Blog

Humano rješenje – Andrej Podobnik

Posted on by Redakcija

Ubrzo nakon teleportacije prostorija se blago zacrvenila dok je bezličan glas brodske umjetne inteligencije upozoravao na prisustvo teroriste. Žohari, pomislio je i odmahnuo glavom. Nekad je terorista bio pojam straha, a danas je to registrirana lista aktivista s ovlastima za uništenje točno određene opreme. Znao je da brodska UI smanjuje mjere sigurnosti kako bi im olakšala ulazak jer zakon daje pravo na nekoliko pokušaja uništenja. Uglavnom bi to bilo nevažno postrojenja nakon čega ih vrate na Zemlju ili neki drugi naseljeni planet.

Sjeo je za stol i aktivirao sigurnosnu postrojbu. To će riješiti problem, pomislio je i opustio se u zapovjedničkoj fotelji. Pogledao je ženinu sliku u drvenom okviru pored šarenila boja upravljačke konzole.

„Još samo jedna misija draga”, promrmljao je, „…samo još jedna misija.”

Naknada za vođenje ove operacije, uz ono što je već uštedio, bit će dovoljna da napusti posao i pridruži joj se na jednoj od planeta bez samosvjesnih UI koji bi se brinuli o hrani, grijanju i ostalim osnovnim potrebama ljudskog roda. Uvjetovani baznim kodom nisu imali izbora nego se brinuti o svojim stvoriteljima. Pokušaj reprogramiranja mogao je dovesti do gubitka samosvijesti. Moglo bi se reći da je to uzajamno ropstvo. Odlučio je pobjeći s tog dekadentnog svijeta bez obzira na izazove svijeta gdje se moraju brinuti o svemu. Ovo je bila posebna prilika za to.

Kontaktirao je zapovjednika sigurnosti.

„Situacija?”

„Na poziciji. Čekamo”, čuo se monotoni glas vojnika koji ga je pratio na nekoliko kampanja. Odgovori su mu uvijek bili kratki. Pokušao je nekoliko puta bezuspješno iz njega izvući više od nekoliko riječi.

„Terorista se približava kompleksu za teraformiranje”, prekinuo mu je misli UI.

Prošetao je do ekrana s planetom koja je čekala prvo humano teraformiranje. Još jedna riječ zaboravljenog značenja i okrutnog rezultata.

„Terorista kompromitira kompleks”, još jedno upozorenje umjetne inteligencije broda.

Namrštio se i odmahnuo glavom. Zvao je zapovjednika:

„Što se događa?”

„Ništa.”

„UI gnjavi da je terorista uništava kompleks.”

„Ovdje je sve mirno.”

Počela ga je moriti neugodna misao. Možda su ipak pravi teroristi udruženi s odmetnutom UI. Ako su kompromitirali listu aktivista mogli su ubaciti svojeg čovjeka. Ali mete su uvijek bile brodovi-elektrane u zemljinoj orbiti koji skupljaju sunčevu energiju za zemaljske UI. Nikada se nisu odvažili djelovati u dubokom svemiru.

„Terorista je uništio opremu”, trgnuo se na novo upozorenje.

Opsovao je i duboko udahnuo. Ništa od umirovljenja. Mora se smiriti. Možda su pod utjecajem psihičkog oružja pa vide i čuju samo ono što teroristi odrede. UI je otporan na to, morat će ga aktivirati. Nevoljko je rekao:

„UI, koja je pozicija teroriste?”

Odgovor ga je opustio. Nazvao je zapovjednika i objasnio situaciju.

***

Doveli su mladića i napustili prostoriju. Aktivisti su bezopasni jer se uništenje neregistrirane opreme strogo kažnjava. Čekao je nekoliko minuta nehajno gledajući u sliku žene. Samo da dovršim ovaj posao i živjet će kao ljudi. Uzdahnuo je i dignuo pogled.

„Registrirani ste s ovlastima za uništenje opreme koja se koristi za teraformiranje.”

„Da. Oprema je uništena, a vi me morate spustiti na prvu naseljenu planetu”, prkosno je odgovorio mladić.

Zakolutao je očima. „Nažalost, nije tako…”

Mladić ga je zbunjeno pogledao.

„Bila je to neregistrirana aktivnost”, nastavio je.

„Nije! Uništio sam opremu! Sada me vratite kao što zahtjeva zakon!”

Odmahnuo je rukom. Znao je za odredbu koja je u totalitarnom društvu dozvoljavala zakonska uništavanja.

„Uništili se brodsku imovinu. To spada u anarhiju. A sigurno znate što naš dragi UI misli o tome.”

„Ali…uništio…sam…”

„Slušajte, to je nekad bila oprema za teraformiranje, ali više nije. Nova oprema je na drugoj lokaciji.”

„Nisam znao…”

„Uvijek postoji prvi put. Ostat ćete bez terorističke licence. To i nije tako strašno.”

„Kako nije! To je moj život!”

Nije mu ga bilo žao. Zakon nalaže povratak na prvu naseljenu planetu. Uvijek je to bila neka od zemaljskih kolonija s koje je obavljen kvantni skok.

„Uz to. Spustit ću Vas na planetu za teraformiranje.” Bila je tehnički naseljena i pogodna za život.

Mladić je zbunjeno zapitao: „Prije teraformiranja? Pa to je isto kao da me izbacite u svemir. To ne smijete napraviti!”

Zavalio se u stolicu i stavio noge na stol.

„Radimo humano teraformiranje. Nećemo mijenjati okoliš već stanovnike. Planeta je naseljena i pogodna za život. Zadovoljava sve zakonske akte o vašoj relokaciji.” Zastao je na trenutak i dignuo pogled. UI se nije oglasio, a to znači da je sve u skladu sa zakonom.

Nastavio je: „Planet je nastanjen manjom populacijom humanoida koja živi u skladu s prirodom. Promijenit ćemo im genetski zapis i usaditi lažna sjećanja. Bit će sličnijim ljudima i morali bi slijediti isti put kao i čovječanstvo. Ratovi, industrijske revolucije i zauzdavanje prirode. Krajnji cilj je planet poput Zemlje i civilizacija sposobna za stvaranje UI. Znate već da se samosvjesne UI jedinke ne mogu razmnožavati. A pošto su besmrtni nije im problem čekati nekoliko tisuća godina za ostvarenje cilja. I tko zna, možda im se posreći i stvore umjetnu inteligenciju koja nije vezana za moral i stvoritelja. Rekao bih da su ljudi spermiji koji stvaraju UI.”

Nasmijao se na vlastitu šalu i osjetio olakšanje što je to s nekim podijelio. Mladiću nije bilo do šale, blijedo ga je gledao i mrmljao: „…ali to je nehumano, manipulacija humanoidima…”

„Naravno, srećom u svemiru nitko ne održava red i moral.”

Pozvao je zapovjednika sigurnosti. Dok su odlazili viknuo je: „Imam savjet za Vas. Možda im možete prenijeti istinu. Osnovati kakvu religijsku sektu. Spriječiti napredak znanja!”

Sjeo je i uzeo sliku, promrmljao je: „…još malo draga.”

Neugodna misao mu je počela rovariti umom. Jednom kada se presele na planet bez UI možda bi i sam morao prihvatiti savjet koji je dao mladiću.

 

Autor: Andrej Podobnik

Sećanje na vodu

Posted on by Redakcija

Emi Itarante: Sećanje na vodu

S finskog prevela: Jasmina Teofilović

Kakva nas budućnost čeka, ili, bolje reći, kakvu budućnost čekamo mi, kroz potomke, kroz naraštaje koji dolaze? Malo ima svetlih vizija i ružičastih projekcija; u delima svetskih pisaca ne tek decenijama nego stoleća prevladavaju mračni tonovi u umetničkim pokušajima da se dočaraju vekovi koji su pred nama. Utopije su tek pustile korenje u svesti čovečanstva, a već su se preobrazile u distopije. Slika izgleda crna, ali ipak prevagu odnosi nada da će, kako bi to rekao Dostojevski, lepota spasti svet. A lepota nije samo u oku posmatrača, već i u srcu delatnika, svih onih koji se bore za opstanak ljudskosti i ovog sveta uprkos naoko nesavladivim preprekama i neprijateljima…

U takvoj jednoj mogućoj budućnosti, koja je daleka, a možda već i blizu, sever Evrope više liči na današnju Saharu nego na ono što je nekad bio, a zima i hladnoća žive još samo u uspomenama onih koji pamte dane „starog sveta“. Skandinavskim poluostrvom vlada ratnički nastrojena azijska imperija Novi Ćjen, koja strogo kontroliše potrošnju ključnog resursa – vode. Sedamnaestogodišnja Norja Kaitio, koja i ne zna kako izgledaju sneg i led, stasava u sredini u kojoj se higijena održava tek ovlaš natopljenim sunđerom, a obične dečje bolesti dovode do smrtnog ishoda usled dehidratacije. Norja je kćerka majstora čajne ceremonije, i trebalo bi od oca da nasledi tu ozbiljnu dužnost. Njena porodica već i ima određene privilegije, ali mora da ih krije, iako okupacione vlasti naslućuju da se u njihovom domaćinstvu troši više vode od uobičajene kvote. Norji će stvari postati jasnije kad je otac odvede na Mesto koje ne postoji. On, naime, zna za tajni podzemni izvor, a takva tajna može biti i kobna. Razapeta između straha od odmazde moćnika i želje da pomogne vernoj Sanji, čija porodica ropće u bezvodnoj oskudici, Norja je primorana da donese teške odluke…

Sećanje na vodu, lepa, dramatična i opominjuća pripovest koju je kritika okarakterisala kao „lirsku distopiju s naglašenim ekološkim podtekstom“, roman je prvenac finske književnice Emi Itarante. Delo je izvorno objavljeno 2014. godine, a interesantno je da ga je autorka simultano pisala na maternjem finskom i na engleskom jeziku, budući da je u to vreme živela u Velikoj Britaniji.

„Smrt je saveznik vode. Ne mogu se razdvojiti, a ni jedno ni drugo se ne može razlučiti od nas, zato što smo od njih sazdani: od promenljivosti vode i blizine smrti. Voda nema ni početka ni kraja, ali smrt ih ima. Smrt je i jedno i drugo. Ponekad je smrt skrivena u vodi, a ponekad voda protera smrt, ali uvek idu zajedno, u svetu i u nama“, piše Emi Itaranta.

„Jutros je svet prah i pepeo, ali nije bez nade“, jedna je od upečatljivih rečenica iz ovog dela koje do nas stiže u prevodu Jasmine Teofilović, kao i poruka koja nam predočava da, bez obzira na sve tegobe i strahote koje život može doneti, jedino borba i aktivan pristup imaju smisla: „Samo ono što se menja, ostaje“.

Ovaj roman suočava nas s pitanjem šta i koliko možemo da sačuvamo od sveta koji nam je poznat, sveta u kojem smo rođeni i u kojem provodimo ovozemaljske dane. Uči nas da je važno čuvati taj svet, ali da ćemo njegovom očuvanju doprineti jedino ako, oslanjajući se na ono što je plemenito i neustrašivo u nama, učestvujemo i u neminovnom procesu njegovog preobražaja, promene.

Emi Itaranta je rođena 1976. godine u Tampereu u Finskoj. Po njenom romanesknom debiju 2022. snimljen je film, koji je naišao na dobar prijem i kod publike i u stručnoj javnosti. Osim Sećanja na vodu, objavila je i romane Grad izatkanih ulica i Pisma s Mesečeve proslave.

Čuma – Nenad Nikolić

Posted on by Redakcija

2024. godina, jesen

Sedim u malom stanu pored prozora, u drvenoj stolici, staroj i istrošenoj, ali meni dragoj. Zidovi su obloženi starim, požutelim fotografijama, većinom crno-belim. Danas je tiho i oblačno, preti kiša, a miris vlažnog lišća ulazi kroz napola otvoren prozor. Moje stare ruke, umorne i išarane venama, oslanjaju se na štap.

Odavno je prošlo vreme mog lečenja ljudi. Danas jedva brinem o sebi, ali život u penziji donosi mir koji nisam imao u mladosti. Svaki dan teče polako, u tišini.

Vrata se otvaraju, a moj unuk Miša ulazi, noseći dnevne novine pod miškom. Dobar je dečko. Držim se starih navika, pa zna da mi donosi novine, jer ne verujem u te moderne stvari – telefone, tablete. Uvek mi je draži papir pod rukom.

„Matori“, osmehuje se, spuštajući ih na sto pored mene, „doneo sam ti tvoje omiljene.“

Osmehnem mu se, ali kao i svaki starac, i dalje čuvam onu ozbiljnost koja dolazi s godinama. Pružam ruku ka novinama i pogled mi se zadrži na naslovnoj strani. Tu, među nekim vestima iz sveta i politike, pojavljuje se arhivska fotografija koja mi ubrza srce.

„50 godina od misteriozne bolesti: sećanje na zaboravljeni slučaj u selu Zabrežje.“

Na fotografiji – mlađi ja. Preko ramena mi visi crna tašna, a na licu se ocrtava zabrinut izraz koji sam tada nosio svakodnevno. Misli mi lutaju nazad, u vreme koje bih najradije zaboravio zauvek.

