Boris Mišić je nezavisni pisac i ljubitelj dobre priče. Do sada je objavio tri zbirke „Vila šatorica“ (2016), „Nebeska zvona“ (2020) i „Srce Dinare“ (2021), a i često objavljivao priče učestvujući u konkursima. Prepoznatljiv je po tome da kombinuje elemente horora, fantastike i atmosferičnih planinskih krajolika u pripovedanju o običnim ljudima. Možemo ga svrstati u pisce fantastike, iako se nije usko opredelio za jedan žanr spekulativne fikcije.
Na AVKF portalu smo objavili par njegovih priča, ispratili njegovu karijeru kroz nekoliko recenzija o „Vili šatorici“ i intervjuom, pa smo odlučili da rezimiramo šta se sve dogodilo od poslednjeg intervjua koji smo vodili s njim.
1. „Vila Šatorica“, vila od Šator planine prvi je lik iz priče i zbirke koji te je upoznao s ljubiteljima fantastike u regionu. Pored nje, koje likove bi izdvojio po značaju i kako si došao na ideju o njima? Kao piscu, meni je posebno zanimljivo da vidim kreativni proces, pa bih voleo da mi otkriješ taj deo stvaralaštva. Kako nastaju tvoji likovi?
Odgovor: Čarobnica Daca (priče Daca i Huan, Daca u gradu tame) mi je omiljeni lik u čijem sam stvaranju i pisanju zaista uživao, a po reakcijama vidim da su i čitaoci. Mislim da je upečatljiv i lik zloslutnog putnika kroz vreme, Vejna (Šapat večnosti, Nebeska zvona). Čini mi se da sama priča stvori lika koji će najbolje izneti njenu atmosferu. Možda u početku imam neku generalnu predstavu kakvog lika želim, a onda tokom pisanja se detalji jednostavno sami od sebe nametnu i uklope u celinu.
2. U „Vili Šatorici“ zapaženo je da si provukao rat kroz priče, a znamo da si služio vojsku, kakav je odnos nadrealnog u odnosu na realno u tvojim pričama? Da li postoji neka metoda i proces po kom doziraš elemente fantastike i šta je njihova zamisao? Šta, po tebi, fantastika u pričama treba da postigne? Koji je njen cilj?
Odgovor: Zapravo je fantastika tu alat, sredstvo da se nešto ispriča i dočara čitaocima. Mislim da ne bi imale tu snagu da su ispričane skroz realno, jer bi se onda pretvorile u suviše bolne i mučne priče koje su već na sličan način milion puta ispričane. Želeo sam da im fantastika da neku upečatljivost, prepoznatljivost. A i sam rat je neka vrsta (užasne) fantastike; granično područje između naše fizičke i psihičke realnosti i onog van nje. Odbijam da se pomirim, i nikad se neću pomiriti s tim da je rat prirodno stanje čoveka. Video sam svašta u ratu što nije da se ne može podvesti i pod fantastiku, tako da mislim da je ona u ratnim pričama na svom terenu.
3. Druga i treća zbirka su dosta spominjane kada su ugledale svetlost dana. Možeš li nam reći nešto više o njima? Reakcije čitalaca su uglavnom pozitivne, što me dovodi do sledećeg pitanja. Recimo da si prinuđen da se opredeliš za jednu od zbirki, a znam da je subjektivni osećaj presudan, koja zbirka ti se čini uspešnija od ostalih? Da li možeš sam da proceniš poboljšanje u sopstvenoj tehnici i stilu, ili imaš ljude od poverenja koje konsultuješ oko kvaliteta priča?
Odgovor: Objektivno, treća zbirka, Srce Dinare je sigurno najkvalitetnija. Što je negde i logično, jer čovek vremenom i radom uči i popravlja se. To kažu i čitaoci, a i sam prepoznajem da je stil bolji i priče čvršće i sigurnije utemeljene. Međutim, iako je prva zbirka Vila šatorica, realno najslabija (ima tehničkih grešaka i nedoslednosti i propusta koje tek sada sa vremenske distance jasnije uočavam), ostala je omiljena ljudima, iz nekog razloga. Čini mi se da je ta njena iskrenost i snažna emocija pronašla neku žicu u ljudima, pa su je zavoleli i uprkos tih propusta. Nešto već čovek može vremenom i sam da oceni, a znači mi naravno i sud ljudi u čije procene verujem. Srce Dinare je neobična knjiga čiju suštinu čini postojanje jedne nevidljive Staze koja objedinjuje naš duhovni, kulturni i prirodni prostor. Za razliku od većine mojih dela, prilično je optimistična. Nebeska zvona su već mračnija fantastika.
4. Duže vremena si prisutan na domaćoj sceni, u prilici da ispratiš njen razvoj i dešavanja, pojavu novih pisaca i uspehe već renomiranih autora, pa se pitanje skoro samo nameće. Koji su tvoji utisci o današnjoj situaciji na sceni, vezi između pisaca i publike? Šta je potrebno da se opstane tako dugo na sceni, stvara i pomaže domaća scena fantastike?
Odgovor: Mislim da s ozbirom na veličinu zemlje, broj stanovnika, sve nevolje koje smo prošli, imamo veoma dobru scenu fantastike; ja bih je najmanje nazvao zadovoljavajućom, lično mislim da je mnogo bolje od toga. Naravno da ne treba hvaliti ono što realno ne valja, i da treba postojati objektivna kritika, ali ponekad mi se čini da se zaista bez realne potrebe na silu stvara neka loša atmosfera, neki besmisleni sukobi se potenciraju, preganjanja i mračne prognoze ,,ništa ne valja“. Evo uzimam npr. našeg suseda, Hrvatsku, koja je prilično bogatija od nas, ekonomski, članica je EU, pa koliko se više knjiga fantastike domaćih pisaca čita kod nas, kod nas je svako dobio barem desetak utisaka i recenzija i od ljudi koje ne poznaje, dok se tamo recimo žale da godinama nemaju nikakav fidbek na nešto objavljeno. Ne govorim to da bih njih potcenio, već hoću da kažem da kod nas nije baš uvek tako crno kako često apokaliptično predstavljamo. Da bi se opstalo, potreban je – kvalitet. Ono što ne valja će vremenom otpasti, a kvalitet pre ili kasnije ispliva. Lično, voleo bih da vidim više zajedništva i dobre volje u srpskoj fantastici; ne kažem da ih nema, ima ih, ali može i bolje. Kad samo pomislim koliko se dobrih knjiga moglo napisati za vreme silnih i silnih dana i nedelja i meseci rasprava u srpskom fandomu, koje su ponekad, stvarno ličile na najgore rijaliti gluposti. Svaka besmislena rasprava je čisto gubljenje vremena i rasipanje kreativnosti.
5. Pisanje, sređivanje, prelom, štampa i distribucija su zahtevni koraci koje svaki pisac mora da napravi da bi objavio roman ili zbirku. Saradnja s udruženjima pomaže pri nekim od ovih koraka, međutim, kako taj proces teče kod nezavisnog pisca poput tebe? Koji su najteži koraci koje si povukao i s čim se sve pisac suočava na putu do odštampanog dela?
Odgovor: Svakako da bi svi mi koji pišemo voleli da su uslovi idealni, ili mnogo bolji, da je tehnička priprema knjige savršena, da se ne moramo sami snalaziti oko promocija, da imamo književne agente, itd. Ali situacija, naravno, kao i inače u životu, nije uvek onakva kako bi mi hteli. Izbor je ili pisati uz sve prateće probleme, ili čekati bolja vremena i bolje uslove. Moj izbor je ipak pisati sada, jer dok dočekamo odlične uslove može nam se desiti da život i vreme prođu pored nas. Da ne širim priču o zaista mračnim vremenima u kojima živimo, ali spomenuću da nas je u poslednjih nekoliko godina prerano napustilo nekoliko kolega pisaca koje sam poznavao što virtuelno, a neke i uživo. To me je još više učvrstilo u uverenju da treba da pišemo sada i ovde, a ne da čekamo ,,kada se steknu bolji uslovi“…
Što se tiče udruženja, i sam sam član neformalnog, nažalost sada faktički ,,mrtvog“ udruženja Esnaf V. Kada se osvrnem unazad, mislim da zaista mogu biti ponosan na ono što smo uradili kao udruženje. Ostavili smo iza sebe dve štampane zbirke priča (V-fantastične priče iz ravnice, Nešto diše u mojoj torti), nekoliko elektronskih horor zbirki Nešto diše u mojoj torti, koje su postale svojevrstan i prepoznatljiv brend. U našim zbirkama su značajne korake ka svojoj afirmaciji stekli sjajni domaći pisci, poput Relje Antonića, Igora Ivaniševića, pokojnog Radoslava Slavnića. Zaista mi je žao što nismo nastavili. S druge strane, dođe u radu u grupi i do zasićenja, želje za promenom, naravno ponekad i do nesuglasica, sve je to normalno. No nismo mi prestali raditi zajedno zbog nekih velikih nesuglasica; nikakve ozbiljnije podele nismo ni imali. Jednostavno nas je odvuklo vreme, poslovne, privatne, porodične obaveze i nismo uspeli da nastavimo. Ali vreme u kom smo zajedno radili i stvorili nešto vredno, uvek će mi biti drago. Lično, nemam više ni vremena, a iskreno ni živaca za grupni rad; omatorio sam za to, volim raditi sam, naravno učestvujem na konkursima i u zbirkama za koje me neko pozove. Što ne znači da se ne treba udruživati, pogotovo kad su u pitanju mladi. AVKF je uradio sjajne stvari, i verujem da će i ubuduće, apsolutno podržavam. Malo sam odlutao od pitanja, izvini. Ja nisam imao nekih poteškoća prilikom izdavanja knjiga, pošto je moj izdavač Presing, tj. urednik Predrag Milojević vrlo korektan čovek, tako da zaista s te strane nemam nikakva traumatična iskustva. Najviše sam se dvoumio da li da u prvu zbirku stavim neke priče, ratne, za koje mi se činilo da su suviše lične, da neće ništa značiti ljudima, da će biti pogrešno shvaćene. Srećom to se nije dogodilo, vrlo dobro su prihvaćene.
6. Publika najviše vidi pisca kroz delo, a vrlo retko ima priliku da gvirne iza kulisa i sazna koliko rada i istraživanja uđe u priču. Interesuje me odakle dobijaš inspiraciju, od kojih autora i šta su tvoje preporuke početnicima? Zatim, otkrij nam šta možemo da očekujemo od tebe i da li radiš na nekom novom projektu?
Odgovor: Inspiracije uvek ima, svuda je oko nas. Recimo, kada sam putovao pre nekoliko godina za Budimpeštu, inspirisao me je taj ,,prazan“ prostor koji se pružao od granice do grada, te stotine kilometara ničega – samo autoput, beskrajna polja i pokoja kućica. Meni planinskom čoveku je to budilo neki nespokoj, i inspirisalo me je da napišem priču Panonski demon. Živimo u vrlo zanimljivim vremenima, na vrlo dinamičnom i nestabilnom području za fantastiku i horor-idealnom. Budućim piscima poručujem da budu svoji – pišite ono što zaista želite, što volite, ne oponašajte nikoga. Nadam se kao što si pomenuo na početku, da sam uspeo izgraditi svoj prepoznatljiv stil, stil fantastike povezane sa prirodnim, planinskim ambijentom i realnim događajima; ti si npr. prepoznatljiv po vojnom SF i specifičnoj terminologiji i radnji, i po meni je to pravi put – biti svoj. Ljudi osete kada se nešto piše iskreno, iz zanosa, a kada se pokušava na silu. Radim ponešto, želim da napišem nešto lepršavije i opuštenije, planiram poraditi na avanturama čarobnice Dace, koja je odlično primljena kod čitalaca, pa videćemo hoće li se iz toga izroditi moj prvi roman ili četvrta zbirka priča. Hvala ti što si mi dao prostora da kažem nešto o svom pisanju, veliki pozdrav za tebe i čitaoce AVKF.
Borisove zbirke možete naći ili poručiti ih onlajn u Delfi knjižarama u Beogradu, od izdavača Pressing ili kod autora lično, a na GoodReads-u pogledajte u kojim zbirkama su se pojavile njegove priče.
Pre ili kasnije, svaki pisac će se oprobati s elementom akcije u nekom od svojih dela. Koliko uspešno će to obaviti, zavisi od pripreme i entuzijazma. Potrebno je dosta informacija o elementu, kako se koristi, u kojim situacijama, šta želi postići, da bi se složila kvalitetna scena. Od svih propratnih elemenata, za akciju važi da je jedan od težih za savladati i izvesti tako da svaki čitalac razume opise prostora, koreografije i na kraju poentu. Razlog zašto se akcija kao element upotrebljava, jeste da se radnja silovito pogura napred i obavi jasna karakterizacija likova. Pojam akcija se u književnosti definiše kao svaki pokret ili promena, međutim, kao element, akcija nastoji prikazati nasilni momenat i u zavisnosti od žanra u kom se javlja, obično predstavlja neku podvrstu kulminacije u delu. U vojnoj fantastici, na primer, ako se tokom radnje opisuje napredno oružje, ili se govori o nepobedivoj hordi, antiklimatnično je izostaviti deo borbe i upotrebu naoružanja. Kad drugih žanrova se misli na hvatanje ubice, spasavanje civila ili onaj segment koji je pisac često spominjao, a ovisi o akciji da izvede konačno rešenje zapleta.
Cilj i funkcija akcije je da nedvosmisleno ukaže na karakter likova, identifikuje ko je junak, a ko zlikovac, potom i da utiče na radnju ili uzrokuje posledice koje će kasnije biti pokretač radnje u romanu. Govorimo o uzročno-posledičnom modelu pripovedanja u kom opisi i primarni vizuelni šokantni utisak nije prioritet, već naprotiv, sporedni činilac. Deluje kao da akcija nije neophodan element čim može da se zaobiđe, pa se dolazi do pitanja: zašto je akcija sama po sebi potrebna? Koristeći se dramatičnim, erotičnim i/ili horor elementima, možemo postići isti efekat bez preteranog nasilja, međutim, scene borbe su još jedna alatka u piščevom arsenalu, i tamo gde se drugi elementi ne mogu prirodno upotrebiti, verovatnoća je da akcija može. Ovaj element dodaje na dinamici, rastresa formu i pruža pogodnosti koje ostali elementi ne mogu da učine na željeni način. Funkcija akcije se najbolje i najviše uočava u trilerima i detektivskim pričama gde imamo zločin kao startni akcioni blok, potom se vrši istraga i junaci se bave rezultatima nasilnih činova. Triler bez akcionog elementa nije sasvim zaokružen, jer se žanr bavi kriminalnim delima, odnosno, koristi akciju da pokrene priču, elem, funkcija je prisutna i pozitivno utiče na radnju. Koliko će dalji razvoj priče i likova biti složen i zanimljiv, direktno zavisi od toga kako je akciona scena formirana, koliko je promišljena i šta iz scene moramo naučiti. Dakle, stvari koje prethode i stvari koje slede akciju poseduju veći značaj od samog opisa kako se nasilni čin desio.
Vrste akcionih scena
Koplja se lome oko toga kada je element prvi put korišćen i u kom književnom delu. Akcija se javlja i u svetim spisima, pa i tu imamo vidljivu funkciju, što znači da se suština i srž samog elementa nije drastično promenila tokom godina, te da je zadržala svoje originalne premise i dan danas se koristi na isti način. Evolucija elementa se zapaža u konstrukciji scene, odakle i proističe podela na vrste od kojih beležimo: duel, okršaj i opsadu o kojima ću kasnije govoriti. Žanrovi u kojima se scene borbe podjednako kotiraju koliko i drugi sporedni elementi su: trileri, detektivski romani, avanturistički romani, istorijski romani, a od fantastike, nalazimo je u: epskoj fantastici, vojnoj fantastici, svemirskoj operi, sajberpanku i njegovim podžarnovima, ali i u akcionoj fantastici gde je primarni i dominantni element po kom se sam žanr i prepoznaje.
