Blog

Marsovska princeza – Preteča svemirskih opera i svemirskih istraživanja

Posted on by Vladimir Gašić

Na dan polaska u školu, 1875. godine, od potomaka brojnih boraca Američke revolucije, rodio se čovek po imenu Edgar Rajs Barouz. Kao potomak i izvornih engleskih doseljenika, ipak se više pronalazio među romantičnim i ratobornim precima koji su proterali vlast Velike Britanije i to je do te tačke uticalo na njega da je otišao na Filipsovu Akademiju u Masačusetsu, potom Mičigensku Vojnu Akademiju. Njegovo obrazovanje ga je odvelo i u službovanje u dalekim planinama Arizone, gde je bio u dodiru i sa Indijancima, raspaljujući njegovu strast prema avanturi. Međutim, njegovim fizičkim podvizima su stali na put zdravstveni problemi sa srcem 1897. godine, usled čega su njegovi vojnički dani ubrzo završeni.

Ipak je nastavio da radi brojne poslove koji su ga odveli do različitih delova SAD-a. Bio je kauboj, a potom radnik u fabrici baterija koju je držao njegov otac, da bi naposletku došao i do pozicije menadžera rudnika zlata,  koji je vodio sa svoja dva brata i pokušao da radi na Oregonskoj železnici. Sve ove poslove je radio do 1904. godine. U međuvremenu se i oženio i dobio dvoje dece, što ga je nagnalo da i dalje radi. Nažalost, nije se mnogo usrećio sa poslovima, pa je prodavao i rezače za olovke maloprodajama, kao putujući trgovac.

Tokom putovanja, imao je prilike da čita palp časopise. Specifičan, jeftin papir je imao na sebi ištampane brojne priče autora širom SAD-a, što bi utolilo žeđ Edgara za avanturom. Uspevalo je donekle, jer nije bio zadovoljan mnogim pričama koje je imao prilike da pročita. Onda, posle 7 godina sastavljanja kraja s krajem, tridesetpetogodišnjak, 1911. godine je odlučio da uzme i da piše na beležnicama roman, koji bi mu potencijalno doneo prihode, kada već toliko ljudi uspeva u pisanju. 

Delo je prihvatio Tomas Metkalf, jedan od pripadnika uredničkog odbora „The All-Story“ palp časopisa. Roman je objavljivan serijski, u delovima, od februara 1912. godine pod imenom Under the Moons of Mars, koja će kasnije postati jedno od najuticajnijih dela naučne fantastike i avanturističke fikcije svih vremena, zajedno sa ostalim delima iz opusa Edgara Rajsa Barouza, Gospodara avanture, A Princess of Mars.

Izvor: Delfi knjižare

Narator dela (verovatno sam Barouz), nam pripoveda o poznanstvu krajem 19. veka sa jednim bivšim američkim pukovnikom po imenu Džon Karter (John Carter). To je bio čovek koji je bio oličenje svega što je Barouz cenio. Visok, snažan, sposoban, vojno obučen i vešt čovek. Sukobljavao se sa Indijancima, borio se sa kriminalcima, preživljavao je pustinje, ledene pustoši i radio je silne poslove vezane za rudarenje. Pritom, bio je  hrabar i korektan čovek. Činilo se da ništa ne može ni da ga povredi, niti uzdrma.

Ali, ovo je i bio čovek koji je nestao na 10 godina. Navodno je poginuo u Arizoni, u jednoj pećini. Tako je i sam Džon Karter pripovedao, pošto su ga Indijanci bili presreli tokom transporta ruda.

Najčudnije od svega je bilo što je Džon Karter pričao o neverovatnim događajima – o četvororučnim vanzemaljcima, o mačevanju, o radonskim letelicama, o atmosferskim fabrikama, o princezama, o kanalima i propalim i prosperitetnim gradovima na Marsu.

Ljudi su ga otpisali kao ludog, ali narator je bio zainteresovan da sluša. Džon nije previše pričao o svojim događajima, iako je spominjao da ima ženu i dete na Marsu, posle čega bi rukom mahao ka crvenoj tački na nebeskom svodu.

Onda je jednog dana Džon Karter umro, ostavivši za sobom zahtev da mu grob ima bravu sa unutrašnje strane i, još bitnije,  beleške o svom desetogodišnjem boravku na Marsu, što je narator uredio i objavio, verujući da se to zaista dogodilo.

U odbranu naratora, bilo je toliko uverljivo da nije smelo da se propusti objavljivanje.

Kao što je spomenuto, Džon Karter je u Arizoni, bežeći od gomile Indijanaca, poginuo u jednoj pećini, Međutim, nisu ga Indijanci dokrajčili, već „crni entitet“ u samoj geološkoj strukturi koji je zaplašio i same Indijance. Džonovo telo je bilo celovito, ali njegova duša je izašla i bila je poslata na Mars, gde se „reinkarnirao“ uslovno rečeno.

Samim tim, počinje njegov dugi put i podvig vezan za snalaženje na drugoj, stranoj planeti.

Mars, na kojem se Džon Karter nalazio, je bio inspirisan posmatranjima Đovanija Skajparelija i Persivala Lovela, koji su pretpostavljali da su brazde na crvenkastoj planeti kanali za navodnjavanje, koje su stvarali stanovnici Marsa, kako bi imali vode koja dospeva sa polarnih kapa, koje su u stvari zaleđeni ugljen dioksid, ali su imale malo zaleđene vode. Iako je poznato danas da nema vode u tim kanalima, to jesu bile erozivne brazde od tekuće vode i tektonskih pokreta.

Atmosfera, iako zagušljivija nego na Zemlji, je i dalje bila stvarana u atmosferskim fabrikama koje su koristile prizme koje su delile sunčeve zrake na devet zraka, od kojih je sedam vidljivo ljudskom oku. Deveti zrak je bio skladišten, pa električno tretiran, pa je rezultat dovođen u kontakt sa etrom, te je nastajala ova atmosfera. Iako bi pre čistom elektrolizom vode (korišćenje elektriciteta za razdvajanje atoma u molekulu vode) bilo direktnije rešenje, vredi pohvaliti Džona (ili Edgara) na razumevanju principa vezanog za krajnji ishod.

Usled propadanja planete, suve stepe i pustinje napušteni i razrušeni gradovi ispunjeni velelepnim zgradama, suvim fontanama, starom tehnologijom koja je obuhvatala puške, letelice na radonski pogon, granate od radijuma, su bili opšte prisutni obrazac. Prostori uređene civilizacije i zelenila su bili izuzetak.

Daleko od ostataka civilizacije, borila su se plemena i gradovi države stvoreni iz pohlepe, očaja, težnje ka moći ili jednostavne želje za dokazivanjem. Džon Karter u ovom delu se susreće prvo sa Zelenim Marsovcima – visokim, četvororučnim stvorenjima, troprstih šaka i plemenskog uređenja, voljnih za borbu i željnih sukoba. Sa druge strane, tu su bili Crveni Marsovci – izuzetno nalik ljudima, sa izuzetkom crvene kože koja je bila specifične boje usled visoke koncentracije gvožđa u Marsovom zemljištu, većinom civilizovani i vešti u korišćenju tehnologije. Svakako, nisu svi striktno opisani, ali su obrasci tu.

Kao bledoliki došljak, snažan, brz i sposoban da visoko skoči, obučen u mačevanju i rukovanju vatrenim naoružanjem, bio je savršen za ratnika koji je u teškom i okrutnom, razrušenom svetu preživljavao shodno načelima časti, hrabrosti i plemenitosti. Delovalo je kao da će se večno sukobljavati.

Ali njegov put na crvenoj planeti kreće novim tokom kada se susretne sa izvajanom lepotom, crnokose Crvene Marsovke – Dežah Toris (Dejah Torris), princeze Heliuma, jednog od najmoćnijih gradova Marsa, zbog čega ona i nosi titulu „Marsovska princeza “. Njegova težnja prema njoj će ga odvesti u daleke i opasne avanture, koje mogu da promene i sudbinu samog Marsa.

Celokupna priča je uređeni pronađeni rukopis ispričan iz prvog lica. Jezik je elokventan, ali ne preterano zahtevan. Iako podseća na putopis, kao što je većina fantastičnih romantičarskih dela proze, ne gubi na tempu, čime se održava uzbudljivi tok niza sukoba, hrabrih poduhvata i zanimljive karakterizacije likova različitih rasa.

Svakako, Džon Karterove avanture su bile serijal od jedanaest romana, čime se implicira njegov uticaj i značaj.

Značaj Džon Karterove prve avanture je teško ukratko izložiti, ali se on mora spomenuti. Za početak, pokrenulo je karijeru Edgara Rajsa Barouza, Gospodara Avanture, kao jednog od najuspešnijih, najimućnijih i najuticajnijih pisaca svih vremena. Marsovska princeza  (od prošle godine prisutna i na našem jeziku, u izdanju Derete) je drastično popularizovala naučnu fantastiku i klasičnu fantastiku, kao i palp fikciju. Inspirisala je brojne autore Zlatnog doba naučne fantastike kao što su Džek Vens, Rej Bredberi, Artur Klark, Robert Hajnlajn, Džon Norman. Ali vrhunac značaja se nalazi u inspirisanju naučnika da se bave svemirskim istraživanjem i potragom za vanzemaljskim životom. Jedan od njih je Karl Sagan, koji je čitao ovo delo kada je bio dete.

Na kraju, vredi spomenuti da je ovo delo nastalo iz želje čoveka da iskaže svoju strast za avanturom, koja mu je delom uskraćena, kao i težnjom da zaradi više novca. Ispostavilo se da je ostvario uspeh preko svih svojih očekivanja. Shodno tome, treba uzeti Barouzov uspeh kao podstrek za bilo koga ko želi da se kreativno izrazi jer, ko zna, možda Vaše delo ostvari sličan uspeh.

 

A ukoliko volite unikatne ručne radove, posetite naše prijatelje na Epic Fantasy Shop-u.

Zalogaj – Marko Manevski

Posted on by Marko Manevski

Smeškaju se jedno drugom blesavo i zaljubljeno. Noć je rasprskala odraz ulične svetiljke sa reke pravo na njeno lice.