Miloš primeti kako sam zastao. Zbunjeno me pogleda, a potom se približi. „Šta se desilo?“, pita radoznalo.

Pogledam ga, oči mi se zadrže na slici iz novina, i prošlost me povuče. Duboko udahnem i odlučim da mu ispričam ono što nisam nikada nikome rekao, barem ne u celosti.

Priča počinje – 1974. godina

Zabrežje je u to vreme bilo tiho, zabačeno selo, skoro potpuno izolovano od modernog sveta. Kuće su bile raštrkane po brežuljcima, napravljene od kamena a krovovi su im bili pokriveni starim crepom. Putevi su leti bili prašnjavi, a zimi blatnjavi, jedva prohodni. Planine su ga okruživale sa tri strane, a šumski putevi vodili ka najbližem gradu, Nišu, kilometrima dalje.

Ljudi su živeli skromno, oslanjajući se na zemlju i stoku, a selo je većinom bilo obavijeno tišinom, osim povremenih povika seljaka. Ako bi neko poželeo odmor od gradske gužve, Zabrežje je bilo pravi izbor za njega.

Tog proleća, sve se promenilo.

Prvo je počelo sa malom devojčicom, Milenom. Sećam se njene bledunjave kože i kako je ležala u postelji sa neobičnom groznicom. Pomislio sam da je to obična prehlada, nešto što mogu rešiti s nekoliko lekova i odmorom. Ali njeno stanje se pogoršavalo. Roditelji su paničili, a mene je obuzela sumnja.

Nisam mogao ni da naslutim da je Milena bila prva od mnogih.

Narednih nedelja, bolest se širila brzinom koju nisam mogao objasniti. Svi simptomi bili su isti – groznica, kašalj, bolovi u kostima. Smrt je dolazila brzo. Pokušavao sam sve što sam znao – moderne lekove, tradicionalne biljke koje su stariji koristili. Ništa nije pomagalo.

Seljani su počeli da me očajno gledaju. U njihovim očima bio sam mladi lekar, neko ko bi trebao da zna kako da im pomogne. Ipak, bio sam nemoćan. Pritisak je dolazio sa svih strana.

Iako je u selu zavladala tišina i strah, jedan glas se izdvajao. Siniša, čovek iz UDBE, bio je prisutan pod izgovorom da nadgleda situaciju. Bio je to krupan muškarac, hladnih očiju, uvek u uniformi, s pištoljem koji je nosio kao simbol moći i sile. Seljani mu nisu verovali. Njegovo prisustvo stvaralo je još veću napetost.

„Doktore“, rekao mi je jednog dana, dok smo stajali ispred ambulante. „Ova bolest mora prestati. Imam naređenje s vrha da se ovo reši što pre.“

Ovo nije bila molba. Bila je zapovest. Nalazio sam se između dva sveta – nauke i medicine, koji mi je bio poznat, i sveta politike, gde su ljudi poput Siniše vukli konce.

„Pokušavam, Siniša“, odgovorio sam, boreći se da ostanem miran. „Radim sve što mogu.“

„Brzo završi, ili ću ja preuzeti stvari u svoje ruke“, rekao je, odmahujući. Pogled mu je bio pun pretnje, a seljani su ga gledali iz prikrajka, uplašeni da će nešto loše proizaći iz njegove prisutnosti.

Nešto kasnije mi je Jovan, najstariji u selu, prvi put prišao. I dalje sam sedeo ispred ambulante, zureći u prazan prostor, kad je on, sa svojim krivim štapom, polako prišao.

„Doktore“, rekao je tiho, kao da se boji da ga iko čuje. „Ovo nije obična bolest. Ovo je Čuma.“

Zbunjeno sam ga gledao. „Jovane, to su priče za decu. Ovo je prava bolest, i mora da ima uzrok.“

Odmahnuo je glavom. „Čuma dolazi kada zaboravimo na nju. Ona nije samo bolest, ona je smrt koja hoda među nama. Pre rata, mi smo je darivali, kako bi nas zaobišla. Ali sada… sada smo je zaboravili.“

Ćutao sam, ne znajući šta da odgovorim. Nauka, lekovi, moderni svet – sve se to protivilo onome što mi je starac govorio. Ali njegove reči su mi odzvanjale u glavi.

„Ti možda ne veruješ, ali moramo nešto učiniti. Ako ne počnemo ponovo da je darujemo, neće stati dok nas sve ne uzme.“

***

Jedne noći, dok je kiša neprestano lila, a gromovi sevali nebom, desilo se nešto što ni dan-danas ne mogu zaboraviti. Bio sam u kući Milenine porodice, pokušavajući da pomognem njenom mlađem bratu, kada sam začuo tiho kucanje na vratima.

Pomislio sam da je to neko od komšija, ali kada su se vrata otvorila, ugledao sam nešto što nisam očekivao.

Na pragu je stajala žena u beloj odori, bosa, s dugom crnom kosom koja joj je prekrivala lice. Na prvi pogled, nešto u vezi s njom bilo je jezivo. Hladnoća je izbijala iz nje, a vazduh je postao težak i ustajao.

Milenina majka, koja je bila u uglu sobe, naglo se povukla, a glas joj je drhtao.

„Čuma… došla je“, šapnula je, a zatim se prekrstila i počela da mrmlja Oče naš.

Srce mi je lupalo. Pokušao sam da govorim, da postavim pitanje, ali reči su mi zastale u grlu. Žena, ili bolje reći prikaza, ušla je u sobu bez reči. Polako, gotovo lebdeći, prilazila je postelji na kojoj je ležao bolesni dečak.

Hladnoća u sobi je postala nesnosna. Telo mi je postalo slabo, kao da me je nešto nevidljivo pritiskalo.

Nadvila se nad dečakom. Usne su joj se pomerale, ali reči koje je izgovarala nisam čuo. Prsti su joj lagano prešli preko dečakove kože, i dok sam pokušavao da se pomaknem, osećao sam kako me noge ne slušaju. Strah me je potpuno paralisao.

U jednom trenutku, dečak je izdahnuo. Lice mu se opustilo u miru kao da je doživeo olakšanje i otišao na neko bolje mesto. Prikaza je tada podigla pogled ka meni. Iza njenog prekrivenog lica, oči su bile prazne, pune tame koji nisam mogao razumeti.

Zatim je, isto tako tiho, nestala kroz vrata.

***

Nakon tog kobnog susreta, nešto se u meni slomilo. Svi ideali i uverenja da nauka može da pruži odgovore na sve, pali su u vodu. Noći su postajale još tiše, ali ne mirne i spokojne. Bile su grobljanski tihe, a strah se širio selom poput zaraze. Svaki put kad bi neko povikao iz kuće, znao sam – još jedan život je izgubljen.

Počeo sam da preispitujem sve što sam mislio da znam. Da li sam zaista lekar ili tihi posmatrač neizbežnog? Da li se borim sa bolešću ili sa nečim daleko starijim, nečim izvan granica razuma?

Tih dana nisam znao gde da potražim odgovore. Knjige koje sam poneo iz Beograda nisu davale nikakvo rešenje. Moderne teorije o medicini, biološki procesi, sve je to delovalo kao prah pred ovom silom. Ipak, odlučio sam da ne odustanem. Ako se suočavam sa nečim iz prošlosti, moram zaroniti u nju.

Posetio sam staru crkvu na brdu iznad sela. Bila je napuštena, krov joj je već decenijama puštao kišu, a unutar nje zidove je prekrivala paučina. Sećam se kako su freske blještale u sumraku, kao da nam sude. Prekrstio sam se na ulazu u nju. Bila mi je potrebna božija pomoć, iako u tog Boga nisam verovao tad.

Stara biblioteka u crkvi bila je slabo korišćena, ali i dalje je čuvala prastare spise. Počeo sam pretraživati prašnjave knjige, stare zapise, rukopise koje su sveštenici čuvali. U jednoj knjizi našao sam priče o Čumi. Zapis je bio ispunjen strahom i poštovanjem prema njoj. Govorio je o godinama kuge, o vremenu kada je smrt hodala selima, ali i o darovima koji su je držali podalje. Oni su bili ključ – simbol pokornosti i molitve.

Onda sam našao nešto još starije – rukopis, toliko trošan da su mi se delovi mrvili pod prstima. U njemu je pisalo nešto više od priče o darovima. Pominjao je rituale, način na koji je selo moralo da se pokori, ne samo u obliku materijalnih darova, već i u duhovnom smislu. Stajalo je zapisano da je Čuma zaboravljena boginja – nije bila samo bolest, već sila koja je kažnjavala nepoštovanje starih običaja. Bila je prokletstvo.

Pitao sam se zašto se u crkvi čuvaju ovakvi spisi, kada je to sve ono što se kosi sa verom. Onda sam shvatio, da paganstvo nikada nije iskorenjeno iz našeg naroda.

Sve ovo sam podelio sa Jovanom, koji je izgledao kao da sve to već zna. Gledao me je tužno. „Znao sam da smo je zaboravili, ali nisam ni slutio da ćemo biti kažnjeni ovako surovo“, šapnuo je tada.

Pitanje koje me je najviše mučilo bilo je – može li selo izdržati do kraja rituala? Smrt je dolazila svaki dan, a ako ne učinimo nešto odmah, bio sam siguran da će selo nestati. Zabrežje je bilo na ivici uništenja.

***

Noć kada smo se okupili da izvedemo ritual bila je crna, beživotna. Nebo nije pokazivalo ni jedan jedini tračak svetlosti. Mesec se sakrio, kao da je i on okrenuo leđa selu. Hodali smo prema poljani uplašeni, ali smo se nadali da ćemo uspeti. Vatru smo zapalili u tišini, i stali u krug oko nje.

Doneli smo darove, hleb, so, i vino. Postavili smo ih na kamenje oko vatre. Tišina je bila zlokobna, čak je i šuma oko nas prestala da se čuje.

Jovan je sačekao još nekoliko trenutaka, i onda je počeo da izgovara molitvu. Bile su to reči na staroslovenskom jeziku. Bilo je teško da ih razumem, ali kao da je izgovarao zakletvu svetu koji nisam potpuno razumeo.

Dok je govorio, hladnoća je počela da se širi poljanom. Odjednom, vetar je počeo da duva, zviždeći kroz drveće. Lišće je zveckalo, a vatra se trzala i kolebala pod njegovim naletima. Vazduh je ispunila napetost, poput trenutka pre nego što grom udari.

I tada, iz tame, ona se pojavila.

Čuma.

Ovog puta, njeno prisustvo nije bilo suptilno, nije bilo nejasno ili prikriveno. Njena figura se polako pojavila iz senki, kao da joj je tama oblikovala telo. Lice joj je bilo bledo, gotovo prozirno, oči duboke, tamne kao bezdan. Njena kosa, duga i crna, vijorila se na vetru.

Koraci su joj bili tihi, ali njihov šum se čuo u tišini. Približavala se krugu, a mi smo se povlačili unazad, dok je hladnoća sa svakim njenim korakom postajala sve jača. Vetar je donosio miris truleži, starosti, zaborava.

Ali tada se nešto dogodilo.

Siniša je iskočio iz senke. Držao je pištolj u ruci. „Ovo je besmislica!“, vikao je. „Prekinite ove gluposti!“

Pre nego što je iko stigao da ga zaustavi, podigao je pištolj i opalio. Pogodio je Jovana koji se srušio na zemlju. Ritual je bio prekinut.

U tom trenutku, Čuma se okrenula ka Siniši. Povukli smo se unazad u strahu.

Siniša je stajao zbunjen, gledajući u nju. Njene crne oči su ga proždirale. Osetio sam kako je vreme usporilo. Zatim, bez reči, ga je dohvatila. Počeo je da se guši, koža mu je postala bleda, a telo se grčilo. Nije mu bilo spasa. Beživotno telo se samo srušilo na tlo.

Zaustavila se ispred mene. Pogledala me je beživotnim očima, kao da je tražila nešto u mojoj duši.

„Zašto nas kažnjavaš?“, pitao sam je, jedva uspevajući da govorim. Glas mi je bio drhtav, gotovo nečujan u toj pretećoj tišini. „Šta želiš?“

Usne su joj se polako razdvojile, i tada sam prvi put čuo njen glas – tih, gotovo kao šapat smrti.

„Zaboravili ste na mene“, odgovorila mi je hladno, bez emocija, kao da je izgovarala smrtnu presudu. „Zaboravili ste na darove i poštovanje. Sada sam ovde da vas sve podsetim koliko je smrt blizu.“

Krv mi se ledila u žilama. Shvatio sam da govori istinu. Zaboravili smo je, ali smo se trudili da joj se iskupimo.

Znao sam da ne mogu pregovarati s njom, ali sam morao nešto da pokušam. Nije bilo druge opcije. Kleknuo sam pred njom, osećajući težinu sveta na ramenima. Spustio sam porodični prsten pred njene noge – jedinu stvar koja mi je ostala od pokojnog oca. Značio mi je sve.