Opšta pravila
Ne postoje specifični obrasci po kojima se piše akcija, pa se formiranje scene više odnosi na učestale prakse i kakav dizajn scene najviše donosi efekta. Dužina akcije može biti ubrzana, odnosno uprošćena, ili usporena, odnosno kompleksna. Scene borbe konstantno rizikuju da postanu dosadne, suvoparne, razvučene i zbunjujuće. Tok radnje pri borbama, uvek i naprasno usporava, bez obzira da li je scena veličine pasusa ili tri stanica. Opadanje brzine i premeštanje iz jednog stila u akcioni, ispraćaj scene i ponovno vraćanje u odabrani tempo pripovedanja je problem s kojim se svaki autor sučeljava, i potrebna je veština da se segment što bolje i efikasnije inkorporira u delo bez remećenja sklada, brzine, toka i pravca u kom se radnja kreće. Preporučuje se da, ukoliko je element potreban, ne oduzima previše mesta, odnosno, da generalno bude što kraći i sažetiji radi bržeg čitanja i dinamike, sem ako ne predstavlja segment od velike važnosti, što ponovo zavisi od vrste žanra u kom se akcija koristi. Recimo, u trilerima akciju nalazimo u neparnim brojevima, s tim da je većina kratka, a glavna scena borbe obimnija i ima ulogu da dramatično iskaže pobedu nad silama zla.
Komponente akcione scene
Što se tiče delova koji čine scenu, element tretiramo kao kratku priču, pa tako imamo komponente: uvod u konflikt, konflikt, rešenje. Sve komponente su obično srazmerne po veličini, mada ima slučajeva gde središnji deo (konflikt) može biti i znatno manji, uprošćeniji i svedeniji na način koji odgovara glavnom tempu pripovedanja. Ukoliko se osvrnemo na funkcije komponenti, uvod u konflikt treba da prikaže teren i borce, od čega zavisi vrsta scene koja se koristi, zatim da pojasni kapacitete i mogućnosti junaka. Uvod je nužni kontekst u kom se odgovara na osnovna pitanja ko, gde, kada, kako i zašto. Ako kontekstualni pratilac sceni nije tu, druga komponenta u kojoj je borba gubi smisao i naginje ka tome da zbuni čitaoca. Početni deo scene može podneti i dodatne opise, preneti čulne utiske, ukazati na karakteristike terena koji će kasnije imati ulogu, pa tako najaviti i pripremiti čitaoca za duže segmente pokreta, akcije i reakcije.
Komponenta konflikta je isključivo rezervisana za kretanje i dešavanja koju prvo ili treće lice iz kog se pripoveda može da isprati. U ovom odeljku se nižu akcije, reakcije, manevri i direktne posledice. Rečenice su kratke i jednako se odnose na junaka i protivnika. Recimo da se radi o kafanskoj tuči, borba prsa u prsa gde se koriste pesnice i inventar, sam deo će biti duel s ubrzanim smenama ko deli, a ko trpi udarce. Pri ovakvim scenama, mora se voditi računa o prostornoj orijentaciji, jer izgled borbe zavisi od toga gde se junak i protivnik nalaze, ali i koji predmeti su im pri ruci. Konfliktni činilac će kod uprošćenih scena biti kratak s jasno naglašenim povredama, odnosno kakav je rezultat i ko je pobedio u tuči, dok se u dužim i kompleksnim scenama borba prenosi i odvija na više lokacija, na primer: pijanac junaka baci preko šanka, u drugom navratu ga baci kroz izlog na ulicu, dohvate se iza kontejnera ili slično. U takvim složenim scenama, sve do kraja neće biti jasno kakvi su izgledi i šanse junaka da pobedi. Ako se radi o propratnoj sceni koja treba da ukaže na stanje i kapacitet junaka koji kasnije ojača i vrati se za drugu rundu, trajanje scene borbe se značajno uvećava jer se tiče građenja karaktera kod junaka. Postaje očigledno da junak u početku mora da izgubi, da bi tek pri kraju romana izašao kao pobednik. S te strane, sam pasus rezervisan za konflikt obavlja svoju funkciju i junaka postavlja pod određeno svetlo odakle pažljivije možemo pratiti razvoj lika.
Međutim, kad već spominjemo scenu u kojoj junak gubi, treba biti jasno da akcioni element u kom pobeđuje mora da evoluira na dramatičan način i pojasni uloge u konačan ishod. U takvoj sceni dolazi do duplog zapleta, pa i sam konfliktnideo može da bude potpuno nova kategorija kompozicije i gradnje nalik na kratku priču unutar kratke priče. Otvaraju se nove celine koje samu borbu opisuju od prvih razmenjenih udaraca do definitivne pobede ili gubitka, nakon čega sledi zatvarajuća komponenta razrešenja konflikta. Dakle, konfliktni deo se produbljuje i on se sastoji od nekoliko strukturalnih blokova: udar i reakcija koji se tiču fizikalnog i čulnog, dijalog i introspekcija iliti monolog koji se tiču unutrašnjeg. Udar i reakcija direktno prenose dešavanja: „Udario me je po nosu, zakačio oko i pokidao arkadu, odakle šiknu krv, a kroz lice mi se proteže pulsirajući bol.“ U ovom primeru vidimo pokret (udario po nosu, dokačio mu oko, pokidao arkadu) i posledice izazvane udarcem, kao i čulni doživljaj (šiknu krv, pulsirajući bol). Dijalog i introspekcija su komponente koje služe da se razbije scena, unese dramatična pauza i analizira dalji tok borbe. „Njegov lik mi se podvajao ispred očiju dok sam tragao za flašom, pikslom, bilo čime da ga zveknem po glavi.“ Ovde vidimo dalje efekte udarca (podvojena slika), ali i unutrašnji deo kako junak razmišlja (da dohvati predmet i zvekne protivnika po glavi).
Da dodatno pojednostavim, kompozicija akcionog elementa bi išla ovim redosledom: uvod u konflikt, konflikt (akcija, reakcija, monolog/dijalog, akcija, reakcija), rešenje. Imajte u vidu da je ovo uprošćen primer najčešće korišćene kompozicije za duel, i da kompozicija može višeslojno da se zakomplikuje ako govorimo o nekom drugom žanru.
Rešenje akcione scene ima zadatak da sumira štetu, poboji žrtve i izvede zaključak, te da na junaka ostavi ožiljak i ukaže mu na pravac u kom se treba razvijati. Od pisca i koncepta radnje zavisi da li će junak slediti put do značajnijeg razvoja ličnosti, da li će stagnirati i ostati nepromenjen, ili će skrenuti s puta u neželjenom smeru. Zatvarajuća komponenta služi još i da se stvori prelaz s naelektrisane scene natrag u glavni pripovedački tok, mada može i da nagovesti novi tok priče rezervisan za protivnika, jer nasilni događaj podjednako utiče na junaka koliko i na njegovog suparnika. Pravci u kom se zlikovac razvija su skoro isti, pa tako i negativac može da se okrene ka strani pravde, ostane nepromenjiva ličnost ili da mu duel posluži kao katalizator za veće zlo. U rešenju scene ovisi kuda dalje, šta se dešava s likovima, i kakvi su njihovi utisci, doživljaji i zaključci. (Kralj Artur u duelu pobedi Ser Lanselota, zatim Lanselot postane Arturov prijatelj i šampion)
Jedno od pomagala da se likovi odluče kakav će biti njihov rast je i efekat šoka. Šok je najčešće morbidan opis posledica iz kojih se stvara trauma kod lika, a odatle se formira predstojeći pravac u kome se lik razvija. Šokantni delovi se isključivo javljaju kod dužih i složenijih scena, a može se koristiti u odeljku konflikta i rešenja unutar scene. Pri opisima, scena teži ka tome da postane odbojna slika apsolutnog nasilja, na koju svaki čitalac drugačije reaguje. Važno je da prethodno poznajete publiku kojoj je roman namenjen, ali i kakve vrste i karakteristike akcije se očekuju od žanra kojim se bavite. Slešerski motivi neće na svakog ostaviti predviđeni utisak, pa će nekom bizaran prizor izazvati loš ukus u ustima, dok će drugi lakše proći preko segmenta bez previše zadržavanja na pojedinosti scene. Preporučuje se izbegavanje ovakvih delova ukoliko nisu apsolutno neophodni i ne koriste radnji.
U hororu efekat šoka bolje prolazi jer je očekivani detalj. Kod trilera, svemirskih opera i žanrova čije priče nisu podložne zadiranju u detaljne opise borbe, šok efekat će često izostati, ali ako se koristi, usko je vezan za akcije zlikovca i karakterizaciju zla, dok isto ne važi za junaka i prikaz njegovih radnji. Stvari se drastično menjaju ako uz primarni žanr dodamo i da je grimdark, žanr koji je uopšteno mračan i ima dodirne tačke s hororom, pa tako grimdark avantura, grimdark triler i ostale varijante mogu trpeti i šok efekte vezane za junaka i sporedne likove koji nisu nužno odlika zla.
Naznačavam da ovde govorimo o složenoj sceni duela i da je nemoguće razviti likove u kraćim borbama, jer sama dužina scene i fokus na nju govori čitaocu koliko je događaj bitan za likove. Ukratko, koliko je akciona scena važna, toliko vremena ćete joj posvetiti.
Duel
Ova vrsta akcione scene je ograničena na dva borca, obično junak i neprijatelj. Uprošćena verzija akcije je ubrzana, ne veća od pasusa, pogotovo ako se junak bori sa sporednim likovima. Usporena verzija koristi česte pauze u žaru borbe da bi i junak i čitalac predahnuli, potom krenuli nazad u borbu. Dueli su najupečatljiviji u anime obračunima gde se junak bori protiv arhineprijatelja, pa tamo imamo red moćnih zahvata, udaraca i manevre koje prekidaju dijalozi, monolozi, introspekcija i retrospekcija. Pauze tokom borbi mogu poslužiti i da se povećaju ulozi, da se junak ohrabri na riskantan potez, promisli svoj sledeći potez i nadmudri protivnika neočekivanim zahvatom. Kod trilera se mogu pojaviti scene gde junak u početku ima scenu gde trenira, pri sredini može imati scenu gde pokazuje potencijal ili je događaj pokretač osvete, a pri kraju složena scena duela s mnogim protivnicima dok krči put do glavnog negativca. Moguće je napisati ceo roman koristeći se samo duelom, koji je i najprostija vrsta akcionih scena.
Oko duela, važi da su i junak i zlikovac podjednako vešti i snažni, inteligentni i sposobni, te da je scena borbe uto žilavija, vatrenija i pod nabojem energije. Odnos snaga je od velike važnosti, jer ako je junak nekoliko puta jači od zlikovca, njihova borba će biti antiklimatična. S druge strane, ako je negativac silan, a junak puki početnik, i ovde scena neće ispuniti svoj cilj. Naravno, zavisi kakav je koncept borbe i šta iz nje treba naučiti. Taj puki početnik može biti srećne ruke u duelu s moćnim čarobnjakom, ako priča kasnije razmatra događaj, sumnja na trik čarobnjaka, ili od početnika pravi velikog junaka koji pred novim izazovom strepi od sukoba sa slabijim neprijateljem. Cela magija scene je da se element osmisli na onaj način koji najviše koristi zapletu.
Dueli se najčešće nalaze u trilerima kao vatreni obračun s manijakom, u dramama je borba prsa u prsa s napasnikom, u epskoj može biti dvoboj s mačevima ili magijskim oružjem, a u vojnoj je obično propratni element u višeslojnoj sceni okršaja i opsade.
Okršaj
Scena u kojoj se operativci razmeštaju unutar fabričke hale, svemirske krstarice i razarači se teleportuju na dve suprotne strane, pešadija stupa u stroj i kopčaju štitove u zid, predznaci su da sledi scena okršaja. Ova vrsta akcionog elementa je karakteristična po opštem haosu, jer borba broji više učesnika, i previše stvari se dešava istovremeno. Takođe je i kamen spoticanja za svakog pisca koji je pokušao da napiše boj dveju sila. Misli se na čeoni sukob armija, rat bandi, epska bitka po kojoj se pamti rat. Pisci iz regiona, mahom zbog manjka istraživanja, ove scene kreiraju u blok teksta koji je isečen na manje celine i prošaran dijalogom, ali bez taktike, strukture, skeleta, kompozicije, tempa i razumevanja kako borba treba da se odvija. Drugi razlog zašto su ove scene konfuzne, zbrzane i ne prenose jasnu poruku šta se odvija u realnom vremenu dok traje bitka, jeste da savremeni pisci rat i nasilje poistovećuju s neredom, haosom i bezakonjem, pa ako scenu doživljavaju kao opis haosa, takvu je i prenose na papir. Iako je ovo čest slučaj, nije potpuno pogrešno da se haos prenese na haotičan način, mada i haos nije potpuno bezgraničan i bez pravila kako stvari funkcionišu.
Najveći problem jeste kako se posmatra okršaj i širina, jer se stiče utisak da je nemoguće obuhvatiti svaki pokret i promenu, pa na to dodati reakcije i posledice, zatim obnoviti ciklus akcija-posledica-reakcija. Konfuzno je, scena okršaja je složena i razvučena, ali ne mora zauzeti deset stranica.
Domaći autori okršaj uporno doživljavaju kao frontalni sukob, zamišljaju ga kao scenario iz Prvog svetskog rata kada se hrabro juri preko brisanog prostora, a okolo se gine, pa tek nekolicina jurišnika upadne u protivnički rov i tu nastane duel. Ideja kopnenog napada pešadije je zastarela slika akcije kada u modernom dobu imamo avijaciju, mornaricu, satelite u svemiru, špijune u tuđini, hakere za računarom, podmornice ispod površine okeana i naoružanje velike razorne moći o kojima se malo zna i govori na našim prostorima. Svi ovi frontovi istovremeno delaju u jednom smeru, sve se pokreće, stupa u boj, ali i neprijatelj radi isto, ili izvodi manevre, sledi borbenu taktiku i zauzima položaj za paljbu. U svetu je razvijena svest i savremena perspektiva okršaja i nalikuje na sferu s posmatračem u epicentru koji svedoči razvoju obračuna. Svaki deo te sfere je jedan sloj, celina, odeljak u kome se nešto posebno dešava, a važno je za radnju. Zamislite omiljenu igricu u kojoj junaka posmatrate iz trećeg lica i postaće vam jasno na šta mislim. A sada, pokušajte da opišete sve što se događa u igrici, da od eksplozija nastaju krateri, šok talas kida lišće s drveća, da se prašina kovitla, a redovi vojnika jurišaju na vas, pa kakva im je oprema, koliko aviona se kreće visinom, s koje distance mornarica dela po obali, kuda vode rovovi, i kakav se to haos odvija oko junaka. Zvuči nemoguće, ali postoji metoda kako prikazati takvu scenu na logičan i razumljiv način.
Za komponovanje okršaja, potrebno je ustanoviti u kom licu se pripoveda.Ako se pripoveda u prvom licu, svaki događaj i promena će biti ono što junak vidi na stotinak metara, zatim kako on to doživljava. Odgovara se na pitanja: šta čuje, miriše, dodiruje, potom i kako razmišlja i percipira stvari u okolini. Ako se pripoveda iz trećeg lica, a posmatramo tim ljudi, poželjno je da se vidik proširi i obuhvati teren koji tim pokriva. Ovo važi ako su svi u istoj jedinici i u neposrednoj blizini jedan do drugoga. Problematično je prikazati tri junaka gde svako od njih individualno dela na različitim razinama bojištima, jedan pilotira, drugi juriša, a treći u stranoj državi špijunira neprijateljsku bazu. Međutim, i takva scena može uspeti ako se osmisli pravilna kompozicija.
Pravilo koje je možda najvažnije kod kompozicije okršaja je narativno skakanje i smena uglova posmatranja. I ovde imamo klasičan skelet akcione scene kao kod duela, samo što se konfliktni činilac dodatno razrađuje u slojevima. Svaki narativni skok i promena ugla posmatranja se piše u novom pasusu, pa svaki junak u timu ima svoj pasus, svoju priču i dovoljno ekspozicije. Dakle, ako imamo tri junaka, pišu se tri priče unutar akcione komponente. Ovo važi samo kod trećeg lica, jer logično, u prvom licu je nemoguće za junaka da vidi, oseti i doživi šta se događa kilometrima van vidokruga.
Kompozicija okršaja bi izgledala ovako: uvod u konflikt, konflikt (junak1: akcija, reakcija, junak2: akcija, reakcija, junak1: reakcija, monolog/dijalog, junak2: akcija, reakcija), rešenje.
Zarad vizuelne pomoći, redosled možemo preformulisati ovako: uvod – Mirko i Slavko stižu na bojno polje, urušeni trg pod njima, tenk bez nadzora, Švabe patroliraju u daljini, konflikt – (Mirko: akcija – trči, upada u tenk, Slavko: akcija – penje se na brdo, zaleže s puškomitraljezom, reakcija – Švabe čuju tenk, primete kretanje, Mirko: akcija – napreduje tenkom, Slavko otvara vatrenu liniju, reakcija – dvojica padaju pokošeni, Švabe šire krila, Mirko: monolog – planira da upadne na trg, pa odatle da napadne, dijalog – poziva Slavka da priđe niže, reakcija – Slavko beži od metaka, vraća se nazad, akcija – tenk otvara vatru, reakcija – Švabe beže), rešenje.