Ne može da veruje koliko je lepa. Nije najlepša žena koju je video, čak ni najlepša sa kojom je spavao, ali je bila jedinstvena.

Promenila je njegov život, videla je u njemu svetlo onda kada je u sebi video samo tamu. Pored nje mogao je da bude svoj. Nisu mu potrebne više igrarije i maske koje je koristio da bi druge ljude držao na distanci.

Ovo što se između njih dešava je istina, a pred istinom se ne vredi skrivati.

Konačno je srećan.

Hodaju držeći se za ruke dok im vetar nanosi sneg u lice. Još uvek držeći isprepletane prste sa njenima, stavlja ih u prostrani džep svoga kaputa.  Pogledi su im se sreli i osmehe je odmah zamenio poljubac.

Vetar oko njih pleše sa pahuljama i oni se vrte sa njim na tom ludom balu emocija. Sve je onako kako treba da bude.

Noć miriše na karanfilić i kuvano vino, a poljupci su ukusa cimeta. Nebo se nadvilo iznad njih dok ga belina spaja sa zemljom.  Ceo svet se klanja njihovoj zaljubljenosti.

Vetar nastavlja da divljački razmahuje snežne pahulje po plesnom podijumu, kao da urliče od besa što ne može da ih zadrži, dok one veselo igraju oko njega.  U ludilu je  svalio bes na dvoje zaljubljenih koji se drže za ruke i povremeno ljube.

Navalio je na njih ali oni su nepobedivi, nesalomivi.

Ona je srećna. Ne smetaju joj ni zima ni vetar koji kao da se urotio protiv njih.

Dok drži njenu ruku u svome džepu ona oseća kako se toplina njegovog dodira širi celim njenim telom. Lagano joj vadi ruku iz kaputa i nežno je prislanja svojim usnama, da bi je zatim opet vratio.

Taj jednostavni gest nju čini presrećnom. Ovaj čovek voli celo njeno biće. Oseća se voljenom i sigurnom i ništa na svetu ne može to da poremeti.

Nema tog vetra, tog mraka, niti bilo kakve sile koja može da pokvari ovaj trenutak.

Dok tako šetaju kroz noć put ih sa obale reke nanosi nazad u grad.

Vetar je uspešno rasterao ljude sa ulice.

Naravno da mu je to uspelo sa tim usamljenim ljušturama, ali neće mu uspeti sa ovo dvoje zaljubljenih. Oni su nepobedivi.

Ipak, kako dublje zalaze u grad jasno je da ne šetaju bez cilja. Žure da se odazovu žaru koji tinja u njihovim telima.

Ulaze su u stan i konačno popuštaju pred naletom požude. Vatra koja gori u njima može se ugasiti samo potpunim sagorevanjem u njoj. Plamičak koji je tinjao napolju na vetru sada se rasplamsava u buktinju koja je boji sobu u crveno dok senke igraju na zidovima.

Vide se savršeno u mraku. Vene im pulsiraju dok se tela vrte na oblaku strasti.

Vode ljubav nežno, strastveno i razarajuće snažno u isto vreme. Njihova energija uznemiruje snove desetine hiljada ljudi oko njih. Ništa ne može da ih zaustavi. Ruše svetove uživajući jedno u drugom.

U trenutku potpune ekstaze oseća kako joj strašan bol cepa grudi. Otvara oči i vidi stranca. Vidi ga kako sa obe ruke drži nešto što je zariveno u njene grudi. Vidi poznato lice muškarca kojeg voli kako se menja i postaje oličenje zla, a nakon toga slede tama i tišina. 

Dok zabada veliki nož u njene grudi oseća kako oštrica prolazi i lomi grudnu kost, prolazi kroz pluća, kao kroz maslac, i zariva se u kičmu presecajući je. Neće se dugo mučiti.

U momentu kada je oštrica prodrla otvorila je oči. Njeno lice je izobličeno u grimasu uživanja i straha. Ekstaza požude i samrtni grč sklapaju predivan portret.

Na čas ga zaustavlja lepota tog portreta. Ushićenje života i neminovnost smrti na jednom licu. Trebali bi to nekako ovekovečiti.

Izvlači nož uz trzaj, a zatim ga još nekoliko puta snažno zabada u njeno već mrtvo telo. Krv pršti svuda po njegovom golom telu i po celoj sobi.

Iz rasporenih grudi izvlači srce koje je prestalo da kuca, a koje je svoje poslednje otkucaje dalo za njega. Drži ga na dlanu razmišlja o ironiji situacije.

Dok gleda u srce žene svoga života na dlanu ima neodoljivu želju da proba njegov ukus. Gotovo nesvesno, bez prave odluke, zubi kidaju parče i uzima zalogaj. Nakon prvog zalogaja nastavlja da jede sve halapljivije sve dok ga nije proždrao u celosti.

Pokušava krvavim rukama da se obriše, ali samo još više razmazuje crvenu masku. U strasti odbačenim komadom njene odeće briše lice. 

Nastavlja u kupatilu da se sprema rutinski, kao ujutru za posao. Deset minuta posle napušta stan u kome leži izmasakrirana najveća ljuba njegovog života.

Baca jedan poslednji pogleda na nju dok zatvara vrata. Na usnama mu igra osmeh.

Ponekad ni najveća ljubav od zveri ne napravi princa. Ponekad je zver samo zver.

Mijazakijev poslednji film

Posted on by Mateja Matić

Teško da postoji upućeniji poznavalac japanske animacije koji nije čuo za slavnog reditelja Hajaa Mijazakija, a možda neki njegov film i pogledao. Autor se jasno seća da je do pre nekog vremena u ovim krugovima Mijazaki smatran lektirom. Čak i da se neko nije trudio svesno, teško je bilo odrasti a ne pogledati bar jednom Spirited Away ili Totoro. A sećamo se i da ovo nije prvi put da Mijazaki tvrdi kako pravi svoj poslednji film. Ipak, vreme prolazi, niko ne biva mlađi, te su se obožavatelji opravdano digli na noge kada je osamdeset-dvogodišnjak najavio svoje poslednje poslednje delo. 

Njegov naslov je pitanje: „Kako ćete živeti?“ (Kimitachi wa dou ikiru ka?) Ono po čemu se ovaj film razlikuje od svih ostalih Džiblijevih filmova je to da je Mijazaki izričito zahtevao da se ne vrši bilo kakva promocija. Sve što je javnost znala i videla od filma pre premijere jeste ova slika:

Čak i samim bioskopima je zabranjeno da prave bilo kakav promotivni materijal, te nas je dočekao istovetni poster, i ništa više:

Odmah po objavi postera, o filmu su se izrodile razne spekulacije. Ljudi su, znajući Mijazakijev temperament, u šali govorili da će samo sesti ispred kamere i sat i po vremena držati bukvicu. 

Međutim, Kako ćete živeti? je remek-delo kakvo smo samo mogli da poželimo.

Priča govori o dečaku po imenu Mahito, čija majka umire u bombardovanju Tokija tokom Drugog svetskog rata. Seli se na zabačeno imanje zajedno sa ocem i maćehom. Međutim, to imanje krije tajnu: čudnovati toranj za koji kažu da ga je izgradio još njegov pradeda. Ono što na početku sluti na jednu realističnu ratnu priču poput Grave of the Fireflies (1988) vrlo brzo se pretvara u raznobojnu, bajkovitu fantastiku, sa čak ponekim elementima naučne fantastike.

Ako se ovaj film ima uporediti sa nekim drugim Džiblijevim filmom, to je bez sumnje Spirited Away (2001). Slični su pre svega po tome što dele istu središnju temu – kamikakuši, odnosno misteriozne nestanke osoba usled nekog natprirodnog fenomena. Međutim, Kako ćete živeti? se po nečemu i jasno razlikuje, a to je nedorečenost. „Nedorečenost“ ovde koristim u pozitivnom smislu. Mijazaki je odlično uočio šta ne mora objasniti ili prepričati, već prikazuje samu srž priče i poruke, a ostalo nam ostavlja da tumačimo. Film je krcat najrazličitijom simbolikom – pre svega životinjskom – i definitivno se čini da ima prostora za poneku duboku analizu. To znači i da ga mlađa publika možda neće lako shvatiti.

Kroz sam naslov, kao i pojedine aspekte priče – pre svega lik pradede – Mijazaki kao da poručuje da je njegovo vreme prošlo, i da svet ostaje na mlađim generacijama. U tom smislu se ovo zaista čini „oproštajnim delom“, kako ga nazivaju mediji. Međutim, ovaj film nipošto ne pruža staromodan ili zastareo utisak. Osvežavajuće je videti animaciju u 2023. godini koja direktno nadgrađuje Džiblijevu tradiciju i nalazi se van svih tropa i tokova koji su zaposeli japansku pop kulturu. Ovde nećete naći mladića kome nos šiklja čim ugleda ženu, ili maćehu koja se pastorku neprimereno nabacuje. Čak i u samoj glasovnoj glumi prati se jedan stariji, manje afektirani stil izražavanja iz animacije osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, što je za umorne uši još jedno osveženje.

Pored glasovne glume, ne smeju se prenebregnuti ni drugi tehnički aspekti, kao što su odlična muzika, i prelepa, ručno crtana animacija. Ona se ne oslanja na 3D tehnologije, koje su danas prisutne čak i u većinski crtanim animacijama. Ovaj film je stoga u grafičkom aspektu jedno zaokruženje, jedan vrhunac do kog je Mijazaki dospeo. 

Ostaje videti da li će Mijazakijev zahtev za „nula promocije“ biti održiv kada se ovaj film nađe u ostatku sveta. Uzevši u obzir nedavno prikazivanje Suzume od Makoto Šinkaija u srpskim bioskopima, možda čak smemo da se ponadamo da ćemo i ovaj film gledati na velikom ekranu. Bilo kako bilo, uvereni smo da će način promocije minimalno uticati na njegov uspeh. On se već može brojati u Džiblijeve nezaobilazne klasike.

Dungeons &… Dunosaurs?