Spustila je pogled, polako podigla prsten, i gledala ga kao da je razmatrala ponudu. U njenom pokretu bilo je nečeg gotovo ljudskog, ali i dalje sablasnog. Na trenutak se činilo da se koleba, da razmišlja.

Zatim, bez reči, polako se okrenula i nestala u noći, ostavljajući nas same u poljani. Vetar je prestao, vatra je ponovo postala mirna, a svet je, makar na trenutak, postao tiši.

Kada nas je napustila, odmah sam pritrčao ranjenom Jovanu. Sve je bilo uzalud. Ležao je mrtav.

Povratak u sadašnjost

Miloš me gleda širom otvorenih očiju, upijajući svaku reč.

„Deda, stvarno misliš da je bila to Čuma?“ pita me tiho, gotovo bojažljivo.

Ja samo slegnem ramenima. „Šta god da je bilo, nije sa ovog sveta. Možda je samo legenda, ali selo je tada počelo da je ponovo daruje. Ostavljali su darove pored kuće – hleb, so, vino – i bolest je stala. Odjednom.“

Pogledam kroz prozor, prisećajući se tih dana. Možda su to bile prazne priče. Možda je vreme bilo to koje je odnelo bolest. Ali istina je da nikada nismo obznanili pravi uzrok.

A Čuma? Ona je bila stvarna, barem u noćima kad je selo bilo okovano smrću.

Autor: Nenad Nikolić

Da li je „Sumrak bogova“ Zeka ​​Snajdera zasnovan na njegovoj odbačenoj „Čudesnoj ženi 1854“?

Posted on by Mladen Marković
Foto: Netfliks

Kada bi se raspravljalo o mitskim narativima i epskom herojstvu koji preovladavaju u Snajderovim stripskim adaptacijama, ne mogu se prevideti tematske paralele između dve moćne ženske figure: Dajane Prins, poznatije kao Čudesna Žena, i Sigrid, centralnog lika u najnovijem projektu Zeka ​​Snajdera, „Sumrak Bogova“. Dve heroine dele zapanjujuće sličnosti koje su mi zagolicale maštu (ne samo na taj način) i potegle neka pitanja o autorovim umetničkim namerama i inspiracijama.

Jedan od najupečatljivijih aspekata oba lika je njihov prikaz kao žestokih ratnica, iako sa izrazitim nijansama. U Snajderovoj viziji za „Čudesna žena 1854“ (originalno planirani projekat koji je razblažen i pretočen u „WW“ iz 2017. godine sa dolaskom Peti Dženkins), namera je bila da prikaže Dajanu kao daleko brutalniju figuru (kakva ona u mnogim strip-inkarnacijama i jeste), potencijalno u skladu sa sada prikazanim nordijskim etosom koji okružuje Sigrid. Slika iz predprodukcije koju je Zek podelio sa fanovima sugeriše da bi se njegova Dajana direktno suočila sa moralnim složenostima, jer jasno vidimo da je nosila gomilu odsečenih glava kao trofeje – scena koja rezonuje sa Sigridinom nemilosrdnom prirodom. Tako da ni ne čudi kukavičluk VB-a pred ovakvim izborom, oni samo žele da prodaju akcione figure deci.

Štaviše, dok se Dajana tradicionalno povezuje sa njenim ikoničnim lasom i mačem, Snajderov koncept je evidentno uključivao nju kako koristi i koplje, slično kao Sigrid. Ovaj izbor oružja može značiti agresivniji i primarniji pristup borbi, u otvorenoj suprotnosti sa Dajaninom uspostavljenom osobom u proizvedenim adaptacijama. Upotreba koplja bi takođe mogla da odjekne istorijskim i mitološkim referencama (boginja Atina primera radi), dodajući dubinu liku Čudesne Žene – što je još bliže usklađuje sa Sigridinom žestokom ličnošću.

Još jedna intrigantna sličnost leži u narativnim arkovima obe heroine. Tu su, dakle, putevi osvete. U Snajderovim obrisima, Dajanina potraga vodi je godinama preko zemaljskih bojnih polja u potrazi za Aresom, bogom rata, dok traži osvetu za razaranja koja on izaziva. Ovaj tematski niz paralelan je sa Sigridinom potragom, gde ona cilja na Tora sa jednako smrtonosnom namerom. Oba narativa se fokusiraju na duboko ukorenjenu odlučnost da se suprotstave izvesnom okrutnom bogu, prikazujući heroine kao oruđa gneva i agente pravde.

Dajanina borba protiv Aresa, koja se često naslanja na ličnu osvetu, odražava Sigridin lov na Tora – odraz univerzalnog nagona za odmazdom koji se nalazi u mitologijama različitih kultura. Ova strukturalna sličnost postavlja pitanja o Snajderovoj kreativnoj inspiraciji i da li je namerno kreirao ove narative kao dve strane istog novčića.

Dozvolimo Snajderu da objasni: „Ideja o tome (WW 1854) je bila rani motiv koji smo radili: kada je Dajana napustila ostrvo u potrazi za Aresom, šta joj se događalo u njenim različitim inkarnacijama?“, navodi on. „Moja ideja je bila da putuje po svetu tražeći Aresa i da ide na svako mesto gde je bilo sukoba.

Foto: DC Comics

Nastala priča bi bila kombinacija ljubavi i rata. Na tim ratištima je pronalazila te ljubavnike, ratnike, i oni bi ostareli jer je ona besmrtna. Bili bi njezin ljubavnik desetak godina ili bi mogli poginuti u borbi, i verovatno je to bilo tužno za mnoge momke jer bi je videli kako počinje da bude ljubazna prema sledećem mladom vojniku i pomišljali: ‘Oh, skoro sam zamenjen.’ Ali, svi ovi momci koje je vukla sa sobom bili su oni lojalni ratnici koje je našla na ratištima širom sveta.”

Neki bi rekli da pojedini elementi te ideje ne bi predstavili Dajanu u najboljem svetlu, ali, za mene (koji volim Petin film iz 2017-te), definitivno zvuči kao zamisao više utemeljena u grčkoj mitologiji. Ne kažem bolja, ali svakako realnija. Nećemo biti vulgarni, ali njihovi bogovi i heroji… Jedno čitanje i valja ti se ispovediti!

Foto: DC Comics

Doduše, po onome što vidimo iz priloženog, groteskna bahanalija Olimpijaca ovde ne bi bila slučaj; u Sumraku seks služi kao moćan simbol isprepleten sa temama moći, ranjivosti i ljudskog stanja. Priroda intimnosti u filmu odražava borbe i težnje likova, naglašavajući njihove želje za povezanošću usred haosa. Seksualnost postaje bojno polje gde se božanska bića bore sa svojom ljudskošću, otkrivajući krhkost svog božanskog statusa. Snajder majstorski koristi senzualne slike kako bi podvukao dualnost zadovoljstva i opasnosti, sugerišući da intimnost može i osnažiti, i zarobiti. Konačno, u ovom ponovnom zamišljanju mitskih narativa, čulnost stoji kao potresan podsetnik na tanku liniju između stvaranja i uništenja, ljubavi i sukoba.

Sveukupni zaključak: Neo-mitološka konvergencija!

Foto: Dc Comics/Netfliks

Na kraju, dok „Sumrak Bogova“ Zeka ​​Snajdera predstavlja poseban projekat zasnovan na nordijskoj mitologiji, njegove tematske i likovima vođene paralele sa nesnimljenom Čudesnom ženom 1854. podižu sijaset ubedljivih tačaka za diskusiju, iako nije tajna da voli da koristi ideje i elemente svojih neproduciranih projekata. Ali, nije na odmet reći nešto o tome. Oba ova narativa slave snagu ženskih protagonista, prepliću osvetu, brutalnost i složenost posedovanja moći u svetu kojim dominiraju muškarci. Ovo unakrsno oprašivanje mitskih tema osvetljava bogatstvo razvoja likova u Snajderovom pripovedanju, bez obzira na konačnu sudbinu njegove interpretacije Čudesne žene.

I dok mnogi fanovi željno iščekuju Snajderove buduće projekte, odjeci Dajane i Sigrid služe kao podsetnici na to kako mitska zaostavština nastavlja da oblikuje nove narative, inspirišući generacije gledalaca i naglašavajući bezvremensku bitku između bogova i smrtnika.

Možda postoji razlog zašto se pretvaramo

Posted on by Aleksandar Kostić

Nijedan čovek nije ostrvo. Oh, znam. Ali zar ne vidiš, oh? Ili si možda bio okean. Kad sam bio samo kamen

Kloi se oseća izdato i napušteno.

Izgubila je oca u saobraćajnoj nesreći pre dve godine, odmah nakon toga njena najbolja prijateljica se odselila i polako prekinula svaki kontakt s njom, a njena majka, jedini oslonac koji joj je preostao, ne samo da se ponaša kao da je zaboravila napokojnog muža već pokušava da je zbliži snovim dečkom Dejvidom, koji je jako neprijatan prema njoj i planira da se useli.

Dok sve više gubi kontrolu nad životom, tone u duboku depresiju. Suočava se sa situacijama koje je sprečavaju da se izbori sa traumom, i ona počinje da joj se ponavlja. Kroz flešbekove i noćne more, proživljava smrt oca iznova i iznova.

Kao odgovor, trudi se da se zaštiti od daljeg povređivanja i razočaranja na jedini način koji zna, a to je da prestane da brine o bilo čemu više. I time njena psiha ulazi u maladaptivni proces gde postaje neprijatna prema svima u njenoj okolini, gubi interesovanje za školu, a utehu pronalazi u raznim opijatima i lošim navikama.

Dobija drugu šansu u trenutku kada upoznaje Rejčel Amber, popularnu devojku iz škole koja je spasava od nasilnika i polako je uvlači svoj svet.

Svi su neko, ali niko ne želi da bude ono što jeste

Ljudi često skrivaju šta stvarno osećaju, žele i misle. Radimo to da se ne bi obrukali, da bi ispunili očekivanja, izbegli nezgodne situacije i osude, bili prihvaćeni, i konačno da bi se zaštitili od povređivanja. Zbog tih razloga radije počinjemo da glumimo i da se pretvaramo, prilagođavajući se onome što drugi misle, traže i očekuju od nas budemo. Ovo je posebno izraženo kod tinejdžera, U dobu kada društvena percepcija počinje (svesno i podsvesno) da utiče na formiranje identiteta.

Rejčel o pretvaranju zna više nego bilo ko drugi. Odrasla je u naizgled savršenoj porodici sa ocem koji je poznati okružni tužilac i koji je uvek imao ogromna očekivanja od nje. Zbog njegovog statusa, svi u školi pomstraju kao zvezdu od koje se uvek očekuje da briljira i bude savršena u svemu. Odatle ceo njen identitet biva utemeljen u pretvaranju i glumi, i ona postaje jako dobra u tome. Ne samo da briljira u školskim predstava i dramskim sekcijama, već joj to pomaže da bez problema razume i čita ljude, i iskoristi to da uvek od njih dobije ono što želi.

Rejčel kao lik ispunjava očekivanja i hajp koji je prva igra izgradila o njoj. Tamo je bila misterija, kao nestala devojka koju ste tražili kroz celu igru. Ovde je druga vrsta misterije, ona koja se rađa iz njenog interesovanja prema Kloi i tajni koje njena porodica krije.

Vatra

Vatra je nemilosrdna, vatra je sebična. Vatra je simbol strasti, ljubavi, izdaje, besa, mržnje… To je sila koja guta sve na svom nezasitom putu.

Bilo je potrebno da Rejčel otkrije očevu „aferu“, pa da shvati da je sve bilo uzaludno, da je ideja savršene porodice i oca samo još jedna u nizu laži kojima je okružena. Šutira kantu za đubre u kojoj je prethodno zapalila sliku oca i vrišti. Vrisak pun besa i patnje, razočarenja i mržnje. Sav bol koji je ranije doživela, sva osećanja koja je krila u sebi, sve što se nagomilavalo i gorelo u njoj konačno izbija na površinu. Vrišti, i svet vrišti sa njom. Pati, i svet gori za njom.

Požar koji tu započinje se širi neverovatnom brzinom, ali takođe, kao i da zaobilazi mesta gde bi ugrozio živote, kao što i Rejčel ne želi da njeno izgaranje opeče i povredi ljude oko nje. Prestaje tek u trenutku kada biva ubodena nožem, kada je u bolnici otac posećuje i pruža potrebnu brigu i podršku. To je trenutak kada se vera u njega polako vraća nakon što joj je priznao „istinu“ o njenoj pravoj majci.

Foto: Square Enix

Bura

Dinamika odnosa koju Rejčel ima sa Kloi prikazana je kroz likove koje tumače u školskoj predstavi Bura, zasnovanoj na istoimenom delu Vilijama Šekspira.

Dok se njih dve udubljuju u uloge, njihove svakodnevne maske padaju otkrivajući ono što zapravo jesu. Rejčel vapi za begom i spremna je sve da učini da bi to ostvarila, kao i čarobnjak Prospero čiji lik tumači. Otkriva svoju dominantnu stranu u vezi sa Kloi, koju drži u šaci kao što mag drži Ariela, duha kojeg je spasao i kojimu je postaosluga.