Smatram da uz pojašnjenu kompoziciju i kako scena treba da izgleda stičete ideju o čemu govorimo. Nacrt, skelet ili plan kako akcija treba da se odvije nam pruža kontrolu nad haotičnom scenom okršaja. Nadalje, kad imamo uvod u konflikt i rešenje kao dva nepromenjiva i statična dela scene, konflikt najviše trpi eksperimente i razradu, i samo u slučaju velike borbe u trećem licu ova komponenta teži da višestruko nadmaši dužinu uvoda i rešenja.
Naravno, pitanje je koja je funkcija ovako složene scene? Samo u ovakvim momentima se dešavaju konačne stvari, neko od junaka umire, sile dobra ili zla pobeđuju, junak blista u punoj snazi, akcentuju se ispravne moralne vrednosti, a poruka romana jasno izlazi na površinu, pogotovo u monologu. Mnoge najavljene stvari i problemi ovde kulminiraju na epski i nezaboravan način i dobijaju svoj ikoničan kraj. Scena je vatromet, može biti i ružna i lepa, emotivna, dramatična, uzbuđujuća, označena nekom emocijom po kojom pamtimo, ne samo scenu, već i roman.
Okršaj u trileru i postapokalipsi je ulična, urbana borba. U epskoj je juriš konjice, sukob dveju armija, frontalni napad. Kod istorijskih romana je scena potkrepljena podacima iz knjiga, udžbenika, čitaju se vojne mape, teren je već poznat, ali i ishod. Kod vojne fantastike se dodaje i nadrealni element uz realistične komponente istorijskih romana. Dakle, uz avijaciju, mornaricu, artiljeriju, podmornice i satelite, hakere i špijune dodajemo i fantastičan sloj na već složen sferični prikaz okršaja. Iako ovde imamo rat plus misterija, scena se piše na isti način, skoro bez razlike u pravilima kako se konstruiše bilo koja druga scena. Isto važi i za epsku fantastiku gde se može implementirati i magijski element. Jedina razlika između ostalih žanrova, epske i vojne fantastike je da u akcionim scenama zakoni fizike i logike trpe promenu koja nadalje sama propisuje sopstvene zakone i postavlja nove granice, odnosno uzima naše zakone i proširuje ih u domen fantastike (laser topi tenk kao vosak, manipulacija prirodnim elementima, telepatija, telekineza, magija stvara polje sile u štit, bacaju se čini i slično).
Opsada
Dolazimo do najređe i najteže vrste akcije koju karakteriše borba u skučenom, odnosno zatvorenom prostoru. Samo autoru je jasno kako izgleda teren u kom se odvija okršaj, dok čitalac raspored predmeta u prostoriji uporedo vidi uz razvoj konflikta, odnosno, akcija i opis dolaze istovremeno. Kompozicija je identična kao kod duela i okršaja, s tim da je primarni vizuelni utisak smanjen, pa se tokom pripovedanja koriste drugi čulni utisci. Junak je primoran da se oslanja na miris, njuh, sluh i dodir, ali i monolog kako bi se upravljao do cilja. Za opsadu važi da se duel i okršaj smenjuju naizmenično kako bi se prikazala radnja i proces akcije u ograničenom terenu. Pisac će kao i junak često naići na nelagodu zbog skučene prostorije, zidova, stepeništa, okna i prepreka na putu. Iako zarad brzine i toka junak može preskočiti palu gredu, provući se kroz tesan procep u zidu, skočiti s jednog prozora na drugi, stvar je u tome da se teren uporedo otvara s kretanjem, menja se, širi i sužava, kao da se u mraku upravljate po onome što snop svetla baterijske lampe ozrači. Ova vrsta scene obiluje misterijom i sadrži određeni avanturistički duh, oslanja se na opise iz neposredne okoline, pa konfliktni deo spada na minimum. Drugim rečima, kretanje junaka od prostorije do prostorije zahteva konstantne opise okruženja i nema vremena za pucačinu, pa ako nastupi obračun, onda scena postaje duel ili okršaj. Možemo da tumačimo scenu i kao pasivni prikaz akcije gde protivnik aktivno deluje na junaka, a junak uporno trpi akciju uz nedostatak adekvatne reakcije, elem, nije obračun, duel, razmena udaraca, već samo jedna strana dela, druga ne. Zamislite da su neprijatelji pronašli špijuna i sada ga aktivno traže u vojnoj bazi, ili konjanik juriša na red strelaca, ili scenu u kojoj junak beži iz zgrade koja treba eksplodirati svaki čas. Naravno, scena će se ponašati drugačije od žanra do žanra.
U trileru je u pitanju talačka situacija, ili scenario s aktivnim napadačem. Policija obezbeđuje područje, zatvara ulaze i izlaze, motri na prozore dok traju pregovori, ili taktički tim juriša na objekat i munjevito okupira prostorije čisteći ih od neprijatelja. Gledano iz ugla negativca, teren je jasan, barem okruženje, ali je sila napolju i njihovo naoružanje misterija. Ako je scena od značaja i zahteva fokus, konfliktni deo će uvek biti manji, a ekspozicija uvoda u konflikt i rešenje uvećan. Opsada u trilerima se često prebaci u duel, ili ako je u pitanju brojniji neprijatelj, opsada se prebacuje u okršaj, pa odatle može da nastupi rešenje scene ili da se po drugi put prebaci u duel, i tek onda nastupa rešenje. Pisac se ovde oslanja na taktiku, opremu, naoružanje i mogućnosti oružja, balistiku, pregovaračke procese i protokole da izgradi uverljivu scenu.
U epskoj fantastici se opsedaju dvorci, zidine, sela i kampovi, pirati zaposedaju brod, pa se tu šok efekti koriste više. Pripovedanje se zadržava na trajanje opsade koje može biti od nekoliko dana, do nekoliko meseci ili godina, pa samim tim značaj radnje skreće ka tome kako taoci, ljudi pod opsadom podnose život u ograničenom prostoru, nego što se nešto značajno dešava na zidinama. Akcija u takvim pričama dolazi sporadično, naprasno, pokušava da iznenadi, a kada dođe do proboja, opsada postaje okršaj. Akcenat je uvek na ishodu borbe, da li je zamak okupiran, odbranjen i koliko je velika cena takvog pohoda.
Vojna fantastika se bavi scenarijima zaposedanja svemirskih krstarica, opsadom planete i sličnim zamislima u kojima vrši ili trpi napad. I ovde se pojavljuje veći uvod u konflikt da bi se pojasnio odnos snaga, kakvo oružje je na raspolaganju i koja je struktura odbrane. Epska fantastika je ograničena tehnološkim razvojem u zavisnosti kada se radnja dešava, dok u vojnoj fantastici mašta pomera granice tehnoloških dostignuća, samim tim i otvara nove mogućnosti. Naravno, magija može da uveća opsadne kapacitete, ali uslovljava da se objasni kako magija deluje, i tu se vojna i epska fantastika dotiču, jer i vojna mora obrazložiti kako mehanizmi oružja funkcionišu.
Podvrsta opsade je i leteća akcija. Scena je slična opsadi, opisi su vezani za ubrzanu smenu bliske okoline, spominju se prepreke koje se savlađuju u pokretu, dijalozi i monolozi dominiraju, dok konfliktni deo dolazi sporadično i kao iznenađenje. Leteće akcije, kao što i samo ime može da nagovesti, su scene u kojima se obračun odvija pod nabojem energije, deluje avanturistički, uzbudljivo, a fokus je na glavnog junaka i odgovara strukturi duela. Junak beži, zlikovac ga juri, ili neprijatelj beži, a junak je u poteri za njim. U trilerima je to obično jurnjava automobilima, epska prikazuje galopirajuće konje, u vesternima su to kauboji i Indijanci, a u vojnoj fantastici vojska potiskuje neprijatelja s bojnog polja.
Ove scene nisu potpuno složene, ali ni uprošćene. Kroz dijalog i monolog se obično dolazi do otkrovenja, važne informacije postaju dostupne, jer brzina kojom se odvija scena, ulozi, pitanje života ili smrti, beg i užurbano ponašanje uslovljavaju da se do zaključka dođe što pre, tako da i radnja ide napred. Čak i ovde funkcija akcionog elementa gradi lik, a opcije su brojne.
Recimo da su pljačkaši ojadili banku za milion dolara i da su trenutno u begu od policije. Pri opsadi je jedan pljačkaš ranjen i leži na zadnjem sedištu automobila. U vozilu su tri osobe, vozač, ranjenik i još jedna osoba. Leteća scena može da pokaže brigu vozača za ranjenika, potrebu da se spasi život koji je u takvoj situaciji vredniji od plena, dok drugi saputnik ushićeno planira šta će s novcem. Proizvod ove scene bi bio formiranje arhitip empatičnog junaka. U narednoj opciji se vozač i saputnik dogovaraju da izbace ranjenika iz vozila i pobegnu s novcem, što će proizvesti arhitip antagoniste ili antiheroja. Neka druga opcija, da ranjenik dobrovoljno ispadne iz automobila, da pljačkaši izbace novac i olakšaju beg, ili nešto potpuno drugo, proizvešće drugačiju karakterizaciju likova.
Čak i leteća akcija, iako lakša za komponovanje od okršaja i opsade obavlja svoju funkciju.
Ako bih da sumiram ceo članak u nekoliko rečenica, želim da zaključim sledeće:
Akcija nije tu samo za ukras, da bude lepa, ima svoju funkciju. Istražite elemente i detalje koje spominjete u delu, da ih ne biste koristili na pogrešan i nelogičan način. Duge scene akcije podelite u pasuse, svaki pasus je rezervisan za jednog lika ili događaj, i pokušajte da sve to koncizno opišete u kraćim ili rečenicama srednje dužine. Igrajte se i eksperimentišite sa scenom, pisanje treba barem malo da bude zabavno.
Ako vam je članak bio zanimljiv i želite još korisnih informacija, OVDE pogledajte kakve nas tehnološke novotarije očekuju u bliskoj budućnosti, a OVDE pročitajte još o akciji i kako se ponaša u žanrovima, a OVDE se informišite o vojnoj fantastici, istoriji i popularnim delima vojne fantastike.
Zahvaljujem se Danijelu Špeliću, Anji Mijović, Stefanu Mijatoviću i ostalim piscima koji su nesebično podelili odlomke iz svojih romana zbog analize akcionog elementa.
Primeri
Ovde vam ostavljam primere i linkove do mojih priča, da ne bih nekom slučajno stao na nogu.
„…Građeno kao izrazito mišićav čovek, čudovište je imalo riblju glavu i crne, prozirne krljušti kroz koju se nazirala ružičasta koža. Prsti su mu bili koščati i dugi. Nosilo je gumene pantalone, kao i svi ribari ovog kraja. Tek pošto se okrenulo, Adel mu je videla stakleni odsjaj u očima i debele usne koje su činile široka usta. (uvod u konflikt, opis neprijatelja)
Čudovište je preteći razjapilo čeljusti i pokazalo zube, tanke i retke kao zupci ručne testere i verovatno podjednako oštri. Voda se u vibraciji uzburkala oko nogu stvora, tako jezivo da se Adel ukočila iza stola. (uvod, kapacitet i odnos snaga)
Čudovište je zamahnulo dugim prstima i snažno odgurnulo Adel, toliko silno da je ona kacigom udarila o zid. Natraške je pala u crnu vodu koja joj je nagrnula u usta. Mahnula je da ispliva, otvorila oči baš pred čeljustima koje su jurile prema njoj. Refleksno je prevukla nož preko grudi stvora i on se zateturao unazad. (konflikt, akcija, reakcija, posledice)
„Dalje od mene, rugobo,“ prosiktala je mahnuvši kopljem, zatim se pridigla i postavila nogu na ram stola. (konflikt, dijalog pauza)
Uz krik, ispružila je koplje i zasekla obraz čudovišta. Stvor je razjareno odmahnuo rukom i odbacio Adel. Ramenom je tresnula u zid i kliznula u zatalasanu vodu. (akcija – reakcija)
Podigavši se s tla, kaciga joj je spala s glave; izvukla je lice iz mutne tečnosti i osetila bol kako ju je jegulja ujela za obraz. Manično ju je počupala, krv je liptala s njenog lica, a vrisak je odjeknuo prostorijom. (posledica)…“
„…Stari Ašlaz graknu od bola videvši pobešene saborce, svakom je ime glasno rekao. Kapetan se vratio u sedlo i zaustavio Kisa do jutrošnjih grobnica. Kompanjoni, aljkavi i pocepanih tunika, isukali su kratke sablje i postrojili se oko njega. (uvod u konflikt, upoznavanje s likovima)
Starac je istupio iz grupe, stisnuo pesnicu i osetio nemerljivi gnev prema vitezu. Na maternjem se obratio rodu, dao im hrabrost da umru kao ratnici i ne okaljaju čast legendarne loze jahača. Isukali su svoje tanke sablje i odbacili oklope. Ako će biti pokolja, neka šiklja krv, neka smrt jurne isto kao ždrebad na kojom su dojahali u tuđinu, neka se neprijatelj okreće u mestu i uludo vitla mačem. Večeras će ga progoniti u snovima ili će mu telo razvlačiti konjima po pesku.
Pripremili su se da im ovo bude konačna borba, ona koja će se prepričavati uz logorsku vatru, onda koja će se pevati uz zurle i daire. Strgli su tkanine na tlo da se im se lica ucrtaju neprijatelju u sećanje. (povećanje uloga, žar za borbom, početak konflikta)
„Nanure! Svetog ti Koplja i zakletve, popraši gospodu!“ krik Kapetana ispratio je plotun strela. (konflikt, kombinacija dijaloga i akcije)
Ašlazi su skakutali i savijali se da izbegnu projektile, kratili razdaljinu do Kompanjona u jurišu. Britke sablje u rukama veštih izviđača su bile malog profila i tako brze, da se skoro nisu videle gde seku. Kompanjoni su počeli da sikću i padaju prosipajući krv pred Ašlaze koji su se gibali poput kobri. Kapetan odmeri rane verne životinje, tešak dah i penu na ustima. Malo snage je ostalo u njemu, možda dovoljno za još jedan juriš. Poterao ga je koliko je životinja mogla, povikao na Kompanjone i Kisovim grudnim štitom odgurnuo Ašlaza u prašinu. Mačem je borcu pod njim odvojio rame od tela, a Kompanjon ga je dovršio ubodom u grudi. Starina tada uspentra svoje tanko sečivo uz tupu stranu i čistim rezom odrubi glavu neuglednom momku. Krv je liptala, svi su urlali, psovali i mahali oružjem. Kompanjon najbliži grupi, odbaci sablju i skoknu na Ašlaza detinjeg glasa i obori ga na zemlju. Krupni skaut šutom odgurnu Uhunovca u prašinu, preskoči nećaka i s obe šake pomože sablji da proburazi skota do zemlje. Kapetan ga je klepio mačem iznad obrve i ratnik se prevalja sipajući krv. (konflikt, skakanje od junaka do protivnika u blok teksta, namerno da dočara haos i žilavu borbu)
Za njim su pala još dvojica, a treći je na nogama iskrvario. Četvrtom su creva prosuli po nogama i od cele grupe su preostali starac i dečak. Deda ga je držao iza sebe, drugom rukom premeštao oštricu od vojnika do vojnika. Kompanjoni su ih mamili, nasrtali i terali ih nazad. Kapetan naredi Kompanjonima da im ustupe mesta, zatim nastavi da vuče nogu pošto mu je Kis stradao i zbacio ga iz sedla. (kraj konflikta, šok efekat, sledi dramatična pauza, zatim akcija nastavlja posle dijaloga)
„Kapetane! Kolji to, Kapetane!“ dovikivao je Nanur odozgo. … “
„…Ceo sprat je oživeo, a tek što se razdanilo. U hodu montiram skelet, vezujem ga za zglobove, zaklapam ga i mašem mojima da zauzmu mesta. Adnan je pošao napred, potrčkujući do položaja. Namestio sam vizir, spustio sklop s termalnom kamerom, slika mi dolazi u naočare te vidim crvene mrlje iza zidova. (uvod u konflikt, stupanje na teren)
„Povucite se dalje. Imaju dronove.“ Rekoh u komunikator, momci su se razmestili na sekundarne barikade. „Nemoj da im idete na nišan. Starešina ‘Tri Semafora’ je rekao da su nabavili bazuke.“ Mrzovoljno ću kroz etar stigavši na mesto gde smo prokopali prolaze između desetak stanova radi lakšeg manevrisanja. (dijalog i retrospekcija grade kontekst)
Stepenicama su počeli da zvone koraci, metalni tropot pojačanja i KS2 robota Hodača. Celom dužinom, masa ljudi pod kabanicama navrla je da zauzme položaje. Vođa drugog odeljenja se zadržao, šapućemo jedan drugome ko će šta da radi. Uzdišem, čekam da mi jave gde su se Kiklopi zaputili. Na mojim ljudima vidim nervozu, čujem im teško disanje, neko od njih se molio. (uvod, podizanje tenzije pred obračun)
„Tiše. Ne mogu da čujem izveštaj od vas babetina.“ Odbrusih im poluglasno, buka se stišala. (karakterizacija junaka)
A tišina, teška kao i ova magla, nikako da čujemo vest šta se događa na terenu. Vreme prolazi, ljudstvo se primirilo pred borbu, čekamo da zagrmi. Nekad se Kiklopi povuku bez da nas uznemiravaju. Ovo im je treći put, žele svoju bazu nazad, a ja im ne dam. (dramatična pauza)
Jedan od momaka je grabio po šutu na podu da se domogne boljeg položaja za pucanje. Šlem mu je skoro pao preko nosa, nije mogao najbolje da vidi, ali se ipak migoljio napred. Tup metalan zvuk ga je ostavio nepomičnog, kapljice krvi su poprskale njegova leđa i moju nogavicu, tek odzvoni eho odbijajući se o zidove okolnih zgrada. Odred se narogušio spreman za dejstvo, stegao sam se i savio u kolenima. (konflikt, akcija, šok efekti)
„Ne pucaj! Ne pucaj… Polako.“ Rekoh im, sledeći metak se zabio u trošan zid dižući prašinu, a ostavio je rupu promera prsta. „Anti-materijalni snajper, nema termalnu optiku. Pustite da ga naši nađu.“ Dodao sam, eho je tumarao ulicom, treći metak je završio nekoliko metara ulevo. (reakcija uporedo s akcijom, junak ravnodušan prema poginulom saborcu? Greška?)