Posted on by Mladen Marković

Duge decenije pitanja, vekovi nagađanja i milenijumi najšarolikijih verovanja leže iza nas, tih istih Nas koji živimo u ovom vremenu tehnološkog izobilja i nikad veće dostupnosti informacija, da je gotovo smešno, da ne kažem jeretički, pokušati vratiti se korak ili dva unazad i preispitati neke ideje i ono što volimo da smatramo odgovorima. Kažem „volimo“ jer, istini na volju, svak’ je međ’ nama naposletku poklonik sopstvene istine – prema oku i prizor (jer tvoje lepo možda nije i moje), a po uhu i šapat da razblaži radoznalost uma koji pita, tako uporno pita… Ni ne čudi da se na kraju naš genij lako zadovolji odgovorom koji svoje temelje traži u plićacima logike. Istina je neodređena. Moja, tvoja, svačija… Ničija. Nikakva? Predaleka, možda? No, nije li baš tu destinacija na kojoj počiva istina? Često neshvatljiva, jer mora biti Otkrivena. A pod otkrivenom ne podrazumevam onu serviranu. I ne, ne bacam na sto još jednu teoriju zavere izrekavši ove reči. Baš naprotiv. Svet je dovoljno kompleksan za nas previše ograničene da bi smo uopšte smeli dozvoliti sebi aroganciju da pomislimo da ga razumemo. Budalaste li pomisli. A na kraju, nije li najveća budala onaj koji misli da je sve što pročita istina?

Elem, da ne zalazimo preduboko u filozofiju. Kako ista mene napaja, nekog je verovatno već zamorio piščev uvod u pitanje skovano jednako od mašte koliko i od nauke – šta su zapravo zmajevi? Jedina paralela kojom se moja majka na početku davnih devedesetih mogla poslužiti da pruži odgovor na ovo moje uporno postavljano pitanje ležala je na stranicama prirodnjačke enciklopedije pod terminom dinosaurus. Ne sećam se čak ni koje su vrste bile u pitanju, ali, slika (ili slike) divovskih gmizavaca, oštrih zuba, dugih vratova, opakih rogova i tela načičkanih koštanim kvrgama razbuktale su moju ogromnu ljubav prema paleontologiji. Kao i svaka nauka, i ona se bavi teoretisanjem i dokazivanjem stvari koje ispituje, ma koliko su one u ovom slučaju relativno nedokazive i, kao i u svemu drugom, saznanja o istima menjaju se iz godine u godinu praćene novim idejama i  t e o r i j a m a. Kažem teorijama, jer niko ne može razgrnuti stotine miliona godina gust veo vremena i sam se uveriti u ono što tvrdi. Znamo zasigurno samo to da su na svetsku scenu ovi zadivljujući reptili došli, na njoj postojali i sa nje netragom nestali, i to je sve.

Sve naše znanje o datoj temi tek je jedna kap u moru sveukupne istine koja nam nikad neće biti znana. A kad je već tako, gubi li se sa time mogućnost da ova bića možda nisu u potpunosti nestala sa zemaljskog šara čak i do nekih modernijih vremena? Vidite, reč dinosaur (strašni gušter) nije postojala do 1841. godine kada ju je za klasifikaciju grupe do tada nauci nepoznatih fosila skovao Ser Ričard Oven. Iste reči nema u rečniku čak ni 1891. godine kada se za ove stvorove već uveliko znalo. Pomalo pretenciozno se da zaključiti da su veći deo naše istorije oni bili znani kao zmajevi. Naglasiću odmah da, iako ne idem toliko daleko – niti ću ikad ići – za ovo izlaganje tvrdim da je apsolutna istina, takođe neću ni negirati da je ovakva mogućnost jednako verovatna. Nazovimo to pukom potrebom za teoretisanjem koje i te kako ima svoju podlogu i temelj, i koje kao i svaka postojeća ili eventualna teorija, nikada neće niti može biti apsolutno dokazano.

Mnoga su predanja, zapisi i svedočanstva o susretima ljudi i ovih zmajeva. Od svih izvora, samo u Bibliji, zmajevi su spomenuti trideset četiri puta. Često ljudi vole da primete da dinosaurusa nema u Bibliji. I, naravno, u pravu su – dinosaurusi su tako imenovani u nama bliža vremena od onih biblijskih. Još ako uzmemo u obzir da je tek u šesnaestom veku ova knjiga počela da se prevodi na preko hiljadu i pet stotina jezika, normalno je da pomenuti epitet nećete naći u njoj. Ali, jesu ih zvali zmajevima. Čak su i u rečniku iz 1946. godine zmajevi navedeni kao „danas retki.“ 

Izvor: Google Arts & Culture

Ako ćemo čak i o vrstama, u Bibliji nailazimo na morsku neman Levijatana i divovsku kopnenu zver Behemota, koji po opisu taman upadaju u ovu kategoriju. Oslanjajući se i dalje na detalje starog zaveta, da se zaključiti da je nakon potopa broj zmajeva dodatno počeo da se smanjuje, dok je broj ljudi naglo skočio kao u dane bebi buma. I iz tih se godina, u koje se smešta potop (koji igrom slučaja listom pamte sve stare svetske kulture i bezbrojni primitivni narodi), često nailazi na pripovesti o herojima koji se bore sa ovim neretko užasavajućim bićima, jer ko bi normalan poželeo da živi pored zmaja? Zaključak se da pretpostaviti da su ih ljudi eventualno istrebili. Da li se na ovu pretpostavku može staviti pečat nauke? Naravno da ne. Ali, šta nauka zapravo kaže o jednom takvom scenariju: pre dvesta i više godina majčica Srbija je bila pod gustim šumama koje behu stanište mnogim medvedima i vukovima. Kako se napredujuća civilizacija po oslobođenju od Turaka širila, a Šumadija polako krčila i ustupala mesto naseljima, što zbog povlačenja, a najviše zbog lova, i broj zveri se polako smanjivao (najviše broj upravo velikih predatora, odnosno, medveda), sve dok u ove modernije dane nisu skoro bili istrebljeni sa ovih prostora, i sada su pod zaštitom države kao ugrožena vrsta. Da se zgodi, kao što se relativno skoro zgodilo baš u mom mestu na iznenađenje celog okruga, da neki medved zaluta u naselje, svaki lovac bi jurnuo da češlja kraj sa ciljem da ga odstreli. Država je naravno poslala svoje ljude koji su nakon par dana uhvatili medveda i vratili ga u stanište, ali, ne sumnjam da bi priča u selu u suprotnom bila „alal mu – skin’o ga Žikica jednim metkom“  a novine bi verovatno pisale o hrabrom meštaninu koji je „spasao useve i stoku“ sirotinje raje, slično kao što je nekada davno neki vrli ratnik možda spasavao neko seoce od terora nekog zalutalog džina. Ubiti jedno takvo biće… Slava bi bila tvoja generacijama. Negde bi se i zapisao po koji redak u vidu basne ili kakve himne. Kojih, jelte, tek imamo pregršt širom planete. A duo Hana i Barbera bi trljali ruke uz reči „We tried to tell thy…“

Čak i motivi kod ubijanja zmajeva podupiru ovu analizu; čovek bi zmaja ubio zbog mesa, ili da eliminiše pretnju po useve/stoku/selo, ili pak iz sporta (ne bi li ga oglasili za heroja), ili iz puke potrebe za zemljom ili pašnjacima koje biće naseljava. U starih Sumera, Gilgameš ostade poznat po ubistvu zmaja (demon Humbaba koji je mogao da uzme to obličje). U drevnom Kitaju (Kina), postojao je ratnik s imenom Ju, koji je nakon potopa zaposeo divlje zemlje i uspostavio navodnjavanje, zavrtevši točak civilizacije ispočetka. Mnoge je velike zmije i zmajeve ovaj junak oterao odatle, da bi gradio farme i sejao useve. Druga zanimljivost vezana za Kinu njihov je stari kalendar; prikazivao je jedanaest stvarnih životinja, od svinje i psa sve do petla i zmije, a dvanaesta beše Zmaj. Zašto bi u skup stvarnih životinja drevni Azijati stavili i jednu mitsku? Možda jer je ta mitska tada bila ne mitska nego stvarna? Malo verovatno, ali, istinu ne definiše verovatnoća – definiše je mogućnost. Kako Šerlok Holms jednom reče: „Kad eliminišeš sva logična rešenja jednog problema, nelogično – ma koliko nemoguće – mora biti istinito.“ Pod kapom nebeskom, na ovom našem malom plavom svetu, ništa nije nemoguće.

Bacimo li se dalje na arheologiju, opet vidimo istu priču – dinosaurusi su sveprisutni kod starih naroda širom sveta. Ne samo u mitovima, već i u scenama iz svakodnevnog (onovremenog) života seljaka i lovaca. Postoje kineske vaze oslikane predstavama ovih bića, prikazi divovskih dugovratih zveri sa reptilskim karakteristikama kod starih Egipćana, reljefi na zidovima piramida i hramova u Kambodži i Peruu, gde su naučnici mogli čak i da raspoznaju pojedine vrste po njihovim predstavama. Mašta? Nisam siguran. Zvanična nauka kaže ovako – dinosauri su izumrli pre više desetina miliona godina. Zadržimo se kod misli da je i to krenulo kao pretpostavka. RCD (radio-carbon dating) je svakako oglašen za nepouzdan metod utvrđivanja starosti. Kako li su onda naši drevni znali za njih, opevali ih u detalj pa im znali i dimenzije i karakteristike? Čak je i moderna nauka suviše ograničena da potvrdi tačan izgled ovih zveri (onaj Spinosaurus će uskoro da dobije krila mesto leđnog peraja koliko mu opis menjaju iz godine u godinu… Ups!) Naposletku nauka i ne kaže da je apsolutna u svojim nalazima, naprotiv, ona često negira sebe i traži dalje.