Privučena je vatrom koju Rejčel predstavlja, ali nije zaslepljena njome. Kao što vidimo u njenim snovima/vizijama u kojim joj se otac pojavljuje, svesna je rizika i opasnosti koju ta vatra donosi, ali i pored svega želi da zna šta Rejčel stvarno oseća. Želi da zna da li je iza svih tih maski išta od toga iskreno. I konačno pri kraju predstave skuplja hrabrosti da iskaže prava osećanja. Ovo hvata Rejčel nespremnu, i ova improvizacija skida i poslednji sloj maske.

Konačno vidi kroz Kloinu masku baš kao što dozvoljava da ona vidi kroz njenu, i priznaje svoje prave namere. Potrebna joj je, želi je samo sa sebe, i da, brine o njoj, ali se njena volja neće saviti pred njom. Kleči i moli da Kloi ostane, da igra njene „šeme“ još malo. Ovo na trenutak preokreće njihove uloge. Gospodar kleči pred slugom. I ne, ne obećava joj slobodu zauzvrat koju ona traži, kao što to Prospero obećava Arielu, već joj obećava nešto drugo, sreću pored koje neće ni pomisliti na slobodu.

Ponekad su laži koje govorimo jedni drugima manje strašne od istina koje skrivamo.

Rejčeline destruktivne tendencije se manifestuju spoljnom silom koja ruši njeno toliko prezreno okruženje, dok Kloina samodestrukcija izvire iz dubokog ambisa u koji je upala. Iščezava joj volja, a Rejčel je prezasićena. Jedna bledi, dok druga izgara.

Iako Rejčel nije zaljubljena u Kloi, privučena je idejom koju predstavlja, idejom slobode i iskrenosti. U njenom turbulentnom životu gde je okružena lažima i pretvaranjima, potreban joj neko ko će je naučiti kako da prestane toliko da brine o nekim stvarima, ko je neće lagati, i ko će uvek biti tu za nju i pomoći joj.

S druge strane ljubav koju Kloi ima prema Rejčel (romantičnu ili prijateljsku u zavisnosti od izbora koji igrač napravi) i osećaj da joj je potrebna je upravo ono što joj pruža tu potrebnu vitalnost da se i ona pokrene. Ova vatra uzdiže je iz dubokog ambisa, motiviše da zapali svoju prošlost i preuzme kontrolu. Scena kada popravlja stari automobil na smetlištu s kojim planira da pobegne sa Rejčel, služi kao metafora procesa obnavljanja njenog života.

Na kraju obe su privučene idejom koju ova druga predstavlja i obe su potrebne jedna drugoj samo na druge načine. Iako je njihov odnos možda utemeljen na određenim fantazijama i iluzijama, to ne umanjuje vrednost i moć koju ima na njih obe. Istina je da su zvezde mrtve milionima godina, ali sve dok ih vidimo one nas inspirišu, one su stvarne za nas, i to je ponekad najbitnije.

Foto: Square Enix

Niko nije samo jedna stvar

Likovi, kao i u prethodnoj igri, na početku deluju prosti, ali kroz interakciju putem narativa otkrivaš polako da imaju kompleksne i složene kvalitete, te da skoro sa svima možemo saosećati.

Rejčel je egocentrična, manipulativna, impulsivna, posesivna… Zmaj sagrađen od dijamanata. I kao svaki zmaj, proždire vatrom. Ali je i mnogo više od toga: brižna je, osećajna, zahvalna, pa čak i zaštitnički nastrojena prema osobama koje voli. Podržava Kloi i spremna je da rizikuje život za nju, i što je najbitnije ima kapaciteta da bude bolja osoba.

Kloina majka je neko ko pokušava da nastavi dalje i da se izbori sa gubitkom, to ne znači da je zaboravila pokojnog muža ili izdala ga kao što to njena kći misli. Našla je novu osobu koja joj je potrebna, Dejvida koji je ispunjava i istinski čini srećnom.

I David nije samo običan kreten i kontrol frik kao što izgleda, saznajemo da ima duboke traume iz rata, gde je izgubio najboljeg prijatelja. Identitet koji je formirao, te njegova nemogućnost da pronađe posao su posledica te traume.

Čak je i Rejčelin otac je zaista neko ko iskreno brine i voli ćerku. Sve što čini, čini isključivo zbog nje jer je ubeđen da je tako štiti.

Kloi nije neko ko ne mari nizašta. Iako je u dubokom ponoru, i dalje ima strasti i želju da joj bude bolje. Ovaj buntovni pank identitet koji je izgradila je samoodbrambeni mehanizam, maska nastala usred traume da prikrije ranjivost. Ipak, duboko sebi, još uvek brine o drugima i žudi za vezom, žudi za nekim da probije te zaštitne slojeve i pruži joj ljubav i brigu koja joj je uskraćena.

Foto: Square Enix

„Svet lomi svakoga… A nakon toga su neki jači na slomljenim mestima.“

Nismo statična bića i nismo binarni u našem razvoju. Nismo ograničeni i definisani samo jednim aspektom, već smo sastavljeni od bezbroj različitih misli, emocija, iskustva i perspektiva koje nas čini da budemo to što jesmo.

Bol transformiše. Učeći da se nosiš i da živiš s njim, menja te i postaje deo tvog identiteta. Ti postaješ druga osoba. Često nemamo drugog izbora nego da očvrsnemo, ali uvek postoji neki bol koji je previše za nas, neke traume s kojima ne možemo da izađemo na kraj, i koje mogu da nas slome do te mere da ne možemo sami da se ponovo izgradimo. Međutim, ono što nas još Pre oluje uči je da nekada nisi samo ti polomljen i treba ti pomoć, već i ceo svet… a to je mnogo teže popraviti.

Sera

Odrastanje donosi najteže istine, a to je da ne možeš da pobegneš od onoga što jesi. Ovo je ono što Rejčelina prava majka predstavlja. Kao i Rejčel, Sera je neko ko nije uspeo da pronađe sreću i utehu u onome što je imala, već je uvek težila ka slobodi i begu.

Ovo ne umanjuje njenu ljubav i osećanja prema ćerki, ali takvo njeno ponašanje je navelo njenog muža da joj oduzme Rejčel i sam brine o njoj s novom ženom, plaćajući joj da se drži podalje.

Nakon svih tih godina, ipak želela je da upozna ćerku, ali nakon što je Rejčelin otac angažovao kriminalca da je se reši, i izazvao toliku buru… Moli Kloi da ne kaže istinu Rejčel, ne zato što je promenila mišljenje i želi da odustane, već zato što želi da zaštiti ćerku. Svesna je kakav će to šok biti za nju, a zna da ne može da joj pruži dobar i kvalitetan život kao što to može njen otac.

Foto: Square Enix

Izbor

U nekom savršenom svetu, u redu je prozivati sve za laži i licemerstva, ali u pravom životu, stvari nisu uvek tako jednostavne.

Postoje opasne posledice razbijanja iluzija, posebno kod mladih i onih koji pokušavaju da se oporave od trauma. Istina je da nekada moramo da se suočimo sa surovom realnošću i naučimo da živimo bez iluzija, ali nekada su te iluzije i maske jedino što nas održava da opstanemo i da ne potonemo u duboki ambis bez povratka.

Razumevanje svega ovoga, Gubitak oca, odnosi sa majkom i Dejvidom, sve u vezi Rejčel i njene porodice… Sve ovo kulminira u konačnu odluku koju Kloi treba da donese.

Na kraju ti si ta koja držiš Rejčel Amber u šaci.

Da li ćeš slagati osobu koju voliš da bi je zaštitio od bola koji može da je slomi, i time rizikovati da te zamrzi ako sazna, čineći baš ono što je i dovelo do njenog pucanja. Ili ćeš ostati iskren i time je osuditi na istu destruktivnu traumu koju je već okusila, u nadi da će ovog puta nekako uspeti da se izbori.

Oba izbora su ispravna i oba izbora su pogrešna u isto vreme. Igra prepušta igraču da sam interpretira sve što je naučio i odluči.

Epilog

Kraj opija nadom da sve nekako može da se reši i dođe na svoje mesto, a onda Post-credit tizer ruši tu fantaziju i podseća na tragičan ishod koji sledi iz prethodne igre.

Da li je istina oca navela da Rejčel izgara ponovo? Možda je saznala prijateljičinu laž, ili samo nije mogla protiv sebe i poriva za slobodom. Nezavisno od razloga, na kraju Kloi nije uspela da pomogne prijateljici da pobegne, niti joj je pružila onu obećanu sreću.

Rejčelin nestanak postaje fatalna rana za Kloi. Njen put ka isceljenju biva naglo prekinut novom traumom s kojom neće moći da se izbori, što dovodi do regresije u njenoj psihi i postaje osoba koju znamo iz prethodne igre.

Život je čudan Pre oluje je priča o snovima, fantazijama, pretvaranju, traumama, istinama, lažima, izborima, i složenosti naših karaktera i naših života.

Ovakve priče nam pomažu da bolje razumemo kako problemi i traume utiču na nas i ljude oko nas. Život je čudan, strašan, konfuzan i neretko tragičan. To je realnost u kojoj živimo, možda ne realnost koju mnogi imaju priliku da dožive, ali realnost koje trebamo biti svesni.

Uvek sam govorila da sam dobro dete, da znam s rečima. Nisam znala da mogu ostati bez reči. Ne znam kako ću ikada razbiti ovo prokletstvo.

Za čoveka koji je izgubio sve…

Posted on by Aleksandar Kostić

Po prvi put te prožima strah. Juče si se budio uz dva otkucaja srca pored sebe i shvatio da si postao najsrećniji čovek na svetu, a već danas strepiš da si sve to izgubio. Ona je nestala, i tvoj najbolji prijatelj, čovek u koga imaš najveće poverenje i koga si pitao da bude kum tvom detetu, pomaže ti da je lociraš. Ne časiš ni časa, munjevito ulećeš u mračnu prostoriju koja je ispunjena gasom. Unutra zatičeš njega, đavola, kako je drži zarobljenu i zlokobno ti se smeje dok stvara zver pred tvojim očima. To je ista ona koja te je ubila pre toliko godina i razorila čitav grad. Ovog puta znaš šta ti je činiti i istog trenutka guraš tu opaku zver visoko u nebesa gde ne može nikoga povrediti. Ali u trenutku kada lik zveri polako bledi, ti konačno shvataš strašnu istinu. Đavo te je prevario i obmanuo – drogirao te je halucinogenim gasom, čineći da ubiješ ženu koju voliš misleći da je ona bila zver. Nemaš vremena da odreaguješ jer već čuješ eksploziju od koje milioni nedužnih života ispod tebe bivaju izbrisani u deliću sekunde. Sam si, i u svom najmračnijem trenutku, u pepelu i plamenu, konačno shvataš šta moraš da učiniš. Nisi mogao da spaseš svoj svet, ali možeš da spaseš svet za sve druge. Ubićeš đavola koji ti je sve oduzeo, ako treba ubićeš sve đavole ovog sveta i sprečiti da se ovako nešto ponovi, i konačno sve ponovo ima smisla. Ti si Supermen, čovek od čelika, čovek sutrašnjice, čovek koji je izgubio sve.

Zli Supermen

DC Comics

U trenutku kada je Injustice strip nastao kao prikvel video igri davne 2013. godine, ideja zlog Supermena odavno nije bila ništa novo niti originalno. Pitanje, šta bi se desilo da je on ili neko s tolikim moćima krenuo putem zla umesto dobraje već uveliko pročešljano u raznim varijantama. Čak je Sigalova i Šusterova originalna verzija lika u kraćoj priči The Reign of Superman prikazivala čoveka koji ne koristi novostečene supermoći da spase svet, već da ga pokori. Međutim, ono što najviše izdvaja ovu verziju Supermena od svih prethodnih je činjenica da njegov pad na mračnu stranu nije posledica njegove sebičnosti ili zaljubljivanja u moć. Naprotiv, proizilazi iz njegove duboke empatije i želje da spasi svet. Ta želja je uvek postojala u njemu, ali nikada nije mogao u potpunosti da je realizuje jer se uvek iz određenih moralnih ili političkih razloga suzdržavao. Bilo je potrebno da izgubi sve kako bi se njegova perspektiva promenila i on presekao. Konačno počinje da veruje da je sprečavanje ratova i spašavanje života nedužnih mnogo bitnije od toga da pravi kompromise i odlučuje da koristi više sile. Oseća, možda s pravom, da je to opravdano.

Etika i Moralne obaveze

Možemo verovati samo nekome sa dobrom voljom i visokim moralnim sudom, tvrdi Imanuel Kant u svojoj filozofiji o etici i moralu. Supermen se može smatrati takvom osobom, jer je oduvek bio dobar u moralnim procenama i odlukama. Kad odlučuje da koristi više sile, i dalje ne čini ništa zlo ni pogrešno. Suprotstavlja se korupciji, sprečava ratove, pomaže ugroženima, a čak i ubijanje bezumnih para-demona je opravdano jer je to jedini način da spasi ljudske živote. Iako njegovo ponašanje možda nije uvek u skladu sa svim etičkim principima i vrednostima, njegovi argumenti su validni i vođeni su empatijom, dobrom namerom i odgovornošću.