„Dolaze. Prošli su barikadu.“ Čuo sam u komunikatoru, i pripremio pušku.
Krenuli su u napad, mora da su hteli brzo da nam zađu u mrtav ugao, upadnu u zgradu i pobiju nas ko zečeve. Povremeno bih začuo brundanje motora, težak i rogobatni zov nečeg za njim, nešto ogromno. Nakrivio sam glavu samo da bih ga bolje čuo, snajperista je nastavio nasumično da bije po predelu popunjen ljudstvom. (akcija i monolog)
„Adnane, baci se na kablove. Imaju guseničara. Nisu samo bazuke kupili, mamu im jebem.“ Ljutito sam krenuo kroz hodnik, stao do ograde i pogledao dole u hol sa recepcijom. „Pali Šljambote! Ovo je cela ispostava krenula na nas!“ Čim sam to rekao, svi koliko ih ima na prizemnom nivou su se dali na zadatke. (dijalog, nagađanje, ali može da prođe zbog spomenutih naočara kojima vidi kroz maglu) …“
ŽANR: drama ORIGINALNI NAZIV: おやすみプンプン IZDAVAČ ZA REGION: Laguna MANGAKA: Inio Asano ZEMLJA: Japan PREVODITELJKA: Adrijana Miladinovć GODINA IZDAVANJA: 2007-2013. OCENA:
Kada je pre oko godinu dana Laguna objavila vest da kreće sa izdavanjem mangi, bilo je to na opšte iznenađenje svih, jer se delimično nije uklapalo u njihov izdavački program. Nakon sedam tankobona serijala Laku noć, Punpune možemo reči da su stvari malo shvatljivije i jasnije. Ovo je vrhunska manga, neizvikana od strane nekritičke publike, samim tim i mnogo skupa. Pod tim mislimo na prava, koja verovatno dosežu cifru što je ozbiljna i za velika zapadna tržišta. Za ljude u ovim vodama to nije novina, ali to povlači za sobom činjenicu da se u koštac, sa u najavi neisplativim izdanjem (iako objektivno kvalitetnim), mogu nositi isključivo najbolje strateški pozicionirani i najveći izdavači.
Možemo da pretpostavimo da ćete prvo da pomislite: pa tržište je prepuno mangi, kako su sad neisplative? Odista, niste u krivu, mange vladaju scenom, ali… Sve su to dela koja možemo podvesti pod andergraund i šonen kojim se publika raspametila zbog gledanja istoimenih animea ili oni opsesivniji čitajući poglavlja na engleskom putem verziranih sajtova. Teškoća je čitav niz, ali ćemo izdvojiti najvažnije, te mange su jeftinije jer su zapravo ili neafirmisane ili više usmerene ka zapadnjačkom mentalitetu. Dok su ostvarenja koja su popularna i koja se vrednuju u zemlji izlazećeg sunca na ceni i uopšte ne žele da pregovaraju, u slučajevima kada izdavač ima sreću da dođe do ponude samo mu se saopšti iznos za prava, jednostavno su sebi samodovoljni. I nije to samo tako sa mangama, vrlo slična situacija je i sa književnošću.
Inio Asano – proslavio se delom Kikuči. Poznat je po serijalima Čudesni svet i Solanin. Za Dem dem demonsko un un un un uništenje dobio je nagradu Šogakukan manga.
U ova dva tankobona radnja se pomera i glavni junak kreće u srednju školu. Tu ga očekuju nepremostive tinejdžerske nedaće. Događa mu se i porodična tragedija, pa se osamostaljuje, počinje da radi i pronalazi stan. Sve vreme ga muči otuđenost i letargija umotana u beznađe, sve vreme ga proganjaju seksualne frustracije dok konstantno svet i sebe analizira sa naglašenim nepripadanjem, pa čak i svom telu. Kulminacija je odluka koju donosi gotovo nonšalantno i usputno, a ključna je za dalji razvoj i protagoniste i priče.
Kvalitet ovog mračnog i depresivnog užitka ne opada ni za promil. Što je prava retkost u bilo kojoj sferi umetnosti. Ali je promenjen pristup u ove dve sveske autor koristi mnogo manje crtež, a više tekst da vam nešto saopšti, pa tako neretko imamo crne strane na kojima junak samonariče i filozofira o svetu koji ga okružuje dižući anksioznost na najviši nivo. Može biti poprilično opasno dati ovaj strip nekom ko je sklon apatiji, vrlo brzo će skliznuti u mračne misli i utučenost, zato pripazite i kome preporučujete serijal. Kod crteža i dalje impresioniraju prikazi grada gde Asanu u radu na njima pomaže čitav tim.
Ukoliko ste počeli sa čitanjem tankobona svih duginih boja, sigurni smo da nećete stati na pola serijala, zapravo, sa ova dva toma smo prevalili polovinu staze i sada čekamo nastavak. A nastavak što se upravo pojavio je pravo letnje izdanje – svilenkaste bledoroze odore – za koje se nadamo da će nam što je ranije moguće biti u rukama i pod okom.
A ukoliko volite unikatne ručne radove, posetite naše prijatelje na Epic Fantasy Shop-u.
Profesija veterinara postala je ugrožena. Ljudi su sve rjeđe držali životinje, farme su izumirale, a broj porodica koje su imale kućnog ljubimca bio je mali. Covid 19, a zatim i Covid 20, odnio je mnogo ljudskih života tokom skoro tri decenije. Iako je utvrđeno da je virus namjerno pušten iz laboratorije, niko se nije bavio odgovornošću, jer je svijet obuzelo kolektivno ludilo. Sve je bilo podređeno klimatskim promjenama, manjoj proizvodnji CO2, a u pokušaju da se smanji njegova emisija sve više ljudi okretalo se veganskoj ishrani.
Nekoliko decenija borbe sa virusom, koji je ujedno prepolovio populaciju, odrazilo se na ljude koji su živjeli novu realnost. Virus se od 2019. javljao u nekoliko navrata, svaki put jači i opasniji. Nastava se već decenijama odvijala putem internet platformi, uvedeni su pasoši za vakcinisane, vakcine su se mijenjale, usavršavale, a kompanija za kompanijom proglašavala je svoje vakcine najefikasnijom, Amerika i Evropa su ucjenjivale jedna drugu, a ljudi su bivali sve više zbunjeni, sluđeni i otuđeni. Vjerovali ili ne zvaničnoj medicini, koja je stalno podbacivala, ljudi su bili primorani da se vakcinišu i žive po utvrđenim pravilima. Većina je smatrala da je to odgovorno ponašanje dovelo do toga da se Covid virus, koji je decenijama mutirao u različite vrste sojeva, stavi pod kontrolu. Bilo je slučajeva da su vakcinisani i kućni ljubimci, koji su u više navrata proglašavani nosiocima virusa, a smatrano je bilo da je njihovo tijelo podobno za mutaciju. Upravo su takve teorije bile uzrok smanjenja broja kućnih ljubimaca u svijetu.
Tog majskog dana 2055. godine došao je Miloš u svoju veterinarsku ordinaciju, umoran od upornih i besciljnih rasprava sa Svetlanom. Osjećao se iscrpljeno, ali je mislio da se radi o proljećnom umoru i padu imuniteta. Pomalo je i kašljucao. Da nije imao zakazanu vakcinaciju labradora ne bi ni ustajao iz kreveta. Svetlana je svakako bila na poslu, a u ordinaciju je dolazio po potrebi. Dosadilo mu je da analizira kako i zašto, da li ostati sa njom ili ne i u šta se njihov odnos pretvara? Pitao se da li su konstantni napadi ludila, ljubomore i bijesa znak da se vole. Rastaće se po ko zna koji put i pomiriti isto tako. Razmišljao je da otputuje negdje na nekoliko dana i ne misli ni o čemu. Traženje rješenja odavno je postao uzaludan i besmislen posao, rješenja nije moglo biti između ljudi koji i ne pokušavaju da razumiju jedno drugo. Sve češće je koristio tablete za smirenje, pravio je koktele i trudio se da pobjegne iz realnog svijeta. Pogledao je na sat, bilo je oko 10 sati ujutru. Vakcinacija je bila zakazana u 11 sati.
„Odlično, imam vremena” pomislio je, a iz ormarića sa staklenim vratima izvadio je nekoliko ampula, od svake odvojio po nekoliko mililitara i smiješao sastojke u jedan špric. Skinuo je pantalone i dao sebi injekciju u venu na preponi. Bolan grč mu je stegao lice, ali se ubrzo ozario. Dan je mogao da počne.
Vlasnik je doveo labradora na vakcinaciju u tačno zakazano vrijeme. Miloš je dobro poznavao Lakija, vedrog i veselog psa uvijek spremnog za akciju i igru.
„Kako si lijep, Laki! Kako Laki sluša! Dobar pas, daj šapu” počinjala je igra.
Ubrzo je Laki bio smješten na sto i primio vakcinu. Miloš ga je potapšao po glavi i počeo da ga češka ispod vrata. Prstima je napipao neku kvrgu veličine jednog santimetra. Zabacio je psu glavu i prstima razvrnuo krzno. Iz kvržice je curila sukrvica. Zarezao je skalpelom, iz ranice su počele da ispadaju sitne larve. Stiskao je da gnoj iscuri iz rane, a potom se namrštio od silnog smrada koji je ispunio ordinaciju.
„Ne znam šta je ovo, neki insekt ga je ujeo i položio larve. Svašta… Je li bio negdje u prirodi skorije?” pitao je vlasnika.
„Nigdje, mimo parkova koje stalno obilazimo” odgovorio je.
„Čudno” promrmljao je Miloš i dezinfikovao pseću ranu.
Ispratio je pacijenta i odškrinuo prozor. Počeo je da sređuje instrumente koje je koristio. Larve koje su ispale iz rane još su mu bile pred očima. Dok je čistio skalpel sagao se do kante za smeće u koju je bacio larve. Na parčetu gaze, na površini kante, nepomično je ležalo nekoliko njih. Odlučio je da ih bolje prouči. Sagao se da dohvati gazu, pri čemu se neoprezno uboo na skalpel. Rana na kažiprstu desne ruke nije bila velika, ali krv nije mogla da se zaustavi nekoliko minuta.
„Uh!” uzviknu, „kako sam nespretan!
Nije mu bilo svejedno, ali računao je da je skalpel već dezinfikovan i da ništa loše ne može da mu se desi, a i njegove ampulice su već uveliko radile na njegovom raspoloženju. Larve je ubacio u epruvetu i u nju sipao neki rastvor pomiješan sa životinjskom krvlju koju je izvadio iz epruvete iz ručnog frižidera. Izašao je na trenutak iz ordinacije na trećem spratu zgrade sa pogledom na najljepši gradski park.
Oči umornog veterinara uveliko su kolutale pod zatvorenim kapcima, tako da nisu ispratile transformaciju larvi u leptire. Iz tečnosti u kojoj se čuvala krvna plazma micale su se larvice. Njihov izgled je počeo da se mijenja i uskoro je od larve postala lutka, a negdje pred zoru, kroz prozor su izletjela četiri leptira. Nebom je promakla crna zloslutna sjenka. Sjeme zla je bilo zasijano, a vječna borba između svijetla i tame, dobra i zla nastavljala se, a rastvor je samo ubrzao proces transformacije.
Danima nakon toga Miloš se osjećao loše, povećavao je dozu svojih narkotika, a počeo je više i da pije. Loše stanje pripisivao je napornoj vezi, neredovnim prihodima i tome što je sve više imao potrebu da odluta u svoje carstvo narkotika. Čulo mirisa mu se pojačalo, ali mu se svijest sve češće mutila i počeo je da osjeća neobjašnjiv strah.
„Taj miris me izbezumljuje, nepodnošljiv je. I zašto me prokleta kučka drži zaključanog i zašto me hrani ovim splačinama koje ne mogu da progutam. Sa mnom je sve u redu, samo mi treba neki krvav odrezak, treba mi nešto ukusno” mislio je u sebi, čekajući da Svetlana napusti prostoriju.
„Bože, pa ja sam osuđen na propast, osuđen na izgladnjivanje, osuđen na vječne muke sa vješticom. Moram nekako pobjeći odavde, moram” motalo mu se po glavi prije nego je utonuo u san.
„Halo, da li sam dobila dežurnu ljekarsku službu. Molim Vas, pomozite. Mom vjereniku nije dobro. Ne znam, ponaša se čudno, već nekoliko dana ne progovara, oči mu se cakle od temperature i kada priđem bliže njegovom krevetu čujem tiho režanje. Ne, nije bolestan, do sada nije imao nikakvih psihičkih poremećaja, veterinar je. Ne, ništa čudno u ranijem ponašanju nisam opazila. Adresa je Borislava Pekića 22.”
„Šta se to događa, ko su ovi zlotvori, ko su ovi ljudi koji mi navlače vreću preko glave. Ko je taj što me udara štapom. Hej, ne možete tako da se ponašate, nemate pravo!” izgovorio je prije nego mu je ubrizgana injekcija nakon koje je izgubio svijest.
Lučki gradić je već tri mjeseca bio u totalnoj izolaciji. Niti se moglo iz grada niti u grad. Luka je bila pod opsadom vojske koja je imala naređenje da puca ukoliko neko pokuša da pobjegne iz grada. Gradski stadion je bio ograđen žicama. U njemu se nalazilo preko hiljadu sugrađana koji su se međusobno klali oko živih kostiju i parčadi mesa koje im je čovjek, obučen u odijelo za krizne situacije, bacao preko ograde. Nekoliko njih ležalo je po ćoškovima ližući rane na rukama i nogama, neki su hodali četvoronoške, a neki su se, uspravljeni na dvije noge, pesničili. Novi virus nazvan je virus 21, a naučnici su ga u žargonu prozvali pseći virus ili pseći 21, kako su to novinari skratili na naslovnicama. Dvadesetak dana nakon što su četiri leptira kroz odškrinut prozor napustila veterinarsku ordinaciju povećan je broj kućnih ljekarskih posjeta. Zabilježen je sve veći broj slučajeva čudnog ponašanja, nalik bjesnilu kod životinja. Miloš se danima osjećao loše, pospano, rasijano, a zatim je počeo da gubi apetit. Sve oko njega događalo se u magnovenju i jednog jutra više nije mogao da ustane iz kreveta. Kako je Svetlana objasnila ljekarima, izgubio je odnos sa realnošću i počeo da se ponaša kao unezvjerena životinja. Labrador je pronađen preklan u stanu, a novinske stupce punili su naslovi o brutalnim napadima, pokoljima kompletnih porodica… Osim ludila, za koje se nije znalo šta ga izaziva, pacijenti su imali i kvrge na vratu. Prve preporuke bile su potpuno zatvaranje i zaključavanje pacijenata, ali se uskoro pokazalo da ih porodice ne mogu kontrolisati. Nadljudskom snagom uspijevali su da provale vrata, napadali su ukućane, komšije, i vlada je morala hitno da reaguje. Vojska je mrežama, nalik šinterskim, hvatala zaražene koji su slobodno hodali ulicama, njuškali po kontejnerima, napadali prolaznike… Po pozivu je vojska dolazila i zaražene odvodila iz kuća, prvo im stavljajući džak na glavu. U gradu je vladao potpuni haos i nije bilo izgleda da se otkrije na koji se način virus prenosi, a sumnjalo se na ujed insekta kojeg nisu mogli da identifikuju. Takođe, virus se prenosio i ugrizom zaraženih koji su imali stalnu potrebu za živim mesom i krvlju. Struka je bila nemoćna. Uveden je totalni karantin. Niko nije smio da izlazi iz kuće, osim u periodu od dva sata koliko je bio određeno za nabavku osnovnih namirnica, a kojih je u gradu bivalo sve manje, mada se i potreba za njima smanjivala jer se smanjivao i broj konzumenata. Osim bjesnila, u gradu se povećavao i broj leptira, na koje, u kompletnom ludilu koje je vladalo, niko nije obraćao preveliku pažnju.