No, kad već pomenusmo krila, zmaj je najčešće varijanta krilatog reptila… Tu su mnogi istoričari imali šta da kažu. Otac istorije, Herodot, zapisao je interesantnu priču o svom putešestviju kroz Arabiju: „Postoji mesto u Arabiji, smešteno u blizini grada Buto, koji sam pohodio, čuvši za neke krilate zmije; i kada tamo stigoh, videh kosti i bodlje zmija, u takvim količinama da ih beše nemoguće opisati. Oblik im beše sličan vodenoj zmiji; ali imadoše krila bez perja koja više nalikovaše krilima šišmiša.“

Marko Polo takođe veli: „Napuštajući grad Jači i krećući se deset dana zapadnim smerom, stiže se do provincije Karazan, koja je ujedno i ime glavnog grada… Ovde se daju videti ogromne zmije, dužine oko 9 metara, te obima tela od oko 2 metra. Na prednjem delu, blizu glave, one imaju dve kratke noge, tri kandže poput onih u tigra, a oči veće od prepečenog hleba i vrlo blistave. Čeljusti su im dovoljno široke da progutaju čoveka, zubi veliki i oštri, a čitav izgled toliko grozan da im niti čovek, nit’ kakva sorta životinje, ne mogu pristupiti bez straha.“

Pa onda Plinije: „Afrika proizvodi slonove, ali je Indija ta koja proizvodi najveće. Kao i zmaja, koji je neprestano u ratu sa slonom, a životinja koja je sama po sebi tako velike veličine, da lako zamota slonove svojim naborima i okruži zavojcima. Takmičenje je podjednako kobno za oboje; slon, pobeđen, pada na zemlju i svojom težinom ruši zmaja koji je oko njega opleten…“

Tit Livije: „Nakon što su mnogi vojnici zarobljeni u njegovim (zmajevim) ustima, i još mnogi razbijeni naborima njegovog repa, a koža mu beše prejaka za strelice i koplja, zmaja su napokon napale vojne mašine i srušile ga konstantnim udarcima teškim kamenjem.“

Sveti Đorđeupija aždaju, Johan Kunig, 1630
 izvor: Flickr

Sve ovo, naravno, lako može biti i plod nečije mašte. Zamislimo samo, u nekoj postapokaliptičnoj budućnosti neko pronalazi Martinov opus, i odatle zaključuje da je to davno pribeležena istorija sveta. Opet, ovde se ne radi o fantastičarima već o istoričarima, putnicima ili antičkim naučnicima čije ime nosi težinu vekovima, negde i milenijumima. Sama nauka ne poriče da priroda ne ugasi uvek jednu vrstu dok se druga razvija. Da bi (izumrlo) biće iz daleke prošlosti preživelo do relativno skorijih vremena, moralo bi da nekako bude izolovano od matrice evolutivnog razvoja života koji se nastavlja nakon što život na zemlji krene ispočetka. Zmajevi su mahom bića koja su se skrivala po slabo pristupačnim tesnacima, pećinama stenovitih planina ili jezerima. Slabe šanse, opet šanse, ali navedeno potpada u tu kategoriju. Znano je da je i kod nas, u pentikostaru crkve u selu Rožina, u osamnaestom veku zapisano: „Turci pored Oblačinske bare ubiše aždaju i odnesoše caru u Stambol.“ Teško je modernom čoveku da poveruje u to, ali to slučaj ne čini manje verovatnim. Tu su i fantastični elementi bljuvanja vatre, ali i to se može složiti ovako – o dinosaurusima znamo jezivo malo; samim tim, nije isključeno da je među njima bilo vrsta koje su mogle da izbacuju recimo kiselinu (okamenjene kosti ne govore mnogo o mogućim organima o kojima isto ne znamo ništa), kao što neke zmije danas izbacuju otrov na daljinu, što je narod mogao da protumači kao „bacanje vatre“. Zar je toliko neverovatno da su drevni reptili mogli da urade nešto slično? Možda i daleko kompleksnije? Da je naučnik iskopao fosilne kosti tvora, bodljikavog praseta, ili električne jegulje a da ih pre toga nije video žive, da li bi imao bilo kakvu predstavu o jedinstvenim odbrambenim mehanizmima tih životinja?

Gde su dokazi? Pored svega navedenog, što je merodavno koliko i ono što opšteprihvaćeno mišljenje zvanične nauke ima da ponudi, da se opet pretpostaviti da su naši stari, smatrajući zmajeve, aždaje i ale zlim znamenjem, eventualna trupla znali da sažezu, odnosno, potpuno unište vatrom. Drugo, ako je neka varijanta letećeg reptila/dinosaurusa postojala do pre nekoliko vekova, da bi uopšte leteli morali su imati ptičje (cevaste) kosti, koje su poroznije i uglavnom izbegnu fosilizaciju. Drugim rečima, ne očuvaju se. Što se pak fosila divovskih dinosaurusa tiče, oni ne moraju biti izvanredno stari. Fosilizacija je proces kojim se sve u kostima ili biljki izmeni mineralima rastvorenim u vodi koja se nalazi u zemlji. Materijal u njima postane čvrst kao stena – tehnički sve i postane stena istog oblika kao kost, zub ili list koji zamenjuje. Zanimljivo je da nisu potrebni milioni, čak ni hiljade godina, da bi nešto postalo fosil. Treće, na pitanje kako to da ih baš zadnjih vekova nema više, treba se podsetiti kao što smo već naglasili, da je postojalo i zanimanje Lovci na Zmajeve. Zadnje aluždije, ako ih je zaista bilo, pobijene su do kraja srednjeg/početkom novog veka. Opet, malo verovatno, ali ne i nemoguće. Ne zaboravimo da se i sam Sveti Đorđe na ovim prostorima proslavio baš tom profesijom. Tu je naravno i stara zaverenička da je sve fizičke dokaze neko namerno skrivao i uništavao planski, ali mi priča u kojoj su moji preci jahali pterodaktile, no im je Tito sve to oduzeo, spalio i zataškao pravu istoriju, nekako ne pije vodu. I ovim bih ovu za sve nas uzbudljivu temu priveo kraju.

Lično, mislim da u svemu ovom nauka ima izvesno pravo – dinosaurusi, sa svim svojim vrstama i podvrstama, jesu postojali. To što se, eto, skoro perfektno podudaraju sa našim mitskim zmajevima, ono je gde počinje da se nazire druga strana medalje. Nauka je ipak limitirana, sa svim što zna uvek zasnovana na teorijama koje ne može dokazati, ne stopostotno, i često diže sidro iz naizgled sigurne luke u potrazi za novom pučinom. S druge strane, priča o zmajevima najpre se da zaključiti kao mitomanija i razbuktala mašta drevnih pisaca, a opet, jednostavno je neverovatno da u svakom kutku sveta postoje tragovi verovanja u iste, nebrojeni zapisi o susretima i borbama sa pomenutim bićima, pa i realne predstave izvesnih praživotinja koje niko nije mogao sa takvom preciznošću izmisliti a da ih nije video, a koje je paleontologija mnogo kasnije potvrdila u fosilnom zapisu. Jedan učeni čovek bi se grohotom nasmejao na sve ovo, ne uviđajući da je kao produkt obrazovnog sistema zapravo klovn. Ništa manje od prostog čoveka koji, pak, svaku promenu u dahu vetra odmah pripiše nekoj višoj sili bez da dalje mozga. Bilo pukim sujeverjem ili lepo odštampanim papirom, ograničen um je ograničen um. A svet, sa svojih više od devedeset devet posto zauvek izgubljene i nezabeležene istorije, mnogo veće mesto no što želimo da priznamo.

Za mene, istina vreba u vihoru nerazmotrenog koje ono razmotreno jedva da naslućuje. Ili, kako nam agent Molder jednom davno reče – istina je tamo negde.

Marvelova Manga

Posted on by Kristijan Šarac

 ŽANR: epska fantastika/superheroji/japanske bajke

ORIGINALNI NAZIV: Demon Days

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTORKA: Pič Momoko

ZEMLJA: SAD

PREVODILAC: Draško Roganović

GODINA IZDAVANJA: 2022
OCENA:

Duži period je prošao od kako smo poslednji put zavirili u ediciju The Best of Marvel Right Now!, gde Čarobna knjiga objavljuje friška dela jedne od najvećih američkih izdavačkih kuća kad su u pitanju stripovi. Zanimljivo je za posmatranje kako se svet menja i u stripovima, od stavova do stilova. A ovo je perfektna edicija za tako nešto, koga interesuje, nama je to neka vrsta pasije. Razlike su ogromne i nepomirljive, jako su retki klasici u bilo kojoj sferi i žanru koji mogu da ispoštuju senzibilitet, dinamiku i pre svega način razmišljanja mladih čitalaca. No, velika tržišta poput američkog imaju taj luksuz da im je svaka ciljna grupa ogromna i u stanju da troši. Kod nas nije nimalo slična situacija, malo smo tržište, novac poseduje generacija koja ne voli promene i izdavačima nameće politiku objavljivanja dela sa kojim su već dobrano upoznati. Upravo u tome leži vrednost ove i sličnih edicija, daju uvid u to kolike su se tektonske promene desile u svetu i odakle potiče generacijski jaz koji se javlja kod nas i nama sličnim patrijarhalnim i siromašnim zemljama. U suštini stvar je u moći, niko ne želi da je ispusti – makar to bila trivija poput ’ja radim i stariji sam’. Začkoljica leži u tome što je to kopirantski nasleđeni i uvreženi gen što traži samo siguran i bezbedan put bez konfrontacije, ali i iz umetničkog, a bogami i životnog ugla apsolutno bezvredan navod i staza koja ne zaslužuje da se poštuje ni na jednom nivou pošto vodi samo u običnost i neuspeh. Svako to može i nije to nikakvo postignuće, evo i ovaj mlađani strip može sve i što njegovi prethodnici. Mladi samo trebaju šansu za svoj izraz, da to kažu na svoj način čak i kad greše to je pravi put i oni će jednom biti jučerašnjica. Trenutno su budućnost.