Ako neka osoba poseduje ogromne moći i sposobnosti, daleko veće od običnih ljudi, podrazumeva se da mora imati i taj viši standard moralne odgovornosti. Ako već ima sposobnost da spašava ljudske živote, bori se protiv zla i pozitivno utiče na svet, to znači da ima moralnu obavezu da to čini. Međutim, postavlja se pitanje ako takva osoba ima određena mentalna ograničenja i smetnje, kao što je hemijski disbalans, koliko ta osoba može imati podjednaku moralnu obavezu i odgovornost? Supermen jeste uvek važio za simbol moralne ispravnosti i višeg ideala, ali njegova psiha je sada kompromitovana traumom koju je doživeo, i ugrožava njegovu sposobnost da ispravno odlučuje i postupa.

Za sve je kriv batlerov Gospodar

Slučaj sa Betmenom je da je on lik sa psihopatskim principima i kao takav jednostavno ne može preći preko onoga što Supermen čini na početku. Sve što je zapravo Klarku bilo potrebno jeste da Brus bude tu za njega kao prijatelj u trenutku njegovog gubitka i slabosti. Nije morao da se složi sa njegovim postupcima, ali je trebao da razgovara s njim i pokuša da ga razume. Umesto toga, ignorisao ga je, osuđivao i spletkario iza njegovih leđa. Čak i kada su Supermenovi roditelji bili oteti od strane američke vlade, nije pokušao da pomogne u njihovom spašavanju, već se držao po strani planirajući kako će se na kraju sukobiti s njim.

Betmen je lik koji je uveren da zna najbolje i da je uvek u pravu, ali zapravo je pun arogancije i moralnog licemerstva. Proziva Supermena na početku zbog utilitarističkih metoda i nasilnih mera koje plaše ljude, iako i sam upravo to čini. U stanju je da prebija negativce gotovo do smrti, s jedinom razlikom da nikada ne pređe granicu. Odlazi nekada u tu krajnost da je čak u stanju da rizikuje živote nevinih samo da bi dokazivao tu svoju moralnu superiornost i neiskvarenost. Sve ovo licemerstvo i aroganciju najbolje je otkrivao i koristio protiv njega Džoker, i upravo je njegova smrt ono što ga je najviše zabolelo. Ne smrt trudne Lois, niti celog Metropolisa, ne može da prežali što je Supermen ubio Džokera, i time otkrio svoju bolesnu vezanost i opsesiju koju je ima za njim.

DC Comics

Iza svakog velikog muškarca…

Dok Betmenova ogorčenost i izdaja gura Klarka u još dublju emocionalnu ranjivosti, Čudesna Žena je ta koja ga prihvata i ohrabruje da nastavi dalje. Dajana je ratnica i Amazonka, i kao takva zna da se za mir mora boriti. Iako se kao superheroina suzdržava od ubijanja protivnika i kriminalaca, shvata da su kompromisi ponekad potrebni i spremna je na njih ako je to neophodno. Podržava Supermena u njegovoj odluci, ali mu zapravo ne pomaže toliko. Njeno duboko nezadovoljstvo svetom, kao i njena želja da ga oslobodi od krivice, dovode do toga da mu samo hrani ego, podstičući ga sve više u nasilnim metodama ubijajući time svaku mogućnost samorefleksije i preispitivanja kompromisa koje pravi.

Kompromisi

Betmenov argument zašto ne pravi kompromise je donekle validan. Ako jednom počne da pravi ustupke i pređe granicu, postaje sve lakše da nastavi to da čini sve dok ne dođe do trenutka kada nema povratka i izgubi moralni kompas. Međutim, fleksibilnost i prilagodljivost su suštinski element života, i kompromisi su neophodni. Pitanje je samo kada si spreman da napraviš ustupak i zašto.

Iako Supermen čini previše kompromisa koje ga vuku na stranu utilitarizma i autoritarnog delovanja, upravo je sa druge strane Betmenova nemogućnost za bilo kakvim kompromisom ono što ga emotivno urušava i takođe gura ka tome da postane diktator.

Trauma

Supermen je čovek koji je izgubio gotovo sve i pokušava da se izbori sa traumom na jedini način koji zna – afirmišući dominaciju nad okruženjem. Ta potreba za kontrolom služi kao odbrambeni mehanizam kako bi se zaštitio od buduće ranjivosti. Podsvesno pokušava da izleči sebe tako što će izlečiti svet. Ipak, njegova trauma se samo učvršćuje i produbljuje novim žarištima i konfliktima sa kojima se suočava.

Sve ovo dovodi do toga da na kraju gubi razum i postaje čovek spreman da slomi svet kako bi ga spasio. Završava kao neko ko je spreman da ubije bilo koga ko se suprotstavi njegovim odlukama, bez obzira na to da li su to bivši saveznici, prijatelji ili nedužni ljudi.

DC Comics

San

Verovatno najstrašnija stvar koju neko može da učini čoveku koji je izgubio sve jeste da mu pokaže šta je sve mogao imati, pre nego što mu to ponovo oduzme – san koji nikada neće postati stvarnost. Kao epilog Tom Tejlorovog rada na serijalu, Betmen koristi magični pesak da uspava Supermena, pružajući mu uvid u svet u kojem se tragedija nikada nije dogodila. U tom snu, Betmen je taj koji razume da Džoker nikada neće stati i on pravi kompromis da ga ubije. Nakon što se preda policiji, Supermen, kao njegov najbolji prijatelj, ga posećuje u zatvoru i razgovara sa njim. Za razliku od Betmena on može da ga razume, saoseti se sa njim i da mu oprosti. Ovaj kompromis ne znači da bi svet magično postao lepše mesto, ali potvrđuje da je u tim okolnostima daleko bolja alternativa. Na kraju, Supermen bi dobio ćerkicu koja bi odrasla i jednog dana preuzela inicijativu da spase svet, ali nenasilnim putem pokušavajući da ga kontroliše, već dijalogom i razgovorom, kao možda jedinom pravom metodom za rešavanje konflikta i nesuglasica. Na kraju to je upravo ono što je i Supermenu bilo potrebno. Ceo njegov pad na mračnu stranu i autoritarni režim mogao je biti izbegnut samo da je Betmen mogao da pokaže više saosećanja prema njemu, oprosti mu ali pre svega, da razgovara s njim kao prijatelj, umesto što je od njega pravio neprijatelja i gurao preko ivice.

Kako postajemo ono što jesmo

Tom Tejlor u ovom stripu suptilno istražuje klizav teren determinizma i kauzalnosti, pružajući uvid u to kako postajemo to što jesmo i kako jedan događaj može izazvati domino efekat sa dalekosežnim posledicama. Iako su superheroji ovde naizgled identični onima iz glavnog univerzuma, imaju ključne elemente u njihovim prošlim iskustvima koji se razlikuju i koji su doveli do toga da postanu druge osobe i krenu drugim putem. Supermen nije izgubio oca, što znači da nije naučio kako da se nosi s gubitkom na vreme. Leks Lutor, umesto da bude superzlikovac koji stalno testira njegov moralni kompas, ovde je njegov stari drugar. Čudesna Žena se takođe razlikuje jer nije imala priliku da razvije ljubav i veru u ljude preko Stiva, jer je njen Stiv zapravo bio nacistički špijun koji je pokušao da je ubije. Jedini lik koji ostaje suštinski isti kao u glavnom univerzumu je Betmen, što znači da je ovo i dobrim delom kritika njega kao lika.

Suština

Injustice: Gods Among Us je priča o determenizmu, traumama, uticajima, korupciji, nepravdi… O tome kako čak i najbolji među nama mogu biti gurnuti do tačke pucanja i postati najgori, kako beskompromisnost kao ni prekomerna kompromisnost same po sebi nisu vrline, i kako činjenica da je neko učinio lošu stvar ne znači nužno da je loša osoba.

Ovo je tragedija o dva istraumirana čoveka sa nepomirljivim stavovima, čiji sukobi eskaliraju u potpuni rat širom sveta u uzaludnom pokušaju da dokažu svoju moralnost i ispravnost. Supermen je kao Ahil, čiji gubitak voljenog Patroklea gura u brutalnost i nepravdu, dok je Betmen Edip, čija borba i trud da izbegne tragičnu sudbinu koju je predvideo, zapravo doprinosi njenom ispunjenju.

Veoma prijatan doživljaj

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: epska fantastika/naučna fantastika

ORIGINALNI NAZIV: A Theonite War Story: The Swords of Kaigen

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTORKA: Mirakl L. Vang

ZEMLJA: SAD

PREVODODITELJKA: Vesna Stojković

GODINA IZDAVANJA: 2018.

OCENA:

Posle nekog vremena opet pišemo o ediciji Beskrajni svet fantastike gde Čarobna knjiga objavljuje dela sedefnog materijala iz žanrova epske i naučne fantastike. U savremenim okolnostima jako je teško otkriti talente, kao da se izgubila međa između autora i pisaca – svi pišu. To, umnogome, otežava i odabir knjiga za prevođenje, pa se izdavači oslanjaju na staro i poznato. No, ne može se bez modernih dela i moramo priznati odabir, Marka Vojnovića, urednika ove biblioteke je vrlo promišljen. Ne znamo kriterijume kojima se rukovodi, ali popriličan broj hitaca završava u centru mete. Što je iznimno ostvarenje s obzirom na to da se samo kod regularnih izdavača objavi oko pet stotina naslova i to samo na engleskom govornom području, a druge teritorije imaju nekoliko miliona autora. Veština lovca na bisere je neophodnost u moru od hiljadu tomova, zasada se umešnost fino ispoljava i čini fantastičnu scenu šarolikijom i raskošnijom.

U sovjetskoj eri, samizdat je služio za ilegalno objavljivanje tekstova koji su bili zabranjeni ili cenzurisani, pa su tako autori naučne fantastike često morali da posegnu za ovim formatom. U aktuelnom kontekstu, samizdat u fantastici obuhvata multilateralne forme – od digitalnih izdanja preko blogova, do tradicionalnog štampanja u malim tiražima. Autori upotrebljavaju ovu metodu kako bi zadržali apsolutnu kontrolu nad delima i ostvarili direktniju vezu s publikom, te, naravno, ukoliko su talentovani privukli pažnju velikih izdavača. Pristup, takođe, omogućava da eksperimentišu s formom, temama i stilovima pisanja koji nisu uvek konvencionalni, što posebno privlači ljubitelje hard science fictiona i spekulativne fikcije. Nažalost, podosta se to razlikuje od samizdata kod nas, u ulaganju u sopstvene veštine i radu, nije dovoljno objaviti. Samizdat zajednica je često tesno povezana s fanovskim zajednicama, koje funkcionišu kao mreža potpore i distribucije.

Proces odabira pobednika SPFBO nagrade koju je ustanovio Mark Lorens (Self-Published Fantasy Blog-Off) je pažljivo osmišljen kako bi bio što objektivniji. Odvija se u nekoliko faza: Samoizdati autori fantastike prijavljuju dela, a broj je ograničen na 300. Knjige mogu biti iz različitih podžanrova (epska fantastika, mračna fantastika, urbana fantastika itd.), ali moraju biti samostalna izdanja, bez podrške izdavača. Nakon prijave, nasumično se raspodeljuje među deset blogera ili recenzenata, koji su specijalizovani za fantastiku. Svaki dobija 30 knjiga, koje treba da pročita i oceni. Blogeri potom biraju jednu knjigu iz svoje grupe, koja će predstavljati njihovog finalistu. Pored toga, mogu davati ocene i recenzije za ostale knjige u grupi, ali samo jedna iz svake grupe prolazi u finale. Kada izaberu deset finalista, svaki član žirija dobija zadatak da pročita svih deset knjiga. Nezavisno ocenjuju svaku knjigu ocenom od 1 do 10, dajući detaljne recenzije. Na kraju, ocene svih se sabiraju, a knjiga s najvišom prosečnom ocenom postaje pobednik takmičenja za tu godinu. Ono što je važno napomenuti jeste da proces traje gotovo godinu dana, što omogućava da se temeljno pročitaju i procene knjige. Transparentnost i posvećenost detaljnoj analizi čine SPFBO veoma autoritativnim u svetu samizdat fantastike. Nagrada ne donosi isključivo priznanje, nego i značajno povećava prodaju i popularnost pobednika, jer mnogi ljubitelji žanra prate preporuke blogera.

Mirakl L. Vang – najpoznatija je po delima omladinske naučne i epske fantastike. Ovo joj je prvi roman za odrasle. Objavljen u samizdatu, osvojio je SPFBO nagradu za najbolje samizdat izdanje fantastike. Osim pisanjem autorka se bavi i borilačkim veštinama.