***
Mjesec dana prije dolaska u ordinaciju na vakcinisanje, bijeli labrador je ispred piljare njuškao po gajbi u kojoj su bili otpaci voća. Osim polutrulog voća, u gajbi se nalazilo i meso iz uvoza kojem je istekao rok trajanja. Vlasnik labradora razgovarao je sa prodavačicom. Bili su stari drugari iz komšiluka, odrasli zajedno, pa je imao slobodu da u trgovinu dolazi sa svojim ljubimcem. Razgovarali su o zajedničkom prijatelju i njegovom lošem braku kada se iz gajbe podigao manji crni leptirić i zavukao se psu ispod vrata. Radilo se o rijetkoj vrsti leptira koja dolazi iz Brazila i koji je bio prenosnik zarazne bolesti koja je prvenstveno napadala životinje. U kombinaciji sa vakcinom koju je Miloš ubrizgao psu došlo je do mutacije virusa koji je počeo da se prenosi na čovjeka i koji je izazivao blokadu jednog dijela nervnog sistema. Čovjeku je ostajao samo nagon za preživljavanje i vraćao ga u stanje duboke nesvijesti.
***
Nad gradom se nadvila eskadrila aviona. Prvo su iz poljoprivrednih aviona zaprašivali insekte, a desetak minuta kasnije nad lučkim gradićem od svega dvadesetak hiljada stanovnika nadvili su se vojni avioni koji su ispuštali bojne otrove. Nervni gas je bilo rješenje kojim je vlada pokušala da spriječi širenje opasnog virusa. Nekoliko minuta nakon posipanja nervnog gasa iz kuća su istrčavali malobrojni koji nisu bili zaraženi, gušeći se i kočeći na svojim kućnim pragovima. Zbog opšte opasnosti nije smjela da im se pruži šansa da prežive. Vlada nije smjela da rizikuje, a radilo se o opštem dobru. Ljudi iz obližnjih gradova su evakuisani u skloništa i van gradova, kako bi se smanjio rizik od prenošenja bojnih otrova vazdušnim putem do onih kojima nijesu bili namijenjeni.
Svetlana je u paničnom strahu istrčala ispred zgrade.
„Šta ovo rade, poubijaće nas. Ne mogu ovako sa nama, mi smo zdravi, nismo zaraženi! Gdje su naša ljudska prava!? Kakvo je ovo rješenje!?” vrištala je Svetlana.
Dok se grčevito hvatala za pluća, osjećajući da se guši, kroz glavu joj prođe sjećanje na Miloša sa pjenom na ustima, koji je režao na nju.
„Krvoločno pseto, ti si me ubio!” kroz glavu poče da joj se odvija film života, ređali su se neki naizgled banalni događaji, slike iz djetinjstva, njen prvi pas Mona dobijen za četvrti rođendan, a među slikama pred očima su joj iskrsnula i četiri jahača apokalipse. Negdje ih je već vidjela kako najavljuju skori kraj.
„Ili, ili lama savahtami” prošaputa prije nego je prestala da diše, a bolna grimasa zaledila joj se na licu. Srce je izdalo prije gušenja.
Danima posle tog događaja svijet je opet osjetio olakšanje. Opasnost je prošla, širenje najopasnijeg od svih virusa do sada spriječeno je. Žrtvovani životi značili su kupovinu slobode, mira i život sa manje straha, makar privremeno. Stradali su zaraženi i na njih se gledalo kao na one koji nisu zaslužili da žive. Predstavljali su opasnost za druge i time je svijet opravdao odluku o masovnoj eutanaziji, jer lakše je bilo smatrati da su ti mučenici zapravo spaseni, nego da je izvršen masovno ubistvo…
Nad lučkim gradićem danima se nadvijala gusta magla. Sunce se promaljalo kroz guste oblake, kao da pokušava da oživi grad. Ništa se nije micalo, nikakvog znaka života. U uglu jednog zapuštenog dvorišta čulo se zavijanje. Krik je prolomio mrtvu tišinu koju nije prekidao ni poj ptica. U uglu se jedno biće previjalo u bolovima, cviljelo, jaukalo… Iz utrobe jedne doge izašlo je i treće živo štene. Izmrcvarena majka zabacila je glavu u stranu, izmučena, krvava, umorna. Posljednjim naporima pomjerila se tako da su kućiči mogli da se nahrane. Spuštala je glavu na hladnu zemlju, iz grudi joj se oteo glasan jauk, a oči su zvjerski sijevnule. Nebom je prošla zlokobna crna sjenka.
Između godina kada Tarzan vladaše istaknutim naslovnicama knjižara, a pre titanske pojave Gospodara Prstenova, bejaše doba rađanja novog fantazijskog pravca, kud se kosmički užasi preplitaše sa ljudskim zlom, mač stajaše spram magije, a vrela ženska bedra i snažne varvarske ruke povlačiše konce sudbine. Behu to dani uspona žanra Mača i Magije, čiji tvorac Robert Ervin Hauard na trošnim stranicama davno požutelih pripovedaka udari temelje velikih saga. Taj nam čovek dade ultimativni cilj svakog dečaka – iskonskog alfa-muškarčinu, mišićavog varvarina pustolova, Konana od Simerije. No, nekako se s razvojem i popularnošću ovog lika tokom decenija pastišarenja kroz romane drugih autora, kasnije i kroz stripove, sve do prvih filmskih adaptacija, animiranih serija i kasnijih video igara, uporno zaboravljalo i samim tim iz umova masa lagano nestajalo sećanje na pravi početak celog ovog divnog ludila. Prenebregavalo se da i pre varvarina beše varvarin, pre istorije istorija, da pre Konana beše Kul. Kul od Atlantide, prvi varvarski kralj. Divljačni heroj Turijanskog doba, eonima pre potonjeg Hiborijanskog sveta. Prognanik sa rodne Atlantide, rob na Lemurijanskim galijama, gladijator u arenama, pirat i bandit iz brda, koji utre sebi put do trona snagom svoje ruke – slično kao i Konan. No, da krenemo od početka.
Autor: Robert E. Howard
Šture informacije prašnjavih hronika govore o Kulovoj Turijanskoj epohi od koje nas deli stotinu milenijuma. Beše to vreme kada se brdovita Atlantida još uzdizala nad smaragdnim vodama velikih mora. No, ova Hauardova Atlantida je bila primitivno, varvarsko ostrvo; ni izbliza napredna utopija drugih legendi. Atlantiđani, kao i njihovi potomci Simerijanci, ovde su proto-kelti. Jedna brutalna neoprostiva rasa koja priziva crni užas i crvenu smrt na ostatak sveta koji ne posmatra prijateljskim očima. Atlantida se nalazi zapadno od obala glavnog kontinenta Turije, a sedam carstava rasutih po istom su blistavi bastion civilizacije: Valuzija kao najveća među njima – „Grad Čudesa“ – toliko velelepan da bi spram njega Rim u svom zenitu izgledao kao zaostalo seoce u džunglama Kongoa. Tu su još Komorija, Grondar, Tula, Kamelija, Verulija i Farsun. Istočno od Turijanskog kontinenta ležala su rasuta po okeanu Lemurijanska ostrva. I druge varvarske nacije su u blizini, pre svega Piktska ostrva koja su otprilike potonja severna Amerika u poređenju sa Turijom kao Evropom (Pikti su ovde zamišljeni kao Indijanci). Atlantiđani i Pikti se, naravno, ne slažu dobro. Taj krvavi vekovni sukob kao da je ostao u genima ovih naroda i u kasnijem Hiborijanskom dobu. Sedam carstava je drevno čak i u vreme kralja Kula. Nema podataka o njihovom osnivanju i verovatno ih prvobitno nisu izgradili ljudi. Oni koji se nazivaju „Stara rasa“ i dalje hodaju među ljudima – oni su viši a oči su im svetlucave, ali su inače humanoidni. Civilizovani deo epohe se često prikazuje kao žestoko dekadentan i istrošen godinama uprkos svom prividnom sjaju. Nacije su dobrano potkopane birokratijom i često bizarnom tradicijom, bar dok se ne pojavi varvarin Kul koji rešava da nema vremena za te gluposti. Ostatak ere i sveta nije BAŠ temeljno prikazan, ali opšti utisak je da je još primalniji od Hiborijanskog doba. Ima mnogo nenaseljene divljine. Neki delovi sveta kako je naglašeno u pojedinim pričama još uvek naseljavaju nepoznate predljudske civilizacije. Neka područja imaju majmune koji još nisu evoluirali u ljude (preci Hiborijanaca, glavne rase u pričama o Konanu, eksplicitno su opisani kao još uvek „snežni majmuni“ u ovom trenutku). Kako su Hauard i Lavkraft bili dobri prijatelji, i često dopunjavali mitose jedan drugom, nema sumnje da nasumična Lavkraftijanska drevna i zla/nihilistička bića verovatno pretrpavaju daleki pejzaž.
Priče o Kulu, dakle, izvanredno su interesantne, bile vođene akcijom ili intrigama, ili dubokim vaganjima između realnosti i iluzije. Poetika i maestralnost Hauardovih opisa, koji u ovom trenutku svoje karijere privodi kraju brušenje svog zanata, izražene su do maksimuma. Priče imaju neke očigledne sličnosti sa Konanovim (prva priča o Konanu Phoenix on the Sword je bila masivno prerađena priča o Kulu s imenom By this Axe I Rule), no mnogo su više snu nalik i dosta čudnije, bez očigledne kulturalne analogije. Nedostaje im kasnija Hauardova postavka i ona temeljna izgradnja sveta, ali one čvrsto stoje samostalno. Ako ništa drugo, rekao bih da su više inspirisane narativom Lorda Dansenija (Chronicles of Shadow Walley) i više fokusirane u nekim pogledima. Sam Kul je veoma intrigantan lik, ćudljiv i introspektivan i često svezan osećajem smrtnosti i uronjen u teška metafizička promišljanja nasuprot isto ratobornom, ali hedonizmu sklonom Simerijancu. Iako pripada primitivnoj kulturi baš kao i Konan, on je daleko više naviknut na Valuzijansko (civilizovano) društvo i orjentisan da sačuva presto, a u nekoliko priča se bavi društvenim običajima ili onome što nalazi kao bizarna ograničenja. Pošto se većina priča dešava nakon što je on zauzeo tron, one se ne protežu tako široko i šaroliko kao one Konanove.
A i zašto bi? Ovo je ipak Kul!
Autor: Robert E. Howard
Kul, koji nikada neće biti „od“ Valusije, bez obzira na to koliko dugo vladao Zemljom Čudesa. Kul, ledeno-sivih očiju, ali crveno-usijane naravi, pravi razjareni bik u kakvoj drevnoj porculanskoj radnji. Kul, varvarin u baršun umotanim misliocima i mislilac međ’ grubim varvarima, za koga površine zabranjenih jezera i čarobnjačka ogledala nisu barijere već́ pozivnice. Kul, koji po nahođenju otvara Pandorine kutije kao rođendanske poklone. Kul, koji uzvraća pogled Dubokog vremena i usuđuje se na stepenice koje vode do visokih, hladnih i kosmičkih perspektiva. Kralj koji filozofira mačem i zakonodavac postaje bojnom sekirom, kralj koji nas proganja, jer je i sam tako progonjen. Kul, koji ne beše samo usputna stanica na putu ka Konanu, već́ i sam po sebi nezaboravna destinacija – epopeja i sudbina za sebe.
Neverovatna je, međutim, ironija sudbine Hauardovih likova kada je njihovo oživljavanje na male ili velike ekrane dolazilo na red. Misteriozni ljudi-zmije koje možemo videti u Conan theAdventurer animiranoj seriji maznuti su direktno iz priča o Kulu. Tulsa Dum, inače moćni volšebnik sa golom lobanjom mesto lica (kasnije inspiracija za Skeletora) postao je arhi-nemezis Konanu u originalnom filmu iz ’82. godine. Elementi Konanovog ropstva, njegove slavne borbe u arenama i filosofski narativ takođe su dignuti iz priča o Kulu. Oštrica ironije postaje očiglednija tek sa dolaskom Kula na srebrni ekran; filmska adaptacija lika Kul the Conqueror 1997. godine je originalno počela kao treći film o Konanu, i bila je obrada Hauardovih priča iz vremena kada je Simerijanac vladao Akvilonijom. Dosta ovih elemenata ostalo je u filmu (iako je sam scenario iseckan i od njega nije ostala ni trećina) a sam lik Kula kojeg tumači Kevin Sorbo (Hercules: Legendary Journeys) više je Konan u svom karakteru nego sopstvena literarna inkarnacija. I tim bizarnim slučajevima, čini se, nikad kraja ni u neka skorija vremena: Solomon Kejn, iako dobar film, nema veze sa originalnim novelama, a pokušaj ributa Konana iz 2011. godine i sam Momoa koji je bio u glavnoj roli naziva „smokin’ pile of shit“.
Izor: Universal Pictures
No, ima li Kul šta da ponudi današnjoj publici? U post-GoT eri, koja se jednako neslavno završila kao i evo sada Veštac, smatram da budućnost filmskog i televizijskog sveta leži upravo u senkama prošlosti, bili to Barouzov Džon Karter sa Marsa, Lavkraftov Ktulu mitos ili Hauardove varvarske kreacije. Kul je više puta uspešno adaptiran na strip (Marvel/DarkHorse), i pre toga imao je svoje fanove a, Valke mi, ima ih i dan danas. Sva raskoš jednog izmaštanog doba kakvo je moglo postojati u pradavna vremena našeg plavog malog sveta, prisutna je u svoj svojoj raskoši. Ovakav jedinstveni spoj realnosti i fantazije gotovo je hipnotičan. Uz malo volje i truda, opojnost Hauardovih priča da se lako preneti na ekran, tako da verujem da ovaj potencijalni Howardverse može uspešno smeniti dve decenije jurnjave sa zmajevima i elfovima ili tinejdž čarobnjacima koji su, za mene, odavno svoje rekli. Što se samog Kula tiče, uz sve prisutne „treš“ kvalitete, eventualna ekranizacija bi ujedno bila i prilika za razbijanje svih stereotipa o mišićavim varvarskim junacima bez mozga i rukom lakom na obaraču (dobro, na potezanju sečiva) koje je Holivud tokom godina stvorio, čineći ovaj moćni žanr neozbiljno shvaćenim. A do tada, dragi čitaoci, priče su vam uvek na raspolaganju. Moja je preporuka da se čitaju u originalu (mogu se naći na Project Gutenberg sajtu), a kako ih naši do sada i nisu prevodili, drugih opcija zapravo i nema. Zato, naoružajte se maštom i samo napred. Neslućeno doba vas čeka.
A ukoliko volite unikatne ručne radove, posetite naše prijatelje na Epic Fantasy Shop-u.
Uz roman Orsona Skota Karda „Enderova igra”, praktično sam odrastao. Dobio sam ga za deveti ili deseti rođendan od druga iz osnovne škole i ova knjiga mi je bila jedna od uputnica u svet fantastike. Zato sam se prvobitno veoma prijatno iznenadio informacijom da se snima film po njoj, pogotovo kada sam još da će u važnim ulogama biti Harison Ford i Ben Kingsli. Međutim, mnogi koji su film pogledali pre mene, uspeli su u tome da me obeshrabre. Nisam želeo da jedan roman koji mi je na izvestan način, u značajnoj meri obeležio detinjstvo, gledam kako holivudska produkcija jeftino kasapi zarad kojeg dolara zarade više. Tek pre nekih mesec dana, dakle deset godina nakon što je film izašao iz bioskopa, odvažio sam se da ga pogledam, a i to nakon zato što mi je bilo dosadno i bio je na televiziji. Utisak na kraju bio je pomešan, a tako će ići i veći deo ovog teksta.