U kom trenutku i zašto je manga postala strip današnjice? Ne znamo konkretan momenat, ali možemo pretpostaviti šta je uticalo na to. Japanski strip je brz i sa popriličnim odsustvom inhibicija, ali najvažnije stvari su odrednice uzrasta i jeftinoća tankobona. Uz ekspanziju animea koji dolaze kao direktna posledica mangi. Na sve to možemo nadodati da su mange vrlo dostupne na internetu, pojedini fanovi iz nedelje u nedelju očekuju prevode novih poglavlja, a pojedini serijali imaju više poglavlja i podserijala negoli Santa Barbara epizoda. Dakle, verna i istrajna publika je u pitanju. Očigledno da su do tog zaključka došli i u Marvelu, i da su im novi vetrovi što pušu sa istoka prijemčivi. Pa tako imamo priliku da čitamo nešto novo i prilično izvanredno marvelovu mangu.

Pič Momoko – umetnički je pseudonim, strip-autorke i ilustratorke, koji je smislila tokom studija dizajn video-igara, te odlučila da ne odaje svoje izistinsko ime tokom karijere. Prvi profesionalni rad u svetu stripa bio je za magazin sa tematikom horor parodije Girls and Corpses. Izradila je megalomanski broj naslovnih strana i ilustracija, i važi za jednu od najtalentovanijih Marvelovih mladih nada. Strip koji držimo u rukama smatra početkom samoproklamovanog „momokoverzuma“ na temu prevrednovanja superheroja iz ugla japanskih narodnih bajki.

Priča prikazuje sukob jokaja i onija sa ljudima. Problem je u čovečijim  pretenzijama na teritoriju što pripada onostranim moćnicima. Iako su raskol i neslaganje globalni, središnja pripovest je fokusirana na porodičnu dramu onija. Uspevamo da uočimo i ispratimo još barem tri manje povesti pored glavne. Ono što dolazi do izražaja su izuzetno urađene facijalne ekspresije i reakcije junakinje oko koje se sve vrti. Tom je u principu blagi šonen, ali ga svi mogu čitati i ne požaliti zbog toga.

Izuzetna interpretacija i metodologija spajanja japanskog mita i marvelovog univerzuma. Pa su tako mnogi superheroji prisutni i prepoznatljivi, ali u potpuno novom okruženju i ulogama. Scenaristički dobro uklopljeno, no ne baš ekstremno, ipak je za zapadnu publiku pravljeno i na trenutke se primećuju ograničenja tih normi, što je verovatno dobro i kada je naša publika u pitanju. Crtež odlikuje prelepa akvarelna nežnost, iz edo perioda. Pa tako i prikazi planine podsećaju na prikaze Fudži planine onako kako ju je video Hokusaj ili barem Zelezni u svojoj nagrađenoj priči 24 pogleda na planinu Fudži, Hokusaj. Dodatak na kraju o mitskim bićima će mnogima pomoći i veoma je dobro napisan.

Ukoliko volite mange, superheroje, mitologiju ili epsku fantastiku dileme nema ovo je strip za vas. Ako, ipak, idete u više sfere umetnosti i proučavate klasično japansko slikarstvo ovo je takođe delo u kom ćete uživati, jer je direktno nasleđe, u gotovo vizuelizaciji tog načina rada. Drugim rečima strip koji sladokusci moraju nepobitno posedovati u kolekciji.

A ukoliko volite unikatne ručne radove, posetite naše prijatelje na Epic Fantasy Shop-u.

Lopta i ukleta kuća – Davor Pisačić

Posted on by Redakcija

Šutali su loptu na školskom igralištu. Bili su sami cijelo prijepodne jer su školski praznici tek počeli i većina njihovih prijatelja zaobilazila je školu u širokom luku, odlazeći na bazen ili se spremajući za ljetovanje. I oni su trebali ići na more, ali tek kad im roditelji usklade poslovne obaveze i organiziraju zajednički odlazak, kao što su činili već nekoliko ljeta unazad.

Jedino živo biće koje su vidjeli bio je neki bezimeni prosjak koji je prolazio stazom pokraj igrališta, noseći plastične vreće u koje je skupljao povratnu ambalažu. Skitnica se zadržao nekoliko trenutaka promatrajući ih i zatim, mrmljajući si u bradu, produžio svojim poslom.

Sunce se polagano bližilo zenitu, zrak je titrao od vrućine, a nebom je plovio pokoji oblačić.

„Dosta mi je za danas. Gladan sam” progovorio je Miho nakon što je iz plastične boce popio zadnji gutljaj vode.

„Evo još samo zadnji šut na gol” rekao je Leo i nastavio komentirati zamišljenu utakmicu: „Susret se bliži kraju. Ulozi su visoki. Messi uzima loptu i prolazi pokraj protivničkih igrača. Kakva elegancija. Kakav stil. Messi se namješta na šut, puca i…”

„I promašuje cijeli gol” ubacio se u prijenos Miho.

Lopta je u visokom luku preletjela ogradu igrališta i sletjela negdje u dvorište kuće preko puta.

II

„Moj tata kaže da je ta kuća ukleta.” Rekao je Leo dok su stajali na zidiću i držali se za željezne rešetke ograde koja je okruživala dvorište. Prazne rupe gdje su nekad bili prozori smrknuto su ih promatrale. Ograda balkona ispod krova kuće opasno se nakrivila, prijeteći da se svakog trenutka sruši. 

„Meni ne izgleda tako strašno” izjavio je Miho.

„To su i prvi kršćani govorili za koloseum.”

„Ha?”

Obišli su ugao ograde i našli se ispred teških metalnih vrata stražnjeg ulaza. Vrata su bila obrasla trnjem i travom, ali su srećom bila taman toliko otvorena da su se uspjeli provući na drugu stranu.

Pretražili su cijelo dvorište, ali loptu nisu pronašli. Miho je počeo očajavati; bila je to nova lopta! Skupa i kvalitetna. Šivana – od njegovih vršnjaka – negdje u Bangladešu. Onakva kakvom igraju profesionalci.

„Vidi” upozorio ga je Leo.

„Što?”

Kažiprstom mu je pokazao na podrumski prozor čiji je okvir bio izbijen.  

„Bili smo igralištu točno preko puta ovog prozora. Kladim se da je lopta prošla kroz njega. Bio je to šut i pol.”

Oprezno su prišli prozoru. Iz otvora je isijavao neprobojni mrak.

„Ništa se ne vidi, tko zna koliko je dubok podrum” zapitao se Miho.

Leo se osvrnuo po dvorištu. Nakon kraće potrage pronašao je hrđav lončić.

„Bacit ću ga kroz prozor, pa da vidimo.”

Miho se za svaki slučaj odmaknuo dva-tri koraka.

Prišao je oknu i nakon kraćeg nećkanja baci lončić. Gotovo istovremeno lončić je zveknuo o betonski pod tako da je cijela kuća odjeknula. 

Neka tamna sjena prošla je pročeljem kuće. Krovne grede i nakrivljena ograda lagano su zaškripale… Činilo se kao da se kuća budi..

Nakon što je opet zavladala tišina, skupili su hrabrosti da se opet približe prozoru. Baš kad se odlučili da će Miho držati Lea za ruke i tako ga spustiti u podrum iz crnog okna je izletila probušena lopta.

„Majko Božja! Kuća je sažvakala i ispljunula moju loptu!” dao se Miho u trk. Slijedio ga je u stopu. „Jesam ti rekao da je ukleta!”

III

Skitnica se izvukao iz podruma i sa zanimanjem promatrao kako trkom nestaju iz dvorišta.

„Samo bježite, vražji balavci. Tako uznemiravati čovjeka koji traži samo malo mira. Baš svašta.”

Zabio je oštricu noža u dio predviđen za otvor u limenci pive i otvorio je.

Tek što je povukao prvi gutljaj, na glavu mu se srušila balkonska ograda.     

„U mojem dvorištu vrijede moja pravila. Ako će tko bušiti nogometne lopte, to ću biti ja” zaškripala je kuća pa se umirila.

Autor: Davor Pisačić

Mrvica vremena

Posted on by Aleksandar Kostić

Sve što imamo su samo mrvice vremena kad bilo šta od ovoga ima smisla.

Evelin vodi porodičnu perionicu sa svojim mužem, ali za nju stvari ne idu baš tako glatko. Poreska uprava je u procesu revizije perionice, Vejmond se ponaša neozbiljno i potajno razmišlja o razvodu, njen otac Gong Gong je nedavno došao iz Kine, a ćerka Džoj pokušava da ih ubedi da prihvate njenu devojku. Evelin nije srećna, ima velike snove ali još veće kajanje. Nezadovoljna je sa životom koji ima sa mužem koga doživljava beskorisnim zbog neozbiljnosti i naivnosti njegovog karaktera. Pre toliko godina izabrala je da pobegne sa njim i uviđa da joj život protraćen sa njim.

Kad Vejmond iz druge dimenzije (alfa dimenzije) zaposedne telo njenog muža, i pruži joj mogućnost da proživljava svoje živote iz drugih dimenzija, ona se podseća koliko potencijala je imala… i koliko je protračeno.

Taj drugi Vejmond je sve ono što ona želi od svog muža. Snažan, sposoban, praktičan… Ali je takođe i kontrast svega negativno što ona želi i teži da bude. On prvi želi da napusti njen univerzum čim vidi da ona nije „ona prava“ i ne može da se bori protiv Džobu Tupakija kako on misli da treba. Upravo je ovo ono što Evelin oseća sa svojim mužem, razočarana je što se ne trudi i bori kako očekuje od njega, i takođe ima želju da pobegne od njega i od svog trenutnog života.

Sistem napajanja uređaja koji koriste da pozajme veštine iz drugog univerzuma se zasnivaju na praktikovanju glupih i apsurdnih stvari. Ovo donosi humoristične scene u filmu, ali u isto vreme je dobro osmišljena analogija da ovi glupi trenuci pune našu „energiju“ i pomažu nam da se borimo kroz život. Akcija dosta podseća na stare kung-fu filmove, skoro sve vreme pomerajući radnju napred, istovremeno pružajući potrebnu karakterizaciju likova, iako se malo na sredini filma razvlači. Sama koreografija i način kako se likovi bore su jako pažljivo osmišljeni, reflektuju njihovo unutrašnje stanje i momenat u njihovom Arcu. Džojevi i pokreti su agresivni, izražavaju se kroz estetski haos memova, filmskih replika i seksualnog sadržaja, dok su Vejmondovi pokreti sigurni, promišljeni, usklađeni ali takođe i bezdušni.