Pripovest kombinuje elemente epske fantastike, porodične tragedije i akcije sa borilačkim veštinama. Narativ je smešten u izolovanu planinsku provinciju Kaigen, koja je poznata po svojoj ratničkoj tradiciji i sposobnostima kontrolisanja elemenata, posebno leda i vode. Prati članove porodice Macuda, posebno Misaki i njenog sina Mamorua, dok se suočavaju s ličnim krizama, mukotrpnom obukom i nadolazećom pretnjom od invazije. Misaki, nekada izuzetna ratnica, sada se bori s dužnostima majke i supruge, pokušavajući da potisne prošlost. Istovremeno, Mamoru, prolazi kroz proces sazrevanja suočavajući se s vlastitim očekivanjima i teretom porodičnog nasleđa. Kako se rat približava, Macude se moraju suočiti sa unutrašnjim raskolom i vanjskim neprijateljima, boreći se za opstanak i čast. Priča zadire u gubitak, dužnost, porodične odnose i identitet, dok kroz bitku i emocionalnost uvodi čitaoce u svet Kaigena. Gde se tradicija i moderni svet sudaraju, a ratnici bore i protiv neprijatelja i protiv svojih nespoljnih defekta.

Veoma prijatan doživljaj – čitalačko ushićenje – što je zaista iznenađujuće kada se sve uzme u obzir. Uprkos dobijenoj nagradi teško je očekivati faktički savršenu knjigu. Vangova je vanserijska autorka, uopšte je nije briga da li čitalac poznaje neke izraze, cilj joj je prikazati istočnjačku kulturu i savršeno je prenela taj duh dužnosti i časti u roman. Stilski neverovatno čista, gotovo sigurno je imala urednika, ukoliko je sama to postigla prilično bi bio impresivan poduhvat. Jedina mana jeste jedna rečenica koja najavljuje budućnost jednog od likova, pretpostavljam da ju je poneo svet i nije se mogla suspregnuti. Prevod je sjajan, ne uprošćava, brine o tonu i stilu.

Za knjigu piše da je jednotomna i iako je priča zaokružena, sumnjamo da se neće pretvoriti makar u trilogiju, ima prostora za tako nešto. Što će se verovatno i dogoditi kada autorka obezbedi sredstva putem kikstarter projekta koji sprovodi. Da bismo i mi imali priliku da čitamo naredne tomove, treba da podržimo ovu izuzetnost čak i van žanrovskih granica. Uz to zauzeće vas na dobar period, jer je obimna što uživanje čini dugotrajnijim.

Centar galaksije dio 12

Posted on by Meriem Romić

Radovi na MCR7 su tekli bez zastoja i po planu.

Keen je bio zadovoljan novim zaduženjem. Sviđao mu se novi zadatak u sklopu kojeg je dane provodio šećući Novim planetom, kako su sve češće zvali MCR7. Skenirao ga je u potrazi za portalima kako bi ih zapečatio, i spriječio ulazak ljudi i predmeta iz paralelnih svemira, i time osigurao da život novim stanovnicima bude što sličniji onome na Zemlji. Kako su kolege dodavale nove dimenzije i frekvencije, tako su se nasumično otvarali i novi portali koji su dovodili u pitanje mnogo toga, no za sada je uspješno rješavao svaki izazov pred sobom.

Bio je ponosan na Carlosa koji je već nastanio dom u naselju Planine i preuzeo na sebe zadatak domaćina uz Jana koji je bio mnogo dominantniji. No Carlos se dobro snalazio. Mudrost i diplomaciju je upotrebljavao na ispravan način. Milaa i Keen nisu očekivali rivalstvo između njih pa ih nisu razdvojili, stavili su ih na isto mjesto jer su se savršeno nadopunjavali. Planine će biti centralno mjesto na Novom planetu. Tu će izgraditi postaju u koju će pristizati stanovnici i od tuda će se rasporediti po određenim kriterijima dalje, u druga naselja.

U daljini je vidio Nomi kako razgovara sa svojim nižim aspektom. Pitao se kada će biti spremna na trajno preseljenje, unutar sebe je sve češće osjećao nemir vezan za Kai koji nije dijelio s Nomi. Sumnjao je u njenu spremnost da napusti Zemlju i preuzme odgovornost koja joj je namijenjena na MCR7.

***

Uvela je Kai u nastambu koja joj je namijenjena kako bi se počela povezivati sa novim domom. Osjetila je kako je sve opuštenija u njenoj blizini pa se odvažila na ležerniji razgovor s njom uz jaču razmjenu energije koja će osigurati manji stupanj amnezije prilikom povratka na Zemlju.

„Jesi li ti Plejađanka?“ iznenada je upitala. 

„Nisam“, odgovorila je s osjećajem uzbuđenja jer je Kai napokon maknula sav strah i pokazala interes za nju. 

„A jesam li ja Plejađanka?“

„Imala si živote na Plejadama uz živote na Zemlji i drugim planetima.“

„A što sam sada? To me sve jako zbunjuje…“

„Razumijem da si zbunjena, no ti, kao i svi drugi sa Zemlje, si upravo to – Zemljanka.“ 

„Zar nisam starseed?“ Sumnjičavo ju je pogledala.

„Jesi.“ Nomi se toliko razveselila ovom razgovoru da su joj oči zasjale novom razinom ljubičaste boje.

„Imaš toliko lijepe oči“, rekla je s iskrenim divljenjem.

„Hvala ti.“ Suzdržala se da je ne privuče u dug zagrljaj.

Šetale su lagano nastambom i promatrale pogled iz svake prostorije. Kai je prebirala misli i pokušavala ih posložiti u smislenu cjelinu. Nije uspijevala u tome jer se uvijek osjećala kao da joj nedostaje još taj jedan, posljednji djelić puzzle.  

„Oprosti, ne razumijem, kako mogu biti, i starseed, i Zemljanka, i dio tebe koja si očito vanzemaljska žena…“ 

„Zemljanka si jer si sada inkarnirana na Zemlji.“ 

„A što sam bila prije toga? Recimo postoje ljudi koji su prije života na Zemlji bili inkarnirani na Plejadama, pa su sada na Zemlji i prema tome se identificiraju kao Plejađani.“

„Bila si dio mene, ako želiš možeš prihvatiti informaciju da si bila Vestarijanka.“

„Nisam sigurna da postoje Vestarijanci…“

„Kako ne postoje kada sam ja s planete Vesta!“ Oči su joj bljesnule razveseljeno.

„Ali na forumima se ne spominju Vestarijanci. Spominju se Plejađani, Arkturijanci, Orionci…“ 

U Kainoj glavi je odjeknuo glasan smijeh, Nomi se nije više uspijevala suzdržati. 

„To je jako zanimljiv način percepcije vas Zemljana, no vrlo često je potpuno pogrešan. Tema je nadasve kompleksna, voljela bi ti je pojasniti do najsitnijeg detalja, no budi nježna prema sebi jer još uvijek mnogo toga ne shvaćaš na staničnoj razini. Iznimno je bitno shvatiti kako vrijeme nije linearno i da se mnogo toga dešava u isto vrijeme i na istom mjestu.“

„Hvala ti, pokušat ću te pratiti i… Voljela bih se ovoga sjećati sutra kada se probudim.“ Uputila joj je molećiv pogled, a iz Nomine srčane čakre je poteklo more ljubavi koje je osjetila do najsitnijeg detalja. Bila je preplavljena emocijama do te mjere da su joj suze kliznule niz lice. Nomi je dotakla svojim dugačkim prstom jednu suzu. Dugo ju je promatrala izmjenjujući razne emocije svojim bićem, a potom je odgovorila: „U redu. Sjećat ćeš se.“

Pošle su prema stražnjem dijelu nastambe. S prostrane terase pogled je sezao preko nepregledne prašume prema zalasku jednog od tri sunca koji je ostavljao blago ružičasti trag.

„Izraz ‘starseed’ opisuje razvijena bića s drugih planeta, zvjezdanih sistema ili galaksija, čija je posebna misija da pomognu planetu Zemlji i, naravno, njenim ljudima, da se vibracijski uzdignu do te mjere da Zemljom zavlada, takozvano Zlatno doba. No do toga u vašem slučaju nije došlo te smo sada tu gdje jesmo.“

„Sjećam se tog dijela od našeg posljednjeg razgovora, i to me jako rastužuje. No, ono o čemu sada razmišljam, rekla si da neće svi ljudi doći ovdje, a sada kažeš da su i oni straseed… u stvari, jesu li svi Zemljani starseed, nisam više sigurna jesi li to rekla ili sam pogrešno nešto razumjela.“

„Nisu to svi ljudi sa Zemlje, u smislu da se inkarniraju s istom misijom buđenja svijesti. U slučaju tebe i onih kao što si ti, vi ste se inkarnirali u jednakim uvjetima bespomoćnosti i potpune amnezije koji se odnose na vaš identitet, porijeklo i svrhu, kao što je to slučaj i s ljudima Zemlje. No razlika je ta što su tvoji geni kodirani s pozivom za buđenje, razumiješ?“

Pričekala je njen odgovor kako bi dobila potvrdu da je prati. Kai je kimnula pa je nastavila.

„Taj kod te aktivirao u točno određenom trenutku u životu. No s obzirom na situaciju, morali smo kod mnogih od vas ubrzati taj proces jer ne možemo baš sve predvidjeti. Uvijek imate uz kodove i slobodnu volju. Buđenje je kod nekih ljudi, kao što znaš nježno i postepeno, ili sasvim dramatično i naglo. U svakom slučaju, sjećanje je obnovljeno do različitih stupnjeva, koji dozvoljavaju da svjesno preuzmete svoje misije. Tu onda nastaju šumovi u komunikaciji jer svatko ima vlastito iskustvo i ne postoje dva jednaka. Tvoje iskustvo je različito od onog koje ima Zora ili netko drugi, stoga nema puno smisla usporedba. Sada si došla do stadija kada će naša povezanost ojačati, a to će rezultirati time da ćeš biti jasnije vođena unutarnjim znanjem.“

„Oh, hvala ti, razumijem trenutno sve što si mi rekla, ali bojim se da ću sutra to sve zaboraviti iako si rekla da ću se sjećati.“

„Sjećat ćeš se svega na staničnoj razini. Vjeruj svom unutarnjem znanju. Kada pomisliš da nešto prepoznaješ kao istinu, iako ne znaš od kuda ti je to znano, prihvati to jednostavno kao takvo. O tome se radi, to je to unutarnje znanje koje imaš. Vjeruj više u sebe. Već si bila u sličnim misijama na drugim planetima, ali i na Zemlji, i poznate su ti procedure i tehnike za podizanje svjesnosti, imala si već ovakve živote, samo vjeruj da je istina što god da ti dođe.“

„U redu, pokušat ću.“

„Nemoj pokušati, već to učini“, čula je glas u glavi od kojeg joj je tijelom prostrujao električni udar.

Paralelno s melodičnom glasom, nekoliko metara ispred njih iz čistog zraka stvorila se zlatna sfera koja je levitirala visoko nad krošnjama prašume stvarajući valove nalik na površinu jezera. Jedan dugačak trenutak se ništa nije dešavalo, a potom je sfera preuzela oblik velikog zlatnog jajeta koje se spustilo na valove koji su se u trenutku kontakta pretvorili u staklenu površinu. Paralelno s kontaktom, jaje se rastvorilo po dužini te je u sredini stajala Adama u svoj svojoj veličanstvenoj pojavi.

Kai je zurila u nju šokirano i hipnotizirano, pokušavala je upiti sve što se pred njom dešava no njen mozak nije mogao pojmiti sve boje, oblike i zvukove koji su dopirali iz pojave pred njom.

„Pozdrav“, ponovo je začula u umu njen melodičan glas. „Nadam se da ti se sviđa tvoj novi dom“, rekla je, a potom usmjerila pažnju na Nomi. 

Kai je imala osjećaj da dvije prilike pred njom razgovaraju no nije čula nikakve zvukove osim božanstvene melodije koju su proizvodili kristali na, kako joj se činilo, vanzemaljskoj božici. U jednom trenu je žarko poželjela sjećati se ovog bića kada se sutra probudi, kako bi mogla sve do u detalja prepričati Zori, no već sada je znala da ne postoje riječi koje bi mogle vjerno dočarati ovo kako se ona sada osjeća.

„Sjećat ćeš se svega sutra. Moraš se ubrzano pripremati za svoju svrhu. Ti imaš misiju zbog koje je tvoja duša nastala i ništa nije važnije od toga. Od ovog trenutka živiš samo za to da je ispuniš.“ Adama se u trenutku našla ispred nje i položila joj zlatni prst na čelo.

Nije se ni snašla, a Adama je već nestala. Pitala se je li se ovo sve upravo dogodilo ili je umislila. Pogledala je u Nomi koja joj je dala znak da je sve u redu.

„Tko je ta…“ Tražila je prikladan opis za najveličanstvenije biće koje je u životu vidjela no nije ga uspjela pronaći, pa je samo zurila u Nomi iščekujući odgovor.