Kasting je većim delom bio besprekoran. Hajrama Grafa igra Harison Ford, a Mejzera Rekhema igra Ben Kingsli, što su u oba slučaja fenomenalni izbori dvojice vrhunskih profesionalaca. Iako se lično bunim kada se menja pol ili opis likovima kada se konvertuje roman u film, jer to smatram na izvestan način čerečenje piščeve ideje, za majora Andersona, koga u filmu igra Vajola Dejvis, nemam nikakve zamerke. Većina dece koja glume u filmu to čine sasvim solidno, što uključuje i Ejzu Baterfilda koji igra Endera Vigina. Međutim, tu dolazimo do jedne od verovatno najvećih grešaka u kastingu svih vremena, a to je…. Bonzo Madrid. Nije mi jasna logika da kao kasting direktor ili reditelj, mrtav ’ladan zaobiđeš ključan momenat u knjizi, a to je činjenica da je Bonzo tridesetak santimetara viši od Endera tokom čitavog romana, što značajno određuje tuču u kupatilu, kao ključan deo romana. Umesto visokog, mišićavog pubertetlije, oni su doveli Moizesa Arajasa (koji je solidan glumac i ne krivim njega), ali je niži od Endera, i to skoro za pola glave. Scene u kojima bi Bonzo trebalo da zastrašuje Endera izgledaju kao da se Bonzo pre kočoperi pred Enderom koji to trpi stoički da ga ne bi umlatio.
Sama radnja filma poprilično verno prati roman, to se mora priznati. Međutim, nije mi jasno zašto je ovo morao da bude film, a ne serija, jer roman se bavi rasponom događaja u trajanju od nekoliko godina. Sama Borbena škola je dosta dobro prikazana, kao i Komandna škola (ovo me je prijatno iznenadilo kako su zamislili komandnu sobu u kojoj se Ender i ostali „treniraju“ za borbu protiv insekata). Naravno, upravo zbog činjenice da je od romana napravljen dvosatni film, izvesna isecanja romana su bila i više nego neophodna. Tako je čitav segment romana gde Piter i Valentina Vigin grade političku karijeru kao Lok i Demosten u potpunosti izbačen, a mnogi likovi iz Borbene škole su isečeni (poput Dinka Mikera, koji je jedan od ključnih likova u romanu za razvoj Enderove ličnosti, podjednako važan kao Petra Akarnanijan, koja je pak dobila zapaženu ulogu u filmu). Bernard je od običnog siledžije kome još u šatlu na putu ka Borbenoj školi Ender polomi ruku (isto tako isečeno iz filma), postaje najednom neka vrsta „pokajnika“ i Enderovog prijatelja, iako je zapravo pripadao grupi onih koji su Endera mrzeli. Verovatno zbog činjenice da je film PG13, izmenjeni su momenti da je Endera ubio Stilsona, a ne samo ga pretukao, a od čuvene tuče u kupatilu, gde Ender nasmrt pretuče Bonza, pred punim kupatilom Enderovih neprijatelja, tuča se pretvara u borbu jedan na jedan u praznom kupatilu, gde Bonzo strada praktično nesrećnim slučajem. Drugi aspekti romana su manje izmenjeni. Recimo, borba sa insektima u asteroidnom polju, prebačena je u Zemljinu atmosferu, što mogu da razumem u svetlu činjenice da je bilo potrebno da se gledaocima filma približi smisao ugroženosti Zemlje od strane vanzemaljske vrste. Sa druge strane, Mejzer Rekhem je od komandanta flote u asteroidnom pojasu „degradiran“ na nivo pilota, koji je u samoubilačkoj misiji uništio kraljičin brod u bici u Zemljinoj atmosferi.
Vizuelni efekti su zadovoljavajući i dosta se prijatno uklapaju u sam film. Filmska muzika je toliko neprimetna da se uopšte ne sećam same muzike što je poprilično razočaravajuće. Mada, ako uzmemo da film u biti nije bio pravljen kao naučnofantastični spektakl (Interstelar ili Dina, čak ni kao Odiseja u svemiru: 2001), dometi ovog filma, čak i u idealnim uslovima su značajno niži. Samim tim, ni muzika nije ono što bi trebalo da odgovara jednom blokbasteru. Činjenica je da je roman „Enderova igra“ jedan višeslojan, kompleksan roman i sam pokušaj da se od takvog romana, koji predstavlja izvestan naučnofantastični „roman odrastanja“, uz sve svoje podzaplete, stvori roman, u najboljem slučaju deluje nezgrapno.
Ono što ostaje kao izvesna uteha, od jednog, na kraju krajeva, zaista mlakog filma, jeste činjenica da je izostalo masivno menjanje likova, do tačke neprepoznatljivosti, što je današnjim trendovima gotovo neizbežno. Kontroverza oko samog filma je i pisac romana, Orson Skot Kard, poznat u SAD po svom protivljenju legalizaciji gej brakova u svojoj otadžbini. Brojna LGBT društva su zahtevale bojkot filma 2013. godine, te je sasvim izvesno, da je Holivud sa „Enderovom igrom“ verovatno uhvatio poslednji voz da se taj film zapravo snimi, jer deset godina kasnije, takva ideja bi verovatno bila odbijena sa gnušanjem. Tako da nam ostaje, nadam se za sada, samo ova ekranizacija jednog remek-dela naučne fantastike, koja će u budućnosti, u nekim boljim vremenima, možda i dobiti ekranizaciju kakvu i zaslužuje.
A ukoliko volite unikatne ručne radove, posetite naše prijatelje na Epic Fantasy Shop-u.
Georges Remi (1907–1983, Belgija) je priznat kao jedan od najvažnijih strip-autora dvadesetog vijeka; njegovo glavno djelo, serija „Les Aventures de Tintin“ je ostavilo trajne tragove u stvaralaštvu belgijskih i francuskih umjetnika. Kao i mnogi drugi autori, i Remi je izabrao umjetničko ime pod kojim je objavljivao sve svoje stripove: „Hergé“ je transkripcija akustičnog doživljaja autorovih inicijala (Remi George – R.G., francuski izgovor).
Remi je rođen i odrastao u Belgiji, gdje je započeo novinarsku karijeru u „Le Petit Vingtième“, omladinskom dodatku konzervativnih katoličkih dnevnih novina „Le Vingtième Siècle“. Pored karijere kao izdavač i strip-autor, Hergé je cijeli život bio privržen izviđačkom pokretu. Ova strast objašnjava karakteristike njegovog glavnog junaka Tintina, neustrašivog, vječito mladog, iskrenog i socijalno angažovanog reportera.
Rane epizode Tintina, čiji „radni vijek“ trajaše od 1929 do 1981, pojavljuju se u „Petit Vingtième“ u crno-bijeloj tehnici. Stil crteža u prvoj (i najdužoj) epizodi „Tintin au pays des Soviets“ razlikuje se od stila u kasnijim epizodama. Kako je sâm autor potvrdio, prva epizoda je služila čisto kao antikomunistička propaganda, imajući u vidu da je autor do Drugog Svjetskog Rata pripadao katoličko-konzervativnim krugovima belgijskog društva.
Od druge epizode nadalje („Tintin au Congo“, 1930-1931), Tintin i njegov bijeli psić Milou su crtani mnogo pažljivije, detalji u pojedinačnim panelima su tačniji i autor bolje pazi na proporcije. Ogromna popularnost stripa od samog početka vodila je ka tome da su drugi autori počeli imitirati stil crteža u Tintinu, nazvan Ligne claire (jasna linija) zbog oštrog kontrasta i definisanih linija u crtežu. Ovaj stil vidimo kod praktično svih poznatijih frankobelgijskih autora, počevši od R. Macherot-a („Krcko“, „Sibylline“) preko autora „Taličnog Toma“ pa do Peyo-a i njegovih „Štrumpfova“; oblici u svim ovim stripovima su jasni, granice nacrtanih objekata i ličnosti su tačne i oštre, nema pastelnih prelaza, a autori većinom poštuju i crtana ograničenja oko pravougaono oblikovanog panela. Kasniji autori u Evropi razvijaju vlastite stilove crteža, neki od njih u eksplicitnom naporu da se odvoje od primjera belgijske škole. Dobar primjer bi bio Hugo Pratt i njegovo remek-djelo „Corto Maltese“, u kome autor koristi pastelne boje, puno nagoviještenih pokreta i događaja, višestruko kodirane slike i sekvence, kao kontrast jasnim konturama Hergé-a.
Za vrijeme Drugog Svjetskog Rata autor ostaje u okupiranoj Belgiji i radi za poznate dnevne novine „Le Soir“, gdje se prvi put objavljuje pet epizoda serije. Dok predratni i poslijeratni albumi Tintina komentarišu događaje iz aktuelne svakodnevnice, uključujući teme kao što su masovna produkcija u Americi, Al Kapone, pojava televizije u boji, politička previranja na Bliskom Istoku i u Južnoj Americi, epizode koje su crtane tokom nacističke okupacije Belgije bave se većinom utopijskim temama i vode čitaoce u prošlost, te nude fantastične zaplete. Ipak, nakon rata američke okupacione vlasti zabranjuju autoru objavljivanje bilo kakvih tekstova na dvije godine, zbog navodne kolaboracije. I autor i njegovi biografi, kao i brojni stručnjaci za strip vidjeli su ovu zabranu kao politički akt američkih vlasti u poslijeratnoj Belgiji, po mišljenju autora ovih redova je Hergé ovdje poslužio kao žrtveni jarac.
Poslijeratne epizode Tintina se još češće bave fantastikom i naučno-fantastičnim temama. Autor u više navrata tematizira (tek predstojeći) let na Mjesec i šalje svoje junake u svemir sa ovim ciljem. Od sredine 40ih godina, Tintin se pojavljuje i u boji, neki paneli predratnih epizoda su izmijenjeni ili u potpunosti odstranjeni iz novih verzija; pored antisemitski kodiranih likova u epizodi „L’Etoile Mysterieuse“, sve aluzije na Amerikance i Engleze kao „neprijatelje“ nestale su iz novih izdanja u boji.
Početkom 60ih, autor usporava tempo izdavanja i učestalost novih epizoda Tintina se smanjuje. U par posljednjih epizoda jasno se vide promjene političkih i drugih stavova Hergé-a; Tintin čak nosi biciklistički šljem sa znakom anarhije…
Epizode Tintina u koje se bave (naučnom i/ili epskom) fantastikom
L’Étoile mystérieuse (1942) u kojoj meteorit sa posebnim svojstvima pada na Zemlju, nudi klasičnu SciFi temu kao pozadinu zapleta
U ovoj epizodi radi se o meteoritu koji se približava Zemlji i izaziva interes naučnika, ali i velikih sila (ovdje predstavljenih u ratnom kontekstu). Poznati reporter Tintin je, naravno, takođe zainteresovan za ovaj objekt koji se spušta u sjeverni Atlantski Okean i pluta po njemu, stvarajući veliko ostrvo blizu Islanda. Uskoro se na put ka meteoritu spremaju dvije ekspedicije praćene najeminentnijim stručnjacima za fiziku, biologiju i srodne discipline. Tintin je član „evropske“ ekspedicije, koja kreće na brodu čiji je kapetan Tintinov najbolji prijatelj, kapetan Haddock. Većina ove epizode stripa je posvećena otkriću meteorita, naučnim objašnjenjima, te utrci između Aurore (Haddockov brod) i njenog rivala, američkog broda „Peary“. Uz uobičajen tempo i vratolomne avanture na moru, Tintin uspijeva prvi stići na meteorit. Istraživanje istog i par avantura na njemu, prije nego potone u Atlantik, su opisani na svega petnaestak stranica ovog stripa. Autor se ovdje više bavi dinamikom utrke i aktuelnom politikom, nego fabulom. Tako su npr. Amerikanci u originalu ovog stripa apsolutni negativci, koji koriste sve trikove kako bi pobijedili u utrci do meteorita.
Imajući u vidu kasnije epizode Tintina, za ovu se može reći da je među slabijima po fabuli; naučno-fantastičnih elemenata nema puno, osim samog meteorita i činjenice da sve što se na njemu nalazi biva višestruko uvećano. Ovo je istovremeno i jedna od epizoda stripa koje su nastale za vrijeme 2. Svjetskog Rata, u kojima je autor pokušavao da izbjegne aktuelne teme, baveći se eskapističkim ili utopističkim scenarijima, te izbjegavajući komentare o ratnoj realnosti.
Hergé nam nudi samo dva crteža nebeskog tijela u totalnoj perspektivi, ostatak radnje na meteoritu je uvijek prikazan iz neposredne blizine. Sve u svemu, propuštena prilika – sa tačke gledišta zainteresovanih čitalaca.
Priča u dva nastavka „Les sept boules de cristal“ (1948) i „Le Temple du soleil“ (1949)
Ovaj dvobroj se utoliko dotiče naučne fantastike, ukoliko upotrebljava naučne činjenice za spasavanje junaka i njegove trupe od lokalnih stanovnika (narod Inka). Potonji su predstavljeni kao pred-moderni domoroci, što nudi reference na raniju epizodu „Tintin au Congo“. Hergé koristi motiv upotrebe modernih aparata (filmska kamera u Kongu, astronomski proračuni u Peruu) da se impresioniraju ili prevare „primitivni“ i sujevjerni domoroci. Dok su stanovnici Konga u afričkoj avanturi prikazani kroz veoma kolonijalne oči (svi izgledaju isto, svi govore isti iskvareni francuski, svi su naivni, te ispunjavaju mnoge klišee), peruanska epizoda Inke predstavlja prije svega opasnijim. Tintin i prijatelji će se spasiti tako što će „prizvati“ pomračenje Sunca, o kojem je naš junak čitao prije putovanja. Autor je za ove svrhe istraživao astronomske podatke o pomračenjima Sunca vidljivim na južnoameričkom kontinentu, rasplet se dešava kroz sujevjerje Inka, koji na kraju oslobađaju Evropljane.
Treba spomenuti i element neobjašnjivog: cijela avantura počinje kada Tintinov prijatelj profesor Tournesol biva „napadnut“ od strane misterioznih kristalnih kugli koje donose prokletstvo zadnjeg vladara Inka. Njegovi mumificirani ostaci, te staro prokletstvo bačeno na svakoga ko ih uznemiri, predstavljaju elemente epske fantastike, koji se nalaze i u mnogim drugim djelima, često onima iz horor žanra.
„Objectif Lune“ (1953) i „On a a marché sur le Lune“ (1954): ovaj nastavak predstavlja kompletni dvobroj o prvom letu ljudske rase na Mjesec.
Detaljno prikazana tehnika rakete i vozila za kretanje po satelitu, te reference na geografska imena regija na Mjesecu pokazuju autorov afinitet za svemirska istraživanja. Ova opsesija naučnim aspektima ranog istraživanja svemira Hergéa je navela na putovanja i mnoge kontakte sa naučnicima i astronomima. Belgijsko Udruženje Astronoma nagradilo je autora za njegov angažman: sredinom 1982. godine za njegov 75. rođendan, jednom planetoidu između Marsa i Jupitera dato je ime „Hergé“. Ovaj planetoid bio je „otkriven“ 1953, u godini kada je objavljen prvi dio Tintinove svemirske avanture…
Za razliku od spomenute epizode sa meteoritom, Hergé u ovom dvobroju prikazuje sve elemente bitne za prvi let do trabanta: pripreme, čekanje na povoljne uslove, uzletanje rakete, vrijeme i stanje tokom leta, sletanje, poznate asteroide oko Zemlje, te imenovana područja na Mjesecu. Ideja za ovu priču i rad na njoj počinju oko 1950. godine, a autor obilato koristi stručnu i popularnu literaturu o Mjesecu i mogućim putovanjima svemirom iz 40-ih (Auguste Picard : „Entre Terre et Ciel“ 1949; Bernard Heuvelmans: „L`homme parmi les etoiles“ 1944; Pierre Rousseau: „Notre amie, la Lune“ 1943; Alexandre Ananoff: „L’Astronautique“ 1950).
Ni u ovoj naraciji autor ne zaboravlja tempo i akciju, zaštitne znake ovog stripa od samog početka. Strani špijuni prokrijumčarili su se na raketu, što otvara prostor za dodatne zaplete, a čaplinovski stilizovani policajci Dupont i Dupond pružaju mnoge prilike za komične situacije.