Multiverzum u filmu predstavlja metaforu za internet, ali i mnogo više od toga. On je sva haotična prenatrpanost informacijama i mogućnostima, gde je sve moguće i sve u svakom trenutku može da se desi, gde ništa zapravo suštinski nije bitno.

„Ništa nije bitno, zašto onda bilo šta postoji?“

Ovaj nihilizam nije ovde toliko vezan za samu besmislenost univerzuma, koliko je vezan za duboku traumu proisteklu iz veka tehnološkog razvoja, naučnih otkrića, svetskih ratova i ideoloških okrutnosti. Svega ono što nas čini da se osećamo malo i beznačajno. Nihilizam je takođe vezan i za generacijsku traumu. Evelin u filmu voli svoju ćerku, ali nije uspela da iskaže tu ljubav na pravi način. Pod pritiskom da ne izneveri svog oca, iz straha i želje da njena ćerka bolje prođe… nesvesno je vršila isti taj pritisak koji je njen otac vršio na nju. U alfa univerzumu Evelin je naučnik koji istražuje skakanje kroz univerzume i pozajmljivanje moći, tamo vrši eksperimente na Džoj i dovodi je isto do tačke pucanja. Ta Džoj  postaje Džobu Tupaki, neko ko poseduje skoro božanske moći i stavlja bukvalno SVE na bejgl koji se pod celom težinom urušava. Isto kao što se i sama urušila. Ali iza njene želje za uništenjem, odnosno, samouništenjem zapravo se nazire želja da se spasi. Njoj treba pomoć, i sve vreme zapravo traži Evelin, traži nekog da podeli svu bol, nekog ko će razumeti i ko će joj pružiti odgovore.

Evelin ne može da razume sve ovo, misli da je njena Džoj zaposednuta. Tek kad doživi sve ono što je Džoj doživela, sve što je mogla da bude, šta još uvek može da bude, kad se i sama prelomi i proživi „multiverzum“… razume, ali ne kao neko novo saznanje već kao nešto što je u njoj bilo sve vreme. Isti teret, isti krug pritiska, srama i patnje… Ono što je njen otac preneo na nju, što je ona prenela svojoj ćerki, sada dobija istu formu. Konačno vidi svet istim očima, ali ne, nema nijedan drugi odgovor.

Korača sa svojom ćerkom prema Bejglu (samouništenju) ali u poslednjem trenutku, u najmračnijem momentu, čuje šum, šum koji se gužva u pozadini. Čuje i fokusira se na Vejmondove reči iz jednog od univerzuma gde nije sa njim. „U drugom životu, bio bih srećan da plaćam porez i perem veš sa tobom.“ Čak iako bi oboje postigli više da su odvojeni, on bi i dalje izabrao da radije bude sa njom. „Nisam naivan. Promišljeno je i potrebno, tako sam naučio da preživim kroz sve ovo. Moramo biti dobri. Znam da vidiš sebe kao borca, ovo je kako se ja borim.“ U istom trenutku u svom univerzumu je i njen Vejmond, kog je prethodno ubola, on se izvinjava i moli je da bude dobra, da svi budu dobri. Da prestanu da se bore…To isti onaj Vejmond koji je molio da bude takva i prema ćerki. Koji je uvek bio tu sa njom, koji se uvek trudio na svoj poseban način.

Izabrala je da pobegne sa Vejmondom pre toliko godina, ali odatle saznaje da je on svetlost u tami. Njegov optimizam, dobrota, dečija naivnost… su njegova snaga. Upravo to je ono što je njoj potrebno, njenom maskiranom nihilizmu, i konačno uči da se bori kao on.

Bejgel je ništa, okruženo svime. Googly eyes stikeri su nešto, u sredini ničega. čak i bezdušni predmeti mogu dobiti ličnost i personifikaciju kada na njih nakačiš male smešne oči. Oni predstavljaju individualizam da čak i u beskonačnom univerzumu, ima nešto posebno u tvojim očima. I Kada Evelin zakači stiker plastičnog Googly oka na čelo, to se poklapa sa njenim otkrovenjem. Umesto upotrebe nasilja, sada se bori rešavajući probleme drugih, dajući im poseban i ličan trenutak radosti i prihvatanja. Daje im mrvice vremena koje su im potrebne. Jang, Bejglovom Jingu.

Ali, ima još toga da premosti pre nego što može da se suoči sa svojom ćerkom. Ostaje univerzum sa viršlama umesto prstima, koji služe kao analogija homofobije koja se nalazi u njoj. Koliko god taj svet izgleda grozno, upravo ta priča i taj doživljaj pružaju joj uvid u lepote stvari koje nije razumela. Nešto što je nama gadno, nije gadno nekom drugom. Upravo taj doživljaj pomaže da se promeni i poraste kao osoba. Pomaže joj da razume Džoj više. Uspeva čak da prihvati i vidi nešto lepo i u šalterskoj radnici koja je toliko neprijatna bila, da vidi da ima dušu i da je i ona vredna ljubavi.

Veze… veze su nekada jedini odgovori na naše konflikte i probleme. Svi mi možemo da izguramo i najgore stvari, dokle god imamo ruku koju držimo i koja nas drži. Konačno, prvi put Evelin istinski razume Džoj, ali nekada, nekada ni to nije dovoljno. Nekada su rane previše duboke i šta god uradimo, nanosimo bol. Nekad moramo da pustimo.

Trenutak obostrane individualnosti i razumevanja konačno dolazi na kraju, Evelin je spremna da pusti Džoj ali je zaustavlja. Pravi nekoliko koraka unazad da bi mogle da nastave dalje, I sva istinska osećanja izlaze na površinu. Razgovaraju i dele svoja osećanja. Po prvi put dopušta da Džoj nju razume. Podseća je da i ona greši, da je i ona povređena, daje joj ono što joj je potrebno. Ne odbacuje centralni argument nihilizma, već prepušta da se i pored njega pronađe smisao. Istina je sve to. Život je strašan, konfuzan, apsurdan i apsolutno van naše kontrole… „I pored svega, i dalje želim da budem ovde sa tobom.“ Zagrli je. Vejmond joj daje kolač. Kamenje pada, svetovi se urušavaju. (…) Grli ćerku na parkingu. Ponovo, i ponovo!

Ovo je film o porodici, mentalnom zdravlju, egzistencijalizmu, univerzalnim iskustvima, pronalaženju smisla, izgubljenom potencijalu, povezanosti… ali film koji ne pruža jednu poruku i odgovor, već ostavlja da ih sami nađemo. Možda je smisao života dobrota. Možda treba da se držimo jedni drugih. Možda treba da naučimo da pustimo. Možda moramo da proživimo neke stvari da bismo ih razumeli. Možda sami moramo da nađemo smisao. Možda je na kraju ipak sve besmisleno… ili bolje rečeno, možda je jednostavno sve, svuda i u isto vreme.

Foto kredit: A24 Films

Fantastika u muzici: Radiohead – OK Computer (1997)

Posted on by Miljan Ristić

Naučna fantastika u literaturi i filmovaima veliki broj uživalaca i poštovalaca, u to nema nikakve sumnje, ali fantastika je pronašla svoje mesto i u drugim vidovima umetnosti: slikarstvu, multimedijalnoj umetnosti, muzici… Što je u nedovoljnoj meri predstavljeno široj javnosti. Iako je fantastika bila inspirativna mnogim bendovima i muzičarima za stvaranje pesama i muzike, nekako je ta tema ostala skrajnuta i nedovoljno zastupljena. Fantastika u muzici. Iz tog razloga ovo će biti prvi tekst u nizu koji će se baviti temom fantastike u muzici i tome kako zapravo zvuči fantastika u muzici. 

Priču ćemo započeti jednim odličnim muzičkim izdanjem. U pitanju je album OK Computer američkog art, eksperimental, elektro alt rok benda Radiohead. OK computer je treći studijski album Radioheada i smatra se jednim od najboljih albuma svih vremena. Objavljen je 1997. godine. 

Još tih godina mi je „zapao za uvo“ i posle prvog slušanja ugnezdio mi se u dušu. Slušam ga i dan danas, tako da slobodno mogu reći da OK Computer slušam decenijama. Ne može da dosadi. Evo, slušam ga i sad dok pišem ovaj tekst.

Album ima ukupno 12 pesama i u celini je jedno remek-delo. Pojedine pesme sa albuma upućuju na fantastiku, u najvećoj meri dovodeći se u vezu sa kultnim romanom Daglasa Adamsa – Autostoperski vodič kroz galaksiju jer i sam naziv albuma OK Computer potiče od rečenice koju je izgovorio jedan od likova iz romana: Kapetan Zaphod Beblebroks: „OK Kompjuteru, sada želim potpunu manuelnu kontrolu“.

Tekstovi albuma opisuju svet zatrovan i prenetrpan konzumerizmom, socijalnim otuđenjem, emocionalnom izolacijom, političkim licemerjem i beskrupuloznošću, društvenom nestabilnošću. U ovom svojstvu, OK Computer se može smatrati dalekovidnim prikazom načina života u 21. veku.

Lirske teme i kompozicija albuma načinile su ga ostvarenjem daleko ispred svog vremena, predviđajući opsesiju društva tehnologijom i izolaciju i paranoju koja nastupa sa tim, što nam se upravo u velikoj meri dešava, 26 godina nakon objavljivanja albuma.

OK Computer obiluje melanholijom i psihodelijom koja je i više nego verna muzička ekspresija urbanog načina života koji živimo i koji ćemo živeti.

U redovima koji slede predstaviću pesme sa albuma u koje je utkana fantastika bilo lirikom bilo muzičkom interpretacijom i zbog kojih je ovaj odličan muzički album dobio epitet „naučne-fantastike“.

