljujući svjetiljki na čelu, utabano je i nije tako strašna. I odjedanput ugledam izlaz iz korita potoka, ovdje je strmije pa i svjetiljku prebacujem u ruku. Malo je sklisko, ali popeo sam se. 

Na vrhu me dočekala magla. Gusta je i ljepljiva, nazire se tek najbliže drveće. I dok se osvrćem na sve strane, okliznem se i padnem. 

Evo me na koljenima. Mrak je, svjetiljka se ugasila. Je li razbijena? 

Koliko sam dugo bio na koljenima, u magli, u sljemenskom mraku? Jesam li se sjećao daždevnjaka koji su pretrčavali plitvičkim šumama za mojega prvog maratona? Ili okusa znoja s vrelih usana? Ili prstiju koji u čvrstom zagrljaju prebiru po mojim leđima? 

Pokrenuli su me hladnoća i vlažna koljena. Ustao sam. Sam. Mladost mi je utekla. 

Hladi me majica mokra od znoja, skupio sam ramena, pogled slijedi nizbrdicu. Uskoro poznata staza smiruje korak i dah. Snop svjetla vrluda tlom dok oprezno izbjegavam sklisko kamenje i korijenje. A lišće pod nogama poprima lik znanog lica sjajnih očiju i toplih usana.  Misli su mi se zavukle ispod košulje, lutaju, istražuju… Jezikom skupljam rosu iza uha, po vratu… I osjećam toplinu grudi i bradavica na sebi. Bedra koja se pripijaju..

Okrutne su sljemenske staze, ovaj put i prekratke. Iz vrtloga misli me trgnuo sam se na asfaltu, tu sam, uz poznati potok i most.

Autor: Goran Hudec