Ipak, zahvaljujući spomenutim istraživanjima i uloženom trudu kako bi se ispoštovali naučni postulati, ovaj dvobroj prije svega odiše naučnom fantastikom. Konstruktori su napravili raketu na atomski pogon; veličina istog svjedoči o tehničkim mogućnostima u vrijeme nastanka ovog stripa, autor nudi i detaljnu šemu rakete, kao i relativno realističan prikaz svemirskih odijela:
Nakon mnogih (svemirskih, međuljudskih i životinjskih) peripetija, Tintinov tim stiže na Mjesec; drugi dio priče nudi zaista mnoge motive, od slijetanja rakete na Mjesec, preko predviđenih poteškoća zbog niže gravitacije, do primjerenih vozila i otkrića leda (=vode) na Mjesecu. Autor tematizira i opasnost od kolizije sa meteorima, kao i probleme pri slijetanju. Za razliku od ostalih epizoda koje se bave (naučno i epsko) fantastičnim elementima, ovaj dvobroj se definitivno može uvrstiti u „hard Sci-Fi“ stripove.
U epizodi „Vol 714 pour Sidney“ (1968) autor tematizira „leteće tanjire“, vanzemaljce sa posebnim moćima, i time ponovo nudi naučno-fantastični zaplet.
Udaljavajući se od strogo naučnih premisa upotrebljenih u dvobroju o letu na Mjesec, autor ovdje uključuje i motive otmice od strane vanzemaljaca, njihovu tehničku (i telepatsku) nadmoć i time ovaj nastavak serijala obogaćuje spekulativnim elementima.
Zaplet počinje bezazleno: Tintin i prijatelji lete za Australiju – u skladu sa već poznatim interesima autora, njihov cilj je Internacionalni Kongres Astronomije u Sidney-u. Nasi junaci slučajno ulijeću u otmicu ekscentričnog bogataša i njihov avion biva prisiljen sletiti na neko napušteno ostrvo u Indijskom okeanu, na kome postoji infrastruktura iz 2. Svjetskog Rata. Za otmicu je kriv stari Tintinov antagonista Rastapopoulos, koji – kao ni naši junaci – ne zna ništa o aktivnostima vanzemaljaca na datom ostrvu. Nakon nekoliko sukoba i avantura u džungli, Tintin, Haddock i ostali se uspijevaju osloboditi i pronalaze pećinu koja ih vodi u podzemni labirint u kome sreću novinara i istraživača, izdavača revije „Comète“. On prvi spominje vanzemaljce i njihovu tehnologiju, tek na 48. strani stripa: ova stara napuštena pećina već im vijekovima služi kao sklonište i mjesto s kojeg promatraju Zemljane. Autor između ostalog koristi i „drevne crteže“ na zidovima pećine, koji prikazuju ekstraterestrijalnu tehnologiju.
Dok se većina zapleta tiče međuljudskih odnosa, sukoba između otmičara i naših junaka, te uobičajenih komedijantskih situacija, vanzemaljska tematika služi kao okvir naracije. Pred kraj epizode ispostavlja se da je spomenuti publicista zapravo benevolentni vanzemaljac, koji (nakon spasavanja i kulminacije) izazove erupciju vulkana na ostrvu i napušta Zemlju. Hergé se ne bavi suštinskim karakteristikama njegove tehnologije. Prije nego što će napustiti Zemlju, on našim junacima briše svako sjećanje na ovu avanturu, a njegov odlazak prikazan je en passant
U epizodi „Tintin au Tibet“ (1958-1959, album 1960), nazire se Hergéov interes za ezoteriku.
Tema ove epizode je dugogodišnje prijateljstvo Tintina sa kineskim studentom imena Tchang, kojeg je autor predstavio još u epizodi „Le Lotus Bleu“ 1935-1936. Vijest o padu aviona u Nepalu navodi Tintina, koji je upravo na odmoru u nekom alpskom hotelu, da se zabrine za svog prijatelja Tchang-a, čije pismo iz Hong Konga stiže tek nakon spomenute nesreće. Ovdje autor postavlja tezu da bliski prijatelji raspolažu nekom vrstom telepatije, kad se nađu u smrtnoj opasnosti; tako Tintin neprekidno misli na Tchang-a i nekontrolisano, glasno izgovara njegovo ime u više prilika. Iako novinski izvještaji o nesreći izričito navode da je Tchang poginuo zajedno sa ostalim putnicima i članovima posade, Tintin ne vjeruje da je njegov prijatelj mrtav, nego je ubijeđen da se nalazi u velikoj opasnosti i da telepatski doziva našeg junaka u pomoć. Uprkos snažnom protivljenju kapetana Haddock-a, Tintin naravno kreće za Nepal, kako bi pokušao pomoći Tchang-u.
Nakon dugog leta i napornog uspona uz planinu na kojoj je nađen srušeni avion, Tintin i Haddock stižu do olupine letjelice i pronalaze dokaze da je Tchang preživio. Daljnje peripetije vode ih na još veće visine, gdje nalaze Tchang-ov šal. Nakon kratkog boravka u tibetanskom manastiru, u kome Tintin dokazuje vrijednost svog prijateljstva sa mladim Kinezom, jedan od sveštenika uz pomoć spomenutog šala, levitacije i nekog oblika telepatije, Tintina upućuje u pravom smjeru. Na kraju se ispostavlja da je Tchang-a spasilo legendarno biće Jeti, naš junak oslobađa svog prijatelja iz pećine u kojoj mitsko biće drži Tchang-a zatvorenim.
Razne legende o snježnom čovjeku postoje svuda gdje su ljudska društva konfrontirana sa snijegom i ledom; koristeći termin „Yéti“, Hergé ostaje vjeran lokalnom koloritu pejzaža koji opisuje, pošto je to riječ koja se koristi u Nepalu, Butanu, dijelovima Indije i Tibetu. Kao i druga „čudovišta“ iz narodnih predanja, i jeti je korišten kao motiv ili figura u književnosti i na filmu mnogo prije Hergé-ove avanture, te se može reći da spada u katalog klasičnih „monstruma“ kao džinovi, vampiri ili ljudske amfibije. Hergé-ov prikaz nije previše detaljan, „L’Homme du Neige“ se pojavljuje tek na nekoliko crteža.
Drugi element fantastike u ovoj epizodi je fenomen levitacije, koji je autora dugo i intenzivno fascinirao, imajući u vidu njegovo oduševljenje putopisima, knjigama i predavanjima poznate autorke tekstova o tibetskoj kulturi i istoriji, Alexandre David-Néel. Za crteže dekora, tibetskih manastira i monaha, Hergé je koristio skoro isključivo njene tekstove. Jedan od prikaza levitacije u ovom stripu upravo ima veze sa telepatskim kontaktom između Tintina i njegovog prijatelja:
Epilog
Hergéov junak je na početku bio koncipiran za upotrebu u okviru dnevenopolitičkih i ideoloških ciljeva desničarskog dijapazona belgijske (i internacionalne) politike. Zahvaljujući inicijalnom uspjehu ovog lika i drugih figura iz Tintinovog svemira, kao i dugovječnosti strip serijala, Tintin je postao jedan od najomiljenijih strip figura 20. vijeka. Ovo je autoru omogućilo izlete u mnoge teme i područja od interesa; njegova lična fascinacija aspektima epske i naučne fantastike nam je donijela neke od najuzbudljivijih i najboljih stripova svog vremena.
„Meča“ žanr je jedan od stubova japanskih animiranih narativa. U pitanju su priče čiji je jedan od glavnih elemenata džinovski robot sposoban za sprovođenje fantastičnih ili čak natprirodnih pojava. Svoje korene vuče iz inspiracije brojnih režisera, scenarista i animatora koji su ili imali neposredno iskustvo sa Drugim svetskim ratom i nuklearnom bombom ili su detaljno izučavali posledice, svedočanstva i tehnologiju vezanu za teška naoružanja i navedeno oružanje opšteg uništenja. Džinovski roboti, samim tim, predstavljaju komentar ili fascinaciju na račun nuklearnog naoružanja i svakog prethodno nezamislivog oružja koje može da se koristi ili u svrhu odbrane ili razaranja koje premašuje sve do tada zabeleženo u ljudskog istoriji. Rani predstavnici „meča“ žanra su većinom bili predstavnici takozvane „Super Robot“ struje, koja je definisan naslovima kao „Mazinger Z“ Go Nagaija.
Sa pojavom „Mobile Suit Gundam“ Yoshiuki Tomino-a 1979. godine se začinje „Real Robot“ struja meča žanra. Za razliku od svojih predstavnika, koji su se ticali takozvanih „Super Robota“, čiji su džinovski roboti odlazili u naučno fantastične i fantazijske borbe protiv čudovišta, kao samosvesni i nadmoćni entiteti, „Real Robot“ striktno se fokusirao na ljude, tako što bi se vrtelo oko politike, ratova, međuljudskih odnosa i psihologije, dok su roboti postajali alatke ili sredstva za borbu.
U „Real Robot“ struji su karakteristične teme antiratne poruke, sazrevanja i političke alegorije. Gundam franšiza je postala nosilac „meča“ žanra. Brojni tvorci mangi i animea su krenuli sličnim stopama. Tako je i nastala jedna serija iz vizije režisera Šoji Kavamorija zvana „Super Dimensional Fortress Macross“ (SDF Macross) 1983. godine, koja je došla na zapad u vidu amalgama od tri različite serije zvanog „Robotech“, koju je distribuirala kompanija „Harmony Gold“. Ubrzo su usledili i brojni nastavci Macross serijala, koji su se nadovezivali na kraj originalne serije, kao što su „Macross Plus“, „Macross 7“ „Macross Frontier“, „Macross Delta“, brojne video igre, filmovi i igračke. Shodno tome, najbolje je početi sa originalnom serijom iz 1983. godine.
U jeku Trećeg svetskog rata, 1999. godine na ostrvo Južna Atarija pada jedan ogroman objekat koji je digao cunamije i izazvao zemljotrese. Usled šoka, deklarisano je primirje između bitnijih sukobljenih frakcija na Zemlji kako bi se ispitao uzrok ovakvog talasa uništenja. Ispostavilo se da se na ostrvo srušio svemirski brod, koji sadrži naprednu tehnologiju. Novooformljena svemirska agencija „U.N. Spacy“ je rekonstruisala i popravila svemirski brod na osnovu nacrta i inženjerski principa i završila rad na objektu 2009. godine, pošto je postepeno sprovođen prekid svetskog rata. Svakog momenta je trebalo da počne ceremonija pozdrava za uzlet broda, koji su nazvali SDF-1 Macross.
Hikaru Ičijio, mladi, nadareni, civilni japanski pilot dolazi na ostrvo po pozivu njegovog starog prijatelja i mentora, vojnog pilotskog asa, Roja Fokera. Događaj protiče mirno i radosno, bez ikakvih smetnji.
Izvor: Dailymotion
Tokom ceremonije, u orbiti Zemlje se pojavljuju svemirski brodovi nezemaljskog porekla. Uprkos pokušaja komunikacije sa Zentradijima, pridošlim vanzemaljcima koji izgledaju kao džinovski ljudi, dolazi do okršaja između snaga „U.N. Spacy“ i Zentradi snaga. Zentradiji, bolje snabdeveni i brojniji, obaraju brodove Zemljana i spremaju se za invaziju u svrhu preuzimanja palog broda. Komandant Britai, jednooki predvodnik flote, insistira na sprovođenju plana po svaku cenu.
Tada, Macross, bez izdatih komandi, formira top koji ispaljuje plazma zrak i raznosi nekoliko Zentradi brodova. General Bruno J. Global zajedno sa posadom komandnog mosta SDF-1 i glavnom oficirkom Misaom Hajase bivaju zaprepašćeni postojanjem ovog automatskog mehanizma, ali shvataju da se Zemlja mora braniti. Sedaju za komande i naređuju opštu mobilizaciju.
Ubrzo počinje napad Zentradi mečova i opšta panika nastaje. Za to vreme, Roj Foker, zajedno sa Verateč eskadrilama uzleće sa Macross broda u avionima modela F-14 (Tomcat) i kreće u odbranu.
Hikaru, koji se slučajno zatekao u jednom od tih aviona, poleće njime po naređenju oficirke Hajase i uleće u borbu, uspevši da pretvori avion u džinovskog borbenog meča sa kojim nema iskustva. Uprkos nedostatku poznavanja kontrola, uspeva da spasi mladu devojku, Lin Minmaj
Ulicama se odvijaju borba između formiranih mečova U.N.-a i Zentradija. Civili se sklanjaju u bunkere. Borbe ne prestaju, a Zentradi samo nastavljaju da šalju svoje snage.
Za to vreme, osoblje na komandnom mostu, predvođeno Brunom J. Globalom, pokušava da aktivira oružje Macrossa. Međutim, ispostavlja se da su aktivirali nešto slično Warp Drive-u, stvorivši mehur koji je obuhvatio i samo ostrvo. Zbog toga, oni bivaju poslati negde u orbitu Plutona zajedno sa velikim komadom ostrva Južna Atarija, kao i sa njenim stanovnicima. Svi su prebačeni na brod i, samim tim, počinje dug put kući, dok ih lovi Zentradi flota.
SDF Macross je prvenstveno svemirska opera i tužna antiratna priča, koja se odigrava u pozadini svemirskog sukoba između previše međusobno sličnih inteligentnih vrsta. Iako antiratne poruke su stare koliko i čovečanstvo, Macross to uspeva da uradi na posebno lep i melanholičan način. Generalna atmosfera, tempo, bitni događaji, kadrovi i ključne tačke priče uspevaju da dočaraju tragičnost opštih ratova na način koji ostavlja trajan utisak tuge prilikom pomišljanja na ovaj anime. Likovi koje zavolimo ginu. Neretko, čak iako ostaju žive, izvesne osobe nemaju srećan kraj. Gubitak i bol su nezaobilazni momenti toka ovog narativa.
Posle toga, Macross je i ljubavna priča, isto, ako ne i više bolna nego njen antiratni aspekat. Govori o ljubavnom trouglu između Hikarua, Minmaj i Mise. Iako postoje lepi momenti u ovom toku, zaključci koje izvlačimo iz praćenja razvoja odnosa između ovo troje likova su ponekad frustrirajući i obeshrabrujući. Hikaru, pilot jednog od navedenih mečova, se zaljubi jako rano u Minmaj, koja započne karijeru pevačice na SDF Macrossu, dok konstantno sarađuje sa svojom nadređenom, oficirkom Hajase. Međutim, nijedan deo ove postavke se ne odvija kako bismo očekivali shodno našim željama vezanim za romanse.
Autor ovog teksta priznaje da mu se nije sviđao ljubavni trougao u samoj seriji, jer nije ostavljao utisak ljubavnog trougla u smislu na koji smo navikli (problemi kompatibilnosti, na primer). Ali njegova vrednost ne jenjava, već je čak i mnogo uvećana kada se razmotri da ova ljubavna priča je komentar vezan za očekivanja ljudi od ljubavi, našu percepciju potencijalnog partnera, kao i naših ličnih motiva i nesigurnosti koji upravljaju tokovima naših romantičnih poduhvata. Razlog zbog kojeg je ljubavni trougao spomenut jeste zbog citiranja opisivanja samog tvorca, Kavamorija, koji je tako opisao priču.
Jedina stvarna mana narativa ove serije leži u nedostatku razrade obnavljanja gradova unutar SDF Macrossa kada se stalno transformiše. Nisu prikazani kadrovi rudarenja asteroida, pošto su verovatno resursi ograničeni na ovom brodu. Rekonstrukcija isto ima samo sa vremena na vreme. Međutim, ovo ne oduzima od kvaliteta celokupnog dela.
Izvor: AmineEigo
Likovi u ovoj seriji su verovatno njen najbolji adut. Pored troje spomenutih glavnih junaka, postoji i niz izuzetnih, zanimljivih i unikatnih sporednih likova. Roj Foker je jedan od najvoljenijih pilota u japanskoj anime industriji. General Global i dalje se održava kao kvalitetna vojna figura. Komandant Britai je jedan od omiljenih antagonista autora ovog teksta, kojeg se, priznaje, čak i plašio kao dete, kada je gledao „Robotech“. Maksimilijan Jenius je ubedljivo jedan od najkvalitetnijih muških likova koji postoje u animeu. Svako dalje opisivanje njih samih bi oduzelo od kvaliteta kojim odišu u svakom trenutku.