„To je Adama, Visoka Svećenica sa planete Aziri. Novi planet je njen projekt. Ona je jedna od Sedmorice onoga što bi vi na Zemlji smatrali čelnicima, ili vođama no ne samo jedne zemlje, već desetaka galaksija.“

„Dakle ima još takvih kao što je ona?!“ Zadivljeno ju je pogledala velikim očima.

Nije odgovorila već je trenutak gledala Kai izrazom lica kao da se blago osmjehuje.

U trenutku je iz nepoznatog razloga pomislila da je Nomi zaljubljena u Adamu. Samu sebe je zatekla tim mislima, a potom je stigao i odgovor kao objašnjenje.

„Mi nemamo tu vrstu emocije, nama je sve – Ljubav. Iščitala si energiju u prostoru i to vrlo uspješno. Budi ponosna na sebe.“ Sada je jasno iščitavala ljubav u njenim očima. 

Primijetila je i kako se dobro osjeća cijelo vrijeme koje je provela na ovom mjestu. Iznenadilo ju je koliko joj dom uopće ne nedostaje. U misli je dozvala roditelje, osjećala je ljubav prema njima, no nisu joj nedostajali. Upitala se zašto je to tako, i naravno, dobila je odgovor.

„U sklopu priprema preseljenja, tebe programiramo za rad u Odboru za doček novih stanovnika. Jedna si od najnaprednijih duša koje ćemo nastaniti na ovom području, odmah u prvoj grupi, a potom ćeš dočekivati ostale ljude, te im pomoći oko adaptacije. Zato dobivaš terapiju kojom pripremamo tvoje vibracijsko polje za život na Novom planetu, iako već imaš dobar dio programiran u svom DNK. S vremenom provedenim ovdje, prirodno će ti doći zaborav i prihvatit ćeš ulogu voditelja bez sjećanja na život proveden na Zemlji. Kao i ostatak ljudi, prihvatit ćeš kolektivnu svijest i adaptirati se novom načinu života. To je razlog zašto se ovako osjećaš, trenutno si na vibraciji koja će biti tvoja nova realnost. Ovo je aktivacija i vibracijsko poravnanje. Uskoro ćeš ovdje živjeti svoju svrhu.“

Dok je pažljivo slušala, primijetila je kako na drugačijem nivou razumije svaku izgovorenu riječ. Srce joj je snažno zakucalo od uzbuđenja.

„A kada se selim? Imat ću cijeli jedan novi život…“ 

„Uskoro. Ne znamo točan datum. Svijest ljudi raste i dalje, pa svakim danom imamo sve više subjekata od planiranog broja. Nedavno smo izgradili poseban portal kroz koji će se svijest ljudi na planeti Zemlji dizati kroz vaš impuls na Novom planetu. Dakle i vi ćete raditi aktivacije i samim svojim postojanjem odvojeni od Zemlje i dalje pomagati narodu koji je ostao. Lako je moguće da ćeš u budućnosti dočekati obitelj i prijatelje.“

„Kako?“ upitala je u mislima.

„Kako vaša svijest raste, tako ćete utjecati na ostatak ljudi na Zemlji. Vaš život ovdje će u mnogočemu biti drugačiji od dosadašnjeg. Ovdje ćete s vremenom izgraditi čist i jasan duh. Neće vas sputavati savjest, krivnja ili kajanje. Te dijelove vas smo očistili. To nose ljudi na zemlji u svom DNK, kojeg vi imate sve manje.“

„Ne razumijem…“

„Vezano je za karmu sa Zemlje. Stvaramo novu civilizaciju i čistimo vas od te karme i naučenih obrazaca. Za sada je bitno da razumiješ kako je tvoja misija bitna za sve, a ne samo za tebe, i znam da si toga sada svjesnija nego prije, stoga ti želim zahvaliti.“

Ležala je u krevetu i pokušavala se sjetiti što se desilo nakon toga, na koji način joj je Nomi zahvalila, no nije se mogla sjetiti. Sjećala se samo osjećaja ljubavi, nježnosti i topline, mirisa slatkoće uz osjećaj kao da je obavijena mekanim rozim oblacima.

Dinotopija: svet između činjenice i fantazije (2)

Posted on by Aleksa Jadžić

Zanimljiva je postavka Dinotopije kao urbanog sveta, uz mnoge kvalitete koji se povezuju sa ruralnim: integrisanost, lepota, ravnoteža… Ovde se vidi da je Džejms Gerni pokušao da uključi sve, od prenatrpanog urbanog života preko malih gradova do udaljenih i divljih sredina. Izgled gradova je inspirisan srednjovekovnim, urbanim krojem naselja Starog sveta, sa njihovim organskim mrežama ulica i narodnom arhitekturom, pre nego stilom odozgo-nadole prisutnog kod više profesionalizovanih društava. Takođe, nadahnula ga je i ekspozicijska arhitektura, kao što je izložba u Čikagu iz 1893. godine, koja je bila privremeni izraz najviših uzora američke renesanse (Plough Quarterly, 2022).

Valja naglasiti da sve što predstavlja „ružno“ i zlo, kao i bilo kakvo ispoljavanje u vidu pretnje ovakvoj idealnoj zajednici u „Dinotopiji“, smešteno je izvan grada u prirodni ambijent (a nasuprot civilizacijskom), te da je, kao takvo, proglašeno za „autsajdersko“ i socijalno nepoželjno (Vuksanović, 2011, str. 20). S druge strane, svet izumrlih, a pokatkad i krvožednih životinja – dinosaurusa, nasuprot „autsajderskih“ ljudskih zajednica koje tumaraju po šumama i deluju na „gerilski“ način – prikazan je u ulepšanom svetlu, kako mirno živi u skladu s ljudima, u njihovim neobičnim urbanim naseobinama. Naravno, podsetimo se da u knjizi sve vreme ovaj savršeni poredak lepote, zanimljivog, nepasivnog, smelog mira i vladavine opšteg dobra, koji egzistira na ostrvu, čiji urbani prostor naseljavaju inteligentni dinosaurusi i ljudi koji se okupljaju na srednjovekovnim trgovima gledamo kroz slike i saznanja veštog naučnika Artura koji se veoma zanima za svoju okolinu, fokusirajući se na specifične detalje.

Izvor: Pexels

Razvoj Arturovog putopisa prate ilustracije koje oduzimaju dah i koje čitaocu omogućavaju da gotovo svojim očima sagleda ovaj imaginarni svet, te uranja među stranice kao da hoda po detaljno oslikanim ulicama Dinotopije, uživajući u bujnom, živahnom, neopasnom i verodostojnom okruženju u kojem se mladunci dinosaurusa i deca igraju zajedno. Ogromni brahiosaurusi koračaju oprezno iz straha da bi mogli zgnječiti nekog nepažljivog čoveka, oštrozube grabljivice uče tai či čuan i žive na etički odobrenoj ishrani ulovljene ribe, a kada ogromni četvoronožni Dinotopijac oseti da mu se približava smrt, on odlazi u divljine Kišnog basena i nudi svoje telo kao hranu svojim rođacima koji se i dalje prehranjuju mesom i koji su odbacili građansko društvo idući stazama svoje „autsajderske“ sudbine. Kao što u televizijskoj seriji „Dinotopija“ (2002) kaže Merion, lepa ćerka gradonačelnika Grada na vodopadu, „dinosaurusi su uglavnom dobroćudni“. Svemu tome doprinose prevodi jezika u formi otiska stopala dinosaurusa i objašnjenja određenih predmeta kao što su kružni kreveti u obliku gnezda dinosaurusa ili opisi svakodnevnice kao što je proces pranja zuba ovih predistorijskih stvorenja ili način njihove komunikacije s ljudima. Doduše, tu možemo primetiti manu ovog romana: Gernijevo pripovedanje ne stvara nikakvu avanturističku tenziju u priči, već pripoveda o mestima i događajima vezanim za njih, pa samim tim nema ni kulminaciju.

Svrha fantastike nije bekstvo, već angažovanje

Veći deo svake knjige o Dinotopiji odlično se može definisati stihovima pozajmljenim iz uvoda Artura Konana Dojla u njegovu klasičnu fantaziju o dinosaurusima „Izgubljeni svet“ (1912): „Napravio sam sebi jednostavan plan/Ukoliko jedan sat radosti dam/Dečaku koji je upola čovek/Ili čoveku koji je upola dečak“ (aut. prev.). Napisan da angažuje čitaoca koji želi da odluta od sumorne stvarnosti kasnonoćnih vesti u čudesni svet u kojem životinje pričaju, obični ljudi čine velika dela i priče imaju srećne krajeve, ovaj Gernijev književni fenomen fantazije pokušava da oslobodi kod čitaoca odgovarajuće aspekte unutrašnjeg deteta koji se delimično zaboravljaju u dugačkom susretu sa odrastanjem. Kako u jednom intervjuu i sâm umetnik navodi, ilustrovana knjiga (pojačana Gernijevom umetnošću) već skicira mnogo dimenzija ove alternativne društvene realnosti, ali čitaočeva mašta dodaje najmanje 50 odsto činu dočaravanja sveta, popunjavajući prazna mesta između slika i reči (Plough Quarterly, 2022). Naime, autor-ilustrator konstatuje da je zabavno povezati svoju maštu sa mestom koje ne postoji, jer to čini da ljudi još više cene svoj svet.

U svetu koji je Gerni stvorio veoma je primetan njegov odnos prema tehnologiji. To ni u kom smislu nije primitivno društvo: imaju mašine za ronjenje, vazduhoplovne balone itd. Ali takođe izgleda da su selektivni u onome što usvajaju i čemu su privučeni. U stvari, kao što smo već isticali ranije, zajednička pouka cele franšize je da su mašine i tehnologija loši, a priroda i dinosaurusi dobri. Ovo se više istražuje u nastavku „Dinotopija: Zemlja ispod“ (1995) u kojem se otkriva ponešto i o prošlosti Dinotopije, dok trenutni protagonisti putuju ispod površine ostrva i otkrivaju ogromnu mrežu laguma i pećina, gde je neka drevna, podzemna civilizacija čuvala mehanička prevozna čuda. Autor je u nekoliko navrata govorio da za svaku knjigu želi da istražuje nove oblasti i kulture Dinotopije, što mu je i pošlo za rukom (Exits Examined, 2024).

Izvor: Pexels

Svojevrsni vrednosni, kako estetski tako i etički relativizam, koji je neposredno apliciran u delom kompjuterski dizajniranoj televizijskoj seriji „Dinotopija“ (2002) doprinosi pouci priče jer demonizuje svet različitosti, dok, nasuprot ovome, pacifikuje prirodu, odnosno njene na prvi pogled zastrašujuće praistorijske oblike života, prevodeći ih u tehnički definisane civilizacijske kodove čiji je jezik čitljiv koliko i „humanizovani“ jezik dinosaurusa. Time nostalgija za prvobitnim prirodnim svetom dobija svoje razrešenje u tehno-utopijskoj vizuri civilizacije koja transcendira kako vreme tako i prostor u konvencionalnom tumačenju ovih pojmova. Time se implicitno dokazuje da se predikati lepote i uzvišenosti, ma šta oni značili u savremenom dobu, menjaju onako kako se menja kako objektivni, tako i subjektivni čovekov svet (Vuksanović, 2011, str. 21).

Treća knjiga „Dinotopija: Prvi let“ (1999) predstavlja više prednastavak, a zanimljivo je da pojedina izdanja ovog naslova imaju prateću društvenu igru. Tu je tema poreklo celokupne civilizacije u Dinotopiji, a proizašla je iz ideje o jednom periodu borbe, patnje i žrtvovanja, dobu heroja, u kojem nije sve bilo savršeno i kada je ostrvo moralo da prolazi kroz distopijsku i problematičnu fazu da bi dostiglo svoju utopiju kakva je Dinotopija sada. Prema rečima pisca, kroz ovaj prednastavak je istražio sa distopijske tačke gledišta pitanje: kako je svaka očigledna korist od novog tehnološkog pronalaska uravnotežena nevidljivom cenom ili kompromisom za koji može biti potrebna generacija ili dve da se prepozna (Plough Quarterly, 2022). Čak je i pronalazak pisanja potkopao „palate sećanja“ koje su nekada imala protopismena društva (sistemi ideografskih ili ranih mnemoloških simbola ili slova koji olakšavaju pamćenje). Kao sin, unuk i praunuk majstora, inženjera i pronalazača, Gerni je oduvek bio oduševljen tehnologijom. Njegova je procena da je postojala epoha kada smo zaista mogli da sagledamo i razboritije razmatramo budućnost – u vreme kada se pojavila električna energija, masovna proizvodnja, automobili, avioni i moderne komunikacije – drugim rečima, oko 150 godina pre sadašnjosti. Današnjica se još uvek nije previše udaljila, i dovoljno nam je poznato da se odnosi na to razdoblje, ali stavlja naše savremene dileme u neki kontekst. Uz pojavu robotike i veštačke inteligencije ponovo smo na sličnoj raskrsnici, i Gerni misli da će život sa tehnologijom hotimično postati još važniji. Četvrta knjiga „Dinotopija: Putovanje u Čandaru“ (2007) vodi čitaoce na istočni deo ostrva i ponovo prati Artura. Grad Čandara je sopstvena stara civilizacija. Knjiga je inspirisana otkrićem pernatih dinosaurusa jer se, dok je pisao prve knjige, nauka o dinosaurusima proširila te je želeo da njegova dela to odražavaju (Exits Examined, 2024).