Album počinje pesmom Airbag koja govori o doživljenoj saobraćajnoj nesreći i tome kako jedan vazdušni jastuk može da spasi život ali i da natera na preispitivanje života poredeći preživljenu nesreću sa novom prilikom ili ponovnim rođenjem, što u jednom izvesnom smislu pesmi donosi taj nadrealni i fantastični ambijent.

Paranoid Android je prvi singl sa albuma koji direktno upućuje na paranoidnog androida Marvina iz naučno-fantastične sage Autostoperski vodič kroz galaksiju. Marvin je robot koji je uvek depresivan, jer se beskrajne mogućnosti u njegovom umu troše na ponavljajuće, trivijalne aktivnosti. Njegova rečenica je nezaboravna: „Ovde sam sa mozgom veličine planete, a traže od mene da pokupim parče papira“.

Subterranean Homesick Alien kao što se da naslutiti iz samog naslova pesme upućuje na vanzemaljce. Međutim, ne sme se zanemariti i višeznačnost engleske reči „alien“ koja pored toga što znači vanzemaljac takođe znači i tuđinac i stranac, u najvećoj meri upućujući na one ljude bez državljanstva u zemlji u kojoj žive. Kako god da se shvati značenje reči „alien“ pesma zbori o otuđenju, neprilagođenosti i usamljenosti pojedinca koji se, živeći svoj život, oseća kao vanzemaljac među ljudima. Ipak, u jednom stihu dozivaju se vanzemaljci za pomoć. Protagonist ih moli da ga ukrcaju na svoj brod i odvedu daleko od ljudi.

Sam naziv pesme Karma Police dovoljno govori za sebe. Ne možeš pobeći od sudbine, koja te progoni baš poput policije koja ganja prekršioce zakona i prestupnike. I na kraju će svako dobiti ono što je zaslužuje, odnosno, „požnjeće onako kako je posejao“. To je ono što nam Radiohead na jedan svojstven način poručuje svojom pesmom. Zakon karme. Međutim, ono što ovoj pesmi donosi dozu fantastike je to što se Radiohedova karma policija može dovesti u vezu sa Orvelovom policijom misli iz kultnog distopijskog romana 1984. Policijom koja izaziva strah i koja čuva sistem i društveni poredak kojim vlada Veliki brat. Ova distopijska pesma se i više nego odlično uklapa u koncept celog albuma koji je u suštini antiutopijski.

U pesmi Fitter Happier tekst izgovara sintetizovani glas pod nazivom „Fred“. On je zapravo deo aplikacije SimpleText koja se isporučuje sa Macintosh računarima iz 90-ih XX veka, kao što je LC II. Fitter Happier iznosi listu ključnih tačaka kojima se uspostavlja dijagnoza tadašnjeg društva i stanja stvari, nagoveštavajući da krajni ishod jednog takvog bolesnog poretka ne može biti optimističan. U tom smislu pesma prikazuje svet u kojem živimo danas, a koji je u trenutku nastanka pesme bio neizvesna budućnost, što samo još jednom potvrđuje činjenicu da je album bio ispred svog vremena kada je objavljen. Na taj način izrečene činjenice odražavaju čitav etos modernog društva koje je neemocionalno i hladno. Kada slušate taj neljudski glas kako izgovara sve te stvari sa kojima se sve češće susrećemo u realnosti neminovno je da smo naterani da  po ko zna koji put zaključimo da sa ovim društvom i ovim svetom odavno nešto nije u redu.

Ostale pesme na albumu nisu u maniru fantastike ali one svoje lirikom i muzičkim izrazom album čine kompaktnom celinom. A ovih nekoliko pesama o kojima sam pisao uključujući i sam naziv albuma su i više nego dovoljni argumenti da ovaj album načine jednom fantastičnim muzičkim izdanjem u svim mogućim značenjima pojma „fantastičan“.

Kao zaključak mogu samo reći: Muzičko remek-delo koje morate da poslušate ako niste imali prilike ili ako jeste onda da ga poslušate još koji put, odnosno, da ga slušate uvek i kadgod to možete…

Foto: ‎Alfred Publishing Co. / Radiohead

Slešer u Doljevcima

Posted on by Lazar Vuković

Došao je vikend koji smo željno čekali. Drugi po redu Slaughter horor film i Heavy metal festival održao se od tridesetog juna do drugog jula u nekadašnjoj doljevačkoj klanici, mestu koje je i prošle godine bilo domaćin festivala. Kao i prošle godine nikakva viša sila nas nije mogla sprečiti da prisustvujemo na barem dva od tri dana festivala, te možemo smatrati da smo festival ispratili kako dolikuje.

Prvi dan je počeo uobičajeno. Organizovani prevoz iz Niša je krenuo oko 18č i ostavio posetioce kod ulaza na festival. Iskoristili smo priliku da pre zvaničnog početka programa prošetamo i osmotrimo ambijent. Organizatori su se maksimalno potrudili da mesto odiše horor atmosferom čemu su doprineli i rekviziti Miroslava Lakobrije, jednog od naših najboljih majstora za efekte maske, koji je pored Dejana Zečevića, režisera kultnog TT Sindroma i Nenada Bekvalca, poznavaoca žanra, njegovog kritičara i popularizatora bio jedan od gostiju festivala. (pogledajte slike). Pored dva metal stejdža postojala su i tri projekciona platna (Slaughter Movie Hall unutar klanice, Water Movie Screen pored bazena i Air Movie Screen nedaleko odatle) na kojima su posetioci mogli da gledaju horor filmove koji su bili na programu.

Festival je zvanično trebalo da bude otvoren u 19č unutar klanice koncertom grupe Ural Umbo, ali je zbog tehničkih problema premešten na jednu od metal bina. Prva projekcija je bila film Rez, francuski horor o filmskoj ekipi koja pokušava da snimi zombi film ne sluteći da će upasti u veću nevolju. Ovaj film je za bio malo iznenađenje budući da je počeo kao klasičan treš da bi se priča polako razvijala i pretvorila u dobru dramu. 

Što se tiče ostalih projekcija postojao je širok izbor. Od 21č posetioci su mogli da biraju da li će na Air movie screenu da pogledaju Speak No Evil, satiru o danskom mentalitetu koja je u nekim momentima podsetila na Funny Games, đalo u klanici Francesca ili kratke domaće filmove na water Screenu koji su se takmičili za Zlatnu macolu. Izbor je pao samo na tri filma, po rečima stručnog žirija, jer po običaju ostali pristigli radovi nisu zadovoljavali kriterijume konkursa.

Iskoristili smo vreme projekcija u 21č da uživamo na metal koncertima da bismo se u 23č uputili do Water Movie Screena gde se očekivala projekcija dugo očekivanog Megalomaniaca, filma koji je dobio brojne nagrade. Nažalost, nepostojanje engleskog titla nam je onemogućilo potpuno uživanje pa smo se uputili do Slaughter hale gde je uveliko bila projekcija TT Sindroma. Izbor mesta je pun pogodak pošto je i sam film sniman u sličnom ambijentu, javnom kupatilu sa katakombama pa je publika mogla da se poistoveti sa mestom punom prljavštine i beznađem u kom su se našli junaci. Za to vreme se na Air Movie Screenu prikazivala Mona Lisa and A Blood Moon, rediteljke A Girl Walks Home Alone At Night koji je moćno i grešno zadovoljstvo.

Nakon nekog vremena smo se vratili na svirke i pošteno izdivljali uz dobro društvo i energiju. Prvo veče je bilo sjajno, jedino je, verovatno zbog radnog dana, broj ljudi bio dosta manji.

Nažalost, drugog dana izveštač sa lica mesta nije bio u mogućnosti da prisustvuje pa prenosi utiske trećih lica koja su bila naznačna.

Program je počeo u 14č tribinom „20 godina TT Sindroma“ u niškom Deli prostoru. Na tribinu su pored moderatora Dejana Ognjanovića, govorili Dejan Zečević, režiser horora koji je vremenom stekao kultni status, Miroslav Lakobrija, koji je na ovom filmu počeo da peče svoj zanat i Nenad Bekvalac. Na tribini se govorilo o razvoju TT Sindorma i njegovom laganom sticanju kultnog statusa. 

Doljevac i širu okolinu je tog dana pogodilo veliko nevreme pa je postojao bojazan kako će se planirani program odvijati. Srećom, vreme se smirilo u večernjim satima pa je publika mogla da uživa u planiranom programu. Od filmova koji su obeležili drugi dan vredi izdvojiti Kronenbergov Crimes of the future koji nažalost nije u rangu njegovih ranijih ostvarenja, Lakobrijine kratke filmove, Evil Eye, španski folk horor koji podseća na radove Giljerma Del Tora i Orgy of The Damned, nastavak filma 2551.01: The Kid koji je prošle godine dobio Zlatnu macolu. 

Završni dan je počeo prevozom u 18č i ulaskom na festivalski prostor. Trač partija i prijatna atmosfera su nas ponele pa smo zaboravili na projekciju đalo filma Abrakadabra u glavnoj Slaughter hali od 19č.

Došlo je vreme koje smo željno iščekivali. U 21č su na Water Movie Screenu dodeljene svečane nagrade, Zlatne macole. Za najbolji strani film proglašen je Megalomaniac Karima Uelaže, dok je nagradu za najbolji domaći kratkometražni film dobio film Bdenje Marka Marinkovića. Po dodeli nagrada organizovane su projekcije ova dva ostvarenja.

Za to vreme su se na Air Movie screenu odnosno u Slaughter halli održavale projekcije Speak No Evil, odnosno Crimes of The Future. Pošto smo ranije gledali ta dva ostvarenja uputili smo se ka metal stejdžu gde je počeo nastup benda The Bloody Earth koji mogu da stanu rame uz rame sa veteranima My Dying Bride. Pa smo uživali u jednočasovnom doom metal spektaklu.

Nakon njihovog nastupa smo otišali do Slaughter Halle gde je bila repriza projekcije Orgy of The Damned. Film je bio pravo osveženje i u odnosu na svog prethodnika otišao je korak dalje. Režiser je u ambijentu podzemnih tunela pokazao svu seksualnu devijantnost i izopačenost kojoj smo izloženi i sav distopijski nihilizam. Predstavlja pravi morbidni omaž nemim filmovima u vidu prisustva grotesknih figura koje obično komuniciraju preko nasilja i bestijalnog seksa.