S obzirom na vreme kada je stvarana serija, imamo takozvanu „cel“ animaciju, gde su korišćene transparentne folije kako bi se ručno crtane skice prenosile na plastiku (cel), potom bojilo i fotografisalo. Ovo je bio standardan proces za to vreme, ali je dug i skup. Međutim, to daje najautentičnije i najkvalitetnije rezultate, jer zahteva veliku veštinu animatora. Zbog toga, SDF Macross izgleda predivno, čak i kada koriste prečice da bi uštedeli na vremenu i novcu (dobar primer jeste nedostatak linija koje ukazuju na lokne kose u pojedinim kadrovima). Čak i kada dolazi do recikliranja, tj. ponovnog korišćenja kadrova ili sekvenci, to i dalje izgleda impresivno, pogotovo pošto je strateški korišćeno za poboljšanje borbi.
Borbe su intenzivne, kratke i redovno zanimljive. Gotovo svaki sukob ima drugačiji kontekst i posebnost koji ga izdvajaju. Komandanti obeju strana, pa i sami piloti, biraju svoje bitke, taktike i strategije, stoga vas, pored glavne priče, vuče da vidite kako će sledeći put da se odigra sukob. Usput, čovek ne može da odoli a da ne poželi da pilotira jednim od mečova.
Dolazimo do samih džinovskih robota ove serije – Variable Fighter-i (Veriteč lovci, VF-ovi). U pitanju su džinovski roboti koji se iz humanoidnog oblika transformišu u bateroid oblik (avion sa nogama) i sam avion F-14. Sama transformacija odlično funkcioniše, pošto su sam Kavamori i njegov saradnik, Kazutaka Mijatake, po originalnoj struci mehanički dizajneri. Shodno tome, VF roboti su logične celine. Ono što štrči i nezgodno je zamisliti jeste da u humanoidnom obliku se ovim robotima upravlja uz pomoć ručki i pedala. Humanoidni robot bi obavezno morao da ima žiroskop za održavanje ravnoteže i da poseduje sistem koji bi omogućavao lako koordinisanje između ručki koje pokreću različite udove ili menjaju raspored mase unutar robota. Razlog za ovakvo predstavljanje kontrola je trojak – detektovanje pokreta još uvek nije bilo dovoljno razvijeno, mečovi su tretirani kao tenkovi u „Real Robot“ žanru i u pitanju su roboti koji se pretvaraju u avione. Sve preko toga bi bila egzotika.
Poslednji komentar na račun mečova bi bio da bi za njihovo funkcionisanje bio potreban izuzetno jak energetski izvor, verovatno u obliku nuklearne fuzije. Nažalost, još jedno od ograničenja mečova jeste da oni na jako maloj površini (nogama) drže ogromnu armaturu težine jednog tenka (ili aviona u ovom slučaju), pa se vrši veliki pritisak ne celokupnu metalnu konstrukciju same mašine. Između ostalog, avioni ne mogu da lete kao avioni u svemiru, već stalno moraju da koriste gorivo kako bi se zaustavljali, okretali ili menjali položaj. Nažalost, sa realistične tačke gledišta, mečovi nisu izvodljivi, niti praktični.
SDF Macross, pored svog uticaja na animaciju, meča žanra i na anime industriju generalno, je omogućio i prodor mnogih J-POP zvezda u muzičku industriju. Jedna od njih je Mari Ijima, koja je davala glas Lin Minmaj i pevala sve pesme koje je navedeni lik izvodio. Nažalost, time je i sprovedeno potpuno svođenje Macross franšize na J-POP promocije, čime je gotovo izgubljen značaj meča korena koji je i stvorio sve narative ovog giganta.
Ipak, SDF Macross, uprkos zastarelosti pojedinih sadržajnih elemenata, ostaje nezaobilazan klasik svemirske opere u bilo kom medijumu. Stoga, postoji topla preporuka za gledanje ovog serijala makar jednom, jer postoji mnogo što može da ponudi.
Dugo olujno leto i u tom maniru smo i mi odlučili da vam ponudimo nova e izdanja u žanru horora i mračne fantastike. Tek toliko da kažemo da se radi i da je uragansko zatišje…
Rogovićeva zbirka priča je prodor drugosti što je veoma često oličeno u onostranim entitetima, duhovima umrlih, čuvarima kapija i sličnim stvorenjima koja spadaju u nešto eteričnije monstrume od uobičajenih creature feature protagonista tzv. natprirodnog horora. Jasno je da paranormalni horor nastaje iz najstarijeg oblika žanra – folklorne strave ili strašnih priča, narodnih predanja i mitova. Kako se fokus od ruralnog prebacivao ka urbanom i formalno-književnom, tako se i folklorna strava preoblačila u svoju noviju inkarnaciju – paranormalni horor, koji dobrim delom predstavlja iteraciju starih pripovesti.
Iz Reči urednika
Ekspanzija pisanja Aleksandara Z Stojanovića je otišla u smeru slipstrima i mračne fantastike, smatramo da je to veoma dobro, jer je to pogon na koji se ubrzava tradicionalni iracionalni horor. Na taj način se čini prijemčivim modernom čitaocu, iako ni to nije novonastalo ni inovativno, modifikovano je prema današnjem gastronomskom nepcetu konzumenta i njegovim receptorima. Ovaj žanr, takođe, unekoliko splašnjava jezu i stravu onostranog prozaičnim romantizovanjem nesaznatljivog i monstruoznog, što je i u okvirima strave i užasa često rabljen element.
Na primer, Brem Stoker personifikacijom i humanizacijom čudovišnih bezumnih bića iz slovensko-srpske mitologije, koja se rukovode fiziološkim porivima, učinio je enormnu participaciju u vitoperenju i ublažavanju legende zarad romanizovanja.
Dugo, toplo leto počinje – što opevaše Đavoli i u pravu su bili. Ovo je tek delić onog što vas očekuje u narednim mesecima. Ostanite uz nas, jer naša ambicija se poklapa sa vašom – gomile i gomile dobrih i vrednih knjiga želimo da čitate u našoj radionosti i naših pisaca naravno. Sa nadom da ćemo ih imati trocifren broj: pozivamo vas da pomognete fantastici i književnosti zajedno sa nama i da se sva godišnja doba transformišu u vrela leta prepuna novih dela.
We love the all, the all of you Where lands are green and skies are blue When all in all, we’re just like you We love the all of you
Većina fanova ne želi heroje obogaćene bolom i traumama, ne želi da vidi nevine kako se muče, ne želi podsetnik koliko je svet okrutan. Većina fanova radije bi da isključi mozak i gleda kako heroji napucavaju negativce po milioniti put, žele zabavu punu fan servisa i Easter Eggova. Ali još jednom, Gan ne pruža fanovima ono što žele, nego ono što im je potrebno. Ne nije to film o bogovima među ljudima, već film o nama, ljudima. Čak iako većina likova zapravo nisu ljudi, mi možemo da osetimo njihove iskrene emocije, da ih razumemo i poistovetimo se sa njima.
Već na samom početku vidimo koliko su Čuvari sazreli kao tim i porodica. Iako se i dalje povremeno svađaju, oni rade kao tim, veruju jedni drugima, znaju koje su im uloge i koga treba slušati. Piter je glavni u lancu komande, ali autoritet koji ima je izgrađen na ljubavi, poštovanju i empatiji, umesto na strahu, poslušnosti i pretnjama, kao što da je to slučaj sa glavnim negativcem.
Ono što čini Visokog Evolucionara toliko dobrim negativcem nije samo koliko je okrutan i strašan, već koliko se tematski dobro uklapa u priču. Sve vreme pokušava da stvori savršenu rasu, ali ne razume svoje kreacije, ne vidi pravu lepotu i vrednost u njima. Umesto toga prezire svaki vid nesavršenstva, ne samo u drugima već i u sebi, kako u bukvalnom tako i u figurativnom smislu. Njegov ego mu ne dopušta da razume kako neko nesavršeno stvorenje kao što je Roket može biti inteligentnije od njega.
„Ne budi onakav kakav jesi, već kakav treba da budeš.“
Dobro napisani negativci često tematski imaju dodirnih tačaka sa junacima, tako i Visoki Evolucionar služi kao paralela Piteru u njihovim pokušajima da ponove „savršenstvo“ koje su imali. Iako obojica razumeju filozofiju i suštinu muzike – stvaranja savršenstva iz nesavršenstva, imaju problem da prihvate stvari kakve jesu i žele na silu ubrzati da promene prirodan proces, Piter sa Gamorom, a Visoki Evolucionar sa svojim kreacijama.
Gan ne romantizuje zlostavljanje i mučenje u ovom filmu, već ga prikazuje onakvim kakvo jeste – užasno i tragično. Skoro sve u vezi Roketove prošlosti je predvidljivo, ali ipak i dalje emotivno i relevantno. Gledati ga kao mlado i nevino mladunče koje drhti od bola i izgovara svoju prvu reč „boli“ je jedna od najpotresnijih scena za gledanje u MCU-u. U trenutku kada pokuša da spase sebe i prijatelje koje je stekao u tom zatočeništvu, Visoki Evolucionar ubija Lajlu pred njegovim očima. Sva radost, snovi i nade pucaju, i ceo Roketov svet se raspada. On se raspada dok se Visoki Evolucionar ruga i ismeva njegovu reakciju. I u tom trenutku možemo tačno osetiti emocionalnu promenu u njegovom glasu, kada krik i plač prerastu u režanje i vrisak. Trenutak kada Roket umire, a rađa se ovo novo stvorenje puno besa i mržnje. Stvorenje kome je nasilje jedini odgovor na traumu, kome je tuga slabost, i koje će i samo da ismejava tuđe emocije.
Sve njegove traume se u ovom filmu reflektuju kroz bombu ugrađenu u njegovim grudima od strane Visokog Evolucionara. Metaforičku i bukvalnu bombu koju nosi sve vreme sa sobom, znajući da može da ga ubije u bilo kom trenutku a posebno kada neko pokuša da je ukloni. U prethodnom delu, Roket je naučio da prihvati da ga njegova nova porodica voli i brine o njemu, i u ovom delu vidimo koliko daleko su oni spremni da idu da bi ga spasili. Oni ga spašavaju ali njegovo konačno izlečenje na kraju dolazi iznutra. Dolazi u trenutku kliničke smrti kada sreće Lajlu na onom svetu. Ona mu govori da ono što se desilo nije njegova krivica, ali ne dopušta da im se još pridrži, još uvek ima svrhu među živima. Njegov spas dolazi u tom trenutku kada prihvata ono što je uvek bio, žrtva. Prihvata i time oprašta sebi.
Film je počeo okrutnom rukom koja grabi Roketa iz kaveza. To su ruke koje su nas stvorile – naši roditelji, zlostavljači, društvo… Svi oni što su nas formirali, ali postoje i ruke koje vode te ruke. Možda postoji razlog zašto je baš on izabran, zašto je morao da prođe kroz sav taj bol i patnju. Možda je to neka božanska sila, sudbina ili samo spletka slučajnosti koje su vodile ruke koje su ga stvorile. Bez obzira na tumačenje, činjenica je da sve što je doživeo nije bilo uzaludno, već ga je dovelo do toga da postane ovo što jeste sada, neko ko će spašavati i voditi druge.
Svi krajevi su novi počeci.
Na kraju, Roket koristi ključ koji je stvorio pre toliko godina da pobegne, simbolički i bukvalni ključ, koristi ga sada da spase sve druge od onog bola koji je on doživeo. Zaustavlja Visokog Evolucionara, ali ga ne ubija, već mu oprašta. Ne zato što je ovaj zaslužio to ili se promenio, već zato što se Roket promenio. Više nije sebično i povređeno stvorenje puno besa, već je heroj i vođa novih Čuvara Galaksije. Roket Rakun.
Piter je uvek imao problema da odraste, krio se iza te dečije eskapističke fantazije, jer se plašio da se suoči sa prošlošću. Njegova prevelika vezanost i zavisnost od Gamore ga je koštala toliko mnogo. Video je sebe u njoj, hteo je da popuni rupu stvorenu nedostatkom majke, ali time je samo maskirao problem sa kojim je odavno trebao da se suoči, I bilo je potrebno da Gamora ne bude ono što je bila, da bi on to shvatio. Ponovo je rizikovao život da spase muzički plejer, ali ovog puta ne zato što je i dalje emotivno vezan, već zato što želi da ga pokloni Roketu. Želi da podeli deo sebe koji ga je inspirisao i činio srećnim, da sada služi isto njegovom prijatelju. Konačno na kraju Piter prestaje da beži, prihvata da ovo nije njegova Gamora, da se Čuvari rastaju, i da mora sam da se vrati se na Zemlju i suoči sa prošlošću.
Istina nije u onome što govorimo, već u onome prećutimo. Kao Empata, Mentis ovo razume bolje od svih drugih. U prošlom delu, radije su je ismejavali zbog njene naivnosti i dobrote. Bila je lik kojoj je uvek bio potreban neko da je vodi. Nikada nije imala vremena i prostora da otkrije sebe van okvira drugih, prvo je služila Egu, a zatim je postala član Čuvara Galaksije… Na kraju konačno zna šta joj je potrebno i pronalazi svoj glas. Reči koje upućuje Piteru se odnose i na nju samu. Napušta grupu da pronađe sebe i nauči da pliva sama.
Draks je lik čiji razvoj je skroz zapostavljen u prošlim delovima. Kroz decu koju spašavaju, ponovo pronalazi nežnu stranu, razume ih, animira i povezuje se sa njima. Njega su doživljavali kao „morona“ u grupi, ali na kraju Čuvari konačno uviđaju njegovu pravu vrednost. Više nije Draks uništivač već Draks roditelj, dobija drugu šansu i ostaje sa Nebulom da brine o deci i ostalim preživelim. Čak i njegov odnos sa Mentis je više bio roditeljski, što dobija jednu novu dimenziju kada ona napušta Čuvare, i on je ispraća kao kad roditelji ispraća decu
Nebula se, od sebičnog i opsednutog ubice punog mržnje, razvila u nekog ko iskreno brine o drugima. Scena gde čuje Roketov glas, i ne može da kontroliše to olakšanje i radost je jedna od najdirljivijih scena koje smo videli u MCU-u. Na kraju postaje vođa novog grada, da brine o onima koje su zamalo prisiljeni da budu ono što je ona bila.
Na kraju, Gamora shvata vrednost i ljubav koju Čuvari imaju, ali ovaj film ne ponavlja kliše da im se ona vrati i ponovo bude sa Piterom. Umesto toga, nastavlja dalje, stara Gamora je bila deo te porodica, ali ovo je nova Gamora i svoje mesto je pronašla među Ravedžerima.
Ja sam Grut.
U stanju smo da potisnemo naša prava osećanja i probleme duboko u sebi. Mislimo da ako nastavimo da se pretvaramo i samo guramo napred, da će sve biti u redu. Ali od nekih stvari ne možemo doveka da bežimo, već se moramo suočiti sa njima direktno. Nekada nam je potrebna pomoć drugih da nam pomognu u tome, ali nekada to moramo sami učiniti.
Čuvari su i dalje porodica, i dalje se vole, i dalje će uvek biti tu jedni za druge, ali kao i u samim porodicama, došao je trenutak kada neki od njih moraju da nastave sami, da se osamostale, pronađu sebe, suoče se sa svojom prošlošću i nauče da plivaju sami.
Guardians of Galaxy 3 je film o važnosti empatije, ličnom razvoju, traumama, prihvatanju stvari kakve jesu i pronalaženju vrednosti u nesavršenstvu. Gan se trudi da kroz ovaj film dotakne što više ljudi i prenese poruke i odgovore na tolike stvari koje se dešavaju u kulturi i društvu danas… Volite i prihvatite druge nezavisno od inteligencije i razlika. Niko od nas nije savršen niti će ikada biti, ali to nas ne čini ništa manje vrednim i važnim, čak i oni „moroni“ kojima smo okruženi u porodici, grupi prijatelja ili na poslu zaslužuju ljubavi i imaju nešto posebno da pruže ovom svetu. Suprotstavite se svim ugnjetačima, nasilnicima i zlostavljačima koji ne puštaju drugima da žive u miru. Spasite i vodite one kojima je to potrebno. Ako ste pogođeni stravičnim scenama u ovom filmu, ne možete da ne vidite koliko se od tih stvari dešava u svetu. Bilioni nedužnih stvorenja prolaze kroz isti ovaj pakao na godišnjem nivou, čak i mnogo gore nego što je prikazano u filmu.
Hvala Ganu, na iskrenom i pravom uvidu u emocionalni svet ne samo ljudi već i životinja. Film je posvećen svima onima za koje treba da brinemo, a verovatno nikad nećemo.