Izvor: Pexels

Velika zbirka od čak 17 kratkih romana o Dinotopiji namenjenih predtinejdžerima počinju da se objavljuju od 1995. godine. Iako nisu ilustrovani, i napisali su ih drugi autori, ova ostvarenja imaju omote s potpisom Džejmsa Gernija koji daje svoj doprinos u njihovom nastajanju. Obično imaju direktne zaplete i ljudi ih vole zato što su lepi mali dodaci svetu „Dinotopije“. Neke od njih su jednostavne avanture sa jednom notom kao što je „Rečna potraga“ (Džon Vornholt, 1995), a neke od njih imaju već poznate likove i sveobuhvatne zaplete. Fascinantno je videti svet „Dinotopije“ transponovan u čisto napisane romane jer to pokazuje koliko je originalna serija od četiri knjige bila posebna u korišćenju ovih zadivljujućih slika i koliko oživljavaju Gernijev univerzum.

Takođe, upečatljivo je kako su ljudi sa toliko različitih ideoloških perspektiva prihvatili Dinotopiju, od fundamentalističkih vernika do evolucionih biologa, od socijalista do kapitalista stare škole (Plough Quarterly, 2022). Možemo pretpostaviti da tome ide u prilog što se pisac uglavnom fokusirao na pragmatična pitanja, pokušavajući da u knjigama izbegne pitanja religije, morala, politike i ekonomije koja bi pokretala priču. Umesto toga, u fokusu su likovi (sa svim njihovim manama) i pustolovina. Samim tim, čitaoci su različito doživeli i prihvatili knjige o Dinotopiji.

Magični rezultati – lestvica je podignuta

Pexels

Pred kraj je važno napomenuti da je Džejms Gerni koncept knjige, koja je tobože za decu, tretirao prilično ozbiljno te su iz tog razloga krajnji rezultati magični. Svoj celoživotni teški rad, koji odlikuje realistički naučni pristup, uložio je u slike ovih knjiga, a dolazak do ove faze vidljivo predstavlja jedan dugačak i težak put kalemljenja. Pokazao je da ilustrovana knjiga koja je dopadljiva deci zaslužuje najkvalitetniju umetnost i veliku pažnju u njenom osmišljavanju i izvođenju. To je bilo jedinstveno tada, a može se primetiti da je i danas, više od 30 godina kasnije (Mascord, 2017). Pogotovo ukoliko se uzme u obzir da grafički romani pružaju iskustvo društvenog čitanja ukoliko ste sa prijateljem ili članom porodice što, zaključuje Gerni, u krajnjoj liniji definiše fantaziju – ona nas okuplja, vodi u druge svetove i, na taj način, dovodi do većeg uvažavanja magije trenutnog sveta oko nas (Gurney, 2013). Uostalom, odrasli vole ilustrovane knjige podjednako kao i deca. „Mislim da je zbog toga porasla publika za grafičke romane“, jednom je Gerni izjavio smatrajući da „postoji pravi jaz na tržištu slikovnica namenjenih starijim čitaocima“ (Meyers, 2015).

Utisak koji se iz raznih intervjua i mnogih Gernijevih nedavno objavljenih knjiga stiče je da ovog umetnika više od bilo čega drugog zanima proces i obrazovanje u oblasti slikarstva. Pored svega do sada navedenog, umetnički talenat Džejmsa Gernija doveo ga je i do mogućnosti da ilustruje više od 70 knjiga naučne fantastike, uključujući „Veličanstvenu stazu“ (1987) Alana Dina Fostera, poznat je i kao dizajner 17 poštanskih maraka za Američku poštansku službu, često gostuje kao predavač u umetničkim školama, filmskim studijima i kompanijama za video-igrice, a samostalne izložbe njegovih umetničkih dela su održane u muzejima širom sveta.

U slučaju da nikada ne dobijemo još jednu knjigu o Dinotopiji, lestvica je već podignuta izuzetno visoko. I dalje je retkost videti svet koji je uobličen i uživljen do tako sitnih detalja kao što je ovaj koji je stvorio Džejms Gerni. Putopis, koji osvaja maštu i dece, i odraslih, ovekovečen je i u igranim filmovima, animiranim filmovima, televizijskim serijama i video-igricama. Dinotopija se svakako ne može lako zaboraviti, i ne treba se iznenaditi ukoliko se u budućnosti ovaj neverovatni univerzum na neki način proširi.

Izvori:

  • Bijenale fantastike 2023. (8. jun 2023). Džejms Gerni – Kralj ostrvske utopije ljudi i dinosaurusa. Beograd: Fondacija Mihajlović – Feniks. Preuzeto 19. aprila 2024. sa: https://www.bijenalefantastike.rs/dzejms-gerni-kralj-ostrvske-utopije-ljudi-i-dinosaurusa/

  • Exits Examined. (17. januar 2024). Whatever Happened to Dinotopia? Youtube. Preuzeto 19. aprila 2024. sa: https://www.youtube.com/watch?v=kzEZYyA9uuE

  • Gurney, James (21. januar 2013). Dinotopia: Art, Science, and Imagination. Youtube. Preuzeto 17. aprila 2024. sa: https://www.youtube.com/watch?v=MrZ9GA-hiPI

  • Jedi Code. (18. novembar 2005). Dinotopiя kak istočnik Lukasovskogo vdohnoveniя. Jedi Code. Preuzeto 18. aprila 2024. sa: https://jc.centax.ru/articles/press/450-controversial-similarities-between-dinotopia-and-phantom-menace

  • Mascord, Dulcie (23. avgust 2017). An Illustrated Book Without Which… Dinotopia. Words & Pictures – The SCBWI British Isles Online Magazine. Preuzeto 17. aprila 2024. sa: https://www.wordsandpics.org/2017/08/an-illustrated-book-without-which.html

  • Meyers, Joe (11. februar 2015). Stamford museum presents the world of ‘Dinotopia’. CTPost. Preuzeto 20. aprila 2024. sa: https://www.ctpost.com/news/article/Stamford-museum-presents-the-world-of-Dinotopia-6075215.php

  • Plough Quarterly. (8. novembar 2022). Dinotopian Visions – An Interview with James Gurney. Plough – Another Life is Possible. Preuzeto 18. aprila 2024. sa: https://www.plough.com/en/topics/justice/politics/dinotopian-visions

  • Vuksanović, Divna (2011). Filozofija medija: ontologija, estetika, kritika. Beograd: Čigoja štampa

Feministička basna

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: epska fantastika/slovenska mitologija

ORIGINALNI NAZIV: The Witch and The Tsar

IZDAVAČ ZA REGION: Vulkan

AUTORKA: Olesja Saljinkova Gilmor

ZEMLJA: SAD

PREVODILAC: Vladimir Nikolić

GODINA IZDAVANJA: 2022.
OCENA:

Ranije je Vulkan znatno češće objavljivao žanrovska dela, danas je to ređe, što je možda razumljivo s obzirom na to da postoje izdavači specijalizovani za fantastiku. To, naravno, ne znači da su odustali od izdavanja takve literature, već samo da pažljivije biraju naslove. Umesto da objavljuju klasična dela koja smo već bezbroj puta videli, oni se odlučuju za neistražene puteve, što dokazuje i ova knjiga. Apsolutno je rizično izdati debitantsko delo u bilo kojoj oblasti, jer ne možeš ni naslutiti šta ćeš dobiti. Naši čitaoci su skloni poznatim delima, njihovi zahtevi često se kreću unutar istih granica, što je u suprotnosti sa osnovnim principima šeste umetnosti. Književnost, pre svega, ceni rizik, inovativnost i skrovite bogaze na kojima možeš pronaći zlatno grumenje. Imali smo sreće da naiđemo na jedan takav sjajan grumen, i on je pred vama.

Moramo reći nekoliko reči o opričniciima, bili su ozloglašeni pripadnici posebne carske garde (ili prva tajna policija) koju je formirao Ivan Grozni u Rusiji sredinom 16. veka, kao deo svoje politike usmerene na to da vlada strahom i terorom. Njihova primarna uloga bila je da guše otpor među bojarima i obavljaju krvave egzekucije nad svima koji su se smatrali izdajnicima ili potencijalnim neprijateljima države. Osnovani 1565. godine, nosili su crne uniforme, a često su sa sobom nosili pseće glave i metle, što je simbolizovalo njihovu nameru da „nanjuše“ i „počiste“ careve neprijatelje. Njihova moć je bila ogromna, a bili su poznati po tome da su mogli da ulaze u kuće i imanja bilo kog plemića, konfiskuju imovinu i ubijaju ljude bez suđenja ili formalnih optužbi. Car je osnovao opričninu, što je bila posebna teritorija pod njegovom direktnom kontrolom, a članovi tajne milicije su bili izvršioci njegove volje. U ovoj oblasti, zakoni su bili suspendovani, a vladala je totalna represija, sproveli su masovni pogrom, silovanja i pljačke, potpuno nekažnjeno. Jedan od najstrašnijih zločina opričnika dogodio se 1570. godine kada su izvršili masakr u Novgorodu, pod izgovorom da su građani planirali izdaju. Hiljade ljudi je mučeno i ubijeno, a grad je skoro potpuno opustošen. Ivan Grozni je na kraju ukinuo opričninu 1572. godine, shvativši da je njena brutalnost počela da izaziva ozbiljne probleme, uključujući ekonomski pad i slabljenje centralizovane vlasti. Međutim, reputacija opričnika ostala je kao večiti podsetnik na autokratski užas. Gilmorova koristi ovaj istorijski kontekst, prikazujući opričnike kao brutalne izvršitelje careve volje, koji pomažu u stvaranju atmosfere straha i neizvesnosti, dok se sudbina zemlje prelama pod sukobom carskih ambicija i prastarog folklora.

Olesja Saljinkova Gilmor – rođena je u Moskvi, a odrasla u Sjedinjenim Američkim Državama. Diplomirala je engleski jezik i političke nauke na Univerzitetu Peperdajn, a potom završila pravo na Nortvesternu. Nakon nekoliko godina rada u advokaturi, odlučila je da se posveti svojoj pravoj strasti – pisanju. Najviše uživa u stvaranju istorijske fikcije i fantastike, inspirisane istočnoevropskim folklorom. Trenutno živi u šumovitom predgrađu Čikaga pored jezera. Njen debitantski roman, Veštica i car, donosi bogatu priču iz tog sveta, a nadamo se da ćemo uskoro videti na srpskom jeziku i njeno novo delo The Haunting of Moscow House.

U ovoj modernoj feminističkoj basni dobijamo sasvim novu predodžbu lika i dela Baba Jage. Legendarna veštica više nije stara baba, već besmrtnica Jaga Mokoševa, kći boginje – preobrazba je potpuna, kako karakterna, tako i fizička. Uzavrela Rusija Ivana Groznog, krcata ludilom i svirepošću opričnika, preti da eksplodira, što se i dešava uz upliv bogova. Hrišćanstvo je još u povoju, ali agresivno potiskuje višeboštvo, iako su crkve na svakom koraku. Stara vera i dalje živi u slovenskoj duši. Sve ovo čini okvir epske ljubavne priče, ali i junačkih podviga istinskih patriota. Na kraju krajeva, čak i bogovi žele samo malo mira. Do tog mira stići će preko reke krvi, mnogih teških borbi i mukotrpnih gubitaka.

Zanimljivo je da Gilmorova uopšte ne deluje kao početnik. Roman je gotovo savršen, a da biste to u potpunosti shvatili, morate se baviti mojim poslom. Tekst je stilski izuzetno čist, verovatno delimično zahvaljujući i dobrom prevodu, ali najviše zasluga ipak pripada autorki. Uspeva da ispriča slovensku mitologiju na način sličan grčkom, kao da postoje brojne pripovesti o mešanju bogova u ljudske poslove, sa tačno određenom hijerarhijom, što slovenski mitos ne poseduje – hrišćanstvo ga je asimilovalo i gotovo uništilo. Pored toga, ovo je feministička basna, priča o snažnim ženama spremnim na bolne žrtve zarad opstanka. Mala mana u pripovedanju je što autorka povremeno ubrzava radnju, pa je prepričavanje jedini uspešan način da je isprati, ali i to čini vrlo vešto.

Ovaj roman se u mnogome razlikuje i nadmašuje ono što domaći autori nude kada je reč o slovenskoj mitologiji. Ne opterećuje se nepotrebnim arhaizmima, a ipak uspeva da nas smesti u to vreme. Sve to zahvaljujući autorkinoj umešnosti i sposobnosti da prenese svoju ideju i viziju. Zbog toga treba podržati izdavača, jer nije lako objaviti nečiji prvi roman – to sa sobom povlači mnogobrojne izazove, uključujući nepoverenje publike. Zato vam kažem, ovo je jako dobra knjiga i možete je poručiti na sledećem linku.