Po završetku projekcije smo ispratili preostali program metal festival do kraja, nakon čega smo se organizovanim prevozom vratili domu.

Što se nas tiče apsolutno smo zadovoljan organizacijom. Organizator se maksimalno potrudio oko izbora filmova i metal bendova. Bilo je štandova sa rekvizitima, šank sa pićem i hranom i besplatnog kampa pa su i posetioci iz drugih gradova mogli da nađu svoje mesto. Program je bio prilagođen svim ukusima tako da niko nije bio nezadovoljan. Bilo je mnogo više ljudi nego na prošlom festivalu, što nas posebno raduje. Ni oluja ni uporni komarci nisu uspeli da naruše dobro raspoloženje koje je vladalo tokom ova tri dana. Jedino nam je žao što nismo uspeli da ispratimo sve filmove koje smo planirali (Megalomaniac nam je dvaput promakao, verujemo da će nam se uskoro ukazati treća sreća.)

Drago nam je što smo postali bogatiji za još jedan festival i što su ljubitelji horora i hevi metala dobili još jedan važan događaj u kalendarskoj godini, u kom se sve povinuje horor žanru. Uživajte u kvalitetnim filmovima i muzici i pozdrav do naredne godine.

Skarabej – Dubravka Lisak

Posted on by Dubravka Lisak

Dan je bio tmuran i siv. Nadolazeći oblaci polako su vukli svoja kišna tijela od istoka prema zapadu. 

„Istok i zapad.” Pomislio je. Početak i kraj.

I dok je polako palio cigaretu prisjećao se početka i kraja, onog vlastitog, barem onako kako ga je zamišljao, prije nego je život povukao svoje konce, prije nego što je neminovnost zavladala, na koju nije imao nikakvog utjecaja, barem se tako činilo. Nakon što je umrla majka, i svećenik je za njom bacio grudu zemlje, a nakon njega pokrila ju je mrtva glinena tama, često je razmišljao gdje je ona sada. Je li u raju, i postoji li uopće raj? Gdje odlaze ljudi nakon smrti, ima li neko mjesto na kojem im se sad nalazi duša, ili je sve samo laž, i ovaj život je jedini koji imamo, nakon njega nestajemo baš kao što smo i stvoreni, od svemirske prašine u svemirsku prašinu. Jednom davno, dok je još bio mladić pun životne energije, pročitao je knjigu o starom Egiptu. Vaganja srca nakon smrti. Da bi duša umrloga mogla nastaviti putovanje u Vječnost, srce umrloga na vagi pred Ozirisovim sudom moralo je biti lakše od pera božice pravde Maat. A ono može biti lakše jedino ako je čisto i ispunjeno svjetlom koje je plod dobrih djela na Zemlji, ako je oslobođeno teškog zemaljskog tereta… Je li itko izvagao srce njegove majke, i hoće li itko izvagati njegovo srce kad umre?

Hodajući ulicom u kojoj je vladala uobičajena popodnevna gužva, palio je cigaretu za cigaretom, izgubljen među svim tim ljudima koji gledaju svoja posla i jure. On nije žurio. Nikada. Oči je odmarao na svemu onome što drugi ljudi nisu primjećivali. Malenom vrapčiću koji se sladi ostacima nekog peciva, ili oblacima na nebu, listovima topole u drvoredu, kroz koje je šumio nevidljivi vjetar. Kad je hodao pločnikom, pazio je da mu stopala ne dodiruju kamenčiće koji su, po nekom neobičnom zakonu, ležali raspoređeni baš onoliko koliko mu je korak bio dug. Ali na kamenčić ne smiješ stati. Pa i ako moraš skratiti korak ili dva, nikad ne dodiruješ kamenčić. 

Sreće u životu i nije baš imao. Zaobilazila ga je baš kao i novac. Sve što je imao bila je stara majka koja se s brižnošću i ljubavi starala o njemu, pa su tako živjeli, tiho i nenametljivo. Što će biti sad kad je nema, pomislo je. Majčino srce bi trebalo biti izvagano. Maat bi na svoju stranu vage stavila sva njezina dobra djela.

„Ova žena ide u vječnost.“ Rekao bi Oziris. 

Ali sad, lutajući ulicama, zaobilazeći kamenčiće, nije znao što će. Bio je potpuno izgubljen.

I dok je tako pogledom lutao, odjednom mu se učinilo da na kraju ceste vidi neki malen blještav predmet. 

„Možda je novčić.“ Pretpostavio je „Ili je netko izgubio privjesak s lančića. Možda je kakva ljuta zaručnica, u žaru bacila prsten. Svašta može biti.“

Predmet je neobično sjajio, iako sunca nije bilo, možda čak i više nego što je nagovještavao tako tmuran dan. „Neobično.“ Odlučio je ipak da baci pogled što bi to moglo biti. Drugog posla ionako nije imao, a i pitao se kako ostali ljudi tupo zure ispred sebe i ne primjećuju taj sjaj. Kad se približio, sjaj je postao još jači, baš kao aura koja ga je vukla prema sebi, svjetlozelenkaste boje. Kad bi zatvorio oči, možda bi osjetio tuljac koji ga vuče, kao kroz slamku. Ali je morao paziti da ne staje na kamenčiće. Što se više približavao, sjaj je bio jači. 

„Zar zaista nitko nije vidio ovaj sjaj osim mene?“ pitao se. Saginjući se, pokupio je sitan predmet s trotoara. Bio je to mali skarabej, figurica od zelenog kamena, neobičan ukras. Čemu služi, nije znao. Vjerojatno je nekome ispao iz džepa. Možda je i talisman. A možda ga je netko jednostavno bacio.

„Tko bi bacio tako krasnu stvar?“ zapitao se, lašteći je skutom kaputa. Morat će je oprati kad stigne kući. Već joj je namijenio mjesto na noćnom ormariću. Nije više sijala, i to je bilo baš neobično, jer mu se nekoliko trenutaka ranije učinilo da sjaji, ali što se više približavao sjaj je bio manji i manji. Nemoguće kako ga nitko nije zamijetio da leži u prašini na kraju ceste, taj maleni skarabej od zelenog kamena. 

Kad je stigao kući, u prazan stan i ledenu tišinu, prvo ga je temeljito oprao pod mlazom vode nad sudoperom. Otklonivši prljavštinu i prašinu, skarabej mu je zasjao u punom sjaju. Pažljivo ga je stavio na noćni ormarić, tik pokraj vlastite postelje. Još je dugo gledao u njega, gladan ali sretan. 

Kad se ujutro probudio, baš u vrijeme u koje bi ga budila majka, prvo je pogledao u skarabeja. Još je bio tamo, a kamo bi i otišao, pitao se, pa ta figurica nema noge da sama odšeta. Primio ga je u ruku, pažljivo ga vrteći među prstima. I dok je jeo komad kruha namazan putrom, stavio je skarabeja ispred sebe na stol. Činilo mu se da opet sjaji, a onda, danas je ipak prigrijalo sunce, i polako ide s istoka prema zapadu dok ne završi svoj put.

„Istok, zapad.“ Mantrao je „Početak i kraj.“

Pa nešto je, ipak, bilo drugačije. Probudio se sretan, što se nije dogodilo otkad mu je majka umrla. Može li čovjek uopće biti sretan nakon što mu umre majka? Ovo je bilo najbliže sreći koju je iskusio nakon dugo vremena. Nije je ni sanjao ove noći, a i ne osluškuje da ćuje njene korake i tiho mumljanje iz hodnika, kao što je imao običaj. Iako je znao da više nije živa, još bi ponekad čuo kako teško hoda kroz hodnik i vuče stare noge u papučama. Sad je sve utihnulo. Samo skarabej je sjajio zelenim sjajem i činio ga sretnim. 

Brzo ga je spremio u džep kaputa i izašao na ulicu. 

Hodajući, prvi put nakon dugo vremena počeo je razmišljati o budućnosti. Majke više nema, nema ni njezine mirovine. Doduše, ostavila mu je pozamašan iznos na računu, onako tiha, štedljiva i samozatajna, ali to će se brzo istopiti. Ostavila mu je i kuću, pa možda ne bi bilo loše da iznajmi donji kat nekom studentu ili radniku, pa da od toga skromno živi. Majka ga nije naučila na luksuz, pa mu i ne treba mnogo. Samo malo hrane, kruha i čaja, i sve će biti dobro. 

Sjeo je na klupu i vrtio skarabeja među prstima. Možda je ovo znak, možda je to talisman koji je trebao. Iako nije vjerovao u talismane, sviđao mu se taj skarabej. 

„Sve će biti dobro.“ Govorio mu je sjajeći zelenkastim sjajem. Vrane su graktale u parku, svađajući se oko komada kruha. Bilo je proljeće i lišće je pupalo. Uskoro će ljeto, a zatim i još jedna zima.

„Istok i zapad.“ Govorilo je sunce. Sve ima svoj početak i kraj.

I dok je tako sjedio na drvenoj klupi, odlučio je da skarabeja ne nosi više sa sobom. Bilo bi šteta izgubiti tako važnu stvar. Od sad će ga držati pokraj uzglavlja, promatrajući ga i lašteći ga od prašine. A život će opet biti dobar.

Navečer, popivši malo kamilice, legao je u krevet. Kad je zaspao, iz skarabeja se polako počelo pokazivati čudno svjetlo. Obigravalo je oko njega, grlilo ga svojom toplinom i obavilo čudnim zelenkastim sjajem. Onako usnulog, milovalo ga je i štitilo, gladilo po obrazima i cjelivalo. Sve to nije vidio, jer je spavao dubokim, mirnim snom. A svjetlo je ulazilo u njega poput lijevka, iscjeljujući ga i krpajući njegove praznine. I kao sjajna igra svjetla i sjene, ukazivalo se na zidovima i prolazilo kroz njega, nježno ga milujući po dubinama njegove duše.

Netko je konačno izvagao srce njegove majke.